Zanemarivanje realnosti

rajsicAko pohađate ili ako ste nekad pohađali neke od tipičnih kurseva ekonomije, vrlo je verovatno da ste se ponekad zapitali nešto slično ovome: ako ekonomski model nije kao stvarni svet, zašto da verujem rezultatima takvog modela? Jedan od odgovora koje često dobijam glasi otprilike ovako: Naravno da model nije poput stvarnog sveta; ne treba ni da bude. Ako bi bio, onda ne bi bio model!

Ovaj odgovor bi mogao da čoveka ostavi pod utiskom da je intelektualno inferioran ili nesposoban za apstraktno razmišljanje. Čoveku bi se moglo učiniti da postoji nešto očigledno što nije uspeo da primeti. Ponekad bi odgovor išao malo dalje: modeli su pojednostavljene predstave stvarnosti koje koristimo da bismo bolje razumeli tu stvarnost. Ovaj odgovor je malo pristojniji, ali nam i dalje ne govori kako smo odredili koje karakteristike stvarnosti nisu bile dovoljno važne da bi bile uvrštene u model. Građenje modela na ovaj način takođe implicira da već razumemo elemente stvarnosti i način na koji su oni povezani.

Ako vas ni jedan od ovih odgovora nije ostavio potpuno zadovoljnim trenutno najučestalijim, valrasijanskim1 pristupom ekonomiji, možda biste želeli pogledati radove nekih od austrijskih ekonomista.2 Ludvig fon Mizes,3 Fridrih Hajek4 i Marej Rodbard 5 su bili vodeće ličnosti ove škole u dvadesetom veku. Naučnici poput Mizesa, Hajeka i Rodbarda su pokazali da, po svoj prilici, postoje robusniji opisi tržišta nego što su opisi sadržani u isključivo matematičkim modelima opšteg ekvilibrijuma.

Osnovni principi austrijske ekonomije

Valrasijanski i austrijski pristup često dolaze do sličnih zaključaka u pogledu poželjnosti tržišta, ali oni do tih zaključaka dolaze koristeći prilično različite puteve. Prednost austrijskog pristupa je baš u načinu na koji dolazi do svojih zaključaka – pridržavajući se nekoliko ključnih principa sa kojima teško da se iko od nas ne bi složio:

  • Vrednost je u umu pojedinca. Zato je vrednost po definiciji subjektivne prirode i nije opservabilna (ne može se direktno posmatrati) od strane drugih pojedinaca.
  • Vrednost nije fizička veličina. Dakle, uporedbe korisnosti ili vrednosti između pojedinaca su neprimerene.
  • Sva ekonomska aktivnost je posledica delovanja ljudi na osnovu njihovih individualnih vrednosti.

Valrasijanski pristup često zanemaruje ove principe zarad matematičke rešivosti. Ovde se pojavljuje bitan problem. Koliko možemo verovati modelu koji zanemaruje osnovne karakteristike onoga što podrazumevamo pod pojmom realnost? Ovo je u stvari i najčešći kriticizam usmeren ka neoklasičnoj odbrani tržišta.

Verovatno ste čuli mnoge ljude kako za trenutnu ekonomsku krizu krive „neefikasnost tržišta“. Neki kažu da su tržišta neefikasna jer se prava tržišta razlikuju od „savršenih“ modela koje ekonomisti koriste. Logika je sledeća: pošto ne možemo da verujemo tim modelima tržišta, ne možemo da verujemo ni stvarnim tržištima. Ova logika je pogrešna.

Na primer, ako bismo imali teoriju koja kaže 2+2=5 i ako bismo onda izbrojili dve jabuke i još dve jabuke i utvrdili da u stvari imamo četiri, a ne pet jabuka, ova protivrečnost između naše teorije sabiranja i empirijske opservacije ne bi bio argument protiv korišćenja operacije sabiranja u našim svakodnevnim životima. Umesto toga, vratili bismo se našoj teoriji sabiranja da utvrdimo gde smo to pogrešili. Slično tome, spoznaja da tržišta ne funkcionišu baš kao modeli generalnog ekvilibrijuma ne implicira da tržišta treba napustiti. Umesto toga, moglo bi biti da je naš model nedovoljan za razumevanje funkcionisanja tržišta. U stvari, moguće je da postoje drugi elementi koji ne moraju biti proizvod tržišta, a koji su doprineli onome što smo mi etiketirali kao „tržišnu neefikasnost“.

