Govor na Univerzitetu Evrope u Brižu (“The Bruges Speech”)

baronesa-Tačer

Premijeru, rektore, vaše ekscelencije, dame i gospodo.

Dozvolite mi, prvo, da Vam se zahvalim što ste mi omogućili da ponovo posetim Briž, ali u drugačijim okolnostima od moje poslednje posete nakon nesreće sa Zebriž trajektom, kada je zahvaljujući belgijskoj hrabrosti i posvećenosti vaših lekara i medicinskih sestara spašeno toliko mnogo britanskih života.

I, drugo, dozvolite mi da kažem da je za mene veliko zadovoljstvo to što govorim pred Univerzitetom Evrope kojim tako umešno upravlja njegov rektor.

Ovaj univerzitet ima vitalnu i sve značajniju ulogu  u životu Evropske zajednice.

I, treće, dozvolite mi takođe da Vam se zahvalim što ste me pozvali da održim govor u ovoj veličanstvenoj dvorani.

Ima li boljeg mesta da se govori o budućnosti Evrope od ove zgrade koja tako sjajno podseća na veličinu koju je Evropa dostigla još pre 600 godina.

I mnoge druge stvari nas u Britaniji istorijski vezuju za vaš grad Briž. Džefri Čoser bio je njegov čest posetilac.

A prvu knjigu objavljenu na engleskom jeziku Vilijam Kekston je štampao baš ovde, u Brižu.

Britanija i Evropa

Gospodine predsedavajući, pozvali ste me da govorim na temu Britanije i Evrope. Verovatno treba da vam čestitam na hrabrosti.

Jer, ako verujete u ono što je izrečeno i napisano o tome šta mislim o Evropi, to bi bilo kao da pozivate Džingis Kana da govori o vrednosti miroljubive koegzistencije!

Da bih rekla nešto o samom evropskom identitetu moram prvo da odbacim neke mitove o mojoj zemlji, Britaniji, i njenom odnosu prema Evropi.

Evropu nije stvorio Rimski ugovor.

Niti bilo koja grupa ljudi ili institucija ima tapiju na evropsku ideju.

I mi Britanci smo naslednici evropske kulture kao i bilo koji drugi narod. Naše veze sa Evropom, evropskim kontinentom, dominantan su činilac naše istorije.

Bili smo deo Rimskog carstva tri stotine godina, i naše mape još uvek ocrtavaju prave linije puteva koje su gradili Rimljani.

Sa kontinenta su došli naši preci – Kelti, Saksonci, Danci.

Naša nacija je pod normanskom i anžujskom vladavinom u jedanaestom i dvanaestom veku – rečeno omiljenim rečnikom Zajednice – „restruktuirana“.

Ove godine slavimo tristogodišnjicu Slavne revolucije tokom koje je britanska kruna preneta na princa Vilijama Oranskog i kraljicu Meri.

Posetite velike britanske crkve i katedrale, čitajte našu književnost i slušajte naš jezik: sve to svedoči o kulturnom bogatstvu koje smo mi od Evrope i Evropa od nas usvajali.

Kao Britanci, s pravom smo ponosni na način na koji smo – još od Velike povelje iz 1215, bili predvodnici razvoja predstavničkih institucija, tih bastiona slobode.

Ponosni smo takođe i na način na koji je Britanija vekovima predstavljala dom za sve one ljude iz čitave Evrope koji su tražili utočište od tiranije.

Ali znamo da bez evropskog nasleđa političkih ideja mi ne bismo mogli da postignemo toliko koliko smo postigli.

Ideju vladavine prava – koja civilizovano društvo razlikuje od varvarskog, pozajmili smo iz klasične i srednjevekovne misli.

A na ideji hrišćanstva, na koju je referirao rektor – hrišćanstvo kao sinonim za Evropu tokom dugog perioda – i njenom uvažavanju jedinstvenosti pojedinca i njegove duhovne prirode, na toj ideji mi još uvek zasnivamo naše verovanje u ličnu slobodu i druga ljudska prava.

