Faktička pravičnost slobodnog tržišta

Jedna žena poput mene, koja se čvrsto drži činjenica, školovana za ekonomskog istoričara 1960-ih u oblasti ekonomije saobraćaja, ima samo jednu stvar da doprinese diskusiji političkih filozofa. To je, da blago modifikujem Kromvelovo proklinjanje škotskih Prezbiterijanaca 1650. godine: “Tako vam Hristove utrobe, ostavite barem mogućnost da [faktički] grešite.”

Faktički. Shvatam da je Kant postulirao da to kakvi su ljudi faktički, ili šta je faktički bila njihova istorija, nikako ne sme da igra ulogu u etičkoj refleksiji. Trebalo bi da tražimo principe kojih bi se svako racionalno biće držalo, bilo to šestoglavo biće iz svemira ili “čovek iz naroda”. ((Mekloski koristi sintagmu “man on the Clapham omnibus”. Klapem je distrikt u jugozapadnom Londonu. Izraz “the man on the Clapham omnibus” se u engleskoj sudskoj praksi koristi za hipotetičku racionalnu osobu kada treba da se odluči da li je optužena strana delala u skladu sa zdravim razumom tog hipotetičkog prosečnog čoveka. prim. prev.)) Kao ekonomista mogu da shvatim privlačnost pretpostavke da se neki čovek zove Maks U. ili R. Racionalni, i odatle nastavim. I znam da je većini socijalnih psihologa (među mlađom generacijom izuzimam Džonatana Hejdta, na primer, ili Majka Čiksentmihaljija iz moje generacije, ili Džeroma Brunera iz starije generacije) privlačno da veruju da etika otpočinje njihovim sopstvenim najranijim eksperimentima. Takvi modeli i eksperimenti su mnogo jednostavniji od dodatnog razmišljanja o umetnosti, književnosti i filozofiji od vremena Rig Vede i Epa o Gilgamešu. Međutim, izgleda da su moderna pametovanja nakon Hobsa, preko Kanta i Bentama, do sadašnjih ljutih modernista frikonomije i merenja hedonizma, manje relevantna za ljudsko iskustvo – a to je, na kraju krajeva, prvenstveni razlog zašto potrebujemo neku etičku teoriju ‒ od vekovnog razmatranja vrlina. Ne možemo, i ne treba, da prestanemo da budemo ljudi, koji su jednom bili deca i koji će umreti, i koji rezonuju, vole i nadaju se na ljudima svojstven način. Kako Vil Vilkinson kaže, “sabijeni u reflektivni ekvilibrijum uz pomoć pametnih misaonih eksperimenata i uobličavanja pretpostavki” političkih filozofa još od Hobsa, ipak ćemo čak (primećuje Vil) po samim pravilima naše refleksije “u najvećoj meri i dalje ostati bića našeg okruženja”. Kantova odluka da zaobiđe antropologiju (koju je zapravo predavao svake subote u semestru) bio je ljudski i retorički izbor, a ne nešto zapisano na zvezdanom nebu.

Dakle,  dolazim iz oblasti ekonomije i istorije, i tu sam da vam pomognem. U faktičkoj pozadini koja se pretpostavlja u elegantnim prilozima Elizabet Anderson i Samjuela Frimana nalazi se jedna vrlo osobena priča (u manjoj meri kod Ričarda Arnesona a uopšte je nema kod Vilkinsona), otelotvorena krajem devetnaestog veka u onome što Tomasi naziva liberalizmom „visoke klase“. ((Ovde se misli na američku verziju termina liberalizam. prim. prev)) Politički filozofi liberalizma visoke klase poput Andersonove, Frimana, Dvorkina i Nusbaumove oslanjaju se, nasuprot Kantu, na faktičku priču koju smatraju tako očiglednom da joj odbrana nije ni potrebna. Ja, s druge strane, tvrdim da je njihov glavni narativ – i antropološki i ekonomski i istorijski – pogrešan. Svako veče na MSNBC-u možete čuti njegove verzije (na Foks Njuzu možete čuti drugi pogrešni glavni narativ, pa uviđate da ni to ne preporučujem).

