Bezdržavni ekvilibrijum

You may also like...

  • Radivoje Ognjanović

    Tipična priča je “tipična” samo zbog toga što nam je ona nametnuta od strane kriminalne družine pod nazivom “institucije sistema”. Ta priča o tome kako bi se svi mi okrenuli jedni protiv drugih je neozbiljna priča, a samim tim znači i to da ako damo odgovor na te neozbiljne priče – ne znači da smo time dali odgovor i na ozbiljne priče.

    Velika je greška reći: “kao i svaka druga ekonomska aktivnost, otimanje od drugih zahteva korišćenje ograničenih resursa.”

    Otimanje, iako zahteva korišćenje resursa, nije ekonomska aktivnost – već pljačka. Za prvobitnu pljačku nam nisu bili potrebni neki posebni privredni resursi već samo fizička snaga i eventualno neki kamen ili toljaga.

    Nejednakost pojedinaca u pogledu svojih mogućnosti je uslov bez koga nema podele rada. Ta nejednakost u sistemu podele rada dovodi do saradnje i rasta produktivnosti, ali kada posmatramo sistem pljačke onda se ta nejadnakost sasvim drugačije manifestuje. Zakon komparativnih prednosti važi za proces podele rada i dobrovoljne razmene, ali ne i za ne za sistem pljačke. On je ekonomski zakon koji se zasniva na principu dobrovoljnosti i zato ga Mizes naziva i “Zakonom saradnje”. Dakle, to je ekonomski zakon, a ne pljačkaški zakon, mada i pljaškašima može poslužiti za svoje sopstveno bolje organizovanje.

    U sistemu otimačine upravo oni “proizvodno inferiorni pojedinci” imaju problem sa dobrovoljnošću u saradnjom, i zato svoj loš materijalni položaj pokušavaju da reše drugim putem, tj. putem pljačke. Takvih pojedinica u društvu nema mnogo, ali su oni veoma agresivni i ima ih sasvim dovoljno da veoma lako pod svoju kontrolu mogu staviti sve one koji misle samo o radu i stvaranju, ali ne i o odbrani stvorenog.

    Kada prva kriminalna grupa dođe do prvog većeg novca, onda ona taj novac usmeri ka konsolidaciji svoje moći, tj. unajmi dodatni broj pljačkaša (vojnika) koji im pomažu u pljački. Naravno, tada prvobitni i najistaknutiji pljačkaš sebe proglasi vladarom, a svojim vernim i “zaslužnim drugovima” podeli raznorazne titule i zvanja. Isto tako, najbolji iz redova najamnika takođe budu nagrađeni time što postanu policijski komesari, vojni generali i tome slično.

    U tekstu se kaže kako “uopšte nije jasno zašto bi preduzetnici hteli da porobe svoje radnike i kupce.”

    Naravno da nije jasno jer je i ta teza ništa drugo do socijalistički spin. Samo socijalisti zagovaraju tezu da su preduzetnici najveće zlo, jer, navodno, eksploatišu radnike, pa bi kao takvi oni bili ti koji bi porobili radnike i kupce.

    Međutim, iako je jasno je da nije problem u preduzetnicima, to ipak ne znači da ne bi bilo i onih koji bi zaista porobili radnike, bilo da se radi o sadašnjim pljačkašima, bilo o nekim novim pljačkašima koji bi samo zamenili sadašnje pljačkaše. Jasno je da preduzetnici ne pljačkaju već samo rade i stvaraju, a onda te svoje proizvode razmenjuju na slobodnom tržištu. Pljačkaju samo oni koji ne učestvuju u procesu razmene proizvoda već od naroda konfiskuju njihovu imovinu. Dakle, da li je neko problem ili nije problem, možemo znati samo tako što ćemo posmatrati da li on živi od slobodne razmene proizvoda ili od konfiskovanog novca.

    Samim tim, netačno je da “od slobode imaju korist svi”. Od slobode će korist imati svi oni koji žele da žive od svog rada, ali ne i oni koji žele da žive od konfiskovanog novca.

    U delu teksta o “slomu države”, tj. jednoj varijanti modela “prospretiteta kroz destrukciju”, opet imamo problem neshvatanja suštine zakona komparativnih prednosti. Dati primer se ne odnosi na sistem saradnje, već na sistem vladavine. Tačno je da bi otimači, ako bi imali barem minimum inteligencije, shvatili da se interesi proizvođača u dobroj meri poklapaju sa njihovim sopstvenim interesima, ali se tu ne radi o anarhiji već samo o zameni najgoreg sistema vladavine (demokratije) sa boljim sistemom vladavine.

