Srećizam – jeziva nova ekonomija zadovoljstva

Deidre MccloskeyU prvom panelu jedne od epizoda stripa Snupi – prethodni su bili o tome kako Lusi kritikuje svoga mlađeg brata, Linusa, što nije dobar brat – Lusi pita šta joj to Linus donosi: “Šta je ovo?” “Porcija sladoleda.” Linus onda objašnjava: “Doneo sam ti je kako bi ti život ovde na Zemlji bio lepši.” Ona se zadovoljno nasmeja, i nekarakteristično za nju: “Pa, hvala ti… Ti si dobar brat.” U poslednjem panelu Linus odlazi smešeći se: “Sreća je kad te pohvali sestra!”

To bi bilo to. Do zadovoljstva se može doći pomoću stvari poput porcije sladoleda. Psiholozi su tačno pokazali da ljudi stiču najviše zadovoljstva baš onda kao što se i vama čini ako ste ljudsko biće: kada jedu, recimo, goveđi pršut na ražanom hlebu u sendvičarnici kod Manija na Ruzvelt Roudu, u nekadašnjoj modnoj četvrti Čikaga. U poređenju s tim, sreća je mnogo komplikovanija stvar, mada se i za njom može tragati kod Manija. To je zadovoljstvo nalaženja utehe u košer hrani, sve do opadajuće granične korisnosti poslednjeg zalogaja – ali takođe i izražavanje svog urbanog identiteta i “čikaštva”, čak i po cenu značajnih neprijatnosti dolaženja do Manija i trpljenja prodavčevih uvreda. To je kada vašem prijatelju, priprostom goji, pokažete jevrejski deo Grada Širokih Ramena,1 prikazujući tako vaš filosemitizam. To je učestvovanje u američkoj demokratiji kafeterija iz pedesetih godina. Takođe, to je suočavanje sa malim dodatnim slojem na vašim kukovima. To je i kad vas pohvali sestra. Zadovoljstvo je trenutni moždani impuls. Sreća je dobra priča vašeg života. Grčka reč za sreću je “eudaimonia”, što bukvalno znači “imati dobrog anđela čuvara”, poput Klarensa iz Život je lep. Udžbenička definicija grčke ideje kod Aristotela kaže da je takva sreća “blaženstvo koje je krajnje i samodostatno, budući svrhom naših čina.”

Ali danas postoji nova nauka o sreći, i neki psiholozi i gotovo svi ekonomisti koji se njome bave žele da mislite kako je sreća zadovoljstvo. Dalje, oni predlažu da izračunaju vašu sreću pitajući vas gde stojite na skali od tri podeoka, 1-2-3: “ne baš srećni”, “prilično srećni”, “vrlo srećni”. Onda žele da pređu na tehničku manipulaciju brojevima, pokazujući da i vi, takođe, možete da budete “srećni”, samo ako dopustite psiholozima i ekonomistima da vam pokažu (i državi) kako.

Dugoročno gledano, razume se, skorašnja je pojava da smo tako čiste savesti postali opsednuti bilo zadovoljstvom ili srećom. U sekularnim tradicijama, poput grčke ili kineske, verzija sreće kao zadovoljstva je u svakom smislu potcenjivana u visokoj teoriji u odnosu na političko ili filozofsko znanje. Drevni kineski mudrac Čuang Ce2 posmatrao je nekoliko zlatnih ribica u bazenu: “Pogledaj kako su srećne!” Pratilac mu je odgovorio: “Kako znaš da su srećne?” Čuang Ce: “Kako znaš da ne znam?” U Hrišćanstvu, tokom većeg dela istorije, blago, a ne zadovoljstvo, će biti čuvano u raju a ne ovde dole gde lopovi provaljuju. Na kraju, kako bi to jedan teolog pre osamnaestog veka rekao – takođe i moderni matematički ekonomista – beskrajni život posle smrti je beskrajno poželjniji od svakog konačnog zadovoljstva u zemaljskom životu.

Doktrina o ne-sreći činila je bezrazložnim pokušaje da se ukine siromaštvo ili ropstvo ili nasilje nad ženama. Bakrenjak bačen prosjaku je značio da davalac stiče jedan stepenik ka raju, micvu, hasanaat; ali antička pohvala dobročinstvu nije implicirala plan da se usvoje programi blagostanja ili da se utvrde prava na ličnu slobodu ili da se ceni viši nacionalni dohodak. Život sačinjen od sedenja pored Zapadne kapije3 sa činijom za sitninu je, na kraju krajeva, infinitezimalno mali deo nečijeg života koji tek dolazi. Naviknite se na to: za sad i do kraja vašeg života ovde dole, to je vaše mesto u velikom lancu bivanja. Uprtite svoj krst i prestanite da zapomažete. Da li je bitno koliko ste bedni u ovom životu ako ćete dobiti svoj kolač na nebu kada umrete? Takav fatalizam mnogih religija – “ako Bog da”, kažemo mi, “im yirtzeh hashem”, “insh’Allah”, “deo volente” – prethodio je praznoj priči o zemaljskoj sreći.

A onda, u osamnaestom veku, naša zemaljska sreća nam je postala bitna, i to na vrlo učeni način. Do 1776. “život, sloboda i traganje za srećom” je bila neoriginalna formulacija onoga što smo svi, naravno, priznavali da najviše želimo. Džon Lok nas je učio 1677. godine da “je posao ljudi da budu srećni na ovom svetu kroz uživanje stvari od prirode potčinjenih životu, zdravlju, lakoći i zadovoljstvu” – mada je dodao bogobojažljivo – “i kroz udobnu [to će reći – utešnu] nadu u sledeći život kada se ovaj završi.” Do 1738. je grof de Mirabo pisao prijatelju, jednostavno preporučujući: “Šta treba da je naš jedini cilj: sreća.”

”Naš jedini cilj.’ Da bi videli koliko je čudna jedna takva primedba, razmotrite da li bi ona bila izrečena od strane neke bitne osobe 1538. godine. Martin Luter? Mikelanđelo? Karlo Peti? Ne. Oni su tražili božansku, umetničku ili političku slavu – ne nešto tako pitomo poput sreće. Ipak, krajem sedamnaestog veka su čak i anglikanski sveštenici počeli da propovedaju da nas Bog želi srećnima koliko i svetima. Nazvali su to “eudajmonizam”. Anglikanci i, iznenađujuće, neki kongregacionisti iz Nove Engleske okrenuli su se protiv stare, grube, avgustinovko-kalvinističke struje. Mi nismo, izjavljivali su eudajmonisti, puki grešnici u rukama ljutitoga Boga, crvi nedostojni svetlosti. Mi smo Božja voljena stvorenja, njegovi ljubimci.

Eudajmonistički zaokret je bio Vrlo Dobra Stvar, dovodeći do svežih stremljenja koja bi da poprave naš ostanak ovde na Zemlji, neka od njih vrlo uspešna. Demokratija je bila jedna, jer, ako ste pratili misao o univerzalnoj sreći, postalo je nemoguće nastaviti s insistiranjem da je zadovoljstvo Vojvode ili Gospodina Biskupa ono što je jedino bitno. Prosvećeni despoti toga doba su tvrdili da traže dobro za sve, što je na paradoksalan način dalo ideju svetini da možda ona sama može to da uradi.