Ovde austrijski pristup može da bude od pomoći. Austrijanci tvrde da su baš te karakteristike realnosti koje su zanemarene u našim modelima ono što stvarna tržišta čini posebnima. Konkretnije, tržišta su sredstva za suočavanje sa tim „neurednim“ karakteristikama realnosti koje se ne uklapaju u matematički jezik ekonomskih modela.

Efikasna tržišta naspram tržišta kao nezamenljivih sredstava društvene saradnje

Tipična neoklasična priča o efikasnim tržištima ili tržištima savršene konkurencije je da, pod određenim pretpostvakama, možemo očekivati da će tržišta biti alokativno efikasna. Ova alokativna efikasnost se interpretira kao set obima proizvodnje i cena kojima se postiže maksimalno ukupno društveno blagostanje. Ovo se često prikazuje putem trouglova blagostanja.

Trouglovi blagostanja su geometrijski prikazi prednosti koje proističu iz dobrovoljne razmene. Slika 1 prikazuje jedan primer. Svetloplavi trougao prikazuje ukupni društveni višak. Kaže se da obim proizvodnje i cena formirani u ekvilibrijumu savršene konkurencije ostvaruju najveću površinu ukupnog društvenog viška.

Slika 1

 trougao

Ekvilibrijum savršene konkurencije i društveno blagostanje u neoklasičnom modelu

Pretpostavke koje moraju biti zadovoljene da bi ovaj rezultat važio su često date u različitim oblicima, ali bi sledeća lista trebalo da pruži relativno kompletan pregled:

  • Svako poseduje sve relevantne informacije o svima ostalima u društvu.
  • Svi proizvođači u datoj industriji su mali u odnosu na ukupnu industriju.
  • Preference potrošača se mogu opisati poznatom funkcijom korisnosti koja se „dobro ponaša“.
  • Nema transakcionih troškova.
  • Nema eksternalija.

Za austrijskog ekonomistu ovo u samom startu pali mnogo crvenih lampica. Ali nisu austrijanci jedini koji kritikuju ovu formulaciju. Mnoge državne intervencije se baziraju na tvrdnji da neke od ovih pretpostavki nisu zadovoljene, što stvarne tržišne ishode čini neefikasnima pa ih treba popraviti.

Međutim, austrijanci imaju drugačiju kritiku. Oni tvrde da ova teorija nije adekvatan opis tržišta. Upotrebimo sledeću analogiju. Ako izgradite teoriju na premisi da je nebo crveno, ta teorija vam neće biti preterano korisna za razumevanje logičkih posledica činjenice da je nebo, u stvari, plavo.

Austrijanci na samom startu odbacuju prvu pretpostavku u gornjoj listi. Ovo ima implikacije za ostale pretpostavke kao što su eksternalije i tranasakcioni troškovi, ali ta tema ima dovoljno materijala za posebnu analizu.

Hajek je bazirao veći deo svog rada na izvođenju logičkih posledica činjenice da većina nas zna vrlo malo o većini ostalih ljudi. Njegov mentor, Mizes, počinje činjenicom da se individualne vrednosti ne mogu direktno posmatrati i zaključuje da samo kroz odnose razmene (tj. cene) ove subjektivne vrednosti mogu uzeti objektivno primetan oblik. Dakle, alokacija resursa može da bude vođena ljudskim vrednostima ili preferencama samo u društvu u kojem se privatno vlasništvo razmenjuje između pojedinaca.

