Fašizam (2)

radivoje

Ako naša civilizacija propadne, onda se to neće desiti zbog toga što je ona bila osuđena na propast, već samo zbog toga što su ljudi odbili da nauče teoriju i istoriju. Budućnost ljudske zajednice ne određuje sudbina, već sam čovek. Propadanje zapadne civilizacije nije Božje delo niti nešto što se ne može izbeći. Ako današnja civilizacija propadne, onda će to biti samo rezultat politike koju je još uvek moguće odbaciti i zameniti je boljom politikom. – Ludvig fon Mizes

Nepromenljivi program

Kada se govori o krivcima za katastrofu koju je prouzrokovao nemački nacizam, onda se obično kaže da je glavni krivac Hitler jer niko nije mogao znati šta su nacisti stvarno nameravali da urade. Međutim, takvo tumačenje je daleko od istine jer su nemački nacisti još 1920. godine sasvim jasno rekli šta će uraditi kada se budu dokopali vlasti. U Nepromenljivom programu1 koji je predložila Nacional Socijalistička Partija, među dvadeset pet tačaka su se nalazili i sledeći predlozi:

Iz tačke 3 saznajemo da oni, jer žive u prenaseljenoj državi, zahtevaju novu zemlju i nove teritorije (kolonije) kako bi prehranili svoj narod i preselili višak naroda.

Iz tačke 4 saznajemo da samo Nemci mogu biti građani Nemačke, a da bi otklonili bilo kakvu nedoumicu u pogledu pitanja “ko jeste, a ko nije Nemac”, kaže se da su Nemci samo oni čijim venama teče nemačka krv. Ako je neko Nemac – onda je nebitno koje je on vere, ali je jasno da nijedan Jevrejin ne može biti pripadnik nemačke nacije.

Iz tačke 5 saznajemo da u Nemačkoj mogu živeti samo Nemci, a da svi ostali u njoj mogu boraviti samo kao gosti i da će za njih važiti posebni zakoni.

Iz tačke 7 saznajemo da je osnovni zadatak države da za svoje građane obezbedi sredstva za život, ali ako se pokaže da nema dovoljno sredstava za život svih građana onda će stranci (ne-građani) biti proterani.

Iz tačke 8 saznajemo da se imigracija svih onih koji nisu građani Nemačke mora sprečiti. Takođe, svi oni koji su u Nemačku ušli posle 02. avgusta 1914. – moraće da napuste Nemačku.

Iz tačke 10 saznajemo da će se od svih građana zahtevati obavljanje fizičkog ili umnog rada. Aktivnost bilo kog pojedinca ne sme biti u suprotnosti sa opštim interesom.

Iz tačke 11 saznajemo da će se raditi na ukidanju svih radom nezarađenih dohodaka, tj. ukidanje “kamatnog ropstva”.

Zatim, oni zahtevaju:

Nacionalizaciju svih kartela (tačka 13).

Podelu profita velikih industrijskih kompanija (tačka 14).

Ekstenzivni razvoj penzionog osiguranja (tačka 15).

Zemljišnu reformu; stvaranje zakonskih mogućnosti za eksproprijaciju gradskog zemljišta i ukidanje zemljišne rente (tačka 17).

Surovo kažnjavanje svih onih koji rade protiv zajedničkog interesa (tačka 18).

Tačka 20 je posebno interesantna jer govori o reformi nacionalnog sistema obrazovanja: “Cilj škole mora biti da svakom učeniku, čim on pokaže prvi znak inteligencije, putem građanskog vaspitanja, ulije neophodno znanje o državi i naciji”.

U tački 23 se govori o štampi: Štampanje novina koje nisu u skladu sa nacionalnim interesom mora biti zabranjeno. Svi urednici i svi saradnici moraju biti Nemci. Nijedne strane novine se bez odobrenja države u Nemačoj ne mogu prodavati. Zabranjuje se i štampanje stranih novina na nemačkom jeziku, a i sve ono u umetnosti i književnosti što šteti interesu nacije takođe mora biti zabranjeno.

U tački 24 se govori o verskim slobodama. Nacisti objavljuju da podržavaju “pozitivno hrišćanstvo”, gde se termin pozitivno koristi u smislu neutralnosti u pogledu međusobnih sukoba različitih crkava i sekti. Naravno, za naciste, kao i za sve druge osvajače, moralni zakoni i jevanđelja ne postoje. Isto kao i u slučaju svih drugih agresora, ni nacisti nisu dozvolili da hrišćanstvo postane prepreka u sprovođenju nacističke politike. Ono protiv čega će se nacisti uvek boriti je “jevrejsko-materijalistički duh”.

U tački 25 se kaže sledeće: Da bi sve to bilo moguće sprovesti, mi zahtevamo stvaranje jake centralne vlasti. Partijske vođe obećavaju da će se, čak i po cenu gubljenja svojih života, nemilosrdno boriti za sprovođenje ovog programa.

Dakle, potpuno je jasno da ničeg tajnog u pogledu onoga šta su nacisti nameravali da učine nije bilo. Sami nacisti su svoje namere objavili u bezbrojnim knjigama i pamfletima, kao i u svim novinama i časopisima. Niko, kaže Mizes, naciste ne može prekoriti da su oni svoje planove kovali u tajnosti. Svi oni koji su imali oči da vide i uši da čuju – morali su znati kakve su njihove namere bile.