Paralelno sa početnim koracima demokratije i za nju vezanog velferizma, založenog za bolnice i besplatno javno obrazovanje, pojavile su se buržoaska čast i sloboda. Pojavivši se u Holandiji i Engleskoj, kao i severnoameričkim engleskim kolonijama, taj je kombinovani par buržoaskih prevrednovanja uzrokovao moderno bogatstvo. Aleksis de Tokvil je 1835. pisao da “sve engleske kolonije [u Severnoj Americi] u vreme njihovog rođenja … imaju sudbinu da pokažu razvoj … buržoaske i demokratske slobode za koju istorija sveta još uvek nije ponudila potpuni model.” Ili ponovo o prvoj industrijskoj naciji: “Gledajući zamajac koji je politički život dao ljudskom duhu u Engleskoj; gledajući Engleza … nadahnutog osećanjem da može učiniti sve … nisam u žurbi da se zapitam da li mu je priroda podigla luke i dala mu ugalj i železo.”

Kao rezultat, realni prihod po glavi je počeo da raste posle 1800. sa beznadežnih 3 dolara dnevno koje je čovečanstvo trpelo još od pećina, na 125 dolara dnevno koje sve veći delovi sveta danas uživaju – a svejedno na 30 dolara dnevno koje prosečan čovek danas troši, uključujući stanovnike Čada i Bangladeša kad se uproseče sa Japancima i Amerikancima. To je deset puta više stvari, više pristupa čistoj vodi, duži životni vek, pa čak i, za one prosečnih primanja, više porcija sladoleda i pršute na ražanom hlebu. A za brzo rastući procenat onih sa 125 dolara dnevno, to znači više Mocarta i više fakultetskih diploma.

1789. u buržoaskoj Engleskoj, novostvorena doktrina o sreći je od strane Džeremija Bentama učinjena metodološki potpuno “naučnom”. To da je traganje za srećom s pravom smatrano smislom života – do tada je već postalo rutinskim mišljenjem – oblačeći se se u savremenu filozofsku košulju eudajmonizma poput one, između ostalih, Dejvida Hjuma. I, potezom tako tipičnim još od Tomasa Hobsa i Džona Loka, Bentam je 1789. “sreću” naprosto interpretirao kao “zadovoljstvo”. “Bol i zadovoljstvo … vladaju svakim našim delom, svakom našom rečju, svakom našom mišlju.”

Ono jedinstveno što je Bentam uneo u eudajmonizam, u svom Uvodu u načela morala i zakonodavstva i nastupajućim spisima, jeste analitička, skoro matematička, preciznost. Skoro, zaista, do granice ludosti: njegov sistem je opisivan kao “haos preciznih ideja.” Bentam je tvrdio da smo u suštini svi snabdeveni srećometrima na temenima naših glava, sa kojih se mogu pročitati utili i onda sabirati među ljudima kako bi se utvrdio ispravan pravac društvenog delanja – zatvori sa stražarama u sredini, recimo, ili kanal u Nikaragvi, ili prava životinja, ili odbacivanje zakona protiv zelenašenja. Bentamov mladi prijatelj Džon Stjuart Mil je u svom komemorativnom eseju iz 1838. objasnio da je uobičajna ideja eudajmonizma dobila novi zamajac u “metodu oslonjenom na detalj – … gde neće biti razmatranja celina dok one ne budu izdeljene na svoje delove, niti apstrakcija dok one ne budu prevedene u realitete.”

‘“Ali”, nastavlja Mil, “ovaj sistem, odličan da pred očima mislioca drži sve što zna, ne čini ga dovoljno učenim; znanje o nekim karakteristikama stvari nije dovoljno za celinu.” I pored Milove pritužbe – on je bio zavidan ekonomista kao i veliki filozof – belosvetski filozofi moderne ekonomije su postepeno zamenili svoje znanje celine znanjem o delovima. Bentamizam je postao drugo ime za “političku ekonomiju”, kasnije preimenovanu u – “naučnije” – “ekonomiku”. Još možete videti duh Bentama u cost-benefit analizi izgradnje novog autoputa ili merenju nacionalnog dohotka po osobi po danu. A ekonomisti su ubedili mnoge. Kao što je ekonomista Robert Nelson skoro istakao, bentamistička ekonomika je do kraja dvadesetog veka postala sekularna religija liberalnih društava. Nema Boga i Džeremi Bentam je njegov prorok.

Takvom analitičkom utilitarizmu je krajem devetnaestog veka dodat eksperimentalni metod u psihologiji, pogotovo u Nemačkoj. U zoru toga doba, najbolji naučnici su se za kratko ponadali da srećometri na našim temenima zaista mogu biti detektovani i pokušali su da testiraju ljude na to. Ali do vremena Prvog svetskog rata, na žalost, psiholozi su bivali sve obeshrabrivaniji u svom neopozitivističkom projektu merenja sreće. Izgleda da nije bilo načina uporediti Konorovu sreću sa Lilinom, ili čak biti načisto u vezi sa pravcem kretanja Lilinih utila tokom vremena, a pogotovo nije bilo načina dodeljivanja uporedivih brojki bilo kojoj od tih veličina. Psiholozi, a onda i ekonomisti, su počeli da shvataju da nema srećometara na našim glavama.

Ekonomisti toga vremena su tešili sebe onim što je ostalo poznato kao “ordinalizam”. Možete me posmatrati kako kod Manija realno pravim izbor između sendviča sa pršutom, i za iste novce, sendviča sa usoljenom teletinom. Mojim izborom otkrivam da više zadovoljstva dobijam od pršute. Svrstavam dve stvari po redu. Ipak, nijedan psiholog niti ekonomista ne može reći koliko zadovoljstva dobijam – 10 utila za usoljenu teletinu, recimo, nasuprot 16,876 za pršutu. Utili zvuče lepo i naučno, ali, za razliku od palaca žive u termometru ili funti vazdušnog pritiska u posudi, oni ne poseduju prirodne jedinice. Frensis Isidro Edžvort je 1881. primetio (mada se još uvek nadao da je “kardinalno” merenje utila moguće): “Mi ne možemo izbrojati zlatna zrna života; mi ne možemo odrediti broj ‘neizbrojivim osmesima’ mora ljubavi; ali se čini da smo sposobni da primetimo da negde postoji više, a negde manje, jedinica zadovoljstva, masa sreće; i to je dovoljno.” (Edžvort, mada matematičar i naučnik kvantifikator, nije bio varvarin: citirao je Eshila, Okovani Prometej, stih 90, koga je čitao na grčkom; a “zlatna zrna” potiču od Alfreda Lorda Tenisona.) Njegovi naslednici u ekonomiji su se zadovoljavali trikovima kako bi videli koja se korpa dobara preferira u odnosu na drugu i batalili su pokušaje da izmere utile. (Batalili su, takođe, i grčku dramu i englesku poeziju.)

Ipak, ono što ekonomisti mogu vrlo lako da izmere je novac koji koristite da kupite sendvič ili platite stanarinu. Dohodak nije vaša sreća, i duplirati ga vas neće učiniti duplo srećnijim – ali može da izmeri vaše mogućnosti delanja. Još su u kasnom sedamnaestom veku engleski “politički aritmetičari” generalizovali prihod jedne osobe kroz BDP, što je po sebi dodatni primer ranog modernog eudajmonizma i nove brige za ekonomsko blagostanje nacije. Korigujući rast nacionalnog dohotka za običnu monetarnu inflaciju – isti sendvič sa pršutom koji je šezdesetih koštao dolar i po, 2012. se ceni na sedam dolara – oni mogu saznati koliko je mogućnost nacije da nabavlja pršutu i nekretnine i Mocartove koncerte porasla. Najveće naučno otkrovenje potaknuto korišćenjem BNP-a je merenje onoga što ekonomisti nazivaju “hokejaškim štapom”: taj rast (na vrhu, vidite) od 3 na 125 dolara dnevno.

