Upotreba znanja u društvu

HajekI

Koji je to problem koji želimo da rešimo kada pokušavamo da konstruišemo racionalni ekonomski poredak?

Pod određenim poznatim pretpostavkama, odgovor je prilično prost. Ako posedujemo sve relevantne informacije, ako možemo da počnemo iz datog sistema preferenci i ako posedujemo potpuno znanje o dostupnim sredstvima, problem koji nam ostaje je čisto logički. To jest, odgovor na pitanje šta je najbolja upotreba dostupnih sredstava implicitno je sadržan u našim pretpostavkama. Uslovi koje rešenje ovog problema optimuma mora da ispuni su potpuno razrađeni i daju se najbolje izraziti u matematičkoj formi. U najkraćem, oni glase: marginalne stope supstitucije bilo koja dva dobra ili faktora moraju biti iste u svim svojim različitim upotrebama.

Ovo, ipak, nesumnjivo nije ekonomski problem sa kojim se društvo suočava. I ekonomski račun koji smo razvili kako bi razrešili ovaj logički problem, iako je bitan korak ka rešenju ekonomskog problema društva, još uvek ne pruža odgovor. Razlog tome je što “podaci” od kojih ekonomski račun počinje nikad nisu za čitavo društvo “dati” pojedinačnom umu, koji onda može da odredi implikacije, niti ikad mogu da budu dati na taj način.

Specifičan karakter problema racionalnog ekonomskog poretka određen je upravo činjenicom da znanje o svim okolnostima u kojima delamo nikad ne postoji u koncentrisanoj ili integrisanoj formi, već jedino u vidu delova nekompletnog i često protivurečnog znanja koje sve odvojene jedinke poseduju. Ekonomski problem društva zato nije samo problem načina alokacije “datih” resursa – ako pod “datim” mislimo na dato jednom umu koji ciljano rešava skup problema proizašlih iz ovih “podataka”. To je više problem obezbeđivanja najbolje upotrebe resursa poznatih bilo kom članu društva zarad ciljeva čiju relativnu važnost znaju samo ti pojedinci. Ili, ukratko, to je problem korišćenja znanja koje nikom nije dato u svojoj potpunosti.

Ovakav karakter osnovnog problema bio je, bojim se, više zamagljen nego rasvetljen mnogim skorašnjim usavršavanjima ekonomske teorije, pre svega značajnom upotrebom matematike. Iako problem sa kojim pre svega želim da se suočim u ovom radu jeste problem racionalne ekonomske organizacije, tokom njegovog pisanja biću iznova vođen do tačke gde se vide bliske veze sa pojedinim metodološkim pitanjima. Većina zaključaka koje bih da izvedem su zaista zaključci u kojima su se različite putanje rezonovanja neočekivano stekle. Ali, kako sada posmatram te probleme, ovo nije slučajnost. Čini mi se da mnoga sadašnja neslaganja po pitanju ekonomske teorije i ekonomske politike imaju svoj zajednički izvor u pogrešnom shvatanju prirode ekonomskog problema društva. Ovo pogrešno shvatanje svoje postojanje duguje pogrešnom prenosu na društvene fenomene navika u mišljenju koje smo stvorili kako bi objasnili prirodne fenomene.

II

U običnom jeziku rečju “planiranje” opisujemo kompleks međusobno povezanih odluka o alokaciji dostupnih nam resursa. U ovom smislu je sva ekonomska aktivnost planiranje; i u svakom društvu u kome mnogo ljudi sarađuje, ovo planiranje, ko god ga činio, moraće u nekoj meri da se temelji na znanju koje prvobitno nije dato planeru već nekom drugom, i koje planeru nekako mora biti preneto. Razni načini kojima se znanje na kome ljudi temelje svoje planove njima saopštava jeste ključni problem za svaku teoriju koja objašnjava ekonomski proces. A problem najboljeg načina korišćenja znanja koje je inicijalno raštrkano na sve ljude je u najmanju ruku jedan od glavnih problema ekonomske politike – ili kreiranja efikasnog ekonomskog sistema.