Hajek koristi ovu ideju da bi ilustrovao kako tržišne cene služe kao signali okolnosti specifičnih za određeno vreme i mesto koje su poznate samo nekim pojedincima i samo kao fragmenti rasutog znanja. Na primer, kad su cene u usponu, potrošači znaju da je vreme da počnu da traže alternative, a proizvođači žele da proizvedu više skupljeg dobra, a da pri tom ni jedni ni drugi ne znaju sve pojedine uzroke povišenja cena. Dakle, povišene cene daju i informacije i podsticaje različitim pojedincima da preduzmu korake koji će skuplje dobro učiniti obilnijim, a time i jeftinijim na duže staze. Ovde možemo videti za austrijske ekonomiste da, umesto da baziraju svoju odbranu tržišta na pretpostavci potpune informisanosti, oni počinju od spoznaje realnosti nepotpune informisanosti.

Pogledi na konkurenciju i raspodelu proizvodnje

Druga pretpostavka u valrasijanskom opisu efikasnog tržišta je da su svi proizvođači u datoj industriji mali u odnosu na celu industriju. U suprotnom, ako su neki proizvođači nesrazmerno veći od ostalih, dolazi do devijacije od ekvilibrijuma savršene konkurencije i zbog toga dolazi do alokativne neefikasnosti. U krajnjem slučaju, kada postoji samo jedan proizvođač na tržištu, nastaje monopol. Monopoli se smatraju problemom jer je cena koju naplaćuju previsoka, a količina proizvoda koji nude na tržištu premala.

Hajek, međutim, pokazuje da je, u svetu gotovo beskonačne ljudske različitosti, skoro nemoguće da jedna firma isključi sve ostale snabdevače sa tržišta samo time što će ponuditi najnižu cenu. Uz to, kao što je Rodbard istakao, sve firme se takmiče za novac potrošača. U tom smislu, čak i monopol još uvek mora da se takmiči sa proizvođačima ostalih dobara.  Na primer, ako ponuđač zdravstvenih usluga nametne potrošačima previsoke troškove (novčane, birokratske, ili neke druge), potrošač može jednostavno da prestane da koristi zdravstvene usluge da bi mogao da priušti količinu drugih dobara i usluga koja mu više odgovara. Ja nisam posetio lekara više od dve godine jednostavno zato što to zahteva previše vremena i napora za moj ukus.

Naposletku, ako su individualne vrednosti zaista subjektivne i direktno nedostupne spoljnom posmatraču, tvrditi da je cena koju monopol naplaćuje previsoka protivreči subjektivnoj prirodi vrednosti. Kao i bilo koji drugi delujući pojedinac, proizvođači prave izbore na osnovu svoje ocene granične korisnosti (ili vrednosti). Pošto su individualne vrednosti nepoznate ostalim ljudima, tvrdnje o pravilnosti nečije cene nemaju objektive baze – one samo otkrivaju našu vlastitu vrednosnu ocenu te cene.

Štaviše, ako pogledamo oko sebe, videćemo da su ponuđači nalik monopolima uglavnom formirani državnim pravnim aktima koji ograničavaju mogućnost pristupa tržištu drugim ponuđačima. Možemo pogledati ponudu saobraćajnih i zdravstvenih usluga, materijala zaštićenih autorskim pravima i, do neke mere, ponudu poljoprivrednih proizvoda, i naći ćemo određene pravne akte koji ograničavaju konkurenciju.

Kao primer ograničenja konkurencije nametnutih od strane države u poljoprivredi, možemo se osvrnuti na primarnu ponudu mleka, živine i jaja u Kanadi.6 Ponuda ovih roba je ograničena na nacionalnom, provincijskom i individualnom nivou putem proizvodnih kvota. Samo registrovani proizvođači koji poseduju dozvolu za proizvodnju smeju da proizvode i prodaju mleko, živinu i jaja, i samo po cenama i u količinama odobrenim od strane provincijskih administracija. Ovaj sistem je potpomognut spletom akata i regulativa. Zanimljivo je napomenuti da u jednom od osnivačkih akata, The Farm Products Agencies Act,7 postoji klauzula koja zahteva od agencija koje upravljaju sistemom snabdevanja da, pri raspodeli proizvodnih kvota provincijama, uzmu u obzir princip komparativne prednosti u proizvodnji.

