Razumeti Ukrajinu znači razumeti komunističku prošlost

roger scruton

Prošlo je dvadeset i pet godina od sloma komunizma u centralnoj i istočnoj Evropi i očekivala se proslava. Ali planirano skromno veselje omela su dešavanja u Ukrajini. Kao da smo se prevarili kada smo pomislili da je sve gotovo, kao da je mirovanje tajanstvene ruske imperije bilo samo privremeno i da je njen demonski nagon za gospodarenjem susedima sada ponovo oživljen. Ili možda postoji neko drugačije i utešnije objašnjenje?

Interesantna je uloga Evropske unije u ovoj drami. Njeni ministri inostranih poslova nevešto su mahali rukama, dok su nemačke kolege stidljivo slegale ramenima poručujući Rusima da poštuju ukrajinski “teritorijalni integritet” i da se drže međunarodno priznatih granica. Ali projekat Evropske unije od početka je bio uklanjanje koncepta teritorijalnog integriteta iz evropske politike i brisanje granica na kontinentu.

Da li su Ukrajinci na Majdanu demonstrirali u ime svojih granica? Sigurno ne; oni su hteli da se otrgnu od ruske sfere uticaja i priđu evropskoj. Oni nisu želeli da osiguraju teritorijalni integritet Ukrajine već da se izbore za pravo da pobegnu odatle. Isto onako kao što su odatle pobegli mnogi građani postkomunističkih država da bi se nastanili na Zapadu i zauvek iza sebe ostavili sećanje na sovjetski komunizam.

Evropska unija ne veruje u nacionalne granice

Za istočne Evropljane EU je predstavljala upravo to, i zbog toga je Istočna Evropa postala problem za one zemlje, najviše Ujedinjeno Kraljevsto, koje sada kao nevoljni domaćini primaju stotine hiljada emigranata. Teško je ozbiljno shvatiti Evropsku uniju kad kritikuje Ruse jer ne poštuju tuđe granice kada se ima u vidu evropski projekat ukidanja granica.

Štaviše, ova dešavanja upozoravaju nas na ogromnu opasnost u koju je Evropu gurnuo proces integracija. Taj proces, rukovođen bez ikakvog odnosa prema vojnim pitanjima, ignorisao je istoriju koja nam kaže da uspeh izaziva zavist i da zavist vodi upotrebi sile, uspavljujući evropske narode snom o trajnom miru.

Mir nije obezbedila EU već Atlantski savez; doprinos EU bio je da se oslabi autoritet ovog saveza vezujući ga za zemlje poput Nemačke, koje nemaju ni volje ni sredstava da se same brane. Dešavanja u Ukrajini nam pokazuju da su nam ruke prilično vezane onda kada Rusija odluči da pomeri svoje granice bliže nama.

Putinova orvelijanska strategija

Treba izvući nekoliko pouka iz poslednjih 25 godina uspavane diplomatije. Malo je ko iz generacije savremenih zapadnoevropskih političara bio u prilici da se rve sa unutrašnjom prirodom Sovjetskog Saveza, ili da istražuje složenu psihologiju ljudi koji su se kao oficiri tajnih službi – poput Vladimira Putina i njegovog kruga – formirali tokom komunizma. Smatram verovatnim da je upravo orvelijanski aspekt ove psihologije zaveo naše političare – aspekt koji je tako briljantno i proročki opisao Džordž Orvel u svojoj 1984.

Osnovni uvid kojim se rukovodi radnja Orvelovog romana jeste da se protiv manipulacije možemo odbraniti jedino istinom, i da postajemo bespomoćni onda kada vlast uzurpira istinu. To je ono što su Lenjin i Staljin shvatili. Zato su uspostavili sistem vlasti u kome je istina bila nalik glini, mogla se uz pomoć dekreta vladajućeg politbiroa oblikovati i preoblikovati u meri i na način najcelishodniji za posao društvene kontrole. Danas vidimo ovaj proces na delu.