Odgovor na ovo pitanje je blisko povezan s jednim drugim pitanjem koje se ovde postavlja, a to je ko vrši planiranje. To je pitanje oko koga se čitava rasprava o “ekonomskom planiranju” vrti. To nije rasprava o tome da li je planiranje potrebno vršiti ili ne. Rasprava je o tome da li planiranje vršiti centralizovano, od strane jednog autoriteta za čitav ekonomski sistem, ili ga treba razdeliti na mnoge pojedince. Planiranje, u specifičnom smislu u kome se koristi u savremenim kontroverzama, nužno znači centralno planiranje – upravljanje čitavim ekonomskim sistemom na osnovu jednog jedinstvenog plana. Konkurencija, s druge strane, podrazumeva decentralizovano planiranje od strane mnogih odvojenih osoba. Mesto na pola puta između ta dva, o kome mnogo ljudi govori, ali im se retko svidi kada ga vide, jeste delegiranje planiranja organizovanim industrijama ili, drugim rečima, monopolima.

Koji od ovih sistema ima izgleda da bude efikasniji zavisi najviše od pitanja u kome od njih možemo da očekujemo potpuniju iskorišćenost postojećeg znanja. A ovo, zauzvrat, zavisi od toga da li ćemo pre uspeti da jednom centralnom autoritetu damo na uvid svo znanje koje treba da bude upotrebljeno, ali koje je inicijalno raštrkano na mnogo različitih pojedinaca, ili da pojedincima prenesemo dodatno znanje koje im je potrebno kako bi mogli svoje planove da uklope sa planovima drugih.

III

Odmah će biti jasno da će na ovoj tački stav biti različit u zavisnosti od različitih vrsta znanja. I odgovor na naše pitanje će zato najviše zavisiti od relativne važnosti različitih vrsta znanja: onih za koja je izglednije da su raspoloživa određenim pojedincima, i onih za koja sa većom sigurnošću možemo da očekujemo da nađemo u vlasništvu autoriteta sačinjenog od pažljivo izabranih stručnjaka. Izgleda da je danas široko prihvaćeno da su potonji u boljoj poziciji, a ovo je zato što jedna vrsta znanja, konkretno – naučno znanje, sada zauzima  toliko istaknuto mesto u javnom mnjenju da smo skloni da zaboravimo kako to nije jedina relevantna vrsta. Može se priznati da, dok god se radi o naučnom znanju, telo sačinjeno od pažljivo izabranih stručnjaka može biti u najboljoj poziciji da upravlja najboljim dostupnim znanjem – mada je ovo naravno puko prebacivanje teškoće na problem izbora stručnjaka. Ono što želim da kažem jeste, čak i ako pretpostavimo da ovaj problem može biti lako rešen, da se radi samo o malom delu šireg problema

Danas je gotovo jeres nagovestiti da naučno znanje nije suma svog znanja. Ali jedno malo razmatranje pokazaće da nesumnjivo postoji korpus vrlo bitnog ali neorganizovanog znanja koje nije moguće nazvati naučnim znanjem u smislu poznavanja opštih pravila: znanje pojedinačnih okolnosti u određenom vremenu i na određenom mestu. Iz tog razloga praktično svaki pojedinac ima određenu prednost u odnosu na sve ostale time što poseduje jedinstvene informacije koje se mogu korisno upotrebiti, ali koja se može upotrebiti samo ako se odluke koje od nje zavise ostave njemu ili se učine uz njegovu aktivnu saradnju. Moramo se samo podsetiti koliko u svakom zanimanju moramo da učimo nakon što smo završili teoretsku obuku, koliko veliki deo našeg radnog veka trošimo na učenje određenog posla, i koliko je kod svakog životnog poziva dragoceno poznavanje ljudi, lokalnih uslova i posebnih okolnosti. Poznavati i staviti u upotrebu mašinu koja nije u punoj upotrebi, ili nečiju veštinu koja se može bolje upotrebiti, ili biti svestan viška koji se može iskoristiti kada postoji prekid snabdevanja, jeste društveno upotrebljivo koliko i znanje o boljim alternativnim tehnikama. A isporučilac koji zarađuje za život koristeći inače prazne ili poluprazne teretne brodove, ili agent nekretnina čije se gotovo čitavo znanje sastoji od ulučivanja trenutne prilike, ili špekulant koji zarađuje od lokalnih razlika u ceni dobara, svi oni vrše vrlo važne uloge bazirane na posebnom poznavanju situacije u datom trenutku, a koje drugima nije poznato.