Kako žalosno, ipak, rekoše ekonomisti: dublja sreća nije meriva. A opet, u formi nacionalnog dohotka i cost-benefit analiza, merenje sreće iz senke je živelo i dalje, dajući utehu rastuženim bihevioralnim naučnicima. Bentam, noseći svoj srećometar pod miškom, provejava kao duh kroz ekonomistički govor. Strahopoštovani Danijel Kaneman je jednom napisao članak “Natrag Bentamu?”. “Bentamistički pristup”, primetili su Erik Posner i Kas R. Sanstajn u knjizi Zakon i sreća, “nikad nije ni odlazio.”

***

Međutim, odskora, merači su se poduhvatili većeg zadovoljstva od pukog ordinalizma sreće i kupovne moći. Od 1950-ih do 1970-ih, ekonomisti poput Džordža Katone i Bernarda M.S. van Praga, sociolozi poput Hadlija Kantrila i Normana Bredburna, a onda i 1980-ih, na veliko, psiholozi poput Martina E.P. Seligmana, Norberta Švarca, Franka Fudžite, Ričarda J. Dejvidsona, porodice Diner (Ed, Kerol, Marisa i Robert) i, naravno, Danijela Kanemana, restartovali su jednom napušten projekat kvantitativnog merenja sreće. 1990-ih, neki ekonomisti, podgrupa u novoj “bihevioralnoj ekonomiji”, sa oduševljenjem su se pridružili psiholozima u merenju sreće na način samo-deklarativnih izjava o nečijem nivou sreće, i pridruživanju njima samo-deklarativnih cifara, i njihovom sabiranju, i njihovom uprosečavanju među narodima i dobima. Neki od kvantitativnih hedonista su krenuli da preporučuju državne politike za vas i mene na temelju njihovih 1-2-3 studija; a pojedini među njima imaju uticaj i na Obaminu administraciju.

Proklet bio ordinalizam, izjavljivali su, punom parom napred! Lejdenska škola u Holandiji je hrabro otišla tamo gde nijedan ordinalista pre nije bio. Kao što su Kaneman, Ed Diner i Švarc stavili u uredničkom uvodniku njihove uticajne hrestomatije, Dobrobit: Temelji hedoničke psihologije, koja se pojavila 1999: “Naš cilj … nije ni malo skroman: nadamo se proglašenju novog polja u psihologiji.” I, na temeljima nove psihologije, proglasili su novi društveni inženjering: “mi predlažemo”, nastavljaju oni, “da nacije treba da počnu da nadgledaju zadovoljstvo i bol na osnovu onlajn svedočanstava o svojim iskustvima koje ostavljaju uzorci ispitanika.” To je i četvrti Zmaj-Kralj Butana, Džigme Singje Vangčuk, predlagao da uradi 1972. godine, a onda, uz pomoć merača sreće, i uradio.4 Bolje je da vas oporezuju, podgurkuju i teraju vas da budete srećni.

Bruno Frej je obrazovani Švajcarac i briljantni kritičar ekonomije iznutra, ali i on poseduje uobičajnu žudnju među ekonomistima da broji zlatna zrna života. U svojoj knjizi Sreća: Revolucija u ekonomiji, on priznaje u jednoj rečenici da su filozofi barem imali neke stavove o ovom pitanju: “Vekovima je sreća bila centralna tema filozofije.” Ovu jednu rečenicu on povezuje sa šest citata – šest citata i nikave dalje rasprave iz više od 600 unosa iz bibliografije ovog obično temeljitog učenjaka. Ali šest filozofa su vrsta koja se standardno prepoznaje, kao da je Frej pretpostavio da Rubajat ili Razum i osećajnost, ili kad smo već tu, Dan mrmota nisu imali ništa da kažu o ljudskoj sreći. 429. je godina pre Hrista u Atini i izlazite iz pozorišta u kome ste upravo pogledali novi hit, Kralja Edipa. Prilazi vam Sokrat s tablicom i pita vas gde se nalazi vaša “sreća” na skali od tri. Raspituje se o imaginarnom kalkulativnom hedonizmu vrste 1-2-3 ili, kako to divan narod s tablicama zove, o “hedonicima”.

To nije nauka. Na najpompeznijem nivou naučnog metoda, hedoničari bezglavo i sa predznanjem mešaju “neintervalne” skale sa “intervalnim” skalama. Ako vam se temperatura u Čikagu više sviđa danas nego 15. januara, možda ćete biti nagovoreni od intervjuera da danas ocenite sa 2.76, a 15. januar sa 1.45. Ali dodeljivanje tih vrednosti je arbitrarno u Božjim očima. To po njemu nije mera razlike čak ni u vašem srcu (jer za njega su sva srca otvorena) između lepog i hladnog dana. U poređenju s tim, intervalna skala, poput Celzijusove ili Farenhajtove za dva dana u pitanju, odista meri 1-2-3. Boga ne zanima kakvu skalu koristite za hedonike dok god se radi o intervalnoj skali. Neintervalne skale naprosto rangiraju (a klasifikacije naprosto svrstavaju). Ne možemo da temeljimo fiziku na tome što ćemo da pitamo ljude da li je danas “vruće, prijatno ili hladno” i da očekujemo da ćemo iz toga izvući išta kvantitativno.

Beleženje procenta ljudi koji govore za sebe da su srećni će vam nešto reći, sigurno, o tome kako ljudi koriste reči. To je vredno znanja. Mi nikada nećemo moći znati da li je vaše iskustvo crvene boje isto kao moje, ma koliko moždanih skenova napravili. (Novi hedonizam je saveznik, dodaćemo, nove nauke o mozgu, koja veselo poistovećuje mozak i um.) Niti možemo znati šta je crveno ili 1-2-3 sreća u Božjem umu, “objektivna sreća” o kojoj Kaneman govori kao da je poznaje. Mi, ljudi, možemo znati samo ono što tvrdimo da vidimo i ono što o tome možemo reći. Ono što možemo znati nije ni objektivno ni subjektivno, već (da napravim kovanicu) “konjektivno”. To je ono što zajednički znamo u našem govoru, poput našeg govora o sreći. Kon-jektivno: ubačeno zajedno. Nijedna nauka ne može biti o nečem čisto objektivnom ili čisto subjektivnom, jer su oba nedostižna.

Ako čovek mučen glađu i građanskim ratom u Južnom Sudanu izjavi da je “srećan, ne, vrlo srećan, regularna trojka, da vas podsetim”, naučili smo nešto o čovekovom duhu i njegovoj ponekad poletnoj, a ponekad obeshrabrujućoj, ćudi. Ali puzimo ka ludosti ako idemo van ljudskih usana i tvrdimo da čitamo objektivno, ili subjektivno, njihova srca na 1-2-3 način koji je uporediv sa njihovim komšijama ili sa istim Južnosudancem kada osvoji zelenu kartu na imigracionoj lutriji i dokopa se Olbanija.

