Bezdržavni ekvilibrijum

predragrajcBezdržavno tržišno društvo – miran društveni poredak utemeljen na dobrovoljnim odnosima između pojedinaca u kojem država nije prisutna – nije popularna ideja. Mnogi veruju da bi ovom društvu nedostajao kapacitet za definisanje i zaštitu imovinskih prava i da bi to dovelo do haosa, tiranije bogatih ili do povratka na državno uređenje. Ovo verovanje je dovelo do opšteg odbacivanja paradigme bezdržavnog društva.

Marej Rotbard je, po mnogima, šampion doktrine bezdržavnog društva. Međutim, čak i Rotbard je priznao da “ne može biti apsolutnih garancija da čisto tržišno društvo ne bi postalo plen organizovanog kriminala.”1

Iako je tačno da je davanje apsolutnih garancija za bilo koji društveni ishod uglavnom neprimereno, tvrdim da postoje dobri razlozi za verovanje da ishodi poput haosa, tiranije bogatih ili čak “organizovanog kriminala” u odsustvu države nisu verovatni.

Da bih to ilustrovao, proceniću osnovne ekonomske sile koje upravljaju razvojem svakog društva i naposletku ga drže u celini. Time ću pokazati kako unutrašnja ekonomska obeležja bezdržavnog društva podstiču nenasilje i saradnju, a ograničavaju nasilje, krađe i iznude. Ovo analitičko putovanje će nas dovesti do spoznaje da bi lepak koji drži državno društvo u njegovom sadašnjem obliku mogao biti ništa drugo nego strah od fiktivnog neprijatelja. Ukoliko ljudi mogu da prevladaju taj strah, utoliko bi se otvorio put ka bezdržavnom društvu.

Ni haos ni tiranija

Tipična priča koja se može čuti kad se nužnost države dovede u pitanje je da bi se, u odsustvu države, svi mi, navodno, okrenuli jedni protiv drugih i počeli jedni od drugih otimati resurse, a pošto ne bi bilo države da “reguliše” to otimanje, usledio bi haos. Svako bi, navodno, postao lopov. Takav ishod je, međutim, malo verovatan iz najmanje dva razloga.

Prvo, kao i svaka druga ekonomska aktivnost, otimanje od drugih zahteva korišćenje ograničenih resursa. Do resursa se može doći otkrićem, proizvodnjom, razmenom, poklonom ili nasilnim uzimanjem od drugih. Oni koji žele da nasilno uzimaju od drugih, tj. otimaju, prvo treba da steknu sredstva koja će potom koristiti u procesu otimanja. To znači da se početna sredstva za otimanje od drugih moraju steći na način koji nije otimanje: otkrićem, proizvodnjom, razmenom ili poklonom.

Dakle, situacija u kojoj svi dolaze do sredstva isključivo otimanjem ne može biti početna faza niti jednog društva. Neko prvo treba da pronađe ili proizvede dobra pre nego bi mu/joj ta dobra mogla biti oduzeta. Bilo koje društvo koje se temelji isključivo na otimanju od drugih je logički nemoguće. Umesto toga, društvo u kojem neki ljudi otimaju dok drugi proizvode bi bilo nešto što bismo mogli očekivati da vidimo u stvarnosti. Takođe nije isključeno da isti pojedinci proizvode u jednom periodu, a otimaju u drugom periodu.2

Drugi razlog zašto se ne bismo svi pretvorili u otimače je taj što su nespecijalizovani pojedinci manje produktivni od onih koji su specijalizovani u nekoliko aktivnosti ili u samo jednoj delatnosti. Zakon komparativne prednosti, odnosno zakon udruživanja, podstiče ljude da se specijalizuju u nekim aktivnostima i da koriste proizvode i usluge drugih, specijalizovanih pojedinaca. Na taj način svako može da uživa u više dobara i usluga nego što bi mogao u slučaju kad bi sve što mu treba sam proizvodio. To je razlog zašto bi se u bezdržavnom društvu, kao i u bilo kojem drugom društvu, različiti ljudi specijalizovali u različitim aktivnostima. Samo neki bi se specijalizovali u otimanju.