Veoma često se istorija Evrope opisuje kao sled beskrajnih ratova i svađa.

Ipak, ono što nas sigurno najviše dotiče, iz današnje perspektive, jeste naše zajedničko iskustvo. Na primer, priča o tome kako su Evropljani istraživali, kolonizovali i da, bez izvinjavanja, civilizovali veliki deo sveta predstavlja neverovatnu priču o hrabrosti, veštini i talentu.

Međutim, i mi Britanci smo na poseban način doprineli Evropi.

Tokom vekova borili smo se protiv toga da Evropom zavlada jedna sila.

Borili smo se i umirali za njenu slobodu.

Samo nekoliko milja odvade, u Belgiji, leži 120 000 britanskih vojnika koji su poginuli tokom Prvog svetskog rata.

Da nije bilo te spremnosti da se bori i da se umire, Evropa bi se odavno ujedinila – ali ne u slobodi, niti u pravdi.

Upravo je britanska podrška pokretima otpora tokom celog prošlog rata pomogla da se  u mnogim zemljama očuva plamen slobode.

Sutra će u Briselu kralj Boduen prisustvovati službi u znak sećanja na mnoge hrabre Belgijance koji su dali svoje živote u službi za Kraljevsko vazduhoplovstvo – žrtvu koju nikada nećemo zaboraviti.

Sa našeg ostrvskog utvrđenja započeto je oslobađanje same Evrope.

I još uvek se držimo zajedno.

Skoro 70 000 britanskih vojnika stacionirano je na evropskom tlu.

Sve ove stvari same za sebe dokaz su naše posvećenosti evropskoj budućnosti.

Evropska zajednica samo je jedna manisfestacija evropskog identiteta, ali ne i jedina.

Nikada ne smemo zaboraviti deo istočno od Gvozdene zavese, ljude koji su nekad u potpunosti učestvovali u evropskoj kulturi, slobodi i identitetu a koji su sada odsečeni od svojih korena.

Za nas će Varšava, Prag i Budimpešta uvek biti veliki evropski gradovi.

Nećemo zaboraviti ni to da su evropske vrednosti doprinele da Sjedinjene Američke Države postanu hrabri branilac slobode.

Budućnost Evrope

Ovo nije suvoparna hronika opskurnih činjenica iz neke prašnjave istorijske biblioteke.

Ovo je svedočanstvo o skoro dve hiljade godina britanskog angažovanja u Evropi, saradnje sa Evropom i doprinosa Evropi, doprinosa koji je i danas, kao i uvek, prisutan i snažan.

Da, gledali smo i šire – kao i drugi – i hvala Bogu na tome, zato što Evropa nikada ne bi napredovala i nikada neće napredovati ukoliko bude samo uskogrudi, u sebe zatvoreni klub.

Evropska zajednica pripada svim njenim članovima.

Ona mora odražavati tradicije i težnje svih njenih članova.

I dozvolite mi da budem potpuno jasna.

Britanija ne sanja o nekakvoj udobnoj, izolovanoj egzistenciji na marginama Evropske zajednice. Naša sudbina je u Evropi, kao deo zajednice.

To ne znači da naša budućnost leži samo u Evropi, kao što to ne važi ni za Francusku i Španiju, niti, zaista, za bilo kog drugog člana.

Zajednica nije cilj sama po sebi.

Niti je ona institucionalni mehanizam koji stalno treba menjati u skladu sa diktatom nekog apstraktnog intelektualnog pojma.

Niti bi trebalo da okošta u beskonačnoj regulaciji.

Evropska zajednica predstavlja praktično sredstvo kojim Evropa obezbeđuje budući napredak i bezbednost svojih naroda u svetu u kome postoje mnoge druge moćne nacije i grupe nacija.