Jednostavno rečeno, princip komparativne prednosti kaže da se ukupna produktivnost može povećati ako se svako specijalizuje za ono u čemu ima najveću relativnu superiornost u odnosu na druge. Ali kako znate šta je to u čemu ste produktivniji od drugih ako ste dobri u više različitih stvari, a ne znate koliko dobri su ostali ljudi u proizvodnji različitih dobara? Ovde austrijski uvidi mogu biti od koristi.

Na primer, možemo iskoristiti neke od Mizesovih i Hajekovih argumenata da bismo pokazali da bez tržišta (ili preciznije, bez tržišnih cena) ekonomisti ne mogu mnogo reći o tome kako raspodeliti proizvdnju na način koji uzima u obzir princip komparativne prednosti. Ukratko, to je zato što ekonomisti, kao i bilo ko drugi, nemaju pristup znanju ljudi o njihovim vlastitim proizvodnim mogućnostima i vrednostima, koje su takođe u stanju stalne promene.  Kao što jedan od gore navedenih osnovnih austrijskih principa kaže, vrednost je u umu pojedinca. Time je vrednost, po definiciji, subjektivna i nedostupna drugima.

Ali, ako pogledamo neoklasične modele koji se pretežno koriste, dobijamo utisak da bi se „ispravan“ prostorni raspored proizvodnje mogao odrediti putem objektivno merljivih veličina (npr. regionalnih razmera ulaznih proizvodnih jedinica, tehnologije itd.) bez obzira da li postoji tržišni proces ili ne. Na primer, neki od glavnih modela klasifikuju dobra na osnovu objektivno merljivog intenziteta korišćenja rada i kapitala u njihovoj proizvodnji i onda gledaju kolike su ukupne količine kapitala i radne snage u nekoj državi ili regionu. Onda se kaže da države i regioni sa višim nivoom kapitala po jedinici radne snage imaju komparativnu prednost u proizvodnji onih dobara koja u svojoj proizvodnji zahtevaju veći razmer kapitala u odnosu na rad, a za države i regione sa većom količinom radne snage po jedinici kapitala se kaže da imaju komparativnu prednost u proizvodnji dobara koja u svojoj proizvodnji zahtevaju veći udeo rada u odnosu na kapital.

Međutim, u stvarnosti, ovi objektivno merljivi intenziteti korišćenja ulaznih jedinica postoje samo u prisustvu funkcionalnog tržišta. Na primer, pokušajte izračunati ukupni razmer svog kapitala i sve radne snage u državi u kojoj je razmena privatne svojine zakonom zabranjena – dakle, bez korišćenja tržišnih cena. Tržišne cene, prema Mizesu i Hajeku, pretvaraju subjektivnu vrednost koja je u našem umu u objektivne podatke dostupne drugima. Ako ovo ne kažemo eksplicitno, mogli bismo pogrešno protumačiti naše modele i izgubiti iz vida suštinu ekonomskog problema koji je pred nama.

Zbog ovoga austrijanci na komparativnu prednost gledaju drugačije. Prvo, oni je pripisuju pojedincu. Samo pojedinci znaju svoje sposobnosti, veštine, planove i potencijalne oportunitetne troškove. Pojedinci koriste ovo znanje da bi odredili da li da se specijalizuju u, recimo, proizvodnji računara ili u proizvodnji narandži. Drugo, pošto niko nema direktan uvid u znanja drugih ljudi, svakome je potrebno sredstvo kojim će posredno doći u kontakt s tim znanjem. Ovde razmena svojine i razmera u kojoj se ta ramena vrši (tj. cene) – ukratko, tržište – igra ključnu ulogu.

Tržište je sredstvo koje omogućava pojedincu da odredi da li je bolje da se specijalizuje u proizvodnji jabuka, računara ili bilo kojeg od hiljada drugih proizvoda. Ja možda imam veliki potencijal za mnoga zanimanja, ali ću, u zavisnosti od tržišnih cena, izabrati ovo ili ono zanimanje. Tržišne cene će me indirektno informisati o tome kako će drugi vrednovati moje usluge ako izaberem jedno zanimanje u odnosu na drugo. Dakle, u austrijskom okviru, tržište je jedino sredstvo za otkrivanje lične komparativne prednosti pojedinaca u naprednoj ekonomiji.

