Atlas: pobunjenik ili reakcionar? Libertarijanski romantizam i reakcionarstvo Ajn Rend
“Pobunjeni Atlas nije knjiga koju bi trebalo olako odbaciti, treba je hitnuti što većom jačinom što dalje od sebe.” To je rečenica koju ćete često pronaći kako se vuče po internetu, najčešće među kolekcijama doskočica upakovanih u književnu recenziju ili filozofsku polemiku. Leftists gonna left, rekao bi mladi američki reakcionar, a socijalni psiholog bi eventualno dodao da svako od nas igra oko svog plemenskog totema, pa bio on reprezentacija objektivizma, liberalizma, progresivizma ili falusna predstava samog Fukoa lično. To što imamo svoja plemena, što smo lojalni svojim grupama – pristrasni, ako hoćete – jeste dobra stvar. To daje ukorenjenost i orijentaciju. To je konzervativni temelj naše psihe. Na kraju krajeva, to je društveno funkcionalno. Ali to uopšte ne daje na ozbiljnosti bilo kojoj osobi koja bi da polemiše o nečemu što, na kraju krajeva, nije ni pročitala. Plemenski jeste, ali ozbiljno nije, čak ni za kontekst hipsterske pesničke večeri.
Pobunjeni Atlas, dakle, nije knjiga koju bi trebalo olako odbaciti iz mnogo razloga, a jedan od njih definitivno nije njen literarni kvalitet. Ajn Rend nije bila, blago rečeno, vrhunski pisac i to je nešto što čitaoca proganja na skoro svakoj od hiljadu stranica njene knjige. Do dana današnjeg tomovi su ispisani o jednodimenzionalnosti njenih likova, dijalozima po kojima bi se mogla snimiti turska serija, ljubavnim scenama zbog kojih ćete razmisliti o monaštvu, te o karikaturalnoj hiperracionalnosti njenih junaka koja je, čak i za libertarijanske standarde visoke racionalnosti (pa možda i sociopatije), prevršila svaku meru.
Razlozi za to su principijelne prirode, imajući u vidu da je Rendova toliko izgarala u želji da napravi sistematsku filozofiju i objasni sve. Zato su mnogi i ustvrdili da je napisala jedan prilčno dosadan roman u kome ne dozvoljava čitaocu da sam složi kockice i utvrdi zaključke. Svaki zaplet ne samo da je raspleten, već je i dekonstruisan na proste činioce, a govor Džona Galta na gotovo šezdeset stranica se doima kao veliki dekonstrukcioni stroj, filozofski antipod onoga što bi njeni junaci u realnom životu predstavljali – stvaraoce i konstruktore koji malo pričaju a puno rade.
Takav stil Ajn Rend je potpuno razumljiv ukoliko prihvatimo njenu premisu (a valjalo bi je prihvatiti i danas, 2014. godine) da je jezik kao metod komunikacije, intersubjektivnosti, te povezivanja uma i materije, postao previše fluidan i neuhvatljiv koncept. U doba kada su ironija, cinizam i izvrtanje smisla postali bazičan metod komunikacije, Rendova je odlučila da nijednu stvar ne podrazumeva kako ne bi bila pogrešno protumačena. Izgleda da je upravo na toj razini nesvesno stvorila mnogo više neprijatelja nego što ih je stvorila veličajući kapitalizam. Ona nije dozvoljavala da je tumače, a pogotovo da se na nju pozivaju ljudi koji ne drže do njenih premisa. I zbog te osobine, da bude bolno anticinična i kaže ono što joj je na umu, podsmevaće joj se svaki intelektualac koji drži “do sebe” i plemena koje mu je obezbedilo najveći šator i status šamana. Jer, prihvatanje da se igra po njenim pravilima bi jednog takvog intelektualca sviklog na toplotu salonskih stanova i nipodaštavanje te sviklosti na kraju dovelo na ulicu golog i izgladnelog. Zbog toga Pobunjeni Atlas takvog intelektualca smatra parazitom, a tvorcem onog čoveka koji mu je taj stan sagradio, te ogrev i hranu obezbedio.
