Duša klasičnog liberalizma

..bizarna činjenica, da od svih velikih političkih struja, jedino liberalizam nema ideologiju. – Anthony de Jasay

Tokom idološki mračnih dana pedesetih godina, moj kolega Voren Nater (Warren Nutter) često je upućivao na „spasavanje knjiga“ kao na minimalan zadatak sledbenika klasičnih liberala. F. A. Hajek (F. A. Hayek) je, tokom svoje duge karijere, efektno proširio taj zadatak u „spasavanje ideja“. Oba cilja su, u izvesnom smislu, ostvarena: knjige se i dalje čitaju, a ove ideje danas nailaze na više razumevanja nego pre pola veka.

Teza koju ovde izlažem jeste da smo, uprkos ovim uspesima, tokom više od jednog veka, propustili da „spasemo dušu“ klasičnog liberalizma. Knjige i ideje su, naravno, potrebne, ali same za sebe nisu dovoljne da osiguraju vitalnost postojećih slobodnih društava.

Nadam se da je moja teza podsticajna na više načina. Pokušaću da unapred dam odgovor na očigledna pitanja. Šta podrazumevam pod dušom klasičnog liberalizma? I šta sam želeo da kažem kada sam govorio o neuspehu da se ta duša spase tokom cele socijalističke epohe? I, najvažnije, šta danas možemo, i treba da učinimo mi koji sebe smatramo klasičnim liberalima?

Nauka, lični interes i duša

Džordž Buš je jednom prilikom, dok je bio predsednik, kada je neko pokušao da uporedi njegovu poziciju s pozicijom njegovog prethodnika, Ronalada Regana, podrugljivo aludirao na „tu priču o viziji“. Smatrao je „blistavi grad na brdu“ puritanskom predstavom na koju se Regan pozivao da bi objasnio američki ideal. Ta predstava, i druge njoj slične, bile su strane celokupnom Bušovom pogledu na svet. On prosto nije razumeo Regana, a nije uspeo ni da shvati zbog čega je ta predstava naišla na tako dobar odjek u javnosti. U svakom slučaju, možemo reći da je Ronald Regan osetio američku dušu i izrazio jedan njen deo van mogućnosti poimanja Džordža Buša.

Ovaj primer je koristan čak i u slučaju da se odnosi na posebno društvo, koje je u političkom smislu organizovano, omeđeno i definisano u teritorijalnom smislu. Ovim poređenjem postaje jasna ključna razlika između onih čiji pogled na realnost proizlazi iz obuhvatne vizije onoga što može biti i onih čiji je pogled pragmatički ograničen na trenutne čulne opažaje. Slično poređenje možemo proširiti i preneti na stavove i pristupe raznih glasnogovornika i interpretatora širokog poretka društvene interakcije, objašnjenog u rubrici klasičnog liberalizma.

Treba imati u vidu da ovde mislim samo na ljude koji su privrženi političkim pozicijama bliskim idejama proisteklim iz ovog okvira – političkim stanovištima sažetim u podršci ograničenju vlasti, konstitucionalnoj demokratiji, slobodnoj trgovini, privatnom vlasništvu, vladavini prava, slobodnim franšizama i federalizmu. Usredsređujem se na razlike između zagovornika istih ideja, a pogotovo na razliku između onih koji zagovaraju ove ideje zato što razumeju samu dušu jedinstvenog idealnog suštastva, i onih čije je zastupanje primarno rezultat naučnog istraživanja i diktata prosvećenog ličnog interesa (self-interest).

Važnija teza jeste da klasični liberalizam, kao koherentni skup principa, ne može da osigura javnu podršku sve dok su njegovi glasnogovornici pripadnici druge grupe. Nauka i lični interes zaista daju snagu svakom argumentu, i to pogotovo ako idu zajedno. Ali izvan i preko nauke i ličnog interesa potrebna je vizija ideala, a oni koji sebe svrstavaju u klub klasičnih liberala propuštaju da to na delu i pokažu, naročito ukoliko zanemare ovaj zahtev. To da li će nekog zastupnika ovih ideja motivisati ovakva vizija, stvar je individualne odluke.