Međutim, otimanje ne bi bilo tako privlačno kao što bi se na prvi pogled moglo učiniti. Prvo, u siromašnom bezdržavnom društvu neko bi vrlo teško mogao da postane otimač jer su za započinjanje uspešnog otimačkog posla potrebni određeni početni resursi. Ako neko počne da otima od drugih u fazi kad je tek stekao nizak nivo početnog kapitala (recimo, pećinu i štap), ovaj lopov neće moći da se uspešno odbrani od onih čije je resurse oteo. Dakle, procesu otimanja mora da prethodi proces akumulacije kapitala.

A šta je sa odsutnošću države u bogatom društvu kao što je ovo u kojem živimo? Neki tvrde da bi, ako bi država bila ukinuta, bogati iskoristili svoje obilne resurse za potčinjavanje siromašnih u ropstvo. To bi, navodno, pretvorilo sadašnji sistem u sistem prisilnog rada sa minimalnom nadoknadom. Vlasnici firmi bi, navodno, radnicima dali samo onoliko sredstava koliko je dovoljno da se osigura hrana, krov nad glavom i odeća.

Međutim, uopšte nije jasno zašto bi preduzetnici hteli da porobe svoje radnike i kupce. Kao što su ljudi tokom istorije naučili, u dugoročnoj perspektivi, od slobode imaju koristi svi, jer je dobrovoljna saradnja produktivnija od prisilnog rada. Sila guši motivaciju i kreativnost koji su potrebni za otkrivanje novih i produktivnijih aktivnosti. Zato slobodnija društva imaju tendenciju da, u dugoročnoj perspektivi, i ekonomski i vojno nadmaše ona s manje slobode. Upravo je povećanje produktivnosti rada kroz akumulaciju kapitala i dobrovoljnu saradnju to što je potaklo ljude da ukinu ropstvo.

Pretpostavimo potpuni slom države u društvu. Jedan mogući ishod ovakvog razvoja događaja je, kao što su mnogi do sad tvrdili, uspon novih država, možda još gorih od onih pre. Drugi mogući ishod je ono što ću nazvati bezdržavnim ekvilibrijumom.3 Kao što će sledeće dve sekcije pokazati, iako u takvom ekvilibrijumu postoje jaki podsticaji za dobrovoljnu saradnju, te podsticaje može da zaseni jedna od najstarijih emocija – strah.

Bezdržavni ekvilibrijum

Pretpostavimo da nakon raspada države dođe do pomahnitalog međusobnog otimanja. Što borba bude žešća, pre će nekima ili većini ponestati sredstava za borbu i za održavanje vlastitog života.

Neki će tada morati da posegnu za proizvodnjom kako bi se održali u životu. Drugi, kojima još nije ponestalo resursa, možda će pokušati da otmu dobra od onih koji su se okrenuli proizvodnji. U ovom slučaju, proizvođači će morati da ulože dvostruki napor – da proizvode i da se bore kako bi zaštitili ono što su proizveli. Uspešniji proizvođači će preživeti, a oni manje uspešni neće. Slično tome, samo će najuspešniji otimači preživeti. Ti otimači bi mogli da se organizuju u bande da bi postali efikasniji u otimanju. Proizvođači bi takođe mogli da se organizuju kako bi bolje odbranili svoje proizvode.

Neki od onih koji su se specijalizovali za nasilje i otimanje će na kraju shvatiti da štiteći proizvođače od drugih otimača u zamenu za novac ili proizvode i usluge mogu da dođu do više sredstava. Ovo proizlazi iz zakona komparativne prednosti ili zakona udruživanja. Specijalizovni borci su uspešniji u borbi nego ljudi koji su i proizvođači i borci u isto vreme. Specijalizovani proizvođači su uspešniji u proizvodnji nego proizvođači koji deo svog vremena moraju posvetiti borbi. Dakle, borac može da dođe do više sredstava kroz dobrovoljnu razmenu sa specijalizovanim proizvođačem nego otimanjem od proizvođaća koji je ujedno i borac. Isto tako, specijalizovni proizvođači, čak i nakon što plate za usluge zaštite, mogu da konzumiraju više u odnosu na one koji moraju da posvete deo svog vremena i resursa borbi protiv otimača.