Nemački nacionalizam

Do kraja osamdesetih i početom devedestih godina devetnaestog veka nemački nacionalizam se nije razlikovao od nacionalizma bilo kog drugog naroda. Tada su nemački nacionalisti otkrili da je njihova nacija najjača u Evropi i da je Nemačka dovoljno jaka da pokori Evropu, ili čak čitav svet. Njihovo rezonovanje je bilo sledeće:

Ako izuzmemo Ruse, Nemci su najbrojniji narod u Evropi. Mnogo je Nemaca koji žive van granica koje je Bizmark odredio, a svi oni bi, po principu nacionalnosti, trebalo da se priključe Rajhu. Ako znamo da je Rusija sastavljena od mnogo naroda koji nisu Rusi, onda Nemaca ima čak i više nego Rusa. Pored toga, nemačka nacija se povećava brže nego ostale evropske nacije, a znatno brže nego što je to slučaj sa njihovim tradicionalnim neprijateljem – Francuskom. Nemački narod ima jednu veliku prednost u odnosu na ostale narode jer se nalazi u samom srcu Evrope, što znači da strateški dominira čitavom Evropom i nekim delovima Azije i Afrike. Nemački narod je mlad i snažan, dok su zapadni narodi stari i degenerisani. Nemci su vredni, puni vrlina i spremni za borbu, dok su Francuzi nemoralni, Englezima je idol profit, Italijani su slabići, a Rusi varvari.

Dakle, po nemačkim nacionalistima, potpuno je jasno da su Nemci predodređeni da vladaju svetom. Bog, sudbina i istorija izabrali su Nemce i obdarili ih svim tim velikim vrlinama. Ali, nažalost, ovaj blagosloveni narod još nije svestan uloge koja mu je dodeljena. Nesvesni svoje istorijske misije, Nemci su zaokupljeni unutrašnjim antagonizmima i međusobnim sukobima. Hrišćanstvo je oslabilo njihov urođeni žar za borbom. Nemci su se podelili na dva međusobno suprotstavljena tabora. Habsburški carevi su zloupotrebili imperijalne oružane snage zarad sebičnih interesa svoje dinastije. Ostali prinčevi su izneverili naciju time što su dali podršku francuskim osvajačima. Švajcarci i Holanđani su se otcepili. Ali, sada je konačno osvanula nemačka zora. Bog je svom izabranom narodu poslao spasioce – Hohenzollerns. Oni su oživeli pravi teutonski duh, duh Prusije. Oni su oslobodili narod od habsburških šaljivdžija i Rimske crkve. Oni će marširati sve dalje i dalje. Oni će ostvariti nemački imperium mundi. Dužnost je svih Nemaca da ih podrže što više mogu jer je to i u njihovom sopstvenom interesu. Svaka doktrina kojom neprijatelji Nemačke pokušavaju da oslabe nemački duh ili ih sprečava u sprovođenju zadataka – mora biti eliminisana. Nemac koji zagovara mir je izdajnik i kao prema izdajniku se prema njemu mora i postupati.

Prvi korak te nove nemačke politike mora biti ujedinjenje svih Nemaca. Austrougarska carevina mora biti razbijena, a sve one nacije koje su bile članice nemačke federacije do 1866. – moraju se pripojiti novoj državi. Holandija i Švajcarska se opet moraju priključiti Rajhu, a to isto važi i za Belgijance, Flamance i baltičke provincije Rusije. Oružane snage moraju jačati sve dok ne budu spremne da sprovedu ove planove. Mornarica mora biti dovoljno jaka kako bi bila u stanju da razbije britansku flotu. Zatim, najvrednije britanske i francuske kolonije moraju biti aneksirane. Sa pripajanjem Holandije Rajhu, automatski se Rajhu priključuju i sve njene kolonije. U Južnoj Americi se mora osvojiti toliko velika teritorija koja bi bila dovoljna za naseljavanje trideset miliona Nemaca.

Nacisti su bili uvereni da se njihovi osvajački planovi moraju ostvariti jer su oni bili oslobođeni lanaca moralnosti i humanosti. Njihov argument je bio sledeći:

Ako uspemo, to će biti naš poslednji rat jer će naša hegemonija biti večna. Kada pobedimo – onda ćemo istrebiti sve naše neprijatelje i na taj način otkloniti mogućnost neke eventualne kasnije pobune ili osvete. Ako pobede Britanci i Amerikanci, oni će nam dati podnošnjiv mir. Pošto oni smatraju da za njih važe moralni zakoni, Božje zapovesti i ostale besmislice, oni će nam nametnuti neki novi Versaj, možda nešto bolje ili gore, ali u svakom slučaju neće nas istrebiti već će nam ponuditi neki sporazum, koji će nam omogućiti da, nakon određenog vremena, opet nastavimo sa borbom. Mi ćemo se boriti opet, i opet, sve dok jednog dana ne ostvarimo naš cilj i istrebimo sve naše neprijatelje.

Sada, kada znamo sve to, možemo postaviti sledeće pitanje: šta bi se desilo da su nacisti svoje ciljeve o “večnom miru” zaista ostvarili? Kako bi ta Nemačka “svet-država” funkcionisala? Da li je zaista moguće principe morala i saradnje zameniti sistemom ugnjetavanja i represije? Da li se zaista nasiljem može doći do večnog mira?

Po Mizesu, jednostavno, takav sistem nije moguć. Kada su nasilje i tiranija vrhovni principi jednog društva – veoma brzo se pojave neke grupe u okviru samog dominirajućeg naroda koje požele da preuzmu kontrolu nad ostatakom naroda. Tada bi došlo do perpetualnih ratova između samih Nemaca a potčinjeni ne-nemački robovi bi te sukobe iskoriste za svoje ciljeve, tj. put do slobode vodio bi preko uništenja gospodara. Sistem nasilja i tiranije nikada ne vodi ka miru već samo ka beskrajnim građanskim ratovima.