Posredno sam ukazao na smisao naslova mog teksta. Rečničke definicije duše uključuju „oduhovljeni ili životni princip“ i „pokretni duh“,1 atribute koji su izgleda podjednako primenljivi na osobe i na filozofska gledišta. Možda je, ipak, pogrešno misliti o „spasavanju“ duše kada se ona ovako definiše, bilo da se odnosi na osobu ili na gledište. Duše su po sebi stvorene a ne spasene, a odsustvo životnog načela podrazumeva pre prisustvo neke mogućnosti stvaranja nego latentnu prisutnost ili istrošenu energiju.

Delo Adama Smita, zajedno s njegovim filozofskim prethodnicima i naslednicima, stvorilo je sveobuhvatnu i celovitu viziju poretka ljudske interakcije koja je ostvarljiva u realnosti, bar u dovoljnoj meri da omogući životnom principu ili pokretnom duhu ostvarivanje konstruktivne institucionalne promene. U isto vreme, i baš zato što ona jeste i ostaje potencijalno ostvarljiva, ova vizija zadovoljava opšteljudsku potrebu za nekim natprirodnim idealom. Klasični liberalizam ovo svojstvo deli sa svojim arhirivalom, socijalizmom, čija sveobuhvatna vizija transcendira podjednako nauku i lični interes, što je – kako ponekad njegovi advokati tvrde – njegova osobenost. To jest, i klasični liberalizam i socijalizam imaju svoje duše, iako im se ovi motivacioni faktori potpuno i dramatično razlikuju.

Malo ljudi bi osporilo tezu da je životni princip nešto najvažnije za celokupno socijalističko shvatanje. Ali mnogi propovednici klasičnog liberalizma kao da se ustežu da obznane postojanje onog što sam imenovao dušom njihovog stanovišta. Izgleda da često traže ekskluzivno, „naučno“ pokriće za odbranu svog stanovišta, upotpunjavajući to povremeno ukazivanjem na prosvećeni lični interes. Njima kao da je nekako neprijatno da priznaju pozadinsku prisutnost ideološkog zahteva (čak i kada je prepoznaju), koji se nalazi u klasičnom liberalizmu kao sveobuhvatnom weltanschauung-u. Iako ovakvo udaljeno gledište može pružiti neko zadovoljenje onima koji se kvalifikuju kao cognoscenti,2 propušta se prilika za sticanje javne podrške, budući da se osnovni principi ne obznanjuju nenaučnoj zajednici.

Sam svoj ekonomista

U tom pogledu, političkim ekonomistima je već dojadilo istrajavanje fenomena po kome je svako “sam svoj ekonomista”. Naučna evidencija sama po sebi ne može biti ubedljiva; njoj se moraju pridodati ubeđivački argumenti koji dolaze od istinskog ubeđenja svojstvenog samo onima koji znaju šta je duša klasičnog liberalizma. Istina je da svaki čovek smatra da je sam svoj ekonomista, ali se u svakom čoveku nalazi i unutrašnja potreba da učestvuje u zamišljenoj zajednici, virtuelnoj utopiji, u kojoj je utelovljujena grupa apstraknih principa poretka.

Od ključne je važnosti razumeti da klasičnom liberalizmu treba ono što zovem dušom i zašto nauka i lični interes sami po sebi nisu dovoljni. Pravi naučnici, fizičari ili biolozi, ne moraju da brinu da li će nalazi njhovih analiza i eksperimenata biti opšteprihvaćeni. Javnost se nužno ne suprostavlja prirodnoj realnosti, a poricati ovu neposredno doživljenu realnost značilo bi pridružiti se grupi glupih ljudi. Svi znaju da je malo onih koji pokušavaju da hodaju po zidovima ili po vodi.

Takođe je veoma važno prepoznati da možemo koristiti moderna tehnološka sredstva bez razumevanja njihovih duša, tj, organizacionih principa njihovog delovanja. Lično nisam upoznat (a možda i ne treba da budem) sa principom na osnovu koga mi kompjuter omogućava da ispisujem reči po stranicama ekrana.