Mukotrpno dostignut nalaz nove nauke o hedonicima je da, ako stavite na grafik stvarne prihode grupe ljudi ukrštene sa brojevima njihove “sreće”, linija učestalosti se penjući se naviše poravnava kako prihod postaje viši. Ima svoj plafon, u struci poznat kao “hedonička traka za trčanje”. Tako da nema smisla imati veći prihod, bilo za osobu ili naciju. Taj zaključak se nudi posvuda u novoj literaturi. Na neki način, to je jedini zaključak. To je srž setovanja “gornjih rezultata”, gde na primer, ako vaši ekstremiteti izgube funkciju, vi ćete za godinu i nešto biti “srećni” skoro onoliko koliko ste i pre izjavljivali. Tako da možemo da skrešemo odštete paraplegičarima.

Ali sačekajte trenutak. Skala je 1-2-3. Naravno da se poravnava: plafon, konkretno – 3, je ugrađen u pitanje, tako da sprovodilac istraživanja dobija ono što je i tražio. Kada ste prestali da tučete svoju ženu? Da je grafikon tačno skaliran bez ugrađene gornje granice, nalazi od kojih zavise mnogi predlozi “politika” bi nestali.

Svako je zadovoljan, naravno, što su 1-2-3 nalazi bazirani na masovnim, pažljivo odrađenim istraživanjima sprovedenim od strane Nacionalnog centra za istraživanje stavova ili nemačkog Socio-ekonomskog panela ili ponovljena u eksperimentima u laboratorijama. To je divno. Tako da brojevi sreće mogu da budu upoređivani i uprosečavani i stavljani u grafike, zar ne? Zato je to nauka, je li tako?

Ne, nije tako. Literatura se obično zasniva na, primerice, zloupotrebi bankrotiranog iskaza o “statističkoj relevantnosti”, koga je čak i Vrhovni sud Sjedinjenih Država, ne baš poznat po razumevanju statistike, odbacio 2011. zbog nedostatka naučne utemeljenosti (predmet Matrixx v. Siracusano, 9-0). Bukvalno svaki članak od strane ekonomista koji koriste 1-2-3 skale uzima da je “statistička relevantnost” isto što i naučna relevantnost. Bernard van Prag i Ada Ferer-i-Karbonel to rade, na primer, u začuđujuće temeljitoj knjizi naslovljenoj Merenje sreće: Pristup računu zadovoljstva, dopunjeno izdanje. A opet, desetine i desetine statističara iz oblasti teorijske i primenjene statistike su od početka dvadesetog veka pokazivali da izračunavanje neizvesnosti rezultata nije, na kraju, isto što i klinička ili ekonomska ili pravna relevantnost rezultata. Kao kad bi predizborna ispitivanja postavljala pitanje da li bi u tom trenutku “glasali” za ili protiv predsednika Obame 2012. “Greška” u uzorku je uvek dva ili tri procenta (zato što je veličina uzorka uvek oko 1000 ili 1500 i što je verovatnoća za “da” oko 50 procenata: matematika manipulacije binomima je ostavljena za vežbu čitaocima), što novinari pažljivo prenose kao moguću grešku u predviđanju pravih izbora. Ali greška u važnom predviđanju nema nikakve veze sa običnom greškom u uzorku. Ako nezaposlenost padne ispod osam procenata, Obama će pobediti, kakva god da je “relevantnost” rezultata ispitivanja. Ako se otkrije da je učinio preljubu, izgubiće. I tako dalje: prava greška nema nikakve veze sa greškom u uzorku. U svetlu ove široko prihvaćene apsurdnosti mešanja male greške u uzorku sa važnošću čoveka, ne možemo biti srećni kad čujemo van Praga i Ferer-i-Karbonel da “je u godinama od prvog izdanja ove monografije 2004. godine, stotine članaka napisano gde su procenjivane ‘jednačine sreće’.” Ako za “stotine” uzmemo da je to, skromno, 50 godišnje, onda do sad imamo više od 300 članaka utemeljenih na statističkoj apsurdnosti.

A literatura naprosto prolazi pored problema koji je primećen još u doba prvih kritika Bentama – da utili ljudi ne mogu da se upoređuju. To nije obično tehničko pitanje. To je takođe pitanje ljudskog dostojanstva. Pretpostavimo da Konor i Lili žive u istim uslovima za merenje sreće – istih su prihoda, zdravlja itd. A ipak, Lilina izjavljena “vrlo srećna” vrednost od 2.8 prevazilazi Konorovih mršavih 1.4. Pa, onda: Lili mora da je bolja mašina za proizvodnju sreće od Konora. Nije bitno što Lilini utili nemaju nikakve veze sa Konorovim utilima. Nalazimo se u carstvu “Da li voz ide brže noću ili po šinama?” (Odgovor je, naravno: “Babe i žabe.”)

Postoje, u stvari, značajni biološki i psihološki dokazi da su neki ljudi veseliji od drugih – u slučaju da to već niste znali. Pa, da vidimo: kakve su “političke implikacije”? Pobiti Konore? Dati sve pare Lilama? “Braman”, primetio je Hindu pravnik, “ima pravo na tačno pet-i-dvadeset puta više sreće nego svi ostali.” Ako bi se 99 ljudi zadovoljilo da se nahrane stotim, onda maksimizacija utila kaže: izvadite kazan.

To je poput vrednovanja ljudskih života u sudskim sporovima ili prilikom utvrđivanja bezbednosti aviona. Dva Konora su jednaka jednoj Lili? A ipak, izračunavanje vrednosti-života, mada malkice morbidno, barem ima opravdanje u tome da, u mnogim ozbiljnim slučajevima, mi moramo i implicitno to i radimo, sviđalo nam se ili ne, da odlučimo koliko avionskih provera da imamo. Avion pun depresivaca – kao i onaj pun pravnika – treba da ima manje sigurnosnih provera od onog ispunjenog veseljacima.

Sreća je, preko toga, sigurno mnogostruka, a ne “S = 2.718”. Živahno sabiranje koje sprovode utilitaristi seksualnog zadovoljstva i satisfakcije poslom i porodične ljubavi i blaženstva koje je krajnje i samodostatno budući svrhom naših čina, kao što su mnogi psiholozi pokazali, nema mnogo smisla. Danijel Mekadams, na primer, se zalaže za tri nivoa ličnosti: dispozicione osobine (poput mogućnosti za zadovoljstvo u običnom životu), karakterne adaptacije i priče o našem životu koje pričamo. Ali narativ – koji će rutinski tražiti bolne ustupke kako bi stekao dostojanstvenu ozbiljnost, sprečava čoveka da se svede na zadovoljstvo domaće životinje koga se Aristotel s pravom gnušao – to nije poput jedenja sladoleda. To je poput dobijanja komplimenta od vaše sestre, poglavlje u priči u kojoj gradite odnos sa njom. Edžvort je govorio kako možemo da otkrijemo “masu sreće”. Ne možemo. “Ne bi imalo smisla”, pisala je Marta Nusbaum 2008. godine u mudroj i razornoj kritici novih hedoničara, “tražiti od ljudi da rangiraju sva svoja zadovoljstva duž jedne kvantitativne dimenzije: to je naprosto prisiljavanje ljudi da odbace neke delove sopstvenog iskustva koje bi refleksija brzo otkrila.”