Zanimljiva je činjenica da se ova vrsta znanja danas uopšteno tretira sa dozom prezira, i da se za svakog ko ovakvim znanjem stekne prednost u odnosu na nekog ko je opremljeniji teorijskim i tehničkim znanjem smatra da se poneo gotovo nepošteno. Steći prednost na osnovu boljeg poznavanja komunikacionih ili transportnih sredstava se ponekad smatra gotovo nečasnim, mada je prilično važno da na ovom polju društvo iskoristi najbolje šanse, u istoj meri kao i najnovija naučna otkrića. Ova predrasuda je u najvećoj meri uticala na stav prema trgovini uopšte, u poređenju sa stavom prema proizvodnji. Čak i ekonomisti koji sebe smatraju da su definitivno iznad sirovih materijalističkih pogreški prošlosti, konstantno čine istu grešku kada su u pitanju aktivnosti koje su upravljene ka sticanju takvog praktičnog znanja – očigledno zato što se u njihovom poretku stvari za svo takvo znanje pretpostavlja da je “dato”. Izgleda da je danas uobičajna ideja da svo takvo znanje treba da bude dostupno za bilo čiju upotrebu, i prigovaranje zbog iracionalnosti usmereno ka postojećem ekonomskom poretku se često temelji na činjenici da ono nije dostupno na takav način. Ovo viđenje prenebregava činjenicu da je metod kojim se takvo znanje može učiniti najšire moguće dostupnim jeste upravo problem za koji treba da nađemo rešenje.

IV

Ako je danas moderno umanjivati važnost znanja koje se odnosi na posebne okolnosti vremena i mesta, to je blisko povezano s manjom važnošću koja se danas pridaje promeni kao takvoj. I zaista, malo je takvih slučajeva o kojima “planeri” postavljaju pretpostavke (najčešće samo implicitno) koje se razlikuju od onih njihovih protivnika, poput one koja se tiče važnosti i učestalosti promena koje će  suštinske izmene proizvodnih planova učiniti nužnim. Naravno, ako bi detaljni ekonomski planovi mogli da se postave za prilično duge periode unapred i da se može čvrsto ih se pridržavati, tako da ne bi bilo potrebno neko značajno dalje ekonomsko odlučivanje, zadatak zacrtavanja opšteg plana koji bi upravljao svim ekonomskim aktivnostima ne bi više izgledao tako zastrašujuće težak.

Možda vredi naglasiti da ekonomski problemi nastaju uvek i samo kao posledica promene. Dok god se stvari nastavljaju kao ranije, ili barem kako se to očekivalo, ne izrastaju novi problemi koji zahtevaju izbor, nema potrebe za formiranjem novog plana. Verovanje da su promene, ili barem podešavanja iz dana u dan, postale manje značajne u modernim vremenima implicira stav da su ekonomski problemi takođe postali manje značajni. Ovog verovanja u smanjivanje značaja promene se, zbog toga, uglavnom drže isti oni ljudi koji tvrde da je važnost ekonomskih odluka bačena u zapećak zahvaljujući povećanju značaja tehnološkog znanja.

Da li je tačno, sa razrađnim aparatom moderne proizvodnje, da su ekonomske odluke potrebne samo u dugačkim intervalima, poput one da li da se podigne nova fabrika ili uvede novi proces? Da li je istina da je, jednom kada je fabrika sagrađena, ostatak manje ili više mehanički, determinisan karakterom fabrike i da ostavlja malo prostora za promenu kroz adaptacije uvek promenjivim trenutnim okolnostima?

Prilično rašireno verovanje u pozitivan odgovor nije, koliko ja mogu da potvrdim, potvrđen praktičnim iskustvom poslovnog čoveka. U konkurentnoj grani industrije bilo koje vrste – a takva industrija sama može da posluži kao test – zadatak čuvanja troškova od povećanja zahteva stalnu borbu, isisavajući veliki deo energije menadžera. Koliko je samo lako nekom neefikasnom menadžeru da proćerda odlike na kojima se zasniva profitabilnost, i činjenica da je moguće, sa istom tehničkom opremom, proizvoditi sa ogromnom razlikom u troškovima, jesu uobičajne stvari poslovnog iskustva koje izgleda da nisu podjednako poznate u kabinetu ekonomiste. Sama jačina želje, konstantno izražena od strane proizvođača i inženjera, da žele da nastave nesputani razmišljanjem o novčanim troškovima, jeste rečito svedočenje o meri u kojoj se ovi faktori tiču njihovog svakodnevnog posla.