Uporedimo ovaj stav neznanja i prihvatanja punog divljenja kada su kompjuteri u pitanju s položajem običnih učesnika u ekonomskoj interakciji. Ovi drugi mogu prosto odgovarati na prilike u kojima se nalaze kao kupci, prodavci ili preduzetnici, bez mnogo razmišljanja o principima poretka interekcije koji omogućuju takve prilike. Ali na drugom nivou svesti, učesnik nužno prepoznaje da je taj, po sebi veštački poredak, proizvod ljudskih izbora koji se prave unutar strukture koja na neki način mora biti predmet svesne promene putem ljudskog delovanja. Čak i da ljudi ne razmišljaju o strukturi unutar koje obavaljaju svoje uobičajene poslove, na nju će ih stalno i neminovno ubedljivo podsećati politički agitatori i preduzetnici rukovođeni ličnim interesima.

Samo se zahvaljujući prihvatanju i uvažavanju životnih principa širokog poretka tržišne interakcije pojedinci neposredno nerukovođeni ličnim interesom mogu odupreti jakom političkom dejstvu, koje je ekvivalentno penjanju po zidu ili hodanju po vodi (na primer, podrška zakonima o minimalnoj nadnici, kontroli renti, tarifama, kvotama, restriktivnom izdavanju dozvola, podrška cenama ili novčanoj inflaciji). Jer akademski naučnik razumevanje ovih principa prevodi – ili bi to trebalo da čini – u obrazloženu odbranu položaja politike klasičnog liberalizma. Međutim, jasno je iz navedenih razloga da ekonomisti sami po sebi nemaju ni formalno ni neformalno pravo da nameću drugima ono što može izgledati samo kao njihovo lično mišljenje. Svi pripadnici političkog tela, građani u celini, moraju biti u položaju da sami o tome odluče. Ali oni ne mogu (ili se tako bar meni čini) postati iskusni ekonomisti, bar ne u dovoljno velikom broju. Očekivanje da će didaktičke veštine akademskih ekonomskih doktrinara načiniti od inteligencije ili od „poniženih i uvređenih“ naučnike (ili od svih ostalih između ove dve grupe), počivalo je na kombinaciji hibrisa i ludosti.

Kada je politička ekonomija izgubila svoju dušu

Šta da se radi? Ovaj izazov ostaje čak i posle očigledne propasti socijalizma u našem vremenu. I baš u direktnom odgovoru na ovaj izazov, predlažem da se pozovemo na dušu klasičnog liberalizma, na nešto što privlači na estetskoj/etičkoj/ideološkoj ravni, na nešto što je odvojeno od obične nauke, kako ispod nivoa njene rigidnosti tako i iznad njene sterilne neutralnosti.

Priznajem da se sada nalazim podjednako u retoričkoj i u intelektualnoj teškoći, pokušavajući da artikulišem moj intuitivno izvedeni argument. Možda je najboje da nastavim upućivanjem na istoriju. Klasična politička ekonomija je, u prvim decenijama devetnaestog veka, naročito u Engleskoj, zaista osvojila umove mnogih ljudi koji nisu bili upućeni, čak ni kao naučnici-amateri, u ekonomsku nauku koja se tek razvijala. „Duša“ klasičnog liberalizma nekako se tu stvorila obezbedivši viziju društvenog poretka koja je snažno motivisala krupne institucionalne reforme. Ukidanje Zakona o kukuruzu promenilo je svet.