Mi Evropljani ne smemo sebi dozvoliti da trošimo energiju na unutrašnje sporove ili na tajne institucionalne debate.

Nema zamene za uspešno delovanje.

Evropa mora biti podjednako spremna da u punoj meri doprinese kako sopstvenoj bezbednosti tako i privredi u svetu u kome uspeh pripada pre onim zemljama koje ohrabruju individualnu inicijativu i preduzetništvo, nego onim koje pokušavaju da ih umanje.

Večeras želim da postavim nekoliko vodećih principa za budućnost za koje verujem da će obezbediti da Evropa zaista uspe, ne samo u smislu ekonomije i odbrane već takođe i u kvalitetu života i uticajnosti svojih naroda.

Dobrovoljna saradnja između suverenih država

Moj prvi vodeći princip jeste sledeći: dobrovoljna i aktivna saradnja između nezavisnih i suverenih zemalja najbolji je način da se izgradi uspešna Evropska zajednica.

Nastojanje da se nacionalnost suzbije i moć skoncentriše u centar evropskog konglomerata veoma je opasno i ugrožava postizanje ciljeva kojima težimo.

Evropa će biti snažnija upravo zato što ima Francusku kao Francusku, Španiju kao Španiju, Britaniju kao Britaniju, svaku sa svojim običajima, tradicijama i identitetom. Bila bi to ludost modelovati ih po uzoru na neku vrstu fotorobota evropske ličnosti.

Neki od očeva osnivača Zajednice smatrali su da Sjedinjene Američke Države mogu biti pogodan model.

Ali celokupna istorija Amerike u potpunosti se razlikuje od evropske.

Ljudi su tamo otišli da bi pobegli od netolerancije i ograničenja života u Evropi.

Tragali su za slobodom i mogućnostima; njihov snažan osećaj svrhe pomogao im je da tokom vekova stvore novo jedinstvo i osećaj ponosa što su Amerikanci, kao što se mi ponosimo što smo Britanci, Belgijanci, Danci ili Nemci.

Ja ću prva reći da po mnogim pitanjima zemlje Evrope treba da govore u jedan glas.

Želim da nas sve zajedno vidim kako blisko sarađujemo na stvarima koje bolje možemo uraditi zajedno nego sami.

Evropa je snažnija kada se tako radi, bilo da je to u trgovini, odbrani ili u našim odnosima prema ostatku sveta.

Ali bliža saradnja ne podrazumeva centralizaciju moći u Briselu, ili to da odluke donosi neka postavljena birokratija.

Zaista, ironija je da baš u trenutku kada zemlje poput Sovjetskog Saveza, koje su pokušale da upravljaju svime iz jednog centra, shvataju da uspeh leži u disperziji moći i odluka dalje od centra, da se baš tada javljaju neki u Zajednici koji žele da se krene upravo obratnim putem.

Mi nismo uspešno suzili granice države u Britaniji, samo da bi videli kako se one sada ponovo šire, ali na nivou evropske super-države koja iz Brisela sprovodi novu dominaciju.

Mi zaista želimo da Evropa bude u većoj meri ujedinjena i da izgradi snažniji smisao za zajednički cilj.

Ali to mora da bude na način koji čuva različite tradicije, parlamentarnu moć i osećaj nacionalnog ponosa za svakog u sopstvenoj zemlji; jer to su bili izvori evropske vitalnosti tokom vekova.

Ohrabrivanje promene

Moj drugi vodeći princip jeste sledeći: politike Zajednice moraju rešavati trenutne probleme na praktičan način, koliko god to bilo teško.

Ako ne možemo promeniti one politike Zajednice koje su očigledno pogrešne ili neefikasne i koje s pravom izazivaju nezadovoljstvo javnosti, onda nećemo dobiti podršku javnosti za budući razvoj Zajednice.

Upravo zato je toliko važno ono što je Evropski Savet postigao prošlog februara u Briselu.