Uzimajući u obzir ove uvide, kontekst u kome bismo koristili ekonomske modele je sasvim drugačiji nego što je to slučaj u okviru tipičnog valrasijanskog pristupa. U ovom slučaju bismo rekli da, baš zato što tržišta postoje, možemo, u ilustrativne svrhe, pretpostaviti da pojedinci znaju relevantne ekonomske karakteristike drugih pojedinaca u društvu. U tipičnom valrasijanskom pristupu, pretpostavka potpunog znanja je preduslov za postojanje efikasnih tržišta, dok je u austrijskom pristupu postojanje tržišta preduslov za postojanje cena koje transformišu subjektivna i inače neopservabilna vrednovanja dobara, proizvedenih i posedovanih od strane mnoštva pojedinaca, u objektivne i primetne veličine.

Za mnoge neoklasične ekonomiste tržište je samo jedno od sredstava za efikasnu raspodelu proizvodnje. Efikasnost je stanje sveta u kome bi bilo kakva promena samo pogoršala stvari. Zbog olabavljenih pretpostavki o znanju i vrednosti u ovoj teoriji, takvo „optimalno“ rešenje bi se moglo postići i nekim drugim sredstvima, a ne samo tržištem.  Preciznije, da bi neko odredio optimalan raspored resursa u ekonomiji, ali izvan tržišnog procesa, ta osoba mora da zna vrednosti, veštine, potencijale itd. svih ljudi u okviru te ekonomije. Dakle, u takvom modelu je potrebno pretpostaviti da ove karakteristike postoje kao objektivno merljive i doznatljive kvantitativne veličine.

Austrijski ekonomisti, s druge strane, ne tvrde da postoji nešto poput ovog „optimalnog“ rasporeda resursa, bilo u sklopu, bilo izvan tržišta. Ono što oni tvrde je da, ako ljudi žele da razviju naprednu ekonomiju, jedini način da se to postigne jeste putem tržišta. Put ka razvoju takve ekonomije je kroz stalno usmeravanje raspodele resursa ljudskim vrednostima odraženim u tržišnim cenama. U okviru tržišta će neko uvek biti nečim nezadovoljan, ali to nije ništa loše. Ovo nezadovoljstvo je motiv za delovanje u smeru poboljšanja čovekovog blagostanja. To je sila koja pokreće ekonomiju.

Zaključak

Poznavanje austrijske teorije pruža značajne prednosti. Ova teorija nam pomaže da ne smetnemo s uma osnovne principe kao što su subjektivnost vrednosti i nepotpunost znanja koji čine osnovu za ljudsko delovanje. Ovaj pristup nam pomaže da primetimo greške u svom ekonomskom razmišljanju. Jedna od čestih grešaka je tretiranje modela kao normativnih standarda za realnost umesto kao labavih metafora i ilustracija logičkih zaključaka koji slede iz prethodne teoretske analize. Ova greška stvara iskušenje da se realnost „popravi“ da bi se uklopila u model. Često taj popravak samo pogorša situaciju jer nije realnost ta kojoj je bilo potrebno popravljanje. Popravak je u stvari bio potreban modelu ekonomiste, jer nije obuhvatio ključne elemente realnosti.

  1. http://tuvalu.santafe.edu/~bowles/2000QJE.pdf []
  2. http://mises.org/etexts/austrian.asp []
  3. http://en.wikipedia.org/wiki/Ludwig_von_Mises []
  4. http://en.wikipedia.org/wiki/Friedrich_Hayek []
  5. http://en.wikipedia.org/wiki/Murray_Rothbard []
  6. http://www.omafra.gov.on.ca/english/farmproducts/factsheets/supply.htm []
  7. http://laws-lois.justice.gc.ca/eng/acts/F-4/index.html []

You may also like...