U tom smislu, Rendova nije pisala klasičan roman. Više je pokušala da filozofsku raspravu pretoči u književni oblik, gubeći ujedno i na polju lepote, ali i na polju diskurzivne preciznosti svojih ideja i gledišta. No, šta je tu je. Ne treba od Rendove očekivati prefinjenost filozofske književnosti kakvu su pokazali Dostojevski u 19. ili Robert Muzil u 20. veku. Ono što svakako treba očekivati, i što jeste najbitnije, jesu iste teme – pogubnost moralnog i metafizičkog relativizma, dekadencija Zapadne civilizacije i puzeći distopizam. Ajn Rend je, reklo bi se, bila reakcionar.
***
Termin “kapitalizam”, to verbalno čedo Karla Marksa, ne pominje se u Pobunjenom Atlasu. A knjiga ima između 600 i 700 hiljada reči. To nas neće sprečiti da, u naletu iznenadne hrabrosti, izađemo na protivnički teren i zaigramo se terminima kojima levičari mašu kada iščitavaju Atlasa. Pošto, cinik bi rekao, motikama i čekićima da mašu ne znaju, a đavo ionako ne ore i ne kopa…
Definicije kapitalizma su nas u prethodna dva veka preplavljivale, ali bismo za promenu mogli da se osvrnemo na dva alternativna određenja te društveno-ekonomske formacije. Dok je autor ovih redova, pre desetak godina, kao mladi student političkih nauka, još uvek brusio svoje polemičke oštrice po internet forumima, naleteo je na sledeću definiciju kapitalizma izrečenu od strane anonimnog autora: “Kapitalizam je kad ustanem ujutru i kažem sebi: ‘Danas treba da jedem, znači idem da radim nešto korisno'”. Druga definicija nam dolazi od Alfreda Hičkoka. Naime, na pitanje glumice koja je htela da zna šta je motiviše da odigra ulogu na određeni način, slavni reditelj joj je odgovorio: “Motiviše vas vaš honorar.”
E, sad, lepo vaspitana i nadasve fina devojčica iz građanske porodice bi se na ovakve definicije pobunila i optužila ih za cinizam. Međutim, kako je sveopšti relativizam zahvatio i jezik, taj najvažniji alat ljudske komunikacije, i kako su nam stomaci ipak netom napunjeni, došli smo i do toga da vizije jednoroga, duga i leptirića vidimo kao razum, a iskaze o kapitalizmu kao aranžmanu koji nam obezbeđuje hleb kao – cinizam. U tom pojmovnom izvrtanju leži jedna od najvažnijih tema Pobunjenog Atlasa.
Nije uvek bilo tako. Naši preci su nekad svaki tračak dnevne svetlosti hvatali kako bi sebi obezbedili hranu, a i pored toga su ponekad ostajali gladni. Za društvene mreže, egzotična letovanja i Šanelove torbice nisu ni čuli. Smatralo se da je siromaštvo prirodna okolnost čoveka, posle koje nastupa prirodna okolnost smrti.
Međutim, u jednom trenutku istorije došlo je do promene paradigme. Pojavilo se bogatstvo i ono se moralo objasniti. Znatiželjni Adam Smit preuzima na sebe taj zadatak i piše Bogatstvo naroda (pun naslov je glasio: “Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda”). Jedva dva veka kasnije, istorija nam pokazuje koliko je ispravna narodna izreka da je lako navići se na dobro. Danas se bogatstvo i zadovoljstvo (u utilitarnom smislu) uzimaju kao datost, kao pravo (right) i ovlašćenost (entitlement). Danas Acemoglu i Robinson pišu knjigu Zašto narodi propadaju, antipod Smitovom delu i studiju o parazitima u rendovskom smislu.