Nije bilo ispravno to što se pola budžeta Zajednice troši na čuvanje i bacanje viškova hrane.

Sada se ove zalihe značajno smanjuju.

Bila je apsolutno ispravna odluka da se smanji poljoprivredni budžet da bi resursi bili iskorišćeni za druge politike, kao što je pomoć siromašnim regionima i prekvalifikacija.

Uvođenje čvršće budžetske discipline je bilo ispravno, da bi se ove odluke sprovele i da bi se potrošnjom Zajednice bolje upravljalo.

A oni koji su prigovarali da Zajednica troši previše vremena na finansijske detalje prevideli su bitnu stvar. Ne može se graditi na slabim temeljima, finansijskim ili bilo kojim drugim, a temeljne reforme dogovorene prošle zime trasirale su put velikom napretku postignutom na Zajedničkom tržištu od tada.

Ali na možemo biti zadovoljni onim što je do danas postignuto.

Na primer, reforma Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) nije ni blizu završetka.

Naravno da je Evropi potrebna stabilna i efikasna poljoprivreda.

Ali ZPP je postala glomazna, neefikasna i veoma skupa. Proizvodnja nepotrebnih viškova neće sačuvati ni prihode ni budućnost poljoprivrednika.

Moramo da nastavimo da sprovodimo politike koje čvršće vezuju ponudu sa potrebama tržišta i koje će smanjiti proizvodne viškove i troškove.

Naravno da moramo da zaštitimo sela i ruralne predele koji su važan deo života nacije, ali ne preko cena poljoprivrednih proizvoda.

Suočavanje sa ovim problemima zahteva političku hrabrost.

Ako ne bude bilo hrabrosti, Zajednica će se osramotiti u očima sopstvenih građana i onih izvan nje.

Evropa otvorena za preduzetništvo

Moj treći vodeći princip jeste potreba za politikama Zajednice koje podržavaju preduzetništvo.

Preduzetništvo je ključno za napredak i nova radna mesta u Evropi.

Osnovni okvir već postoji: upravo Rimski ugovor je trebalo da bude Povelja o ekonomskim slobodama.

Ali on nije na taj način uvek bio tumačen, a još manje primenjen.

Lekcija iz ekonomske istorije Evrope u 70-im i 80-im jeste da centralno planiranje i precizno upravljanje ne rade i da lični napori i inicijativa rade.

I takođe da je državno upravljanje privredom recept za nizak privredni rast, a da slobodno preduzetništvo u okviru zakona donosi bolje rezultate.

Cilj da se ostvari Evropa otvorena za preduzetništvo bio je pokretačka sila za stvaranje Ujedinjenog evropskog tržišta 1992. godine. Uklanjanjem prepreka, omogućavanjem da kompanije posluju širom Evrope, najbolji je način da konkurišemo Sjedinjenim državama, Japanu i drugim novim ekonomskim igračima koji se pojavljuju u Aziji i drugde.

A to znači oslobađanje tržišta, proširivanje izbora i smanjenje intervencije države.

Naš cilj ne treba da bude sve više regulacije iz jednog centra: treba da bude da deregulišemo i otklanjamo ograničenja trgovine.

Britanija je lider u otvaranju njenih tržišta.

Grad London već dugo sa dobrodošlicom očekuje finansijske institucije iz celog sveta. To je razlog što je najveći i najuspešniji finansijski centar u Evropi.

Otvorili smo naše tržište za telekomunikacionu opremu, uveli konkurenciju u usluge tržišta, pa čak i u samu mrežu – učinili smo korake koje drugi u Evropi tek sada treba da naprave.

U vazdušnom saobraćaju postali smo lider u liberalizaciji i uživamo prednosti jeftinijih avio-karata i šireg izbora.

Naš priobalni trgovački saobraćaj otvoren je za trgovačke flote Evrope.

Voleli bismo da možemo isto ovo da kažemo za druge članove Zajednice.