Ilustrovana kroz nekoliko kratkih krilatica koje predstavljaju bogatu intelektualnu tradiciju od 1880-ih naovamo, priča kaže sledeće: Savremeni život je složen, zato nam je potrebna država da reguliše. Vlast može dobro da obavlja posao i neće se često kvariti. Budući da tržište često greši, potrebna je vlada da ispravi te greške. Bez velike države ne možemo da obavimo neke važne stvari (Huverova brana, Federalni auto-put, NASA). Antitrust funkcioniše. Poslodavci će eksploatisati radnike ukoliko vladina regulacija i sindikalni ugovori ne intervenišu. Sindikati su nam doneli četrdesetočasovnu radnu nedelju. Siromašnim ljudima bolje je pre svega zahvaljujući velikoj državi i sindikatima. SAD nikad nisu bile laissez-faire. Javni radovi su bili dobra ideja, a pokrenula ih je država. Profit nije dobar vodič. Potrošači su često prevareni. Reklame su loše.

Tako Anderson kaže: “Eksternalije, asimetrična informacija i drugi problemi kolektivnog delanja su … široko prisutni u ekonomskom životu. Bezbrojni načini vođenja posla namiču dobit jednima dok drugima ispostavljaju nepravične troškove. Napravi kartel. Napuni kobasice pacovskim izmetom.” A onda Friman: “Truizam je reći da se za ostvarenje efikasnih tržišnih odnosa, kako bi se stekle dobiti od efikasne tržišne ekonomije (rastuća produktivnost, veći obim proizvodnje, povećanje produktivnog kapitala itd.), moraju uspostaviti [od strane države] bazična pravila svojine, ugovora i razmene.”

Ne. Osnovni narativ liberalizma visoke klase je faktički pogrešan. Postojanje eksternalija ne znači da bi država to bolje rešila. Javnost je bolja od inspekcija u sprečavanju takozvane želje poslovnih ljudi da otruju svoje potrošače. Efikasnost nije glavna odlika tržišne ekonomije: inovativnost jeste. Pravila za fiksiranje cena su se pojavila u trgovačkim sudovima i među Kvekerima mnogo pre no što ih je država počela sprovoditi.

Znam da će se ovakvi odgovori primiti s ogorčenjem. Ali ostavite barem mogućnost da grešite i da naslovne priče Njujork Tajmsa ne liče na društvenu nauku samo zato što je neka istorijska ili ekonomska premisa uglavljena u njih. Čini mi se da će politička filozofija utemeljena na bajkama o tome šta se desilo tokom istorije ili kakvi su ljudi biti više nego neupotrebljiva. Biće štetna.

Kako znam da je moj narativ bolji od vašeg? Dvadesetovekovni eksperimenti su mi pokazali. Teško bi bilo upoznati mudrost Fridriha Hajeka ili Miltona Fridmana ili Mata Ridlija ili Deirdre Mekloski avgusta 1914, pre nego što su eksperimenti sa velikom vladom otpočeli. Ali svako ko nakon 20. veka još uvek misli da su sveobuhvatni socijalizam, nacionalizam, imperijalizam, mobilizacija, centralno planiranje, regulacija, zoniranje, kontrole cena, poreske politike, sindikati, biznis karteli, državna potrošnja, policijska kontrola, avanturizam u spoljnoj politici, vera u povezanost religije i politike, ili većina drugih devetnaestovekovnih detaljnih predloga vladine politike i dalje uredne, bezazlene ideje za popravljanje našeg života – nije pazio na času.

Tokom 19. i 20. veka su imperijalne kolonije, svojim ljudima, običnim Evropljanima, napravile više štete nego koristi. Ekonomski rast Rusije je usporen, ne ubrzan, sovjetskim centralnim planiranjem. Američka progresivna regulacija i njene evropske anticipacije čuvale su transportne monopole poput železnice, štitile trgovačke monopole tržnica, ((High-Street u engleskom jeziku označava generički termin za najznačajniju trgovačku ulicu u nekom gradu. prim.prev.)) i branile monopole specijalizovanih usluga poput medicine, a ne potrošače. Žene su degradirane “odbrambenom” legislativom u Sjedinjenim Državama i legislativom “porodičnog prihoda” u Evropi. Državni psihijatri su u Americi zatvarali homoseksualce, a u Rusiji demokrate. Neki delovi Nju Dila su odmogli američki oporavak od Velike depresije umesto da ga pomognu.

Sindikati su podigli plate vodoinstalaterima i automehaničarima, ali su ih smanjili svima koji nisu u sindikatima. Minimalna nadnica je štitila sindikalizovane poslove, ali je siromašne činila nezapošljivima. Građevinski pravilnici su ponekad štitili zgrade od urušavanja ili požara, ali su uvek davali stabilan posao stolarima i električarima sa dobrim vezama i činili stanovanje skupljim za siromašne. Zoniranje i građevinske dozvole je štitilo bogate zemljovlasnike, a nije pomagalo siromašnima. Kontrola zakupa je činila siromašne i mentalno bolesne beskućnicima, jer niko nije želeo da gradi jeftine stanove kada je zakonom primoran da gradi skupe. Psihički normalni i već bogati dobijaju stanove sa kontrolisanom visinom zakupa i sređene vile u nekada siromašnom komšiluku.