Jedan razlog zbog čega su ekonomisti sve skloniji da zaborave na stalne male promene koje ekonomsku sliku čine celom, verovatno jeste njihova rastuća preokupacija statističkim agregatima koji pokazuju mnogo veću stabilnost od kretanja detalja. Komparativna stabilnost agregata ne može, ipak, biti posledica – kako se čini da statističari povremeno teže da poveruju – “zakona velikih brojeva” ili međusobnog potiranja nasumičnih promena. Broj elemenata sa kojima moramo da se suočimo nije dovoljno veliki kako bi takve nasumične sile proizvele stabilnost. Kontinuirani protok roba i usluga se održava konstantnim namernim podešavanjima, novim odlukama učinjenim svaki dan u svetlu okolnosti koje nisu bile poznate dan ranije, uvođenjem plana B onog trenutka kad plan A nije dao rezultate. Čak i velika i visoko mehanizovana fabrika nastavlja da radi ponajviše zahvaljujući okolini na koju može da se osloni za sve vrste neočekivanih potreba; crepovi za njen krov, kancelarijski materijal za njene formulare, i još hiljadu i jedna vrsta opreme povodom koje ne može biti samodovoljna i za koje operativni planovi fabrike zahtevaju da budu spremni i dostupni na tržištu.

Ovo je, možda, takođe tačka gde treba ukratko da spomenem činjenicu da vrsta znanja koja me zanima jeste znanje koje po svojoj prirodi ne može da uđe u statistiku i zato ne može da se prenese bilo kakvom centralnom autoritetu u statističkoj formi. Statistika koju bi takav centralni autoritet morao da koristi morala bi biti izvedena upravo apstrahovanjem malih razlika između stvari, kalemljenjem, kao  resursa jedne vrste, stvari koje se razlikuju po pitanju mesta, kvaliteta i drugih pojedinosti, na takav način koji može da bude vrlo značajan za specifičnu odluku. Iz ovoga sledi da centralno planiranje bazirano na statističkoj informaciji po svojoj prirodi ne može direktno da uzme u obzir ove okolnosti vremena i mesta, te da će centralni planer morati da iznađe neki način na koji će odluke koje od njih zavise biti ostavljene “čoveku na terenu”.

V

Ako možemo da se složimo da je ekonomski problem društva prevashodno onaj brzog prilagođavanja promenama posebnih okolnosti vremena i mesta, izgledalo bi da odatle sledi da konačne odluke moraju biti ostavljene ljudima koji su upoznati sa ovim uslovima, koji su direktno upoznati sa relevantnim izmenama i odmah dostupnim resursima za njihovo zadovoljavanje. Ne možemo da očekujemo da će ovaj problem biti rešen saopštavanjem svog ovog znanja centralnom odboru koji, posle integrisanja svog znanja, izdaje naredbe. Moramo ga rešiti nekim oblikom decentralizacije. Ali to je odgovor na samo deo našeg problema. Potrebna nam je decentralizacija jer jedino tako možemo da osiguramo da će poznavanje određenih okolnosti vremena i mesta biti odmah upotrebljeno. Ali “čovek na terenu” ne može da donese odluku samo na osnovu svog ograničenog, mada temeljnog, poznavanja činjenica o svom neposrednom okruženju. Tu još ostaje problem kako njemu saopštiti dalju informaciju, pošto mu je potrebno da svoje odluke uklopi u čitav obrazac promena šireg ekonomskog sistema.

Koliko mu je znanja potrebno da bi to uspešno učinio? Koji od događaja koji se dešavaju izvan horizonta njegovog neposrednog znanja je relevantan za njegovu neposrednu odluku, i koliko od toga on mora znati?