    Dalje, ako bi otimači, u pokušaju da “ovekoveče” svoj privilegovani položaj, izabrali svog zastupnika, tj. vladara – od načina njegove vladavine zavisila bi i ekonomija i dugoročnost njegove vladavine. Međutim, problem je u tome što bi čak i uslovima dobre vladavine opet mogao nastati neki “humani” socijalistički pokret koji bi se zalagao za “radnička prava”, “jednakost”, “socijalnu pravdu”, “jeftine kredite” i slične ludosti, što bi pre ili kasnije, mirnim ili nasilnim putem, opet dovelo do “jačanja” države, tj. do stvaranja novih birokratskih institucija i novog haosa.

    Sve u svemu, iako mnogima ta ideja o “bezdržavnim društvu” deluje privlačno i ne deluje utopistički – ona jeste utopija i uvek će biti utopija. Mizes je bio u pravu u svemu, pa i u tome. Kad god se neko od “austrijanaca” po nečemu udaljio od Mizesa – uvek je pogrešio. To važi za sve, pa i za Hajeka, Rodbarda, Hoppea itd. Razlika između Mizesove teorije i Anarhističke teorije je u tome što Mizes polazi od sasvim moguće pretpostavke da je većina naroda svesna, a ova druga opcija polazi od pretpostavke da je ceo narod svestan. Dakle, razlika je ogromna.

    Vlast, kao vlast, nije sama po sebi problem, jer održavanje te vlasti u normalnim uslovima ne bi koštalo više od nekih desetak procenata, koji bi se od naroda oduzeli putem poreza, već je najveći problem OBIM vlasti, tj. – razaranje slobodnog tržišnog sistema.

    Da bi se funkcije vlasti svele na pravu meru potrebno je da narod (makar to bila i minimalna većina) shvati suštinu, a suština je u tome da narod shvati da je vlast on sam, a ne neko drugi. Sadašnja vlast radi to što radi samo zbog toga što za svoje delovanje ima podršku većine naroda. Šta to znači? To znači da sada jedan, ne tako mali, deo naroda daje podršku postojećem sistemu jer želi da živi na račun nekog drugog.

    I upravo zbog toga Mizes kaže da “Vrhovna vlast javnog mnjenja određuje celokupan proces ljudske istorije”.

    Ako ljudi ne shvate suštinu – nikakav sistem im ne može pomoći.

    • Moja interpretacija je da u ovom komentaru postoje tri vrste prigovora: (1) semantički, (2) prigovori vezani za interpretaciju zakona komparativne prednosti i (3) prigovori povodom pitanja da li se iz ekvilibrijuma straha (države) može preći u bezdržavni ekvilibrijum.

      Što se tiče prve tačke, namerno sam izbegavao upotrebu reči kao što je pljačka. Pljačka implicira vrednosnu ocenu ljudskog delovanja. Pošto u startu nisam izabrao niti jednu teoriju pravde/prava, nisam se upuštao u moralne ocene ljudskog djelovanja u različitim situacijama. Čak i reč otimanje nije direktan prevod iz originalnog teksta. Direktan prevod bi bio uzimanje, ali mi je otimanje izgledalo više u duhu našeg jezika.

      Ovo je povezano sa drugom tačkom. Što se tiče druge tačke, nemam problem ako neko želi da otimanje naziva pljačkom, ali to ne menja činjenicu da specilaizacija u otimanju povećava produktivnost onih koji imaju komparativnu prednost u otimanju. Možda neko ne želi da koristi reč produktivnost kad se radi o otimanju. Ne bih se ni oko toga sporio.

      Ne zaboravimo da se povećanje produktivnosti koje rezultira kao posledica specijalizacije meri u odnosu na stanje kad pojedinac nije specijalizovan–kada pojedinac koristi resurse i na proizvodnju i na odbranu proizvedenog i na otimanje od drugih. U toj situaciji neki će izabrati da se specijalizuju u proizvodnji i odbrani proizvedenog a neki u otimanju. Ovo se može ilustrovati i grafički. Ovdje sam uradio nešto slično sa specijalizacijom u korišćenju „prljavih“ tehnologija (tehnologija koje emituju nus-proizvode u okolni prostor).

      Znam da se ova interpretacija komparativne prednosti ne poklapa u potpunosti sa Mizesovom jer se Mizes bavio komparativnom prednošću kao objašnjenjem za specijalizaciju unutar nenasilne zajednice. Mizes, u stvari, koristi termin zakon asocijacije, što ne implicira saradnju. Asocijacija može biti i nasilan odnos u kome specijalizacija jednog pojedinca u otimanju može biti moguća samo ako drugi pojedinac odluči da se specijalizuje u proizvodnji. Naprimer, u društvu koje se sastoji od samo dva člana, nemoguće je da se oba specijalizuju u otimanju. Dakle, situacija u kojoj se jedan specijalizuje u otimanju a drugi u proizvodnji i, do neke mere, zaštiti proizvedenog, a drugi u otimanju, implicira jedan nivo društvene koordinacije, dakle-asocijacije. Ta asocijacije jeste nasilne prirode, ali je i dalje asocijacija.