Prigovor koji se često upućuje protiv ovakvog scenarija jeste da će se zaštitnici okrenuti protiv proizvođača i upotrebiti silu da bi iznudili robu i usluge. Istina, oni manje dalekovidi bi mogli posegnuti za iznuđivanjem. Ali, oni mudriji će shvatiti da bi nasilje ili pretnja nasiljem, oslabilo proizvodne kapacitete proizvođača, a samim tim i njihovu sposobnost da osiguraju resurse potrebne za odbranu od otimača, uz istovremeno jačanje motivacije proizvođača da potraže usluge drugih potencijalnih zaštitnika. Dakle, zaštitnici koji se posvete dobrovoljnoj razmeni dobara s proizvođačima su u boljoj poziciji za odbranu od agresije.

Na kraju, neki ljudi će se specijalizovati za otimanje, dok će se drugi specijalizovati ili za proizvodnju ili za zaštitu proizvođača od otimača. Budući da se otimači u sticanju sredstava oslanjaju samo na otimanje, oni ne uživaju direktne blagodeti preduzetničkog otkrića. Preduzetničko otkriće je obeležje proizvođača i onih koji se upuštaju u dobrovoljneu razmenu s njima. Otimači su uvek sekundarni korisnici kreativnog rada proizvođača. Oni su uvek drugi na potezu.

Činjenica da otimači nisu uključeni u proizvodne delatnosti ili u dobrovoljnu saradnju s proizvođačima čini veličinu i obim otimačke organizacije prilično malim. Činjenica da su zaštitnici i proizvođači u dobrovoljnom odnosu omogućava zaštitnicima bolji pristup bogatoj ponudi roba i usluga.

To znači da otimači, uprkos prednostima dobrovoljnog razmenjivačkog odnosa sa proizvođačima u vidu povećane produktivnosti, i dalje preferiraju nasilne odnose. Otimači su pojedinci sa sklonošću ka nasilju.

A šta je sa rešavanjem sukoba imeđu proizvođača? Bilo bi naivno verovati da će se svi proizvođači uvek složiti oko toga ko poseduje šta i koje su granice nečijeg poseda. Dakle, trebalo bi očekivati da će neki proizvođači s vremena na vreme doći u sukob oko korišćenja resursa (uključujući korišćenje sredstava za plaćanje zaštitnika). Kako bi se taj sukob rešio bez države?

Prvo, znamo da, kao i sve ostalo, biti u sukobu s nekim, čak i nenasilnom sukobu, nije bez troškova. Pošto sukob preusmerava vreme i trud, to smanjuje proizvodne moći proizvođača koji se upuštaju u sukob, tako da bi svaki od njih radije našao neku vrstu razrešenja sukoba. Malo je verovatno da bi bilo koji od proizvođača posegao za nasiljem (što može uključivati i zapošljavanje zaštitnika za pokretanje nasilja), jer se kratkoročni i mali dobici takvom odlukom moraju uporediti sa dugoročnim posledicama – ako to i uradi, on će biti označen kao nepouzdan i nasilan među kolegama proizvođačima. Slično tome, angažovani zaštitnik mora proceniti prednosti agresije i negativne posledice činjenice da će ubuduće biti etiketiran kao razbojnik među proizvođačima. To ne znači da neki kratkovidi pojedinci ne bi posegli za nasiljem. To jednostavno znači da je i za proizvođače i zaštititnike nasilje nad drugim proizvođačima generalno manje isplativo od saradnje.

Ovo nagoveštava da će – uprkos povremenim nesuglasicama oko korišćenja resursa – obe strane uključene u sukob i dalje biti saglasne da je nenasilno rešavanje sukoba bolje od nasilnog ili od produžavanja sukoba u nedogled. Tehnika rešavanja sukoba koju će dve sukobljene strane izabrati zavisi od njih samih. Oni mogu direktno pregovarati, a mogu se dogovoriti i o posredniku koji bi na temelju argumenata svake od sukobljenih strana procenio kako sukob treba rešiti. Naposletku, tehnika rešavanja sukoba zavisi od preferencija uključenih strana. Predloženi tok rešavanja sukoba je generalno obavezujući ne zato što iza njega stoji pretnja državnom silom (tj. zatvorom), nego zato što nesleđenje tog toka podrazumeva mogućnost produživanja sukoba (i sve troškove koje to sa sobom povlači).