Kako smo došli do toga da od vrste koja je bila primorana na “puritansku” etiku, završimo među mladim, bogatim, sitim i “smorenim” ljudima koji su prigrlili uzbuđenje moralnog nihilizma, koji beže od poretka, žive po paroli “sve prolazi” jer ne postoje objektivna merila koja bi nam rekla šta je dobro a šta nije, i koji nikog i ništa ne osuđuju jer ne žele kategoričnost stavova koja implicira zatucanost, tu gubu XXI veka? Kako smo došli do toga da, metaforički govoreći, gledamo ljude kako skaču sa krova zgrade, naučeni da “sve može ako se dovoljno jako želi” i završavaju u istoj takvoj metaforičkoj lokvi crvene boje, jer nema dovoljno zlatnih padobrana koje produktivno društvo može da sašije.
U suštini, može se reći da na sceni imamo sukob dva hansonovska koncepta i dva moguća viđenja civilizacije. S jedne strane je koncept lovaca-sakupljača koji nije protiv rada i proizvodnje po sebi, ali ih smatra otuđujućim u velikom društvu i poziva na povratak unazad, na doba kada smo se više igrali i vodili ljubav, a manje radili i zavideli jedni drugima. Drugi je koncept stočara-zemljoradnika, konzervativni koncept koji je stvorio ovakvu Zapadnu civilizaciju, vezan za težak rad, štednju, borbu za sopstvenu svojinu. Problem otuđenja koji nastaje zbog posledičnog stvaranja velikih zajednica ovde se pokušava rešavati kroz grupnu pripadnost, preko onih plemena i totema o kojima smo ranije govorili (Berk ih naziva little platoons, a Tokvil associations, mada je to bilo pre nego što su krenuli izdašni grantovi za nevladin sektor).
Oba koncepta imaju svoje prednosti i mane i retki su oni koji bi izabrali jedan od ta dva čista tipa, odričući se idile prvog i obilja drugog. Da podsetimo, ovde se ne radi o poređenju dva istorijska koncepta. Istorija je davno rekla svoje po tom pitanju. Ovde se radi, ako hoćete, o dva pogleda na civilizaciju ovde i danas, i na posledice koje ta dva pogleda impliciraju. Jer, da bi čoveku palo na pamet da živi slobodno poput hipika i razmišlja o “nadgradnji” i “životnom stilu”, potrebno je prvo obezbediti određen nivo bogatstva. Ili, kako bi to Poper rekao, žal za prirodnim stanjem i povratkom prirodi može biti odluka samo onog bića koje je racionalno, a ne instinktivno. A povratak prirodi je ireverzibilan, natrag ka zverima, vele i Poper i Rendova. Kada se jednom vratimo prirodi gubimo i sve one moralne norme koje smo sa civilizacijom mukotrpno izgrađivali, ma koliko društvena nauka opčinjena “neuromanijom i darvinitisom” (dixit Rejmond Talis) govorila o homo sapiensu kao po sebi altruističnom biću. Zveri će onda izmisliti novog Tomasa Hobsa i tako u krug…
Poigravajući se marksističkom terminologijom, možemo reći da je današnja nadgradnja nešto što ipak pripada lovačko-sakupljačkom modu razmišljanja. Kulturni i intelektualni establišment proizvod je farmerske i, na nju naslonjene, kapitalističke civilizacije, ali ujedno želi da tu istu civilizaciju uništi, samo kada bi umeo kako. Akademska levica (postoji li buržujskija kombinacija reči od ove?) ne voli kapitalizam jer mu zavidi, jer bi svet savršeno nastavio da funkcioniše čak i kada bi oni nekim srećnim slučajem izvršili kolektivno samoubistvo. Obrnut slučaj, složićemo se, nije moguć. Rendova ovo dobro shvata kada u Pobunjenom Atlasu iz svih kalibara puca na intelektualce, a svim lovorikama kiti industrijalce i manuelne radnike. Čak se i danas, u doba oskudnom u oskudici, valja podsetiti da ovu civilizaciju na nogama drže poljoprivredna zelena revolucija, mrki ugalj, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i tradicionalne društvene institucije, a ne skvotersko-hipsterska supkultura slobodnih umetnika, rukole iz prozorskih saksija, aplikacija za pametne telefone i ljubitelja alternativnih životnih stilova.