Teško da postoji bilo šta što se dešava u svetu što ne može da ima efekat na odluku koju treba da napravi. Ali njemu nije potrebno da poznaje ove događaje kao takve, niti sve njihove efekte. Njemu nije važno zašto se u određenom trenutku više traže šrafovi jedne veličine a ne druge, zašto su papirne vreće dostupnije od platnenih, ili zašto je kvalifikovani rad, ili određene mašinske alatke, u ovom trenutku postao teže dostupan. Ono što je za njega jedino bitno jeste koliko je više ili manje komplikovano nabaviti ih, u poređenju sa drugim stvarima o kojima on takođe brine, ili koliko su više ili manje hitno potrebne alternative stvarima koje on proizvodi ili koristi. Uvek je pitanje relativne važnosti pojedinačnih stvari ono koje ga muči, a uslovi koji menjaju njihovu relativnu važnost mu nisu od interesa izvan samog efekta na te konkretne stvari u njegovom sopstvenom okruženju.

S tim u vezi će nam ono što sam nazvao ekonomskim računom valjano pomoći, barem kroz analogiju, da vidimo kako ovaj problem može biti rešen – i u stvari biva rešen – sistemom cena. Čak i kontrolišući um, koji poseduje sve podatke o nekom malom, samodovoljnom ekonomskom sistemu, ne može – svaki put kad mora da bude napravljena neka mala ispravka u alokaciji resursa – eksplicitno da prođe kroz sve odnose između ciljeva i sredstava na koje možda postoji uticaj. Zaista je veliki doprinos čiste logike izbora što je nesumnjivo pokazala da čak i takav pojedinačni um može da reši ovu vrstu problema samo konstruisanjem i konstantnom upotrebom stepena ekvivalencije (ili “vrednosti”, ili “marginalnih stopa supstitucije”), pre svega dodeljivanjem svakoj vrsti oskudnog resursa numeričkog indeksa koji ne može biti izveden iz bilo koje osobine koju ta konkretna stvar poseduje, ali koji reflektuje, ili u kome je koncentrisana, njegova važnost u pogledu čitave strukture sredstava i ciljeva. Kod svake male promene on će morati da razmotri samo ove kvantitativne indekse (ili “vrednosti”) u kojima su koncentrisane sve relevantne informacije; i dodavanjem jedne po jedne količine, on može adekvatno da preuredi svoje namere bez potrebe da rešava celokupnu zagonetku ab initio, ili bez potrebe da je na svakom stupnju ispituje u cugu u svoj svojoj složenosti.

U osnovi, u sistemu gde je znanje relevantnih činjenica disperzirano na mnogo ljudi, cene igraju ulogu koordinatora odvojenih delanja različitih ljudi na isti način na koji subjektivne vrednosti pomažu pojedincu da koordiniše delove svoga plana. Vredi zadržati se na trenutak na vrlo prostoj i uobičajnoj vrsti delanja cenovnog sistema kako bi se zaista videlo šta on postiže. Pretpostavimo da se negde u svetu pojavila nova prilika za upotrebu nekog sirovog materijala, recimo lima, ili da je jedan od izvora ponude lima eliminisan. Nebitno je za naše potrebe – i vrlo je bitno što to nije važno – koji je od ova dva razloga učinio lim oskudnijim. Sve što korisnici lima treba da znaju jeste da je nešto lima koji su oni trošili sada profitabilnije uposliti drugde, i da je posledica toga da moraju da štede na limu. Za veliku većinu njih nije čak ni potrebno da znaju gde se hitnija potreba pojavila ili na račun kojih drugih dobara treba da isposluju nabavku. Ako samo neki od njih direktno znaju za novu tražnju i preusmere resurse ka njoj, i ako ljudi koji su svesni nove tako kreirane praznine krenu da je popunjavaju iz drugih izvora, efekat će se brzo raširiti kroz čitav ekonomski sistem i uticati ne samo na upotrebu lima, već i njegovih supstituta i supstituta ovih supstituta, ponudu svih stvari sačinjenih od lima i njegovih supstituta, i tako dalje; i sve ovo bez toga da velika većina glavnih aktera ponude tih supstituta išta zna o početnom uzroku ovih promena. Celina deluje kao jedno tržište, ne zato što je bilo ko od njenih članova ispitao čitavo polje, već zato što se njihova limitirana vizuelna polja dovoljno preklapaju tako da je preko mnogo posrednika relevantna informacija preneta svima. Prosta činjenica da postoji jedna cena za svako dobro – ili bolje rečeno, da su lokalne cene povezane tako što su determinisane cenom transporta itd. – iznalazi rešenje do koga (što je samo konceptualno moguće) se moglo doći samo jednim umom koji poseduje sve informacije koje su u stvari raštrkane na sve ljude uključene u proces.