U vezi monetarnih pitanja, dozvolite mi da kažem sledeće. Ključno pitanje nije da li treba da postoji Evropska centralna banka.

U ovom trenutku praktično se zahteva sledeće:

  • sprovođenje odluke Zajednice da se omogući slobodno kretanje kapitala – u Britaniji je već tako;
  • kao i ukidanje kontrole tržišta valuta – u Britaniji je ukinuta 1979. godine;
  • da uspostavimo potpuno slobodno tržište finansijskih usluga u bankarstvu, osiguranju, investiranju;
  • i da više koristimo eki.

Ove jeseni, Britanija će pustiti u opticaj obveznice denominovane u ekijima i nadamo se da će druge vlade Zajednice ti činiti sve više.

Ovo su stvarni zahtevi jer predstavljaju ono što je poslovnim ljudima i industriji potrebno da bi bili konkurentni na svetskom nivou.

To je ono što Evropski potrošač želi, jer će povećati izbor i smanjiti cene.

Pažnja Zajednice treba da bude usmerena na ove osnovne praktične korake.

Kada ih postignemo i održimo tokom izvesnog vremena, bićemo u boljoj poziciji da procenimo sledeći korak.

Ista je stvar sa granicama između naših država.

Naravno da želimo da olakšamo prolaz dobara preko granica.

Naravno da moramo da olakšamo ljudima da putuju po celoj Zajednici.

Ali najobičniji zdrav razum nam govori da ne možemo potpuno da ukinemo kontrolu granica ako želimo i da zaštitimo naše građane od kriminala i da zaustavimo kretanje droge, terorista i ilegalnih imigranata.

Ovo je vrlo očigledno demonstrirano pre samo tri sedmice, kada je jedan hrabar nemački carinik, obavljajući svoju dužnost na granici između Holandije i Nemačke, naneo težak udarac teroristima IRA.

Pre nego što zaključim deo o ujedinjenom tržištu, želim da kažem da nam zaista nije potrebno još regulative koja će povećati cenu zapošljavanja i učiniti evropsko tržište rada manje fleksibilnim i manje konkurentnim u odnosu na strane isporučioce.

Ako moramo da imamo evropski zakon o preduzećima, on treba da sadrži minimum regulative.

A mi Britanci ćemo se boriti protiv pokušaja uvođenja kolektivizma i korporatizma na evropskom nivou – mada je ono što ljudi žele u svojim zemljama njihova stvar.

Evropa otvorena prema svetu

Moj četvrti vodeći princip jeste da Evropi ne treba protekcionizam.

Rast svetske ekonomije zahteva nastavak procesa uklanjanja prepreka trgovini, kroz multilateralne pregovore u GATT.

Izdali bismo principe ako bi Zajednica, dok smanjuje ograničenja trgovine unutar Evrope, povećala prepreke spoljnoj trgovini.

Moramo da obezbedimo da naš pristup svetskoj trgovini bude u skladu sa liberalizacijom koju zagovaramo kod kuće.

Naša je odgovornost da pokrenemo ovaj proces, posebno prema manje razvijenim zemljama.

Njima nije potrebna samo ekonomska pomoć; više od svega, potrebne su im veće mogućnosti trgovine, da bi stekli dostojanstvo, ekonomsku snagu i nezavisnost.

Evropa i odbrana

Moj poslednji vodeći princip odnosi se na najvažniju stvar – uloga evropskih zemalja u odbrani.

Evropa mora da nastavi da obezbeđuje sigurnu odbranu kroz NATO.

Ne može biti govora o smanjenju naših napora, iako to znači donošenje teških odluka i velike troškove.

NATO je organizacija kojoj dugujemo četrdeset godina mira.

Činjenica je da se situacija razvija u našu korist: demokratski model društva slobodnog preduzetništva dokazano je nadmoćan; sloboda se širi, mirno osvaja ceo svet, po prvi put u mom životnom veku.