Pre Bentama i Imanuela Kanta uzimano je za očigledno da je dobar život mnogostruk: da uključuje Sedam Glavnih Vrlina, primerice, osnovnih boja vrlog i zato srećnog života – razboritost, umerenost, smelost, pravičnost, veru, nadu i ljubav. Nakon svega, ljudi preživljavaju tragediju izbora, što je sukob takvih vrlina. Ljubav prema vašem ocu se sukobljava sa vašom nadom da ćete otići na Smit Koledž, kao što je to videla Džejn Adams u svom životu. Antigonina vernost svom kralju sukobila se sa ljubavlju prema svom bratu. Sreće nisu zamenjive. Sreće su mnogostruke, tufnaste stvari, obojene mnogim bojama. V.C. Filds je upitan, nezvanično, o svojim stavovima o seksu. “Zvanično ili nezvanično”, rekao je, “možda ima nekih stvari koje su bolje od seksa, i stvari koje su gore. Ali nema ničeg što je baš takvo.”

Najjači argument protiv 1-2-3 studija sreće dolazi iz kutije za alat filozofa (i fizičara): misaonog eksperimenta. “Sreća” posmatrana kao samo-izveštaj o raspoloženju svakako nije cilj punog ljudskog života, zato što, kada bi vam dali, u nekom vrlom novom svetu, drogu poput imaginarne “some” Oldosa Hakslija, istraživaču biste uvek izvestili nivo sreće od 3.0. Dopamin, prikladno imenovan neurotransmiter u mozgu, čini čoveka “srećnim”. Samo ga treba imati više, zar ne? Nešto tu duboko ne štima.

Pre nekoliko decenija sam bila u Parizu sama i odlučila da se počastim dobrim obrokom, što je, kao što znate, prilično lako učiniti u Parizu. Dezert je bio nešto što je ličilo na crème brulée, ali mnogo, mnogo bolje. Pomislila sam: “trebalo bi da otkažem svoju profesuru iz ekonomije i istorije na Univerzitetu u Ajovi, povučem se u ovaj komšiluk, živim na kakvom god krpežu od prihoda i posvetim svaki budni trenutak konzumiranju ovog dezerta.” Tad je to izgledalo kao dobra ideja. Zasluživala je 3.0.

Evo misaonog eksperimenta, koga je prvi predložio filozof Robert Nozik pod imenom “iskustvena mašina”: recimo da možete da iskusite koji god život poželite, poput kombinacije Kleopatre i Kraljice Elizabete i Bili Džin King, sa srećnim krajevima poprskanim svuda okolo. Mislim na to da ćete osetiti da ste ga iskusili, u svoj hrapavosti svakodnevnog života, sa svojim zadovoljstvima i usklađeno modifikovanim teškoćama. Da li biste uradili to? Hajde da zadatak učinimo težim nego što je to Nozik uradio: nakon što ste pola sata bili spojeni na mašinu gde je sav život iskustvo, vaše pravo ja umire. Da li biste prihvatili? Ne, naravno da ne biste.

Biste, kada biste iskusili alternativne i “srećnije” živote poput odlaska u bioskop ili čitanja romana, a onda otišli kući. Zato su filmovi i romani lekcije o životu, bolje ili gore. Ali osim ako nećete svejedno umreti, takva iskustvena činija-zadovoljstva, 1-2-3 “sreća”, nije nešto za šta biste trampili vaš pravi, priznaćete ponekad nezadovoljavajući a počesto ekstremno bolan život. Čuvanje vašeg života je deo prave sreće i to dolazi sa svešću. Do te poente su došli brojni moderni filozofi – Mark Čekola, na primer, kao što su ranije Robert Nozik i Dejvid Šmic. Ali došli su, takođe, i drugi filozofi i teolozi i pesnici nazad do Konfučija, Gospodara Krišne, a i pre toga.

Rezultati ignorisanja svih takvih argumenata i nastavljanje merenja onoga što se ne može izmeriti su baš onakvi kakve možete očekivati. Takozvani “empirijski” rezultati do kojih se tako došlo, u slučajevima kad do njih ne može da dođe i pažljiva dvanaestogodišnja devojčica, su najčešće naučno neuverljivi. Frej, na primer, izveštava o rezultatima iz perioda 1994-1996. u Sjedinjenim Državama koji tvrde da je desetina sa najmanjim prihodima “srećna” do nivoa od 1.94 na skali od tri, u poređenju sa 2.36 za desetinu sa najvišim primanjima. A ipak, da li bilo ko zaista veruje da Amerikanac koji je zaradio 2,586 dolara godišnje po cenama iz 1996, i živi u državnim stanovima u kvartovima kojima dominira kriminal, jeste samo 18 procenata manje srećan od nekoga ko zarađuje 61,836 dolara i živi u prijatnoj ulici u predgrađu? Setite se: skale bi trebalo da su “intervalne”, Božje mere. Ali ako ne verujete u tih 18 procenata, onda ne opravdavate ukrštanje tih brojeva sa drugim varijablama u grafikonima – to jest, ne uzimate da su neintervalne skale intervalne.

Shvatam da mnogi od mojih cenjenih kolega ekonomista rado veruju u takvu nemoguću stvar, čak i na prazan stomak. Jedan od zagovornika proučavanja sreće, eminentni britanski ekonomista Ričard Lajard, rado primećuje da “nivo sreće nije porastao od 50-ih u SAD i Britaniji ili (tokom kraćeg perioda) u Zapadnoj Nemačkoj.” Takva tvrdnja baca sumnju na relevantnost “sreće” koja se tako meri. Niko ko je živeo u Sjedinjenim Državama ili Britaniji 50-ih (ostaviću sud o Zapadnoj Nemačkoj 70-ih drugima) nije u stanju da poveruje da je doba Lovca u žitu ili Usamljenosti dugoprugaša5 bilo ispunjenije od bliskih nam vremena.

Pa je li svo istraživanje na temu psihologije sreće naprosto akademska nameštaljka? Ne. Važno je znati ono što ljude čini srećnima, i što može biti utvrđeno bez zaranjanja u bentamizam i što može biti učinjeno sa dužnom pažnjom prema 4000 godina zabeležne ljudske refleksije. Mil je primetio o Bentamu da on “nije uspeo da primi svetlost drugih umova.” Razlikovao je poeziju od proze samo, rekao je, zato što “je proza kad sve linije osim poslednje idu do kraja. Poezija je kada neke od njih to ne uspevaju.” Bentam, poput semjuelsonskih ekonomista i kanemanovskih psihologa, je odbacivao Platona i Šekspira, i svu mudrost književnosti kao “neprecizne generalizacije”. “On nije pazio”, nastavljao je Mil, “ili mu je bar priroda njegova uma branila da mu to padne na pamet, da su ove generalizacije sadržale svo neanalizirano iskustvo ljudske vrste.”

U stvari, “pokret pozitivne psihologije” koga su 90-ih stvorili Mihalj Čiksentmihalji (zvaću ga samo “Majk”) i Martin E.P. Seligman, i sada na stotine drugih psihologa, vrši korisna istraživanja o dobrom životu sa punom pažnjom o našem dosadašnjem znanju. “Pozitivna” je, bavi se psihološkim snagama, nasuprot stalno rastućem broju takozvanih slabosti (nekad homoseksualnost, danas još uvek promena pola) koje se predlažu u sukcesivnim izdanjima Dijagnostičkog i statističkog uputstva za mentalne poremećaje. Majk je, na primer, oko 1974. otkrio da dobar život uključuje ono što je on nazvao “tok”, usredsređenost na zadatak neposredno na granicama naših mogućnosti: “biti u zoni”, kao što kažemo, ili odista – “osetiti tok”, što je i način na koji smo došli do reči. Sećam se kako mi je 70-ih objašnjavao svoju tehniku da to opazi, dajući ljudima da nose pejdžere, skorašnji izum, koje bi Majk nasumice aktivirao i terao ljude da u svesci zabeleže šta su radili i o čemu su mislili tog trenutka. Briljantno. Ideja toka je bila plodonosna u nauci i, takođe, duboko priznaje humanizam. Milosrdno, istraživači nikad nisu pokušali da, u bentamističkom maniru, uporede količinu toka koji je dostigao Rodžer Federer tokom brejk lopte sa tokom Majlsa Dejvisa dok je komponovao Kind of Blue.