      S druge strane, Asocijacija između proizvođača i zaštitnika u bezdržavnom ekvilibrijumu je nenasilne prirode i u potpunosti je u skladu sa Mizesovom interpretacijom.

      Iako mislim da je Mizes veliki mislilac, ne bih se složio da je on rekao poslednju reč u oblasti ekonomije i socijalne teorije. Piter Betke se, naprimer, bavi komparativnom prednošću u okviru socijalističkog sistema u bivšem Sovjetskom savezu i zaključuje da su na ključne pozicije u društvu dolazili oni koji su imali komparativnu prednost u manipulaciji.

      Što se tiče treće tačke i potčinjavanja proizvođača od strane zaštitnika, to sam obradio u pretposlednjoj sekciji. Koliko vidim, teza ovog komentara je da, ako većina ljudi shvati odakle potiče snaga zaštitnika u sklopu države, veličina državnog aparata bi se mogla smanjiti. Znači slažemo se da bi se veličina države mogla smanjiti, ali se ne slažemo u kojoj meri. Mera u kojoj se veličina države može smanjiti zavisi od proizvodnih mogućnosti i preferenci članova društva. Kao što sam u uvodu rekao, ketegoričan odgovor na ovo empirijsko pitanje je nemoguće dati, ali postoje dobre indicije da je bezdržavno društvo nije nemoguće. Isto tako sam na više mesta eksplicitno rekao da nije potrebno da svi budu svesni prednosti bezdržavnog društva. Otimači ne moraju biti svesni. Potrebno je samo da većina proizvođača bude svesna. Inače slažem se da bi se tvrdnja da od slobode imaju koristi svi mogla interpretirati nepreciznom. Ipak, mislim da ostatak teksta pojašnjava u kom smislu bi svi mogli imati koristi od slobode i u kom smislu otimači ne vide ili ne žele tu korist.

  • Radivoje Ognjanović

    Potpuno je svejedno da li ćemo za Zakon komparativnih prednosti koristiti Mizesov termin “zakon saradnje” ili ne, bitno je da je on ekonomski zakon, i da bi došlo do njegove primene mora postojati saradnja. Korišćenje primera sa dva člana u kome jedan član čeka da drugi član nešto prizvede da bi ga onda opljačkao, a onda to nazvati saradnjom ili udruživanjem, je, najbaže rečeno, čudan primer.

    Po zakonu komparativnih prednosti jedna strana je superiorna u proizvodnji SVIH proizvoda. Da bi zakon komparativnih prednosti stupio na snagu ta “superiorna strana” mora sama dobrovoljno odustati od proizvodnje onog prozvoda u kome je ona najmanje superiorna. Dakle, da bi uopšte došlo do podele rada u skladu sa zakonom komparativnioh prednosti – saradnja mora postojati.

    Kada se upotrebi sila, tj. kada dođe do nasilne podela rada, to ne znači da će sistem imati koristi od te prisilne podele rada. Da bi se sistem podigao na viši nivo nije dovoljno samo podeliti rad, već ta podela rada mora biti učinjena po principu relativne efikasnosti.

    Mi možemo u tu “proizvodnju” svrstati i usluge zaštite, ali tu onda imamo jedan drugi problem. Možemo uzeti primer dve države u kojoj je država A superiorna u svemu u odnosu na državu B, ali je najmanje superiorna upravo u tom segmentu zaštite. Po zakonu komparativnih prednosti država A bi tu vrstu delatnosti morala prepustiti državi B, ali se to u praksi nikada neće desiti iz sasvim prostog razloga jer se nijedna superiorna država neće dobrovoljno odreći svoje oružane sile i prepustiti svoju vojnu nadmoć nekoj inferiornoj državi. Dakle, kao što vidimo, čitav model je do te mere naivan da ga slobodno možemo okarakterisati kao ludost.

    Isti to važi ne samo za države, već i za grupe ljudi i pojedince. Da bi se neki, u svemu superiorni pojedinac, dobrovoljno odrekao svoga oružja i prepustio kontrolu i “zaštitu” nekom u svemu inferiornom pojedincu – takav pojedinac bi zaista morao biti van pameti.

    Međutim, ono što me najviše buni u vašem eseju je: zašto se uopšte koristi zakon komparativnih prednosti? Zašto se preskače zakon apsolutnih prednosti? Svaka podela rada i svaka specijalizacija uvek počinju od zakona apsolutnih prednosti, a ako se pokaže da jedna strana ni u čemu nema apsolutnu prednost – tek tada se pristupa daleko komplikovanijem zakonu komparativnih prednosti.