Proces transformacije društva

Nisu Nemci oduvek bili nacionalisti. Samo sto godina pre nacista Nemci su bili sasvim drugačiji, a umesto nacista imali su: Šilera, Getea, Kanta, Mocarta i Betovena. U njihovo vreme nemački lajtmotiv je bila sloboda, a ne nasilje i osvajanje. I zato je jako bitno shvatiti taj proces transformacije društva, koji je, za samo sto godina, društvo pesnika i mislilaca pretvorio u društvo svirepih ubica.

Ako se zna da je glavni cilj nemačke Nacional socijalističke radničke partije bio osvajanje dovoljno velike i prirodnim resursima bogate teritorije koja bi Nemcima obezbedila samodovoljnost i životni standard ne manji od bilo koje druge države – onda je potpuno jasno da je takav program bio pretnja za sve ostale države jer se nije mogao ostvariti nikako drugačije osim uspostavljanjem Nemačke svetske hegemonije. Dakle, svi Nemci su to znali i skoro svi Nemci su tu nacističku politiku podržali, samo se postavlja pitanje: zašto su je podržali? Zašto su se preduzetnici odrekli liberalizma? Zašto su se profesori, doktori, pravnici i svi ostali odrekli liberalizma?

Ako bismo pokušali da pronađemo što kraći odgovor na to pitanje, kaže Mizes, onda bi on glasio: Pan-Germanizam, a on je ništa drugo do delo intelektualne elite. Profesori istorije, prava, ekonomije, političkih nauka, geografije i filozofije su bili najvatreniji zastupnici Pan-Germanizma. Oni su univerzitete koristili kao sredstvo za nametanje svojih ideja studentima, a onda su ti studenti, sada već u svojstvu nastavnika čuvenih nemačkih gimanzija i njima sličnih obrazovnih institucija, ideje Pan-Germanizma širili dalje. Svi ostali delovi društva su se, barem u početku, odupirali tim idejama. Njima je ratova i osvajanja bilo preko glave i želeli su samo jedno – mir. Oni su, kako su to nacionalisti kvalifikovali, bili sebični ljudi koji nisu želeli da ginu već samo da uživaju u životu. Već početkom dvadesetog veka, kako kapitalisti i preduzetnici tako i sve ostale klase i grupe Nemaca – postaju nacionalisti, a to je ništa drugo do neminovni ishod nacionalističkog obrazovanja. Dakle, nemački nacionalizam nije delo neke urođene teutonske brutalnosti ili siledžijstva, niti se on nasledno ili putem krvi prenosi sa predaka na potomstvo, već je on samo neminovni rezultat indoktrinacije.

Da bi se od čoveka napravila zver potrebno je u čoveku ubiti savest i razum. Taj proces ubijanja savesti i razuma je u Nemačkoj trajao čitav jedan vek a kada je pozornica bila spremna samo se čekao neki “Hitler” koji bi sve to sproveo u delo. Tačno je, kaže Mizes, da su Hitler i njegova klika Nemačku osvojili brutalnim nasiljem, ali su doktrine nacizma umove Nemaca osvojile znatno ranije. Da Hitler nije uspeo u trci za diktatora – umesto njega bi diktator postao neko drugi jer je puno kandidata pretendovalo na to mesto.

Tačno je da su čelnici nacističke partije i njihove jurišne jedinice bili sadisti i gangsteri, ali su ih nemačka inteligencija i radnici tolerisali jer su se sa njima slagali u pogledu glavnih društvenih, ekonomskih i političkih doktrina. Nacizam je osvojio Nemačku jer nije naišao ni na kakav intelektualni otpor. Ko god je hteo da se suprotstavi nacizmu – prvo je morao promeniti umove nemačkog naroda. Umove nemačkog naroda je mogla promeniti samo zdrava liberalna ideologija – ali liberala u Nemačkoj više nije bilo.

Tvorci naopake ideologije

Iako je Hitler bio ubeđen da su to bile njegove ideje, pravi tvorci tih ideja su bili: Vagner, Niče, Makijaveliji i mnogi drugi pseudofilozofi. Primera radi, ideju o hrišćanstvu (ili judeo-hristijanizmu, kako ga je Hitler nazivao), po kojoj hrišćansku religiju treba srušiti i umesto nje stvoriti novu religiju – religiju natčoveka – Hitler preuzima od Ničea. Po toj ideji: Sinajske ploče su izgubile svoju vrednost, a savest je ništa drugo do jevrejska izmišljotina i osakaćenje čoveka. I zato, kaže Hitler: “Mi moramo biti svirepi i naša savest mora biti mirna. Samo tako ćemo uspeti da iz našeg naroda isteramo sentimentalnost i da u njemu ubijemo onaj njegov gemitlih-kajt i blaženstvo koje nalazi u kriglama piva.” Hitler postavlja novu oslobodilačku doktrinu o ništavnosti i beznačajnosti individua, i o njihovom utapanju u vidljivu besmrtnost nacije. On ukida dogmu o iskupljenju čoveka kroz patnju i smrt božanskog Spasitelja i postavlja novu dogmu o iskupljenju čoveka kroz život i akciju novog vođe-zakonodavca koji oslobađa mase od tereta slobode.

Sve što su nacisti radili – radili su iz nacionalnog interesa, ali se postavlja pitanje: šta je nacionalni interes? Ko je taj koji odlučuje šta je nacionalni interes? Na to pitanje nacistički filozofi odgovaraju rečima:

Sve što ja i moji saborci kažemo da je nacionalni interes – to je nacionalni interes. Među pravim Nemcima ne sme biti svađa i nesuglasica.

Ali, opet se postavalja pitanje: koji Nemci su pravi Nemci, a koji ne? Koje misli i osećanja su misli i osećanja pravog Nemca a koje ne? Da li su prave nemačke ideje ideje Lesinga, Getea i Šilera ili ideje Gebelsa i Hitlera? Da li je pravi Nemac Kant, koji je želeo večni mir, ili je pravi Nemac Hitler?