Rusi tvrde da su njihove akcije neophodne radi zaštite ruske populacije u Ukrajini, radi obezbeđivanja stabilnosti u regionu, radi obračunavanja sa fašističkim i ekstremističkim elementima. A onda odmah stupa na scenu fabrikovanje i falsifikovanje dokumenata, fotografija i navodnih razgovora – sve to da bi se laž pretvorila u istinu.

Pojavljuju se tajanstvene ličnosti koje tvrde da su Ukrajinci, koje traže rusku aneksiju Krima; Rusi kao patriotu recikliraju prognanog predsednika Janukoviča koji moli Ruse da intervenišu; istorija Ukrajine se ispisuje ponovo, po pedeseti put od kada je Staljin smislio plan da glađu pomori celokupno stanovništvo da bi rešio ukrajinsko pitanje; pa iako niko ne veruje u sve te priče, barem ne oni koji su ih smislili, to nije važno. Jer je svrha priča i jeste da istina postane nebitna; da se ona mora potpuno ukloniti iz svog prirodnog ambijenta – iz središta ljudskog života, i da se umesto nje ustoliči moć.

Moramo očuvati sećanje na komunističke metode

Moramo biti svesni ovakve situacije – situacije koja mi je tako dobro poznata još od vremena pre pada komunizma. Treba se stalno podsećati da su ljudi koji su odrasli u svetu u kome je istina odstranjena iz samog centra odlučivanja, gde je sva moć bila u rukama tajne policije i gde su obični ljudi imali samo „moć bespomoćnih“ – kako je pisao Vaclav Havel, da su ti ljudi psihološki veoma različiti od nas. Oni žive u svetu tajni u kome je opasno kada nešto znate, i u kome svaka istina do koje se nekako dođe krije iza sebe još neku drugu istinu.

Nije samo funkcionisanje moći promenjeno u svetu tajni. Pod takvim okolnostima i ljudski život poprima drugačije značenje; obični ljudi čak i kada se oslanjaju jedni na druge radi zaštite, to uvek rade sa dozom sumnjičavosti i nepoverenja.

Poljaci, Česi, Mađari i Slovaci, svi su oni pod komunizmom u svojim srcima negovali drugačiji pogled na stvari od onog na koga su bili osuđeni. I ponekad bi neko od hrabrih disidenata poput Havela progovorio u njihovo ime oživljavajući pravo pojedinca da „živi u istini“, i pravo nacije na one stvari koje su joj tada zabranjivali komunisti a sada eurokrate: odbrana granica, teritorijalni integritet i sopstveni demokratski put. Ali životom se upravljalo vladavinom tajni. I zbog toga ni jedna greška nije mogla biti priznata i ispravljena u potpunosti. Zbog toga je ta situacija bila tako opasna i zbog toga je Rusija danas tako opasna.

Nedavno sam, dok sam razmišljao o ovih dvadeset i pet godina, počeo da stavljam na papir svoje lične utiske. Rezultat je roman Notes from Underground čija se radnja dešava u Čehoslovačkoj negde sredinom osamdesetih, i u kome se istražuje ljubav dvoje mladih ljudi koji se svako na svoj način bori da izađe iz tame sveta tajni na svetlost dana. Namera mi je da očuvam živim sećanje na situaciju koju mi u Evropi i Americi nikada ne smemo da zaboravimo: situaciju čije posledice utiču na nas i zbog koje mi generalno, a Ukrajinci naročito, još uvek plaćamo cenu.


Rodžer Skruton je engleski filozof i pisac. Objavio je preko trideset knjiga i romana i veliki broj naučnih radova iz područja estetike, istorije filozofije i političke teorije. Poznat je po svojim konzervativnim pogledima i kritici Evropske unije. Kod nas mu je objavljena knjiga Kratka istorija moderne filozofije: od Dekarta do Vitgenštajna (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 1998). Tekst koji je pred vama objavljen je prvobitno u magazinu Forbes.


You may also like...