VI

Moramo gledati na cenovni sistem kao na takav mehanizam za saopštavanje informacija ako želimo da razumemo njegovu pravu funkciju – funkciju koju, naravno, ispunjava manje savršeno kako cene postaju rigidnije. (Čak i kada postavljene cene postanu prilično rigidne, ipak, sile koje bi delovale kroz promene cena će i dalje delovati na zavidnom nivou kroz promene drugih uslova razmene.) Najvažnija činjenica koja se tiče ovog sistema je ekonomija znanja kojom on operira, ili koliko je malo potrebno za pojedinačnog učesnika da zna kako bi ispravno delao. U skraćenoj formi, pomoću neke vrste simbola, prenosi se samo najvažnija informacija, i prenosi se samo onima kojih se tiče. Više je od metafore opisati cenovni sistem kao vrstu mašinerije za registrovanje promene, ili telekomunikacioni sistem koji omogućava individualnim proizvođačima da posmatraju samo kretanje nekoliko parametara, kao što bi inženjer posmatrao vrhove nekoliko skazaljki, kako bi usaglasili svoje aktivnosti sa promenama o kojima možda nikad neće znati više od onoga što se odražava kroz kretanje cena.

Naravno, ova podešavanja verovatno nikad nisu “savršena” u smislu kako ih ekonomista razume u svojoj analizi ekvilibrijuma. Ali bojim se da su nas naše teorijske navike pristupanja problemu sa pretpostavkom više ili manje savršenog znanja od strane svih učesnika učinile pomalo slepim za pravu ulogu cenovnog mehanizma i navele nas na primenu prilično iskrivljenih standarda za prosuđivanje njegove efikasnosti. Pravo je čudo da u takvom slučaju poput oskudnosti nekog sirovog materijala, bez neke naredbe, sa ne više od možda šačice ljudi koji znaju uzrok, desetine hiljada ljudi – čiji se identitet ne može utvrditi ni višemesečnom istragom – bivaju naterane da štedljivije koriste materijal ili proizvode od njega; kraće rečeno, oni se kreću u pravom smeru. To je dovoljno zadivljujuće čak i kad, u svetu stalne promene, nisu svi savršeno uočili kako da njihove profitne stope uvek ostanu na istom konstantnom ili “normalnom” nivou.

Namerno sam iskoristio reč “čudo” kako bih čitaoca prodrmao iz uljuljkanosti u kojoj se često nalazimo kada uzimamo ovaj mehanizam zdravo za gotovo. Ubeđen sam da, kada bi to bio rezultat namernog ljudskog kreiranja i kada bi ljudi vođeni cenovnim izmenama razumeli da njihove odluke imaju značaj daleko izvan njihovog neposrednog cilja, ovaj mehanizam bio bi tretiran kao jedan od najvećih trijumfa ljudskog uma. Dvostrukost njegove nesreće je u tome da nije proizvod ljudskog kreiranja i da ljudi koji se njime vode najčešće ne znaju zašto su naterani da čine ono što čine. Ali oni koji bučno zagovaraju “svesno upravljanje” – i koji ne mogu da veruju da bilo šta što je evoluiralo bez kreiranja (i čak bez našeg razumevanja datog fenomena) može da rešava probleme koje mi ne možemo svesno da rešimo – treba da upamte ovo: problem je upravo u tome kako proširiti obim našeg korišćenja resursa izvan polja kontrole bilo čijeg uma; i shodno tome, kako se rešiti potrebe svesne kontrole i kako obezbediti podsticaj koji će pojedince naterati da čine željene stvari bez da iko mora da im govori šta da čine.