Mit o iracionalnosti nacionalizma

Mnogo je onih koji smatraju da je iracionalnost zadovoljavajuće objašnjenje za nacionalizam. Oni smatraju da se tu radi o velikoj grešci nekih ljudi, pre svega ekonomista, koji smatraju da je ljudsko delovanje uvek racionalno. Čovek, kažu oni, nije racionalno biće jer je krajnji čovekov cilj često, ako ne i uvek, iracionalan. Slava i veličina njegove nacije, države, rase, jezičke grupe ili društvene klase, su samo neki od tih ljudskih iracionalnih ciljeva. Ljudi ne vole mir, bezbednost i spokojan život, već žude za: ratnim i osvajačkim uzbuđenjima, promenama, avanturama i opasnostima. Ljudi vole da ubijaju, pljačkaju i uništavaju. Ljudi žude za time da uz zvuke bubnjeva i truba i uz vijorenje zastava, marširaju protiv neprijatelja.

Međutim, kao i sve ostalo što dolazi iz socijalističkih kuhinja, tako je i ta teza o “iracionalnosti nacionalizma” za Mizesa ništa drugo do najobičnija besmislica:

Tačno je da je uvek bilo onih koji su žudeli za slavom i moći, ali te njihove želje nisu u suprotnosti sa željom za većim primanjima, većim bogatstvom i većim luksuzom. Žeđ za slavom i moći ne znači i odricanje od materijalnog blagostanja, već sasvim suprotno – ljudi žele moć da bi bili u poziciji da ostvare više bogatstva nego što bi to mogli postići drugim sredstvima. Mnogi očekuju da pomoću pljačke ostvare želje koje ne mogu ostvariti služenjem svojih sugrađana. Mnogi se odlučuju za pljačku jer su sigurni da na taj način mogu lakše ostvariti svoje ciljeve. Hitler, Gebels i Gering su bili potpuno nesposobni za bilo kakav pošteni posao. U mirnom okruženju kapitalističkog društva oni bi bili ništa drugo do beznadežni slučajevi. Oni su nastojali da steknu moć i slavu da bi na taj način postali najbogatiji ljudi Nemačke. Potpuni je nonsens njihovu želju za vlašću vezivati za nešto što je suprotno željama za materijalnim bogatstvom.

Da nacisti zaista nisu bili samo iracionalni nacionalisti potvrđuje i Rejman kada kaže da je jedan od najbližih Hitlerovih saradnika, Rudolf Hes, pre ulaska u nacističke krugove, bio samo jedan obični i potpuno nepoznati pripadnik građanske srednje klase, a da je kasnije izgradio jednu od najluksuznijih kuća u Nemačkoj. Gebels, nekada samo obični siromašni intelektualac, kasnije, kao ministar propagande stavio je do znanja svojim partijskim kolegama da ako bi mu neko ponudio neki veliki poklon – on taj poklon ne bi odbio. Na taj način je, za svoje “zasluge za narod”, od Privredne komore Berlina, na poklon dobio jedno od najvećih imanja u okolini Berlina. I Hitler je takođe primao poklone. Država je od seljaka kupila njihova imanja, porušila sve što je bilo na njima, zatim na tom zemljištu sagradila super-modernu farmu, a onda je poklonila Hitleru. Dakle, kaže Rejman, bio je to Hitlerov poklon Hitleru. Pored toga, Hitler je bio i partner u jednoj od najprosperitetnijih izdavačkih kompanija u Nemačkoj; ta kompanija je kontrolisala više novina nego bilo ko pre nje. Za knjigu Mein Kampfm, koja se, putem državne prinude, prodala u čak pet miliona primeraka, Hitler je dobio nekoliko miliona maraka, a i Hitlerov zamak je takođe bio kupljen državnim novcem.

Međutim, bitno je znati da se to moderno objašnjenje nacionalizma i rata ne odnosi samo na vođe – već i na njihove sledbenike, i zato je potrebno postaviti sledeća pitanja:

Da li je narod odbacio liberalizam, kapitalizam i slobodnu trgovinu – i zamenio ih etatizmom (intervencionizmom ili socijalizmom), ekonomskim nacionalizmom, ratovima i revolucijama – zbog toga što je više želeo opasan život u bedi, nego dobar život u miru i sigurnosti?

Da li narod zaista više voli život u siromaštvu u kome će i svi ostali biti isto tako siromašni, od života u bogatstvu ali u kome će biti i onih koji su bogatiji od njih?

Da li ljudi biraju haos intervencionizma, socijalizma i beskrajnih ratova uprkos tome što su potpuno svesni toga da sve to zajedno donosi siromaštvo i nevolje i za njih same?

Samo čovek bez osećanja za realnost, kaže Mizes, na ova pitanja može odgovoriti potvrdno. Potpuno je jasno da su ljudi odbacili liberalizam i kapitalizam samo zbog toga što su bili ubeđeni da će ih intervencionizam, socijalizam i ekonomski nacionalizam učiniti bogatijim, a ne siromašnijim.

Socijalisti nikada narodu nisu rekli: mi želimo da vam snizimo životni standard. Protekcionisti nikada narodu ne kažu: vaše materijalno bogatstvo će biti manje zbog uvoznih carina. Intervencionisti ne predlažu svoje mere tako što će za njih reći da će one doneti štetne posledice za interese celog društva. Sasvim suprotno tome – sve te grupe stalno insistiraju na tome da će njihove politike njihove sledbenike učiniti bogatijim.

Nemački nacisti i italijanski fašisti su se borili za sirovine i plodno zemljište i svojim sledbenicima obećavali bogat i luksuzan život. Ono što su nemački nacisti zaista želeli je jevrejska imovina i okupirane države. Potpuno je jasno da se tu ne radi ni o kakvoj iracionalnosti ili idealima, već o pljački; tu se nije radilo o idealističkom, već o pljačkaškom mentalitetu.