I zbog toga Rendova veliča kapitalizam, mada ga ne spominje, iz razloga što nas vrlo lako približava proizvodima drugih ljudi (ono što Henk Rirden, jedan od junaka Atlasa, naziva razmenog našeg najboljeg truda za najbolji trud drugog čoveka) i daje nam pristup genijalnim stvarima koje vrlo brzo uzimamo zdravo za gotovo. Jer, tako smo baždareni, rekao bi bihevioralni ekonomista, stručnjak za ljudsko baždarenje. S druge strane, samodovoljnost nije teško postići. Treba vam par ari zemlje i jedna motika. Ali ljudi tako više ne žive, niti žele da žive (a još manje to žele žene otkad im pramajka dobi jabuku od zmije). Za bilo šta više od toga, za čitanje ovog teksta na prejeftinom računaru na primer, potrebna je kapitalistička civilizacija, podela rada i razmena našeg najboljeg truda. Marginalnog truda, rekao bi mikroekonomista, stručnjak za politički marginalne stvari.
O istom trošku Rendova blati socijalizam (mada ni njega ne spominje) ne kao društveno-ekonomsku formaciju, već kao moralni koncept. Zbog svih onih svojstava koje su vekovima pobrojavali ideološki različiti ljudi koji su se bojali ujednačavanja, od Aristotela preko Džona Stjuarta Mila do Tomasa Sovela.
***
Ekonomska nauka često sebe definiše kao način proučavanja raspodele ograničenih resursa na neograničene ljudske potrebe. Naglasak u toj rečenici jeste, naravno, na pridevima. Utoliko je ekonomija nekoć bila moralna nauka, metod saznavanja i objašnjenja normi najbolje moguće, najcivilizovanije i najmirnije raspodele, pa uzimalo to objašnjenje antropomorfnu metaforu nevidljive ruke ili anarhističku parabolu o upotrebi znanja u društvu. Od velike su pomoći tu bili tradicionalna religija i moralni okvir, koji su heteronomno vladali situacijom, barem dok nije došao Kant i svima dodelio po jednu autonomiju. Vazda je, doduše, bilo šarlatana koji su ljude ubeđivali da njihove neograničene potrebe mogu da se zadovolje, samo ako se ceo sistem pretumba i kreira iznova, u skladu sa Planom. Međutim, ni narod nije lako padao na ta obećanja. Bila su to nepoverljivija vremena, bilo je manje masovnih medija, a i znali su ljudi da zadovoljenje potreba podrazumeva prilično velike resurse koji nisu padali s neba (pitajte narode Trećeg sveta kako se ophode prema resursima koji im, u vidu međunarodne pomoći, bukvalno padaju s neba). Trebalo je da dođe do stvaranja bogatstva koje je opisivao Smit da bi iko trezan mogao ozbiljno da shvati Marksa i Engelsa i njihovu slavnu krilaticu o mogućnostima i potrebama. Kapitalizam nije dugo trajao, rekla bi Ajn Rend, ne toliko zbog napada spolja, već zbog pogrešnih premisa onih koji su važili za njegove pobornike.