2004. se pojavila zadovoljavajuće razumna hrestomatija pozitivne psihologije, pažljivo uređena od strane dvojice lidera iz oblasti, Seligmana i Kristofera Petersona, Karakterne snage i vrline: priručnik i klasifikacija. Na 664 velike strane, 40 naučnika koji se bave kliničkom i socijalnom psihologijom i povezanim oblastima predstavljaju “uputstvo za normalnost”. Zaključak? Isto što i u Danu mrmota: ljudi su srećniji kada upražnjavaju vrline, u stvari baš onih sedam vrlina Zapadne tradicije (nađene isto u književnosti i filozofiji Istoka i Juga i, bez sumnje, Severa): razboritost (vrlinu koju vole ekonomisti), pravičnost, umerenost, smelost, veru (kao identitet), nadu (kao svrhu) i ljubav.

Jedna komponenta pozitivne psihologije je razborito adekvatan prihod, kao što bi se Majk i ostali složili, i kao što je Aristotel rekao u prvoj knjizi Nikomahove etike. Materijalni resursi, za život koji je svrha naših čina, nisu sve, naravno; ali jesu nešto. Veliki ekonomista, istoričar i demograf Ričard Isterlin je uveo proučavanje sreće u ekonomiju 1974. Nedavno je zaključio da “kako ljudi osećaju da treba da žive … raste paralelno sa njihovim prihodom. Rezultat je da, iako rast prihoda omogućava ljudima da lakše ispune svoje želje, oni nisu srećniji jer su njihove želje takođe porasle.” Tačno. Siromašna kućna pomoćnica iz Glazgova iz 1800-ih sa koeficijentom inteligencije od 140 ne teži boljoj poziciji od glavne kuvarice u aristokratskoj kući, i drago joj je kad joj uspe, ne samo zato što je njena jednako inteligentna majka želela da bude glavna mlekarica. Nova kuvarica je “srećna”.

A ipak, postoji ta iznenađujuća puritanska oštrica kod novih hedoničara, pogotovo kad je u pitanju zadovoljavajući prihod koji drugi ljudi imaju. Isterlin argumentuje da je “ekonomski rast nosilac sopstvene materijalne kulture koja osigurava da je čovečanstvo večito zarobljeno u jurnjavi za više i više ekonomskih dobara.” Hedoničari vide moderan nivo potrošnje kao vulgaran, oružanu trku za statusom koju treba da zaustavi dobro skrojen poreski sistem. Hedonika je postala grana jedan vek stare kampanje američkih učenjaka protiv “konzumerizma” – to jest, posedovanja smešnih stvari na koje su ne-učenjaci tako navučeni, za razliku od naše rafinirane potrošnje karata za operu i uzbudljivih odmora. Hedonički puritanizam karakteriše napise briljantnog eknomiste Roberta Franka i briljantnog sociologa Džulijet Šor i briljantnog ekonomiste Tibora Skitovskog i, vek ranije, briljantnog ekonomiste i sociologa Torstena Veblena. Svi briljantni, ali naučno i etički u zabludi.

U društvenoj nauci je još od Veblena poznat odlučujući odgovor briljantnim, beskrajno ponavljanim tvrdnjama da su drugi ljudi porobljeni vulgarnostima. To je: mi smo ljudska bića, i svaki nivo prihoda je “nosilac materijalne kulture” – 3 dolara dnevno kao i 125 dolara dnevno, podjednako. Konzumiranje obroka ili izgradnja skrovišta ili širenje priča “zarobljava” ljude, bili to Eskimi na motornim sankama ili Momci s Medisona na vozu za Vestport.6 Ekonomski istoričar Stenli Lebergot je davno pitao: “Koje je društvo usmereno na puki fizički opstanak?”, i citirao, sa Lebergotovim liberalnim obrazovanjem, Alfreda Norta Vajtheda: “Ljudi su deca svemira sa … iracionalnim nadama … Drvo se bavi svojim poslom pukog preživljavanja; a to radi i ostriga.” Mi to ne radimo. Antropolog Maršal Salins kaže: “Ljudi nisu u stanju da samo ‘preživljavaju’. Oni preživljavaju na određen način.”, način plemena. “Konzumerizam,” poput kaloričnijeg obroka sačinjenog od zečjeg mesa izdeljenog pored logorske vatre među saplemenicima Bušmana u Nemačkoj Istočnoj Africi 1900. godine ili pivo i čips izdeljeni nad stolom za poker sa ulozima od dolar sa kolegama u Hajd Parku 1980. godine, karakteriše sve ljudske kulture. Mrštenja na “konzumerizam”, ili hedoničari koji sada podržavaju ta mrštenja, su naučno i politički u krivu.

Isterlin želi da se odupremo takvom konzumerizmu i postanemo “gospodari rasta”. Neko bi možda želeo da vidi ko su ti gospodari, odnosno “mi”. Isterlin bi se verovatno složio da ubacivanje Federalne Kancelarije za Sreću u priču ne bi bilo tako dobra ideja. Ali on je u etičkom smislu svakako u pravu. Dobro je i ispravno ubeđivati druge da iskoriste za nešto drugo prednosti savremene oslobođenosti od potreba, a ne za igranje kompjuterskih igara ili izjedanje još takosa ili kupovinu te treće dijamantske narukvice.

A ipak, puritanski je od nas da osuđujemo imućnost, kao što hedoničari i mnogi envajromentalisti to sad rade, i radili su decenijama, iznova i iznova i iznova. Bolje je upaliti lampu nego proklinjati tamu. Trebalo bi da budemo zauzeti pružanjem saveta jedni drugima kako da zarobljenost učinimo vrednom našeg čoveštva, srećno zarobljeni slavljenjem mise ili Nedeljnog popodneva na ostrvu Le Grand Žat7 Žorža Sere ili poslednjim trenucima kriket serijala Ešiz8 na terenu Lord’s predivnog julskog popodneva u Londonu.

Preporuka da budemo zarobljeni onim što je plemenito – i čin zarobljavanja – je bila glavna sirovina svetske umetnosti i književnosti od samog početka. Možda bi hedoničari trebalo da dobiju propusnicu za muzej ili člansku kartu za biblioteku. Neplemenita zarobljenost oblapornošću i ponosom nema ništa specijalno sa savremenim rastom sa 3 na 125 dolara dnevno – osim da, zbog toga, mnogo veći procenat čovečanstva može da se zadovoljava mnogim vulgarnostima. A ipak, zahvaljujući liberalnom obrazovanju koje je isto bogaćenje omogućilo, sve je više i više ljudi otvoreno za savet kako da poprave sopstveni život. Savet treba da bude zaslađeno ubedljiv, a ne u vidu poreza, prinude ili gurkanja. Postoje oblasti značenja slobodnih odraslih jedinki u koje socijalna politika, čak i ona benevolentna, ne bi trebalo da ulazi.