Za razliku od ruskih socijalista koji, zbog svog “internacionalizma”, svojim sledbenicima nisu mogli obećati plen neke druge nacije već samo imovinu “klasnog neprijatelja”, nemački socijalisti su bili “nacionalisti”, što znači da su neprijatelje morali naći na drugoj strani, a našli su ih u Jevrejima i kapitalizmu. Glavna tačka nacističke propagande 1919-1933 godine je bila sledeća:

Jevreji i Zapad su glavni krivci za vašu bedu; mi ćemo se boriti protiv tih zlotvora, a onda ćete osetiti napredak.

Potpuno je jasno da ljudi nisu podržali socijalizam da bi živeli u bedi i ratovali, već samo zbog toga što su bili uvereni da će im socijalizam omogućiti bolji život. U njihovim očima socijalizam, intervencionizam, etatizam i nacionalizam nisu mitovi, već doktrine koje im ukazuju na najbolje sredstvo za ostvarenje njihovih želja o lepšem i bogatijem životu. Međutim, tu se ne radi o pravim, već o lažnim doktrinama koje se zasnivaju:

  • ili na pogrešnim pretpostavkama;
  • ili na iskrivljenim činjenicama;
  • ili na pogrešnim ili nelogičnim zaključcima.

Neoborivi logički dokazi sasvim jasno ukazuju na to da socijalizam nije društveni sistem pomoću koga ljudi mogu ostvariti svoje želje. Svi oni kojima je to jasno i koji jasno vide sve te greške – te doktrine sasvim ispravno smatraju mitovima, ali sve dok ne uspeju da svoje sugrađane ubede u neostvarljivost tih doktrina – one će dominirati javnim mnjenjem a političari i državnici će se njima rukovoditi.

Ljudi su grešili u prošlosti, greše sada, grešiće i u budućnosti, ali oni ne greše zato što žele da greše. Ljudi žele uspeh, a ne neuspeh, i veoma dobro znaju šta će se dogoditi ako izaberu pogrešno sredstvo. Ljudi ne prave greške namerno niti traže mitove, već traže prave doktrine koje će im pomoći da izaberu najbolje sredstvo za ostvarenje svojih ciljeva.

Mit o nemačkom rasizmu

Kada se govori o nemačkim nacistima onda se obično za njih vezuje i reč rasizam, međutim Mizes baca novo svetlo i na tu dogmu:

Ni nacistički rasizam ni diskriminacija Jevreja, posmatrano na pravi način, nisu pravi rasizam.

Tačno je da su nacisti isticali da je rat koji oni vode u stvari rat između nordijske rase gospodara i ljudskih autsajdera, međutim, u tom istom ratu njihovi saveznici su bili Italijani, za koje je ta ista rasistička doktrina tvrdila da su polutani; saveznici su im bili kosooki Japanci sa crnom kosom i žutom bojom kože, dok su u isto vreme prezirali plavokose nordijce koji nisu bili oduševljeni nemačkim planovima o svetskoj hegemoniji. Nacisti su sebe nazivali i antisemitima ali su u isto vreme sarađivali sa semitskim arapskim plemenima u borbi protiv Britanaca za koje su oni inače tvrdili da su takođe nordijci.

Dakle, sasvim je jasno da se tu nije radilo o pravom rasizmu, već o mitu, a čak ni taj rasni mit nije nemački već francuski proizvod. U eseju o Nejednakosti ljudskih vrsta, Žozef Artur de Gobino se poslužio rasnim mitom kako bi opravdao privilegije francuske aristokratije. Za razliku od de Gobina, nemački nacionalisti su kartu rasizma samo podigli na još viši nivo i čitavu nemačku naciju proglasili plemićima. U okviru same plemićke klase ne sme biti diskriminacije i zato su po nacističkom zakonu svi Nemci jednaki, a jedina dozvoljena podela je podela u pogledu “inteziteta želje za sprovođenjem pravih nemačkih ideja”.

Interesantno je pomenuti da neka novija istraživanja ukazuju na to da ni Hitlerove ideje o superiornim i inferiornim rasama nisu njegove, već Linkolnove ideje:

Postoji fizička razlika između bele i crne rase, koja će, verujem, biti večita prepreka da te dve rase, u smislu društvene i političke jednakosti, žive zajedno. Pošto jednakosti nema, a te dve rase ipak moraju živeti zajedno, onda se mora uspostaviti odnos nadređene i podređene (superiorne i inferiorne) rase, a ja se, kao i bilo koji drugi čovek, onda zalažem da ta uloga superiorne rase pripadne beloj rasi.2

Iz istih izvora saznajemo da ni “konačno rešenje jevrejskog pitanja” nije Hitlerov izum već samo ponavljanje reči glavnokomandujućeg generala američke vojske, generala Šermana, koji dvadesetpetogodišnju genocidnu kampanju protiv indijanaca naziva “konačnim rešenjem za problem indijanaca”.