Regulativa električne energije je štetila kućevlasnicima dižući im troškove struje, kao što je to činila i zabrana nuklearne energije. Komisija za hartije od vrednosti ((Securities Exchange Commission, prim.prev)) nije pomagala malim investitorima. Federalno osiguranje depozita je činilo da banke nebrižno rukuju novcem depozitora. Pokret za očuvanje na zapadu SAD je bogatio rančere koji su koristili federalnu zemlju za ispašu, kao i drvnu industriju koja je federalnu zemlju koristila za čistu seču. Američki i drugi pokušaji da zabrani trgovinu narkoticima za ličnu upotrebu rezultirali su povećanjem korišćenja droge, uništenjem gradskih centara i zatvaranjem miliona mladih ljudi. Država je van zakona stavljala prodaju igala i reklamiranje kondoma, i poricala postojanje AIDS-a.

Nemački ekonomski Lebensraum ((Životni prostor. prim. prev.)) je na kraju dostignut privatnim umećem mira, ne javnim umećem ratovanja. Održivost istočnoazijske sfere zajedničkog prosperiteta izgrađena je od strane Japanaca u poslovnim odelima, ne u bombarderima. Evropa se u 20. veku oporavila posle svoja dva građanska rata pre svega kroz napore sopstvenih radnika i investitora, a ne kroz međudržavne priloge poput Huverove komisije ili Maršalovog plana. Međudržavna pomoć Trećem svetu obogatila je tirane, a nije pomogla siromašnima.

Uvoz socijalizma u Treći svet je, čak i u relativno nenasilnoj formi fabijanskog gandizma Kongresne partije, nenamerno gušio rast, bogatio velike industrijalce i ostavljao ljude siromašnima. Maltuzijanske teorije koje su se ispilile na Zapadu, a ostvarivane u Indiji i pogotovo Kini, proizvele su milione nestalih devojčica. Kapitalizmom podržanoj Zelenoj revoluciji patuljastih hibrida suprotstavljali su se zeleni političari širom sveta, iako su zahvaljujući njoj mesta poput Indije – po pitanju žitarica – postala samodovoljna. Državna moć u mnogim delovima podsaharske Afrike korišćena je za oporezivanje većine poljoprivrednika u korist predsednikovih rođaka i manjine gradskih birokrata. Državna moć u mnogim delovima Latinske Amerike sprečila je zemljišnu reformu i kumovala nestancima. Državno vlasništvo nad naftom u Nigeriji, Meksiku i Iraku korišćeno je za podržavanje partije na vlasti, ni sa čim ne doprinoseći narodu. Arapi su ostajali u gorem položaju, a ne u boljem, zato što je državnom silom Arapkinjama zabranjivano obrazovanje ili izdavanje vozačkih dozvola. Preuzimanje vlasti od strane klera iskvarilo je religije i uništilo ekonomije. Preuzimanje vlasti od strane vojske iskvarilo je armije i uništilo ekonomije.

Umesto da biraju pobednike, ekonomske politike od Japana do Francuske podržavale su propadajuće grane poput poljoprivrede i sitne maloprodaje. Regulacija otpuštanja dovela je do visoke nezaposlenosti u Nemačkoj i Danskoj, a posebno u Španiji i Južnoj Africi. Veliki porast državne stanogradnje tokom 1960-ih na Zapadu, inspirisane Le Korbizjeom, osudilo je siromašne u Rimu, Parizu i Čikagu na život u oborima. 1970-ih, sveobuhvatni socijalizam istoka je uništio životnu sredinu. 2000-ih, “milenijumski kolektivisti”, crveni, zeleni ili komunitarijanci, protive se globalizaciji koja pomaže siromašnima, ali preti sindikalnim vođama, burazerskim kapitalistima i karijerama ljudi u Zapadnim nevladinim organizacijama.

Da, znam, želite da odbacite sve ove faktičke nalaze zato što su “desničarski” ili “libertarijanski”. Ono što želim da vas zamolim jeste da barem povremeno razmislite. Ne verujte svemu što pročitate u novinama.

Deirdre N. McCloskey predaje ekonomiju, istoriju, engleski jezik i komunikaciju na Univerzitetu Ilinois u Čikagu i ekonomsku istoriju na Univerzitetu u Geteborgu.
Tekst preuzet sa bloga Bleeding Heart Libertarians.
Prevod: Davor Nikolić