Izgleda da je ipak, posle pola veka, duša ili duh ovog pokreta izgubio svoj put. Svetlo se nije ugasilo ni na jedan način sličan kolapsu socijalističkog ideala u našem vremenu. Ali svetlo klasičnog liberalizma bilo se prigušilo, zasenjeno sve snažnijom privlačnošću socijalizma. Od sredine devetnaestog veka pa nadalje, klasični liberali su zauzeli defanzivni stav, boreći se stalno protiv objavljivanih reformi sanjara utilitarista koji su tvrdili da poseduju nadmoćnu mudrost otkrivanja puteva ka sveopštoj sreći, potpomognutih i ohrabrivanih hegelovski nadahnutim političkim idealistima koji su pretvarali ličnu svest u kolektivnu psihu te je tako udaljavali od individualnog plana. Iako u kontradikciji sa naučnim dokazima, duša socijalizma je na mnogo načina bila uspešna u pridobijanju sledbenika za planove velikih institucionalnih promena.

Vizija i „opšti“ cilj

Ono što sam imenovao dušom socijalne filozofije nužno je ugrađeno u sveobuhvatnu viziju društvenog poretka ljudske interakcije – viziju onoga što može biti, i što kao takvo predstavlja ideal koji podstiče na konstruktivne promene. Suštinska razlika između duše klasičnog liberalizma i duše socijalizma potiče iz prirode ovog ideala i od odnosa individue prema kolektivu. Sveobuhvatna vizija, o kojoj govori klasični liberalizam, objašnjava se interakcijom pojedinaca, ili grupa, koja, omeđena skupom pravila ponašanja, omogućava svakoj osobi ili agentu da ostvari svoje sopstvene ciljeve, što takođe mogu učiniti i svi ostali učesnici. I baš zato što su ovi ciljevi sopstveni ciljevi onih koji prave izbore i poduhvataju se delovanja, posledice se ne mogu proizvesti a nisu ni merljive, ili shvatljive, kao „društvene“ podsledice. Nema, niti može biti, neke očekivane društvene ili kolektivne svrhe iz ovog procesa interakcije; ostvaruju se samo privatni ciljevi, čak i pod idealizovanim delovanjem sistema i čak ako su kolektivne institucije instrumenti takvih postignuća. Postaviti „opšti“ cilj, čak i u smislu krajnje svrhe, znači protivrečiti samom principu liberalizma, principu koji ostavlja svakom učesniku slobodu da sam odredi svoj cilj pod uslovom da je on ostvarljiv unutar granica institucionalno-zakonskih parametara.

Duša koja je predmet mog interesovanja, u sebi uključuje široko i jednostavno razumevanje logike ljudske interakcije u međupovezanom lancu recipročnih razmena između pojedinaca i grupa. Međutim, kao što je ranije napomenuto, ovo logično shvatanje nužno nije isprofilisano u naučnom smislu reči. Ali ono kao osnovno shvatanje mora u sebi sadržati veru ili normativno uverenje u sposobnost pojedinaca da vrše sopstvene izbore zasnovane na vlastitoj proceni ponuđenih alternativa. Može li neko usvojiti dušu klasičnog liberalizma a ne prihvatiti da vrednosti potiču samo od pojedinaca? Da li je, u nekom krajnjem smislu, klasični liberalizam kompatibilan sa bilo kojim transcendentalnim poretkom vrednosti? Moj odgovor je negativan, mada sam svestan toga da se potpuno različite stvari mogu pomiriti pomoću epistemoloških zavrzlama.

Klasični liberali su sami doprineli zamagljivanju a ne razjašnjenju ove rasprave, kada su izašli sa tvrdnjom da idealizovani i široki tržišni poredak proizvodi veći „paket“ vrednosnih dobara od svake socijalističke alternative. Pozivati se na efikasnost norme na tako neprimeren način poput ovog, pa čak i samo teorijski, znači odustati od same igre. Za ovo je većina nas kriva, jer, naravno, znamo da široko tržište zaista na bilo koji način proizvodi relativno veći paket. Ali usmeravanje pažnje na neku od skala ukupnih vrednosti, čak i da se ona prilagodi Smitovoj (Adam Smith) dobrobiti za klasu siromašnih ili Rolsovoj (John Rawls) preraspodeli u korist najlošije stojećih, prikriva jedinstvenost liberalnog poretka kojom se postiže cilj individualne slobode. Ako bismo išli na sigurno mogli bismo da odigramo dobru odbranu i u socijalističkoj igri. Ali tada bi se usmeravali na tuđu igru a ne na našu sopstvenu, koju mi, kao klasični liberali, moramo znati da igramo pod sopstvenim pravilima, i s ciljem da u nju uključimo i druge ljude. Na svu sreću se danas samo mali broj klasičnih liberala povlači sa igrališta ustupajući mesto takmičenju u komparativnim tabelama koje stavlja naglasak na kvantifikaciji slobode.