Paralelu možemo naći i kada je u pitanju tzv. “dugi hod” Navaho indijanaca. Taj dugi hod, ili tačnije rečeno, etničko čišćenje i deportacija Navaho indijanaca, se dogodio usred zime, janura 1864. godine, kada su oni bili primorani da napuste teritorije svojih predaka i do novog prebivališta (rezervata) prepešače 500km. Mnogi Navaho indijanci nisu ni stigli do rezervata, a i od onih kojima je to pošlo za rukom trećina je poumirala ili od gladi ili bolesti jer su morali da žive u rupama u zemlji. Sličan “dugi hod” se dogodilo i krajem Drugog svetskog rata kada je mnogo Jevreja stradalo u 500km dugom maršu kroz Čehoslovačku.3

U periodu 1864-1890, američka vojska je pobila nekoliko desetina hiljada indijanaca, a Šermanov i Šeridanov moto je bio: “samo mrtav indijanac je dobar indijanac”. Linkolnovi generali nisu krili svoje genocidne planove, pa tako John Pope kaže: “Moj je zadatak da potpuno istrebim Sijukse…Sa njima neće biti nikakvih sporazuma i kompromisa, biće tretirani kao manijaci i divlje zveri”. General Šeridan izjavljuje da “svi indijanci moraju biti ili pobijeni ili dovedeni na nivo vrste prosjaka”. General Šerman svoju politiku naziva “rasno čišćenje zemlje” i daje Šeridanu i njegovim saradnicima odrešene ruke da prilikom napada na indijanska naselja pobiju muškaraca, žena i dece onoliko koliko oni sami smatraju da je potrebno.

Poznato je da je Hitler veoma dobro poznavao američku vojnu istoriju od vremena Linkolna do kraja devetnaestog veka i sasvim je moguće da je “nadahnuće” za svoje postupke dobio od Linkolnovih ubica-generala: Granta, Šermana, Šeridana i Kastera.4

Mit o porazu kapitalizma

Kada socijalisti govore o nastanku socijalizma onda se često može čuti teza da je socijalizam nastao kao “posledica poraza kapitalizma”. Međutim, po Mizesu, i ta socijalistička teza je ništa drugo do najobičniji nonsens:

Pobede Lenjina, Musolinija i Hitlera nisu bile porazi kapitalizma, već samo neminovna posledica politike intervencionizma. Lenjin je pobedio intervencionizam Karenjskog. Musolini je izvojevao pobedu protiv sindikalizma italijanskih sindikata koja je zatim kulminirala preuzimanjem fabrika. Hitler je trijumfovao nad intervencionizmom Vajmarske republike. Franko je svoju pobedu izvojevao protiv anarhosindikalizma u Španiji i Kataloniji. U Francuskoj je nakon kolapsa “velike koalicije” (le Front populaire) usledila diktatura Petena. Kada je intervencionizam jednom stupio na snagu – onda je sve ostalo što je usledilo bilo samo jedan logični sled događaja jer se svaki intervencionizam uvek mora završiti socijalizmom.5

Socijalističke dogme

Socijalisti se nikada ozbiljno ne bave ekonomskom naukom već samo onim što im može pomoći da se dokopaju ili ostanu na vlasti. Ako se to zna, onda je jasno da se njihova “ekonomska nauka” nikada nije ni zasnivala na činjenicama i logičkim dokazima, već isključivo na dogmama. Kao najvažnije socijalističke dogme Mizes identifikuje sledeće dogme:

1) Kapitalizam je nepošten sistem eksploatacije. On šteti interesima većine, a sve u korist povlašćene manjine. Profit je nešto što narodne mase bespotrebno moraju da plaćaju klasi parazita. Kapitalizam je uzrok siromaštva i on uvek vodi ka ratu.

2) Najvažniji zadatak državne vlasti je da sistem kapitalističkog i preduzetničkog upravljanja preduzećima zameni državnom upravom preduzećima.

3) Kontrola cena i uvođenje minimalne cene rada, bilo direktno putem državne administracije ili indirektno putem sindikata, je pravi način za permanentno povećanje životnog standarda potrošača.

4) Politika jeftinog novca (inflacionizam) je koristan metod za smanjenje dužničkog opterećenja narodnih masa, čime se stvaraju uslovi za opšti prosperitet. Štampanje novca nema nikakve veze sa pojavom ekonomskih depresija. Ekonomske krize su nešto što se događa samo u slobodnom tržišnom sistemu.

5) Svi oni koji poriču prethodne izjave i tvrde suprotno, tj. da upravo kapitalizam najbolje služi interesima narodnih masa, su samo zatucane apologete sebičnih interesa klase eksploatatora. Povratak na slobodno tržište, slobodnu trgovinu, zlatni standard i ekonomsku slobodu – je nemoguć. Na svu sreću, čovečanstvo se više nikada neće vratiti idejama devetnaestog veka.

6) Prednost spoljne trgovine se ogleda samo u izvozu. Uvoz je štetan i mora se sprečavati koliko god je to moguće. Za svaku državu najbolja je ona situacija kada država uopšte ne zavisi od uvoza.

Dakle, svima onima koji znaju šta je prava ekonomija – potpuno je jasno o čemu se tu radi. Dok je nakon Drugog svetskog rata armija pseudoekonomista, pseudofilozofa i svih drugih pseudonaučnika govorila o “velikoj pobedi nad fašizmom”, Mizesu je bilo jasno da fašizam nije pobeđen jer fašizam nije ni Musolini, ni Hitler – već naopaka ideologija. U drugom svetskom ratu je poražena samo nemačka fašistička vlast, ali ne i naopaka totalitarna filozofija kojom su se fašisti rukovodili. Mizesu je bilo potpuno jasno da snage koje su stajale iza fašizma nisu pobeđene i da će se fašizam pojaviti opet, samo pod drugim sloganima i simbolima.

Nemački intelektualci su u britanskom odbacivanju slobodne trgovine i zlatnog standarda videli dokaz superiornosti nemačkih doktrina i metoda. Oni su videli kako Anglosaksonci skoro u svemu kopiraju njihov ekonomski sistem i bili svedoci toga kako značajne ličnosti ovih zemalja izjavljuju da će njihove nacije, u posleratnom periodu, primeniti nemački ekonomski sistem. Ako je to zaista tako, zašto se onda fašisti kritikuju? Da su ti značajni i uticajni ljudi samo bili pošteni i iskreni, onda oni fašiste ne bi kritikovali, već im priznali da su upravo oni bili pioniri te “nove ekonomije” i tog “novog i boljeg društvenog poretka”.