Jednom kada prihvatimo da resursi nisu toliko ograničeni, da decentralizovano znanje nije najbolji mogući metod prenosa informacija u društvu, da je utilitarizam bolji regulativni etički princip od etike vrline ili deontologije, stajemo na sklizak teren. Tri velika P biologije (predatori, patogeni i paraziti) najednom postaju tri velika P ekonomije. Jer, kakve su šanse pobornika klasičnog liberalizma (sada konzervativca) koji kaže “imaćeš ukoliko budeš dobro radio i poštovao pravila”, naspram njegovog protivnika koji kaže “imaćeš ukoliko budeš dobro glasao i krojio pravila”? Male. Ali to je rezultat bacanja niz vodu tradicionalnog morala zarad prihvatanja šljaštavosti utilitarizma. I svaki samoproklamovani liberal koji tvrdi da je kapitalizam superioran jer je mačka koja lovi miševe, zaboravlja da njegov ideološki protivnik može glasaču da ponudi više od miševa. Izgubili smo onog trenutka kada smo bitku sa terena morala i tradicije i principa preneli na teren koristi i obećanja i zadovoljenja potreba. Na teren demokratije, ako hoćete. Jer zadovoljiti potrebe ljudi kojima je sistem koji generiše bogatstvo omogućio dva odmora godišnje na različitim nadmorskim visinama, desetak pari obuće, sitost bez poznavanja plemenite umetnosti kuvanja, a koji bi radije sebe videli u sistemu gde vladaju predatori, paraziti i patogeni, jeste nemoguće. Od njih polako i bihevioralni ekonomisti dižu ruke.
Potreban je, dakle, sistem koji stvara bogatstvo da bi biološki organizam poput parazita postao politički legitiman, pa i moralno prihvatljiv. Jer, za razliku od predatora i patogena koji svoju žrtvu ubijaju, parazit zna da uzme taman onoliko da se niko ne pobuni. Otuda je današnji oblik liberalizma (i kapitalizma!) prevalio put od muškog principa po kome se vrednuju efikasnost i zasluge, do ženskog principa po kome se vrednuju osećanja, dobrohotnost i odnosi s javnošću. Od Regana do Obame za trideset godina. Od aranžmana u kome vrednost imaju produktivnost i proizvođač, do aranžmana u kome je “najbitniji potrošač” koji kao razmaženo dete s početnim simptomima kliničkog narcizma lupa nogama o pod zahtevajući poštovanje svojih prava i potreba. A niko ne nudi bolje rešenje za poštovanje naših potrošačkih prava i potreba od političara koji vrlo dobro znaju da smo na dugi rok svi mrtvi.
Rendova dobro uočava ovu “kreativnu destrukciju” koja je zahvatila savremeni politički oblik onoga što se nekada nazivalo Zapadnom civilizacijom. Možda je najbolje citirati filozofa Petera Sloterdajka koji ima slično, rendijansko, zapažanje: “Zajedno sa šarenom listom postignuća i isisavanja, koji se uglavnom tiču potrošnje, javlja se jedan potpuno fenomenalan ishod: potpuno izgrađene poreske države uzimaju polovinu ukupnog privrednog uspeha svojih produktivnih slojeva za fiskus, a oni koji su time pogođeni ne pribegavaju najplauzibilnijoj reakciji, antifiskalnom građanskom ratu. To je rezultat političke dresure u modernom društvu zbog koje bi svaki ministar finansija u apsolutizmu mogao da pukne od zavisti. (…) U pogledu opisanih odnosa lako je videti zašto je na pogrešan način postavljeno pitanje da li ‘kapitalizam’ ima budućnost. Mi danas ne živimo ‘u kapitalizmu’, kako to stalno iznova sugeriše koliko nemisaona toliko histerična retorika u poslednje vreme. Mi živimo u poretku stvari koji bi se cum grano salis morao definisati kao polu-socijalizam, podržan od strane mas-medija, koji počiva na privredi sa privatnim vlasništvom i u kome poreska država samo grabi.” Ili, kako je jedan profesor sociologije sa Fakulteta političkih nauka mrtav-hladan uzeo kao svoj moto: “Sve je biznis i pomalo politika, a politika je najveći biznis.” Bože, sačuvaj nas politikologa, političara i potrošača i svih onih ljudskih prava koje su uspeli da ustanove u poslednjih sto godina!