    Ako krenemo tim logičnijim redom i ako posmatramo dve države: državu A koja je bogata (grupa bogatih pojedinaca) i državu B koje je siromašna (grupa siromašnih pojedinaca), a u isto vreme ta država B ima apsolutne prednosti u pogledu oružene sile – da li je realno za očekivati da se država A dobrovoljno prepusti pod “zaštitu” siromašne države?

    Ili, treći primer, za nas posebno interesantan, šta ako jedna država (ili grupa država) dominira čitavim regionom i ima apsolutne prednosti u pogledu oružane sile u odnosu na sve okolne zemlje – da li to znači da sve ostale države treba da se dobrovoljno razoružaju i toj superiornoj sili prepuste poslove zaštite?

    Nadam se da i sami shvatate koliko je opasna ta naizgled primamljiva ideja o bezdržavnom društvu.

    To što je Betke rekao da su na ključne pozicije u SSSR-u dolazili ljudi koji imaju “komparativne prednosti u manipilaciji” je ništa drugo bezvezno dokazivanje nečega o čemu su govorili Mizes i Hajek kada kažu da u socijalizmu vlada negativna selekcija i da do vrha dolaze uvek oni najgori. Mizes nije gubio vreme na dokazivanju ludosti, već je teorijski dokazao da će svaki sistem bez cenovnog sistema definitivno doživeti krah, bez obzira da li se on formalno zvao socijalizam, kapitalizam, “srednji put” ili bilo kako drugačije.

    Slažem se da ni za vaš model nije neophodno da svi ljudi budu svesni, ali je tačno i to da “najveći deo” mora biti svestan jer je sasvim moguće i da samo 1%, ili čak manje od toga, najagresivnijih i najmoćnijih pojedinaca preuzme potpunu kontrolu nad svim ostalim. Dakle, potpuno je nevažno šta želi 99% ostalih pojedinaca ako se taj 1% kaže da se sa tim ne slaže. Tu se ne radi ni o ekonomiji ni o podeli rada, već o sistemu vladavine.

    Zatim, otimači takođe moraju biti svesni jer ako se budu ponašali nesvesno, onda je to isto kao kada neinteligentni parazit prekomernim nametima ubije svog “domaćina”, bez obzira na to što će na taj način ubiti i samog sebe. Razlika između dobre vlasti i loše vlasti je upravo to – svesnost.

    Zatim, u delu u kome govorite “o strahu” – govorite samo o otimanju, ali ne i o ubistvima. Šta se događa ako jedna grupa reši da “reši problem” na duže staze, tj. potpuno eliminiše drugu grupu ili grupe? Zar vam to ne liči na nove “globalističke” ideje o “zlatnoj milijardi” ili čak manje od toga, gde se za ljude koristi naziv “useless eaters”?

    Zatim, zašto govorite o strahu proizvođača a ne govorite o onima koji bi stvarno trebalo da se plaše? Sada realno radi samo 10% ljudi, i ako uzmemo da bi se svako od njih pobrinuo za, recimo, maksimalno još 4 osobe, onda to znači da bi polovina ljudi rešila problem preživljavanja. Ali, šta ćemo sa onih 50% koji niti proizvode niti imaju mogućnost za otimanje? Šta sa njima?

    A onda možemo postaviti na stotinu sličnih pitanja: Kako obezbediti da se sve države u isto vreme odreknu svoje države i postanu bezdržavna društva? Da li jedna država sama za sebe može da postane bezdržavna? Kako to sprovesti da država ugasi samu sebe? Ko će da upravlja sistemom “gašenja država”? Šta se događa sa novčanim sistemom? Ko preuzima državna preduzeća? Ko preuzima prirodne resurse, infrastrukturu i naoružanje? Da li je to nepovratan proces ili se na taj način može srušiti trenutni poredak kako bi najača nacija(e) preuzela kontrolu?

    Sasvim otvoreno govoreći, jedini razlog zbog čega sam komentarisao vaš tekst je upravo to – potencijana opasnost te ideje o “bezdržavnom društvu” jer smo mi kao nacija skloni raznim ludostima i avanturizmu. Kada Rodbard ili Hope govore o tome onda oni svoje modele grade po uzoru na velike države kao što su Amerika i Nemačka, ali se oni ne bave problemima sa kojima bi se suočile mini države sa svega nekoliko miliona stanovnika.

    Kod Mizesa to nećete naći. Mizes nikada ne govori napamet već sve posmatra mnogo, mnogo šire i dublje, i zato nas upozorava da snage koje su stajale iza fašizma nisu mrtve i da postoji opasnost od njihove reinkarnacije pod drugim sloganima i simbolima.

    Nije slučajno da je Mizes baš za one koji predlažu bezdržavno društvo upotrebio prilično jake reči: “A shallow-minded school of social philosophers”.

  • Sjajan post. Hvala autoru.