O tome šta će taj novi posleratni poredak stvarno značiti, Džordž Orvel je govorio čak i pre nego se on dogodio. U jednom pismu iz 1944. godine, dakle tri godine pre objavljivanja knjige “1984”, Džordž Orvel iznosi osnovne teze iz svoje buduće knjige:

Hitler će, nema sumnje, uskoro nestati, ali samo na račun jačanja: (a) Staljina, (b) Anglo-Američkih milionera, i (c) svih vrsta malih firera tipa de Gol. Svi nacionalni pokreti, čak i oni koji su nastali kao otpor nemačkoj dominaciji, izgleda da dobijaju nedemokratske oblike, da se okupljaju oko nekog natčoveka firera i da prihvataju teoriju da cilj opravdava sredstvo…Ako se to dogodi, plašim se da će se stvoriti svet, od dve ili tri velike supersile koje neće moći da osvoje jedna drugu, u kome ako firer to poželi dva i dva mogu postati pet.6

Socijalizam nisu socijalističke bajke, već činjenice, i zato svi oni koji znaju te činjenice veoma dobro znaju da je svet u kome živimo ništa drugo do socijalizam jer su sve navedene socijalističke dogme na snazi i danas. Kada su u pitanju ove dogme, praktično nema razlike između današnjih “modernih liberala”, “demokratskih socijalista” ili bilo koje druge političke stranke, sa jedne strane, i nekadašnjih nemačkih nacista sa druge strane. Potpuno je svejedno što se danas ovi principi nazivaju “liberalnim” i “demokratskim”, a ne kao u nacističkoj Nemačkoj, mnogo tačnije, antiliberalnim i antidemokratskim. Stranke mogu zbunjivati javno mnjenje time što će se fiktivno deliti na neku “levicu” i “desnicu”, ali je potpuno jasno da je njihov krajnji cilj isti – socijalizam.

Zaključak

Ako napravimo istorijsku paralelu i vratimo se u doba feudalizma, onda možemo videti kako su se nekada mali zemljoposednici, da bi se zaštitili od mnogobrojnih pljačkaša, radije odlučivali za zaštitu jednog feudalca, a kao naknadu za tu zaštitu tom feudalcu plaćali danak.

Nešto slično imamo i u totalitarnim sistemima jer se biznismeni osećaju bezbednijim ako im je zaštitnik država ili partijska birokratija. Oni plaćaju za svoju zaštitu isto kao što su to nekada činili siromašni zemljoradnici, ali postoji i jedna bitna razlika jer današnja totalitarna država od biznismena i naroda samo uzima novac ali im ne pruža nikakvu zaštitu; čak suprotno, današnja država je ništa drugo do organizovano udruženje pljačkaša skrivenih pod imenom nekih navodnih institucija sistema kojima zakon omogućava “zakonito” pljačkanje privrede i stanovništva. Dakle, totalitarna država nije, kako to mnogi misle, institucija javnog servisa koja ljudima obezbeđuje ekonomsku i svaku drugu sigurnost, već instrument kontrole i zakonite pljačke.

Samim tim, potpuno je jasno da sve društvene teorije možemo podeliti na dve kategorije: na one teorije koje društvo vide kao rezultat slobodne saradnje ljudi i nenasilja, i na one teorije koje zagovaraju nasilje. Upravo je to pitanje nasilja i nenasilja ključna razlika između socijalizma i liberalizma.

U slobodnom tržišnom sistemu niko nije diskriminisan i svi u njemu mogu naći svoje mesto pod suncem. U slobodnom tržišnom sistemu samo potrošač ima slobodu da nekoga diskriminiše, naravno uz očigledan uslov da je spreman da plati cenu te diskriminacije. Za razliku od slobodnog tržišnog sistema, intervencionizam predstavlja prisilnu diskriminaciju od koje korist ima samo manjina, a sve na račun većine.

Planska ekonomija, bilo ona iz vremena Staljina i Hitlera ili ova danas, uvek zahteva birokratiju. Birokratija je srce, pluća i vene centralno planske ekonomije. Uprkos velikih uspeha nauke i tehnologije – nema napretka u pogledu životnog standarda ljudi. Dakle, postavlja se pitanje: gde su nestali svi ti plodovi razvoja nauke i tehnologije? Odgovor na to pitanje se zna: pojela ih je birokratija koja kontroliše i upravlja svakim našim pokretom. Proždrljivo i nezasito čudoviste zvano “državno zakonodavstvo”, koje hiljadama državnih birokratskih ustanova daje pravo na upotrebu sile – sprečava ljude da žive normalan i slobodan život.7

Kada se govori o “ceni države” onda se pri tom obično misli samo na ono sto je “vidljivo”, tj. na budžet, međutim prava cena etatističke države je mnogo veća. Za Bastijata prava cena države je: prosperitet koji ne vidimo, radna mesta kojih nema, tehnologija kojima nemamo pristup, preduzeća koja nisu ni otvorena, i svetla budućnost koja je nam je oduzeta. Država nas je opljačkala isto kao lupež koji noću provali u naš dom i ukrade nam sve ono što volimo.8