I nemojte se stoga začuditi kada na stranicama Pobunjenog Atlasa, jedan kapitalistički radikal poput Ajn Rend piše antikonzumerističke pasaže vredne jednog Torstena Veblena. Jer ona je smatrala da potrošnja mora da se zasluži, a ne da bude predmet statusa ili taštine. Jer potrošnja je u tom smislu dokaz da smo imali nešto vredno zauzvrat da ponudimo drugima, nešto što bi čovek kupio za čisto zlato ili sopstveni rad, a ne za papirni novac koji se pumpa ka onima sa političkim uticajem i izmišljenim radnim mestima. Biološki parazit barem ima toliko obraza da se svom domaćinu sklanja s očiju, za razliku od ekonomskih parazita u vidu političara, poreznika, intelektualaca, tajkuna ili sindikalista koji svom domaćinu ne izbijaju iz vida.
Stari liberali su vrlo dobro znali da su potrošnja i proizvodnja deo jednog istog ciklusa. Ako iole budemo pomislili da je raspodela autonomna, u sledećem ciklusu nećemo imati proizvođače (a s njima ni radnike). Možda oni neće otići u planine Kolorada, poput junaka Pobunjenog Atlasa, ali proizvoditi na silu više neće. A i kada bi proizvodili na silu, to bi uveliko ličilo na antropološki koncept žrtvenog jarca Renea Žirara, gde se žrtva (proizvođač) slavi u velikim bahanalijama, pre nego što bude iskidana golim zubima. Nije ni čudo da sistemi u kojima je strah od metka jedini podsticaj završavaju poput Severne Koreje, gde svaki hir neba može da znači život ili smrt i gde svaki ministar poljoprivrede može i posthumno da bude streljan zbog istog tog nebeskog hira. Zapadna civilizacija još nije dotle stigla, ali je odavno napustila bilo kakvu etiku i bilo kakav duh.
***
Kada se govori o tome da nisu sve stvari proste, da nije sve crno-belo i da nema apsolutnih odgovora, onda se radi o načelnoj raspravi. Međutim, konkretan život od nas zahteva instrumentalnu racionalnost, a ne načelne iskaze. Ako ćemo biti u stalnom komunikativnom delanju, može nam se desiti da umremo od gladi. Ako ćemo iznova raspravljati o nekim stvarima koje su u međuvremenu postale predmet običajnih pravila, poput svojine, to će imati loše posledice. I možda bi filozof poput Brusa Akermana sedeo i raspravljao o tome da li su “one cigle tamo” zaista svojina libertarijanca, Ajn Rend bi ga gađala tom istom ciglom argumentujući da nos Brusa Akermana po tim merilima nije svojina Brusa Akermana. Svet od nas zahteva da donesemo odluke, ne brinući mnogo za naše neuroze. Na osnovu donetih odluka se mora delati, jer je nedelanje smrt. Zato ljudi svaki dan ustaju iz kreveta jer “danas treba da jedu” i treba da učine nešto po tom pitanju. To su shvatali i Ajn Rend i Bik Koji Sedi i Tupak Šakur, ali izgleda ne i politički filozofi sa istočne obale Sjedinjenih Država. Nije ni čudno što pisac Atlasa smešta fiktivni elitni univerzitet u Klivlend, Ohajo, grad plavih okovratnika i industrijalaca, a ne u Kembridž, Masačusec.
Rendova pripada onoj staroj školi ljudi koji su zapravo verovali u postojanje moralnog apsoluta, u postojanje jasnih kriterijuma po kojima je neke stvari moguće jasno okarakterisati kao dobre ili loše. To je veština koja je danas uveliko zaboravljena pod naletom političke korektnosti koja zabranjuje da bilo šta osudimo, a čak i ako to uradimo, uvek će se naći neurološko ili evoluciono objašnjenje (pa i opravdanje) postupaka i ponašanja koje osuđujemo. U tom smislu je Rendova vodila oštru borbu s vetrenjačama moralnog relativizma. Jer, moralni relativizam je, poput neoliberalizma, jedno semantičko ne-mesto, jedno fluidno stanje koga niko ne zastupa, koje svi mrze, protiv koga se svi bore, a koje je opet tu.