Toplota i svetlost

Koliko se sećam, osnivač neoklasične ekonomije blagostanja Pigu (A.C.Pigou) primetio je da se svrha ekonomije i ekonomista sastoji u obezbeđivanju toplote, a ne svetlosti, i to naravno građanima-potrošačima kao krajnjim korisnicima. Ako sam dobro shvatio, smisao onog što je Pigu govorio jeste da je uloga ekonomiste čisto funkcionalna, poput uloge stomatologa, vodoinstalatera ili mehaničara, te da teško možemo očekivati neku vrstu potvrde bilo od nas samih, bilo od drugih, da te poslove prati estetsko zadovoljstvo. Čini se da je on ukazivao na činjenicu da ništa u ekonomiji ne može stvoriti onakvo zadovoljstvo kakvo se javlja pri otkrivanju unutrašnjih istina.

Izgleda da je Pigu nažalost bio u pravu u empirijskom smislu, pogotovo u odnosu na političku ekonomiju i ekonomiste dvadesetog veka. Način na koji je ova nauka praktikovana i prikazivana iscrpeo je u velikoj meri njenu potencijalnu snagu kojom je ona mogla ponuditi intelektualnu avanturu i uzbuđenje. Ova karakteristika je samo delimično bila u drugom planu tokom decenija hladnog rata kada je stalni izazov socijalizma motivisao Hajeka, i relativno malu grupu njegovih savremenika, dublje i sveobuhvatnije od izazova beznačajnog rešavanja zagonetki, u šta se ekonomija pretvorila. Da nije bilo socijalizma šta bi ukazalo na smisao obuhvatnog i celovitog razumevanja stvari? Nadalje, šta bi bilo potrebno da se ovaj osećaj pojavi kod onih koji sami po sebi nikada ne bi mogli postati profesionalni naučnici?

Dozvolite mi da se vratim na Ronalda Regana i njegov „blistavi grad na brdu“. U čemu se sastojala osnovna inspiracija ove metafore idealizovanog američkog društva? Regan nije mogao da reši simultane jednačine ekonomije opšte ravnoteže. Ali je imao viziju društvenog poretka koja je možda bila apstrakcija, ali koja je utelovljavala elemente sa više svetlosti nego toplote. Ova vizija, odnosno opšta vizija klasičnog liberalizma, izgrađena je na centralnoj i jednostavnoj ideji da „svi možemo biti slobodni“. Smitov „jednostavni sistem prirodne slobode“, čak i kad se samo nejasno razume, može prosvetliti duhove, može stvoriti dušu koja stvara celovito, objedinjujuće filozofsko učenje, koje unosi red u našu psihu (koja inače može ostati u zabuni).

Taj motivacioni element je naravno individualna želja za slobodom od moći prinude drugih ljudi – element koji se gotovo univerzalno može prihvatiti. Ali je drugi element od presudne važnosti: odsustvo želje da se upražnjava sila nad drugim ljudima. U pravom smislu klasični liberal stoji u opoziciji u odnosu na Tomasa Hobsa (Thomas Hobbes), koji je na ljude gledao kao na bića koja uvek teže ličnoj moći i autoritetu. Ali sam Hobs nije delio liberalnu viziju; nije uspeo da razume da je moguća idealizovana struktura društvene interakcije u kojoj ni jedna osoba ne upražnjava silu nad drugom osobom. U funkcionisanju idealizovanog širokog tržišnog poretka, svaka osoba ima pred sobom besplatnu izlaznu opciju na svakom tržištu, te na taj način u potpunosti eliminiše diskrecionu moć onih s kojima može ući u razmenu. Tako se iscrpljuje prinuda jedne osobe nad drugom, a individue se izvorno nalaze “u slobodi”.