To, opet, ne znači da će svako predloženo rešenje sukoba biti prihvaćeno od strane svih uključenih strana. To jednostavno znači da će sve strane, nakon nekog vremena provedenog u sukobu, doći do tačke kada je mirno rešenje bolje nego produženje sukoba. Pošto sukobljavanje zahteva korišćenje resursa, a ne obećava jasnu buduću korist, proizvođači će uglavnom nastojati da izbegnu dugotrajne sukobe. Oni koji bi stalno učestvovali u sukobima bili bi stigmatizovani i izbegavani, a možda čak i doživljavani kao otimači, i u tom slučaju ne bi mogli da sarađuju s onima koji ih tako doživljavaju.

Država: ekvilibrijum straha

Masovni, organizovani i nasilni sukobi mogu da nastanu samo onda kada veliki broj proizvođača počne da veruje da bi mogli iskoristiti silu svojih zaštitnika za otimanje resursa drugih proizvođača. Ali, zašto bi proizvođači želeli da učine tako nešto kada im upuštanje u dobrovoljnu razmenu sa drugim proizvođačima i zaštitnicima dugoročno može doneti više koristi?

Uvedimo sada jedan od najstarijih instinakta – strah.4 Moguće je da bi se proizvođači plašili potencijalne agresije drugih grupa proizvođača. Taj strah bi mogao potaći proizvođače da podrže agresiju svojih zaštitnika na druge verujući da je ta agresija nužno sredstvo za sprečavanje buduće agresije od strane drugih. Taj strah bi motivisao proizvođače da napustite ideju traženja usluga drugih grupa zaštitnika. Uostalom, ko želi usluge onih koji vam izgledaju nestrpljivi da nasrnu na vas?

U ovakvoj situaciji bi zaštitnici jednostavno mogli da uzmu od proizvođača onoliko koliko misle da je “optimalno” ili “pravedno”. Proizvođači se ne bi bunili iz straha da zaštitnici u protivnom ne bi bili u stanju ili ne bi želeli da ih ih zaštite od potencijalnih “agresora”. Proizvođači bi takođe mogli da se plaše da će, ako odbiju da plate svoj “pravedni” udeo, zaštitnici upotrebiti silu i iznuditi robu i usluge od njih. Dakle, postoje jaki podsticaji za zaštitnike da stvore i održavaju situaciju u kojoj bi se proizvođači plašili drugih proizvođača, a možda i vlastitih zaštitnika.

Međutim, ako samo neki zaštitnici uspeju da uplaše svoje partnere proizvođače da im preti opasnost od drugih proizvođača, to još uviek ne bi dovelo do ukidanja dobrovoljnih odnosa između svih proizvođača i svih zaštitnika. Proizvođači koji nisu u strahu su, na duže staze, produktivniji i time u boljoj mogućnosti da se zaštite. Oni koji su u strahu će tim pre shvatiti da je njihov strah neutemeljen i kontraproduktivan ako vide da oko njih postoje druge, prosperitetnije i zaštićenije grupe proizvođača koje nikoga ne napadaju.

Dakle, scenario u kojem preovlađuje univerzalni odnos između zaštitnika i proizvođača utemeljen na strahu proizvođača od drugih proizvođača može postojati samo ako većina proizvođača ne shvata izvor svog straha, ako taj strah postoji u latentnom, neartikulisanom i nepoznatom obliku.

Ako sada reč zaštitnici zamenimo rečju država, reč proizvođači rečju poreski obveznici, a reč otimanje rečju ubiranje poreza, dobijamo nešto što podseća na svet u kojem živimo. Zaštitnici koji održavaju latentni strah od spoljne ili unutrašnje agresije su nacionalne države sa svojim vojnim i policijskim snagama koje stiču sredstva oporezivanjem poreskih obveznika, a poreski obveznici5 su svi oni unutar tih nacionalnih država koji svoje resurse stiču kroz proizvodne aktivnosti i dobrovoljnu razmenu s drugima.

Ako upitate bilo koga sa bilo koje od zaraćenih strana, uglavnom ćete čuti istu priču. Ljudi na obe strane duboko veruju da vode odbrambeni rat. Čak i prilikom pokretanja rata, to se pokretanje opravdava tvrdnjama da je to jedini način da se spreči buduća agresija druge strane. Kada je reč o agresiji unutar država, većina ljudi će ustvrditi da je državna policija jedina praktično sprovodljiva zaštita od agresije pojedinaca i bandi.