Problem sa kojim se ovde susrećemo nije ni u kom slučaju karakterističan za ekonomiju, već ga srećemo u vezi sa skoro svim istinski društvenim fenomenima, kao što su jezik i većina našeg kulturnog nasleđa, i zbilja konstituiše centralni teoretski problem svih društvenih nauka. Kako je Alfred Vajthed rekao drugom prilikom: “Duboko je pogrešan truizam, ponavljan u udžbenicima i od strane eminentnih ljudi kada drže govore, da treba da negujemo naviku da razmišljamo o onome što radimo. Slučaj je upravo suprotan. Civilizacija napreduje tako što povećava broj važnih radnji koje možemo da izvršavamo ne razmišljajući o njima.” Ovo je od suštinske važnosti u društvenom polju. Konstantno upotrebljavamo formule, simbole i pravila čije značenje ne razumemo i kroz čiju upotrebu pribavljamo pomoć znanja koje individualno ne posedujemo. Razvili smo ove prakse i institucije nadograđujući navike i institucije koje su se pokazale uspešnima u svojoj sopstvenoj sferi i koje su u stvari postale temelj civilizacije koju smo izgradili.

Cenovni sistem je samo jedna od ovih tvorevina koje je čovek naučio da koristi (mada je i dalje vrlo daleko od toga da je naučio kako najbolje da je upotrebi) nakon što je na nju naišao i bez da je razume. Kroz njega su ne samo podela rada, već i koordinacija korišćenja resursa utemeljene na jednako raspodeljenom znanju, postali mogući. Ljudi koji vole da se podsmevaju svakom nagoveštaju da tako nešto može da funkcioniše, najčešće izvrću argument insinuiranjem da on tvrdi da su se spontano razvile samo one vrste sistema koje se najbolje uklapaju u modernu civilizaciju. Slučaj je obrnut: čovek je uspeo da razvije podelu rada na kojoj se naša civilizacija zasniva zato što je nekako došao do metoda koji je to učinio mogućim. Da to nije uradio možda bi razvio neki drugi, potpuno različit, tip civilizacije, nešto poput “države” termita ili neki drugi potpuno nedokučivi tip. Ono što možemo da kažemo jeste da niko još uvek nije uspeo da sačini alternativni sistem u kome će biti očuvane pojedine osobine postojećeg, koje su drage čak i onima koji ga najžešće napadaju – kao što su, pre svega, obim u kome pojedinac može da bira svoje zanimanje i, konsekventno, slobodno koristi svoje znanje i umeće.

VII

Mnogostruka je sreća to što se rasprava o neophodnosti cenovnog sistema za svaku racionalnu kalkulaciju u složenom društvu danas više ne vodi isključivo među taborima različitih političkih gledišta. Teza da bez cenovnog sistema ne možemo da sačuvamo društvo bazirano na tako širokoj podeli rada kao što je naša, pozdravljena je hukom podsmeha kada ju je Mizes prvi put razvio pre 25 godina. Danas, teškoće koje neki još uvek pronalaze u njenom prihvatanju više nisu prevashodno političke, i ovo atmosferu čini puno prikladnijom za razumnu diskusiju. Kada vidimo Lava Trockog kako kaže da je “ekonomsko računanje nezamislivo bez tržišnih odnosa”; kada profesor Oskar Lange obećava profesoru Mizesu statuu u mermernim hodnicima budućeg Centralnog planskog komiteta; i kada profesor Aba P. Lerner ponovo otkriva Adama Smita i naglašava da se esencijalna korist cenovnog sistema sastoji u podsticanju pojedinca da, tražeći svoj interes, radi u opštem interesu – razlike se zaista ne mogu više pripisivati političkim predrasudama. Čini se da su preostala neslaganja plod čisto intelektualnih, pre svega metodoloških, razlika.

Skorašnja izjava profesora Jozefa Šumpetera u njegovom Kapitalizmu, socijalizmu i demokratiji daje jasnu ilustraciju jedne od metodoloških razlika koje imam na umu. Njen autor je najuvaženiji među onim ekonomistima koji ekonomskim fenomenima prilaze u svetlu škole pozitivizma. Njemu se ovi fenomeni, u skladu s tim, čine kao objektivno date količine dobara koje reperkutuju jedna drugu, skoro, čini se, bez bilo kakve intervencije ljudskog uma. Samo u tom svetlu mogu da razumem sledeću (meni zapanjujuću) izjavu. Profesor Šumpeter obrazlaže da, za teoretičara, mogućnost racionalne računice u odsustvu tržišta za faktore proizvodnje sledi “iz elementarne propozicije da potrošači kroz ocenjivanje (‘tražnju’) potrošačkih dobara ipso facto takođe ocenjuju sredstva proizvodnje koja ulaze u proizvodnju ovih dobara.”1