Sa jačanjem autoritarnog ekonomskog sistema sve je manje važno šta se, koliko, i kako proizvodi, a sve više postaje važno pripadništvo partiji. Autoritarni sistem vodi ka tome da biznismeni preusmere svoje napore od bavljenja proizvodnjom – ka borbi za vlast, a rezultat svega toga se unapred zna: državno preduzetništvo će se povećavati, a proizvodnja će se smanjivati. Sa povećanjem državnog preduzetništva dolazi do sve većeg pogoršavanja ekonomske situacije, a onda sistem dospeva u stanje sve žešće političke borbe za kontrolom sve manjeg i manjeg ekonomskog outputa. Sve to zajedno dovodi, prvo, do ekonomske stagnacije, zatim do trošenja postojećeg kapitala, i na kraju, kada preostali kapital više ne bude dovoljan ni za održavanje osnovnih servisa – do ekonomskog kolapsa. Kada dođe do kolapsa, tada državno parazitske grupe iz umiruće ekonomije nemilice isisavaju sve ono što se još može isisati, a sve po principu “posle mene potop”.9

Već dugo vremena je čitavo čovečanstvo izloženo naopakoj antiekonomskoj i antiliberalnoj ideologiji, tako da je ona za nas postala nevidljiva. Ona je tu, ali je mi ne vidimo, a i kada je vidimo ne znamo kojim imenom da je nazovemo. Ako je fašizam za nas nevidljiv, onda on postaje tihi ubica. Fašizam slobodno tržište zamenjuje nasilnom i glomaznom državom koja, kao neki smrtonosni parazit, iz ekonomskog sistema isisava kapital, kreativnost i produktivnost. Upravo se zbog toga, nimalo slučajno, fašistička ekonomija naziva i vampirskom ekonomijom jer fašizam svoju žrtvu ubija tako što iz nje isisava njen ekonomski život.10

Šta je danas najveća pretnja slobodi? Onaj model socijalizma koji se zasnivao na propovedanju fikcije o nekoj “univerzalnoj pravdi i jednakosti” to svakako nije jer, jednostavno, nakon dugog perioda masovnog uništavanja kapitala za tako nešto više nema uslova. Najveća opasnost dolazi od ovog drugog modela socijalizma u kome centri moći i privilegovana državna birokratija, putem centralizovanog modela upravljanja ljudima, pokušavaju da konzerviraju svoju moć i svoje privilegije.

Protiv totalitarnih sistema se mogu uspešno boriti samo oni koji tržišnu ekonomiju smatraju za jedini mogući funkcionalni sistem društvene saradnje. Svi oni koji zagovaraju intervencionističke ideje – zagovaraju ništa drugo do sistem koji neminovno vodi u ruski ili nemački oblik socijalizma.

Ideološki rat, kaže Mizes, se ne može uspešno voditi ako se neprijateljima stalno čine ustupci. Svi oni koji odbacuju kapitalizam jer on navodno šteti interesima naroda, i svi oni koji kažu da se tržišni sistem mora zameniti sistemom što veće državne kontrole – ne zagovaraju ništa drugo do totalitarizam. Takozvani “progresivci”, koji se danas skrivaju iza imena demokrata i liberala, se na rečima mogu izjašnjavati protiv fašizma, ali njihova politika ne radi ništa drugo do krči put za neki novi Hitlerizam.

Malo je političara, intelektualaca i političkih aktivista koji bi se danas usudili da javno kažu: “ja sam fašista” i “fašizam je sjajan ekonomski sistem”, ali kada bi samo bili iskreni – oni bi upravo to morali reći. Iako danas ni jedna država sebe ne naziva fašističkom državom, fašizam je na snazi i u Americi, i u Evropi, i u čitavom svetu.

Socijalisti stalno govore o nekim navodnim alternativama, međutim, jedina alternativa koju ljudi zaista imaju je: humanost ili zverstvo; mirna ljudska saradnja ili totalitarni despotizam. Svi ostali pokušaji traženja treće opcije su ništa drugo do najobičnija iluzija. I zato svi oni koji znaju šta je prava ekonomija, veoma dobro znaju da je Mizes bio potpuno u pravu kada je rekao:

Pitanje je uvek samo jedno: vlast ili tržište? Treće opcije nema.11

Čitav socijalizam počiva na besmislenim političkim parolama, pa se tako veoma često može čuti i parola: “Ne pitajte šta država može da uradi za vas, već šta vi možete da uradite za državu”, ali svi oni koji barem malo poznaju istoriju, veoma dobro znaju da je ta parola ništa drugo do modifikovana verzija Musolinijevih parola: “Sve za državu, ništa van države, ništa iznad države” i “Države je sve, pojedinac je ništa”. Sve dok narod ne shvati suštinu socijalističke manipulacije, tj. da država nismo “svi mi”, već samo klika na vlasti i njena verna birokratija – prosperiteta neće biti.

Kad bi uspešnost društvenog sistema zavisila od broja besmislenih parola, onda bi socijalizam bio šampion blagostanja, ali funkcionisanje društvenog sistema ne počiva na parolama, već na ekonomskim zakonima i zdravom razumu. Upravo zbog toga Mizes kaže:

Ono što je čovečanstvu danas najviše potrebno je oslobađanje od vladavine besmislenih parola i povratak zdravom razumu.


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. Programme of the NSDAP, 24 February 1920 []
  2. Lerone Bennett: Forced Into Glory []
  3. Lia Mandelbaum: “Hitler’s Inspiration and Guide: The Native American Holocaust“ []
  4. Thomas DiLorenzo: “Was Hitler Inspired by Lincoln’s Army?” []
  5. Ludwig von Mises: Interventionism, An Economic Analysis []
  6. Noel Willmett: “George Orwell’s Letter on Why He Wrote ‘1984’“ []
  7. Llewellyn H. Rockwell: The Fascist Threat []
  8. Frédéric Bastiat: That Which is Seen, and That Which is Not Seen
    []
  9. Ben O’Neill: The Vampire Economy and the Market []
  10. Llewellyn H. Rockwell: Fascism vs. Capitalism []
  11. Ludwig von Mises: Planned Chaos []

You may also like...