Naravno, ovakav opis je idealizacija nekog mogućeg društvenog poretka. Ali, kao ideal, takav zamišljeni poredak može ponuditi uzbuđenje i vrednosno važnu perspektivu sveta u kome svi njegovi učesnici imaju slobodu izbora.

Dostupnost teritorijalne granice tokom prvog veka istorijskog iskustva Sjedinjenih Država mnogo je doprinela izgradnji američke duše ili duha. Zbog čega je ta granica bila tako važna? Valjano ekonomsko tumačenje granice kaže da ona garantuje izlaznu opciju, koja sama po sebi dramatično smanjuje moguće međuljudsko iskorišćavanje. Postoji opšti neuspeh da se shvati da učinkoviti tržišni poredak funkiconiše na potpuno isti način kao i granica; svakom učesniku nudi izlaznu opciju u svakom odnosu.

Klasični liberal može u filozofskom smislu biti samozadovoljan zbog toga što je ugledao svetlost, zato što je razumeo temeljni princip mogućeg društvenog poretka. Uopšte nije za čuđenje što oni koji najbolje izražavaju elemente duše klasičnog liberalizma jesu oni koji su iskusili izvorno preobraćanje od socijalističke vizije. Jedno predavanje iz serije na Triniti univerzitety (Trinity University) nazvao sam “Zakleti protivnik ekonomista”3 . Na tom predavanju sam pokušao da sažmem moje iskustvo iz 1946. godine na čikaškom univerzitetu (University of Chicago), kada su me predavanja Frenka Najta (Frank Knight) i Henrija Sajmonsa (Henry Simons) preko noći preobratila od gorljivog socijalizma u klasični liberalizam. Po mom mišljenju, u Čikagu je na ponudi bila svetlost a ne toplota. Lično ne mogu govoriti o iskustvu koje u sebi ne uključuje stvaranje moje klasično liberalne duše. Za mene i dalje ostaje zagonetka kako bih se osećao da nikada nisam ugledao svetlost, da sam sve u svemu razumeo šta utelovljuje liberalna vizija ali bez ovog uzbuđujućeg iskustva.

Još jednom o konstitucionalizmu

Nužan korak predstavlja povlačenje sa položaja aktivnog propagiranja u raspravi oko političkih alternativa koje su suprotstavljane u svakodnevnoj politici. Naravno, postoji liberalno gledište po pitanju svake od ovih alternativa. Ali klasični liberali zaista “prljaju ruke” kada se upuštaju u politička zbivanja u okviru dnevne politike. Tada ometanje rasprave ide protiv usredsređivanja na unutrašnju strukturu – “ustav” – u okviru koje su dozvoljene rasprave i odakle proizlaze odluke.

Politička “pobeda” u slučaju zakonodavne politike (kontole renti, na primer) ili izborni uspeh onih koji, u određenoj meri, podržavaju suštinske principe (Tačerka ili Regan, na primer), verovatno će proizvesti iluziju da klasični liberalizam, kao temeljna filozofska osnova razumevanja, obrazuje javno mnjenje. Klasični liberali koji su zaista uvažavali dušu dvovekovnog poduhvata, bukvalno su se uspavali tokom dekade osamdesetih, naročito posle smrti socijalizma kao ideje ali i kao prakse. Država-dadilja, paternalistička i merkantilistička država, režimi u kojima danas živimo, a koji počivaju na rentama, nastali su iz vakuuma stvorenog u političkoj filozofiji.

Zadatak političkog ekonomiste kao klasičnog liberala nije da dokazuje, naročito ne građanstvu, kako prisilno uvođenje kontrola cena i plata donosi štetu koja premašuje moguću dobit. Naravno, ovakvo specijalno dokazivanje se odvija u okviru striktno priznate kompetencije. Međutim, mora postojati razlika između ovako shvaćene analize i njenog korišćenja samo kao doprinosa u nekoj aktuelnoj političkoj diskusiji.