Velika je vrednost svake kritike moralnog relativizma u doba kada društvenim naukama vlada neuroblebetanje kojim se funkcionalno osporava postojanje slobodne volje, a sledstveno i odgovornost pojedinaca za sopstvene postupke (Rendova je u tome slična sa libertarijanskim psihologom Tomasom Sasom, koji je takođe razotkrivao posledice takvog mišljenja). Jer ako ozbiljno shvatimo trivijalno zapažanje da su slobodna volja i lična odgovornost samo emanacija rada subatomskih čestica u mozgu, onda je i metak koji ispaljujemo u potiljak samo gomila subatomskih čestica. Prilično tvrda i brza gomila, doduše. Život, dakle, nije određen molekularnim sastavom, već nečim što taj sastav pokreće. Ako ćemo mrtvi ozbiljni izjednačavati kamen i čoveka, zaslužićemo kamenovanje.
Iako i sama ateista pred kojim bi i četiri jahača Novog ateizma išli peške, Rendova svoj poredak moralnog apsolutizma bazira na apodiktičkom razlikovanju dobra i zla. Takva blasfemija nikad ne bi mogla da padne na pamet današnjem ateisti kome ni uši više ne izviru iznad površine fizičkog redukcionizma u kome se utopio. I možda jeste žalosno što takvi apsolutni iskazi kod Ajn Rend ispadaju iz njene glave kao iz Zevsove butine, ali joj se bar zbog dizanja u vazduh moralnog relativizma mora skinuti kapa. Ona kao da se oslanja na kabalističku tradiciju razlikovanja čistog i nečistog zla. I dok je prvo poznato svima koji su čuli za Satanu, drugo je apsolutno ljudski modalitet ponašanja. I utoliko gore po ljudske živote. Rendova sistematski razotkriva takvu vrstu zla, atom po atom, iskaz po iskaz. Mladac odrastao na postmodernizmu, rekreativnim drogama i finansijskoj ljubavi bogatih roditelja bi možda takav njen pristup označio kao cinizam i “hejt”, ali već smo utvrdili da današnja omladina ne bi mnogo vredela ni na tržnici robova na Peloponezu. Jer cinizam moralnog apsolutiste kakav je bila Ajn Rend jeste ništavan u odnosu na cinizam moralnog relativiste koji nastanjuje naše današnje medije, institucije i fakultetske holove. Etički kredo ovih drugih nije urezan u kamenju, pa makar to bilo i ono kamenje koje je Mojsije spustio sa Sinaja, već na lepim željama koje se menjaju iz časa u čas, igrajući u skladu sa melodijom utilitarizma i trenutnog hira. Tu je razlika između čistog zla idealističkog narativa jedne Ajn Rend, od solipsizma nečistog zla koje nema mišljenje ni o čemu osim o sebi i neurostimulusima u sopstvenom mozgu.
Utoliko je Pobunjeni Atlas i jedna moralna pridika. Pridika, doduše, osobe koja je i sama upražnjavala gordost i još nekoliko smrtnih grehova. Ali nećemo sad o balvanima u svojim očima… Možemo reći da ta pridika upozorava na opasnost sažaljenja i nezasluženog poštovanja druge osobe zbog same činjenice da je živa. Ali, veli Rendova, to su niski standardi. Ako ćemo tražiti poštovanje zbog toga što smo još jedan homo sapiens na ovom svetu ili se pozivati na prava koja je neka grupa političara sročila u Deklaraciju, onda i ne zaslužujemo bolje nego što imamo.
***
Većina ljudskog delanja je nastala spontano, odozdo, kao manifestacija potrebe za rešavanjem konkretnih problema. Politika, kao metod “kolektivne akcije”, jedan je takav proizvod. Međutim, šta se dešava kada naši problemi jesu rešeni i kada je najveća pošast zapadne civilizacije ta što nemamo nikakvih problema? Siti smo. Istrebili smo skoro sve bolesti zbog kojih su naši preci umirali u tridesetima. Okruženi smo ljudima mnogo brojnijim od Danbarovog broja. Ne ubijamo se po ulicama. Kakva je uloga politike u takvom aranžmanu?