Neizbežno je bilo, međutim, da studije sreće postanu deo primenjenih nauka. Merenje sreće ponajviše želi da upravlja nama i svrbi nas kako bismo konstruisali srećnije društvo. Oni ne znaju o čemu pričaju, ali svejedno žele da primene “politike” koje se toga tiču. U lepo argumentovanoj, ali pogrešnoj filozofskoj knjizi, na primer, Danijel Hejbron je pre nekoliko godina branio stanovište protiv “liberalnog optimizma” na temelju nauke o sreći, ili verovanje koje potiče još od eudajmonističkog pokreta i buržoaskih prevrednovanja iz osamnaestog veka da “ljudi teže da se ponašaju najbolje – i da im to lepo uspeva – kad im se omogući da oblikuju svoje [sopstvene] živote.” On sumnja u to. Ali na kom temelju, imajući u vidu da je psihologija pojedinačno neopremljena da podrži takvu sumnju? Kako sam Hejbron kaže, testovi na deci sa koledža ne pružaju dovoljan obim različitih iskustava. Istorija je mnogo više dorasla stvari. Svakako da ljudi greše tokom svojih života, i ponekad svoje živote provode loše. Ali kako i Hejbron priznaje, liberalni eksperiment je od 1700-ih doneo gigantsko poboljšanje života u svakom smislu za konstantno veći broj nas. Hejbron, a i mnogi elitistički kritičari toga kako drugi ljudi provode svoje vreme na Zemlji, priznaje za sebe da je pastoralista i gnuša se bolesne brzine modernog života. A ipak, ne vodi li on sam srećan život za koji njegov predak oko 1800. – koji je svejedno umro u detinjstvu ili na rođenju – nije ni znao?

***

To nas dovodi do najdublje humanističke kritike 1-2-3 ekonomije. Ako mi ekonomisti nećemo da idemo išta dublje od te sumnjive teorije o činiji-sreće, možda bi trebalo da se držimo onoga što možemo da izmerimo naučno i relevantno. Možemo da izmerimo nacionalni dohodak, na primer, ili UN-ov Indeks humanog razvoja, koji služe kao razumni indeksi ljudskih mogućnosti. To je ono što ja zovem “dometom”, ili što Amartja Sen i Marta Nusbaum zovu “mogućnostima” – umeće čitanja, na primer, ili mogućnost da se postane osnivačem nekog novog biznisa, ili domet u kome neko može da obrađuje svoj umetnički talenat.

Imanje prihoda od 125 dolara umesto 3 daje domet da se uradi mnogo više. Preci profesora pro- ili anti-hedonomije Kanemana, Isterlina, Franka, Šora, Veblena, Freja i Lajarda, ili Čiksentmihaljija, Seligmana, Haidta, Čekole, Nozika, Šmica, Mekloskijeve, Nusbaumove i Sena, bili su nepismeni seljani ili siromašni ulični prodavci. Oni nisu imali domet da dostignu “sreću” u smislu dostojne čoveka. Sada, po prvi put, milijarde ljudi to mogu, bez obzira izveštavaju li o svojoj sreći kao 1 ili 2 ili 3.

Isterlin tvrdi, pridružujući se u ovom pitanju (što je izuzetak) pastoralnim kritičarima inovacije na liniji Henrija Dejvida Toroa, da je moderni rast proširio “materijalističku i individualističku kulturu.” Iako je to uobičajna tvrdnja, malo je dokaza za nju, čak i u životu Toroa. Istoričarka Liza Žardin nalazi u slikama i drugim egzotičnim dobrima cenjenim u Evropi između 1400. i 1600. “potrošnju bravuroznosti”, za koju ona smatra da predstavlja izraz cenjenosti duha Renesanse i “oštrog ponosa merkantilizmom [čime ona izgleda da misli na ‘trgovinu’, ne na uobičajnije značenje protekcionističkih ekonomskih politika] i duh posedovanja koji je potpaljivao njegove poduhvate, … proslavljanje instinkta za posedovanjem, znatiželju za imanjem blaga drugih kultura.” Takvi instinkti nisu uvek loši, i oni nisu rezervisani za Evropu industrijskog doba.

‘“Industrijalizacija”, piše istoričar Piter Sterns bez, izgleda, mučenja da proveri dokaze, “je dovela do stalnog porasta materijalizma. … Konzumerizam, uvek povezivan sa industrijalizacijom kao uzrok i efekat, fokusira lične ciljeve na posedovanje dobara, od Mejn Strita do Moskve.” A ipak, industrijalizacija nam je donela domet da radimo na sebi. I, za sve pričice po magazinima sa stavom o užasnom materijalizmu modernog života, psiholozi pronalaze da siromašniji ljudi vrednuju više, a ne manje, svoju imovinu od ljudi koji je imaju više. Jedno skorašnje istraživanje Patrika T. Vargasa i Suki Jun primećuje da “kulturna kritika često tvrdi da ljudi koji žive u zapadnim nacijama imaju čvršće verovanje od onih u manje razvijenijim nacijama (ili [našim siromašnim] prošlim društvima) da sreća dolazi sa većom imućnošću i materijalnim posedom, a ipak dokazi u literaturi [o istoj upitnoj 1-2-3 “sreći”, avaj] tvrde suprotno.” Takvi nalazi se čine plauzabilnim, čak i na ekonomskim temeljima. Zakon opadajuće korisnosti čini vašu osmu Vindzor stolicu9 manje fascinantnom.

Ponovo Sternsova narodna mudrost: “Druge [ne-kapitalističke] kulturne aktivnosti, uključujući umetnost, humanistiku, religiju, i ljudi koji se specijalizuju za njih, čini se da gube tlo pod nogama.” Ne, ne gube. U rastućem broju imućnih zemalja, muzeji i koncertne dvorane se nalaze na svakom koraku. Visoka kultura je u stvari uvek cvetala u dobima žive trgovine, od Grčke petog veka preko Kine dinastije Song i renesansne Italije do holandskog zlatnog doba ili cvetanja američke visoke kulture posle Drugog svetskog rata, sa dodatnim tadašnjim podsticajem od produženog visokog obrazovanja. Među 30 demokratskih zemalja iz Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoje koje izveštavaju o takvoj statistici, nekih 27 procenata odraslih između 25 i 64 godine su završili tercijarno obrazovanje, u rasponu od turskih 11% do kanadskih 48%. Takva eksplozivna kulturna aktivnost čini da mnogi životi idu iznad materijalnog. Ekonomista kulture Tajler Kauen često primećuje da je više umetnika živo danas nego u bilo kom dobu ranije. Tokom šezdesetih, više je profesora zaposleno u američkim posle-srednjoškolskim institucijama nego što ih je ikad iz njih penzionisano. Širenje visokog obrazovanja je doprinelo, na primer, velikom porastu publike u Sjedinjenim Državama i Britaniji za ozbiljnu književnu fikciju.