Bukvalno uzeto, ovaj iskaz je naprosto neistinit. Potrošači ne rade ništa slično. Ono što “ipso facto” profesora Šumpetera verovatno znači je da je vrednovanje faktora proizvodnje implicirano u, ili nužno sledi iz, vrednovanja potrošačkih dobara. Ali ovo takođe nije tačno. Implikacija je logički odnos koji smisleno može biti postavljen samo za propozicije istovremeno prisutne u jednom istom umu. Evidentno je, međutim, da vrednosti faktora proizvodnje ne zavise samo od vrednovanja potrošačkih dobara, već takođe od uslova ponude različitih faktora proizvodnje. Samo umu kome su sve ove činjenice simultano poznate bi odgovor nužno sledio iz činjenica koje mu se pružaju. Praktični problem, međutim, nastaje baš zato što ove činjenice nikad nisu tako date jednom umu i zato, kao posledica toga, jeste neophodno da u rešavanju problema bude upotrebljeno znanje koje je disperzirano na mnogo ljudi.

Problem ni na koji način nije rešen ako možemo da pokažemo da će sve činjenice, ako su poznate jednom umu (kao što hipotetički pretpostavljamo da su date ekonomisti koji posmatra), jedinstveno determinisati rešenje; umesto toga moramo da pokažemo kako je rešenje nađeno interakcijom ljudi među kojima svako od njih poseduje samo delimično znanje. Pretpostaviti da je svo znanje dato pojedinačnom umu na isti način na koji pretpostavljamo da je dato nama, ekonomistima koji ga tumačimo, znači odgurnuti problem na stranu i odbaciti sve što je važno i značajno u realnom svetu.

To da je ekonomista ranga profesora Šumpetera mogao tako da upadne u zamku koju dvosmislenost termina “podatak” postavlja nespremnima, teško da može bude objašnjeno prostom greškom. To više navodi na pomisao da postoji nešto fundamentalno pogrešno u pristupu koji po navici odbacuje esencijalni deo fenomena sa kojim moramo da se pozabavimo: neizbežnu nesavršenost ljudskog znanja i posledičnu potrebu za procesom kojim se znanje konstantno saopštava i stiče. Bilo koji pristup, poput onog većeg dela matematičke ekonomije sa svojim simultanim jednačinama, koji u suštini započinje pretpostavkom da ljudsko znanje korespondira objektivnim činjenicama situacije, sistematski ostavlja izvan ono što je naš glavni cilj objašnjavanja. Daleko sam od poricanja da u našem sistemu analiza ekvilibrijuma može da odigra korisnu ulogu. Ali kada dođe do tačke gde neke od naših vodećih mislilaca navodi na pogrešan put verovanja da situacija koju objašnjava ima direktnu relevantnost za rešenje praktičnog problema, vreme je da se podsetimo da se ona uopšte ne bavi društvenim procesom i da nije ništa više do korisna priprema proučavanju glavnog problema.


Tekst je izvorno objavljen septembra 1945. godine u časopisu American Economic Review, Vol. XXXV, No. 4., pp. 519-530

Prevod: Davor Nikolić


  1. J. Schumpeter, Capitalism, Socialism, and Democracy (New York, Harper, 1942), p. 175. Profesor Šumpeter je, verujem, takođe izvorni autor mita da su Pareto i Barone “rešili” problem socijalističkog računa. Ono što su oni, i mnogi drugi, uradili jeste da su samo ustanovili uslove koje će racionalna alokacija resursa morati da ispuni, te su istakli da su oni suštinski isti kao uslovi ravnoteže konkurentnog tržišta. Ovo je u potpunosti drugačije od pokazivanja kako alokacija resursa koja ispunjava ove uslove može da se nađe u praksi. Sam Pareto (od koga je Barone preuzeo sve što je imao da kaže), daleko od tvrđenja da je rešio praktični problem, u stvari eksplicitno odbija da ga je moguće rešiti bez pomoći tržišta. Videti u njegovom Manuel d’economie pure (2nd ed., 1927), pp. 233-34. Relevantni pasaž je citiran u engleskom prevodu na početku mog članka “Socialist Calculation: The Competitive ‘Solution’ ” u Economica, New Series, Vol. VIII, No. 26 (May, 1940), p. 125. []

You may also like...