Da stvara artificijelne probleme, veli Rendova. Politika je danas, reklo bi se rečnikom Henrija Frankfurta, umetnost proseravanja, odnosa s javnošću i težnja da se izgleda lepo. Velika centrifugalna mašina demokratije baca svako ideološko zastranjivanje ili apodiktički stav na obode, a u sredini ostavlja veliku ispraznost srednjeg puta, taj pokušaj da se aranžman izvorno namenjen malim zajednicama i gradovima-državama primeni na čitave kontinente.
U tom smislu je Rendova i jedan od prvih teoretičara javnog izbora, implicitno postavljajući osnove te teorije. Ona ujedno demonstrira kako teoretičari javnog izbora mogu da dube na glavi govoreći o užasnim posledicama državne politike na javno dobro, pre svega na ekonomiju. Jer država je odavno prestala da bude džoker autoritarne desnice naslonjene na Tomasa Hobsa, a postala je deus ex machina savremene levice. I dok Marks govori o državi kao političkoj emanaciji dominacije vladajuće klase, današnji mladi epigon marksističkih, postmarksističkih, paramarksističkih i drugih levih skretanja, jeste najveći ljubitelj davanja moći političarima u ruke. Gotovo da čovek može da oseti sažaljenje kada vidi tu mladalačku veru u autoritet klasnog neprijatelja (oca).
Rendova, u svojoj knjizi, kao da razvija određenu vrstu političke teorije koju bismo mogli nazvati paradoksom Fredija Krugera. I kao što Kruger, anti-junak horor serijala Strava u ulici brestova, postaje slab i beznačajan kada ne može da se hrani strahom i pažnjom svojih žrtava, tako i savremeni političar prestaje da postoji kada prestane da izmišlja probleme koje bi rešavao. Naravno, politička elita u tome ima veliku pomoć jedne čitave kaste univerzalnih ignoranata, novinara, ljudi čiju štetnost za trenutni politički poredak teško da možemo da kvantifikujemo postojećim matematičkim aparatom. Novinar, na brzinu proizveden u jedan od stubova demokaratije i političkog poretka, ne samo da je prodavac polovnih ideja iz treće ruke, već se, pod krilaticom profesionalizma, pretvorio u celodnevnog PR-a političkoj eliti. Barem da time njegov džep postaje puniji. Ali ne, on to radi potpuno besplatno, misleći da je politika sve ono čime se političari bave.
Nije ni čudno onda da Ajn Rend, taj glasnogovornik sebičnosti i mrzitelj altruizma, pokazuje kako su konkretno dobročiniteljstvo i pojedinačna dobra dela nastala iz međusobne saradnje – katalaksije, ako hoćete – autsorsovana na državu, koja je postala naš jedini roditelj (mada nije sigurno koga pola). Država, taj univerzalni dobročinitelj, pretvorila se u građansku savest demokratskog glasača na privremenom radu u birokratiji. Degni Tagart, jedna od sebičnih kapitalista u Pobunjenom Atlasu, svoju sebičnost pokazuje time što na svojoj železnici zapošljava beskućnika. Jednog čoveka. Vesli Mauč, jedan od dobrohotnih političara, svoju dobrohotnost pokazuje time što jednim dekretom gasi čitave grane proizvodnje i ljude pretvara u beskućnike. Na stotine hiljada njih. Ima li smisla, onda, očekivati od prosečnog glasača, te svete krave demokratskog poretka, utopljenog u ideološki centralistički smrdljak, da zna išta drugo do da kaže: “Država d’uradi nešto!” I ima li političara, tog bramana istog tog demokratskog poretka, koji na to neće trljati ruke i podvriskivati poput regruta JNA: “Služimo narodu!” Demokratija radi.
Možda je Ajn Rend ipak bila reakcionar. Možda je njena poruka da živimo u čudnim vremenima u kojima je prekasno za glasanje, a prerano za pucanje. Stoga – uživajmo u Padu.
Ajn Rend, Pobunjeni Atlas, Beograd: Albion Books, 2013. 957 str.
Autor prikaza: Davor Nikolić