Teri Iglton, koji je odličan iako otvoreno levičarski profesor ozbiljne književne fikcije na engleskom, pravi uobičajnu tvrdnju o “stvaranju [od strane buržoazije] čudovišne egoistične civilizacije.” Iglton ume bolje od takvog klišea kada predaje o Čoseru i njegovom prodavcu oproštaja grehova, ili Šekspiru i njegovom Jagu – predstavnicima čudovišne egoistične civilizacije crkve i dvora. Žudeti za jednostavnijim vremenom, kada nabavljanje i trošenje nisu toliko bili uz nas, je ponajviše oblik pastoralnog. To je ponavljano u celoj svetskoj književnosti u svim vremenima, nezavisno od sociološke evidencije. Teokrit i Horacije su pevali o zlatnom dobu nimfi i pastira. 1767. je Adam Ferguson lamentirao, primećuje Iglton, nad “otuđenim i usamljenim” ljudima Škotske, čije su se “prisne veze raspale.” Do 1800. Vordsvort i Gete, a do 1840. Dizraeli i Karlajl i Dikens, pridružili su se lamentiranju, i dalje i dalje, do anti-buržoaskih, anti-konzumerističkih kritičara našeg sopstvenog doba. Učenjačka verzija sveta Normana Rokvela,10 bilo kroz detinjstvo naših roditelja ili Zlatno doba Kronosa, je bilo vreme kada nismo bili opsednuti potrošnjom.

Ali nije tako, niti je ikad bilo. Potrošnja po sebi je stvar priče, a savremeni životi daju mnogo više materijala o kome može da se priča. “Objekat”, primećuje Salins, “stoji kao ljudski koncept izvan sebe, dok ljudi komuniciraju sa ljudima kroz medijum predmeta.”

I, ako gledamo istorijski, a ne kroz helenistički pastoralizam ili nemački romantizam, gemeinschaft starih vremena ne izgleda tako lepo. Stopa ubistava u selima u trinaestovekovnoj Engleskoj bila je viša nego u najgorem policijskom distriktu danas. Srednjovekovni engleski seljaci su u stvari bili vrlo mobilni u geografskom smislu, “fragmentirajući” svoje živote. Zamišljena proširena porodica “tradicionalnog” tipa nikad nije postojala u Engleskoj. Ruski mir nije bio egalitaran, i njegova drevnost je bila izmišljotina nemačke romantičarske imaginacije. Nekad idealizovani vijetnamski seljaci iz šezdesetih nisu živeli u mirnim, zatvorenim korporativnim zajednicama. Slatka američka porodica vrste “Sećam se mame” i “Otac zna najbolje”11 se sigurno pojavljivala s vremena na vreme. Ali uglavnom je bila kao u Dugom putovanju u noć ili Mački na usijanom limenom krovu.12 Kao što feministički ekonomista Nensi Folbr primećuje: “Ne možemo svoju kritiku impersonalnog tržišnog društva da temeljimo na nekoj romantičnoj verziji prošlosti velike srećne porodice. U toj porodici, Veliki Tata je obično imao kontrolu.”

Ukratko, može se reći da je ljubavi više u modernom zapadnom kapitalističkom svetu, ili da je, u svakom slučaju, nije manje nego u stvarnom svetu prošlih i navodno solidarnošću ispunjenih vremena. Eto vam vaše sreće.

Praunuka mlekarice ili kuvarice iz današnjeg Glazgova, u kojoj sija stara inteligencija, je bogatija zato što se društvo u kome živi pomerilo sa 3 na 125 dolara dnevno. Ona ima mnogo veći domet, mogućnosti, potencijal, realni lični prihod za ono što je Vilhelm fon Humbolt 1792. opisao kao Bildung, “samo-kultivisanje”, “samo-razvoj”, životne planove, ispunjene potrebe nižeg stepena koje čine dostupnim unutrašnji i spoljašnji životni uspeh. Ona vodi pun život – puniji u radu, putovanjima, obrazovanju, zdravlju, poznanstvima, mašti.

Uhranjena mačka koja sedi na suncu je “srećna” u činija-zadovoljstva-smislu studija sreće. Maca ima trojku. Ali ono što moderan svet nudi muškarcima i ženama i deci, nasuprot mačkama i drugima mašinama za zadovoljstvo, nije naprosto takva “sreća”, već jedinstveno uvećani domet da ostvare sebe. Tačno je, neko može da batali Bildung i ceo dan čita trač rubrike. A ipak je milijardama omogućeno da učine više od toga. A mogu takođe da imaju, sa adekvatnim vođstvom, više mačkolike, materijalističke, za-ekonomiste-zadovoljavajuće “sreće” ako tako žele. Dobro za njih. To su vaša zrna boljeg života, mada neizmeriva.

Može da se zaključi o 1-2-3 hedonistima ono što je Mil zaključio o Bentamu: “niko verovatno, ko je u tako kasnom dobu života pokušao da uspostavi pravila svog ljudskog ponašanja, nije polazio od limitiranijih koncepcija bilo ustanova po kojima će ljudsko ponašanje biti, bilo onih po kojima bi trebalo da bude, menjano.” Književnost i filozofija odraslih ljudi od doba Mesopotamije nudi bolje koncepte. Mil je primetio da je Bentam uvek bio dečak. Nama ne treba više Bentama, ili više dečačkih 1-2-3 igara. Nama ne treba još hedonomije ili utilonomije ili frikonomije. Nama treba humanomija, koja možda uopšte i nije -nomija, i liberalno društvo koje se na njoj temelji, ono koje nam je dalo domet da procvetamo ako nam se tako prohte.


Deirdre N. McCloskey predaje ekonomiju, istoriju, engleski jezik i komunikaciju na Univerzitetu Ilinois u Čikagu i ekonomsku istoriju na Univerzitetu u Geteborgu.
Tekst preuzet iz magazina The New Republic, newrepublic.com.
Prevod: Davor Nikolić


  1. Jedan od nadimaka Čikaga. Potiče iz poeme „Čikago“ Karla Sendberga. prim. prev. []
  2. Jedan od najpoznatijih taoističkih filozofa. Živeo u IV veku pre nove ere. prim. prev []
  3. Misli se na Sionska vrata u Jerusalimu, jednu od osam kapija starog grada. prim. prev. []
  4. Autorka aludira na stvaranje indikatora nazvanog “bruto nacionalna sreća” čiji je tvorac Vangčuk. BNS je indikator kojim se pokušava izmeriti generalni kvalitet života, nezavisno od ekonomskih indikatora, poput BNP-a. prim. prev. []
  5. Lovac u žitu Džeroma Selindžera i Usamljenost dugoprugaša Alana Silitoa su roman i kratka priča iz pedesetih godina prošlog veka u kojima se opisuje otuđenje i besperspektivnost tinejdžera toga doba. prim. prev. []
  6. Autorka referira na američku televizijsku seriju Mad Men. prim. prev. []
  7. Jedna od najpoznatijih poentilističkih slika. prim. prev. []
  8. Tradicionalni kriket meč između Australije i Engleske koji se održava svake druge godine. prim. prev. []
  9. Vrsta drvene stolice kod koje su zadnje nogare potpuno odvojene od naslona, za razliku od običnih stolica kod kojih se ova dva elementa sačinjavaju iz jednog komada. prim. prev []
  10. Američki ilustrator poznat po ilustracijama iz američkog svakodnevnog života. prim. prev. []
  11. I Remember Mama Džona Van Drutena i Father Knows Best Eda Džejmsa su američka drama i radio komedija koje se bave srećnim porodicama iz srednje klase. prim. prev []
  12. Drame Judžina O’Nila i Tenesija Vilijamsa čiji su motivi socijalni problemi koji dovode do disfunkcionalnih porodica. prim. prev. []

You may also like...