Moramo uložiti napor da sačuvamo posvećenost Sjedinjenih država odbrani Evrope. A to znači da prepoznamo koliki teret trpe njihovi resursi usled uloge koju igraju u svetu i da prihvatimo deo napora za odbranu slobode, naročito sada kada Evropa postaje bogatija.

Od Evrope će očekivati da igra ulogu u odbrambenim akcijama u svetu, kao što smo mi nedavno uradili u Zalivu.

NATO i Zapadnoevropska unija su odavno utvrdili šta su problemi evropske odbrane i koja su rešenja. Došlo je vreme da sprovedemo u delo naše deklaracije o jakoj odbrani koja neće biti preskupa.

Ovde se ne radi o institucionalnom problemu.

Ovo nije problem mobilizacije. Radi se o nečemu istovremeno jednostavnijem i temeljnijem: to je pitanje političke volje i političke hrabrosti, o tome da ljude u svim zemljama treba uveriti da ne možemo beskrajno da se oslanjamo na druge kad je u pitanju naša odbrana, već da svaki član Saveza mora da ponese odgovarajući deo tereta.

Moramo da održimo podršku javnosti atomskom oružju kao faktoru odvraćanja, imajući u vidu da zastarelo oružje neće nikoga odvratiti i zato postoji potreba za modernizacijom.

Moramo da ispunimo zahteve efektivne konvencionalne odbrane Evrope od sovjetskih snaga koje se neprestano modernizuju.

Moramo da razvijemo Zapadnoevropsku uniju, ne kao zamenu za NATO, već kao sredstvo za jačanje doprinosa Evrope zajedničkoj odbrani Zapada.

Najvažnije od svega, u vreme promene i nesigurnosti u Sovjetskom savezu i istočnoj Evropi, moramo da sačuvamo jedinstvo Evrope i rešenost da naša odbrana bude sigurna, šta god da se desi.

Istovremeno moramo pregovarati o kontroli naoružanja i ostaviti vrata širom otvorena za saradnju na svim drugim poljima prema Ugovoru iz Helsinkija.

Ali nikada ne smemo da zaboravimo da naš način života, našu viziju i sve što želimo da postignemo, ne štite naše dobre namere već čvrstina naše odbrane.

U to nikada ne smemo da posumnjamo.

Britanski pristup

Gospodine predsedavajući, verujem da o evropskoj viziji ili idealu ne treba govoriti uopšteno.

Ako u to verujemo, moramo da trasiramo put pred nama i da odredimo sledeće korake.

To je ono što sam pokušala da uradim večeras.

Ovaj pristup ne zahteva nove dokumente: svi dokumenti već postoje, Severnoatlantski ugovor, revidirani Briselski ugovor i Rimski ugovor. Te tekstove napisali su dalekovidi ljudi, među njima i poznati Belgijanac Pol Henri Spak.

Koliko god daleko želimo da odemo, činjenica je da tamo možemo da stignemo samo korak po korak.

A ono što je sada potrebno jesu odluke o sledećim koracima, a ne gubljenje vremena na utopijske ciljeve.

Utopija nikada neće biti ostvarena, jer znamo da nam se neće dopasti ako bi se ostvarila.

Neka Evropa bude porodica nacija, koje se međusobno bolje razumeju, koje se međusobno više poštuju, koje više rade zajedno, ali čuvaju svoj nacionalni identitet isto koliko i naš zajednički evropski poduhvat.

Neka Evropa igra važniju ulogu u svetu, neka gleda ka spolja a ne ka unutra i neka sačuva Atlantsku zajednicu – Evropu sa obe strane Atlantika – naše najplemenitije nasleđe i našu najveću snagu.

Zahvaljujem se za priliku da ovo predavanje održim u impozantnoj dvorani ovog velikog univerziteta.


Govor je održan 20. septembra 1988. Prevod: Aleksandar Novaković i Andrej Stanimirović


You may also like...