Element koji održava stabilnost ovog ekvilibrijuma jeste latentni strah proizvođača da će im drugi proizvođači (uz pomoć svojih zaštitnika – državne vojske i policijskih snaga) ili grupe specijalizovanih bandi otimača silom oteti resurse.

U prvom slučaju, potencijalna agresija je podstaknuta strahom proizvođača, a ne željom za tuđim resursima. Ovo je tačno jer – u dugoročnoj perspektivi – proizvođač uvek može steći više kroz dobrovoljnu razmenu s drugima. U drugom slučaju, bande otimača mogu uspešno da budu odvraćene sklapanjem ugovora sa zaštitnicima, tj. privatnim sigurnosnim službama. Ako je ovo istina, mora se zaključiti da je strah koji nas šalje trčeći u kandže države, u stvari, potpuno neutemeljen.

Zaključak

Uprkos uvreženom mišljenju da je bezdržavno društvo utopija, postoje dobri razlozi da se veruje da je ovo društvo ne samo ekonomski izvodljivo nego i da pruža kontinuirane podsticaje za nenasilje. Doživljavanje države kao neizbežne, kao i doživljavanje bezdržavnog društva kao neodrživog, zasnivaju se na pogrešnom ekonomskom razmišljanju i iracionalnom strahu.


Predrag Rajšić je postdoktorski saradnik na Departmanu za ekonomiju hrane, resursa i poljoprivrede Univerziteta u Gvelfu (Guelph), Ontario, Kanada. Njegova istraživačka interesovanja obuhvataju ekonomiju proizvodnje, ekonomiju intervencionizma, ekonomsku metodologiju, ekonomsku istoriju i ekonomiju zaštite životne sredine.


  1. Man, Economy and State, str. 1055 []
  2. Neki bi čak rekli da smo svi mi otimači i proizvođači u isto vreme jer, zahvaljujući postojanju države, možemo da iznudimo novac od drugih putem poreza, dok u isto vreme plaćamo porez. U državnom društvu, mi zaista možemo biti proizvođači i otimači u isto vreme jer se uzimanje vrši posredno preko države i državna sila se koristi kako bi se pojedinci sprečili da se vlastitom fizičkom silom suprotstave ovoj vrsti otimanja (oporezivanju). []
  3. Napomenimo da je ekvilibrijum ovde metafora za formiranje društvenih struktura i odnosa (tj. specijalizovanih industrija, tržišta i dobrovoljne razmene), a ne stabilno, nepomično stanje sveta. U ovom ekvilibrijumu, uvek postoje promene, ali unutar opšteg okvira postojećih društvenih struktura. []
  4. Iako je detaljan opis porekla tog straha izvan domena ovog članka, neki autori pretpostavljaju da je to biološka evoluciona adaptacija koja je bila korisna tokom stotina hiljada godina kada su ljudi živeli u malim grupama nalik čoporima. Hajek i drugi tvrde da su potencijalne prednosti saradnje kroz podelu rada bile ograničene primitivnom strukturom kapitala. Ovo je zadržalo ljudske čopore i, kasnije, plemena malima. S druge strane, korist od povremenog nasilnog oduzimanja sredstava drugih čopora i plemena bila je veća od koristi koja bi se ostvarila spajanjem dva ili više plemena kroz podelu rada i mirnu saradnju. Sagledan u ovom hajekovskom kontekstu društvene evolucije, animozitet prema drugim plemenima je bio korisna tradicija u vidu odbrambene strategije. Strah od drugih grupa, kao evoluciona adaptacija koja je bila korisna tokom većeg dela ljudske istorije, sada više nije potreban. Međutim, dok je naša društvena evolucija pretekla našu biološku evoluciju u smislu da napuštanje tradicije animoziteta dovodi do uspešnijih društava, instinktivni strah od drugih je ostao. []
  5. Imajte na umu da – iako državni službenici plaćaju “porez” – njihove plate dolaze iz poreskih prihoda, a ne iz dobrovoljne razmene s proizvođačima. Dakle, državni službenici su primaoci, a ne platiše poreza. []

You may also like...