Ovde ne predlažem da ograničimo pažnju samo na osmišljavanje i prezentaciju sveobuhvatnih političkih projekata čijim bi sprovođenjem došlo do dramatičnih promena osnovne ustavne strukture. Politika se, u najvećoj meri, odigrava korak po korak. Ono na šta ukazujem jeste da bitni argumenti u prilog podrške za posebne predloge promena jesu oni koji naglašavaju usklađenost s celovitom filozofijom liberalnog poretka, koji smešta ove predloge u širi kontekst poretka slobode a ne u okvir nekog pragmatičkog utilitarnog računa. Reči u italiku, koje su poslužile za naslov Hajekovog magnum opusa, podsećaju na ponašanje samog Hajeka. Koliko znam Hajek se nije suprostavljao svojim intelektualnim neprijateljima, bilo onima u Americi, Britaniji, Austriji ili Nemačkoj, na konkretnim političkim pitanjima. Umesto toga, on je naglašavao osnovne argumente jedne unutrašnje koherentne filozofske pozicije. To je za posledicu imalo da je Hajek od početka bio uključen u rasprave oko ustavnih pitanja.

Hajek je osnivajući Mon Pelerin društvo (Mont Pelerin Society) 1947. godine, tražio da se obnovljeni diskurs političke filozofije vrati izvornim principima – diskurs koji bi sačuvao i ponovo uspostavio ono što ispravno zovemo dušom klasičnog liberalizma.

Organizaciono i intelektualno bankrotstvo socijalizma u našem vremenu nije umanjilo važnost hajekovskog imperativa. Na određenom nivou, javnost i političke elite možda danas zaista bolje apstraktno razumeju delujuće principe širokog tržišnog poretka. Hajek i drugi klasični liberali su “spasli ideje”. Ali ogromna praznina nastavlja da deli to apstraktno i uopšteno razumevanje od filozofske koherentnosti u praktičnim političkim reformama. Mora se raditi na jačanju opšte svesti o važnosti ograničavanja kolektivnog delovanja, čak i kada nije prisutno jedinstveno ideološko poverenje u društvenu kontrolu.

Ukoliko se politici dopusti da bude nešto malo više od međusobne borbe konkurentskih partija u skupštini, uništiće se potencijalna vrednost, a sloboda će nestati, sa istom izvesnošću kao što je propalo kolektivno upravljanje zbog svoje pogrešnosti i krutosti. Od koga se onda može očekivati da bude motivisan da podrži takvu “politiku kao borbu za prevlast skupštini”. Ima li tu još uvek snova? Možda je oživljavanje duše klasičnog liberalizma u dvadeset prvom veku izvan realističkih nada. Ali mi koji mislimo da smo ugledali svetlucajući grad imamo moralnu obavezu da nastavimo kao da takvo društvo, o kome su Adam Smit, Džejms Medison (James Madison) i F.A. Hajek (i da, Ronald Regan) sanjali, može biti ostvareno.

_______________________________________________________________________________________________________
Džejms Bjukenen (James Buchanan) je savetodavni rukovodilac Centra za javni izbor (Center for Study of Public Choice) na Univerzitetu Džordž Mejson. Nobelovu nagradu iz ekonomije dobio je 1986. godine. – Ranija verzija ovog teksta je prezentovana na regionalnom susretu Mon Pelerin društva, u Postdamu, Nemačkoj 1999. godine. Njena izmenjena i kraća verzija je objavljena pod naslovom “Spasavanje duše klasičnog liberalizma” u časopisu Wall Journall (januar 2000.g.). Ovaj tekst je premijerno objavljen na Katalaksiji 27. maja 2006. Prevod: Aleksandar Novaković
_______________________________________________________________________________________________________

  1. termini prevedeni prema Rečniku filozofskih pojmova (2005) prim.prev. []
  2. učeni ljudi, prim.prev. []
  3. “Born Against Economist”, u Lives of the Laureates: Ten Nobel Economics, priređivač William Breit (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1990), str. 163-80. []