Država i birokratija

“Država je jedna velika fikcija u kojoj svi pokušavaju da žive na račun nekog drugog.”

Frederik Bastija

Još pre više od 160 godina, Bastija (Frédéric Bastiat) je ukazao na problem državnog uplitanja u sve sfere ljudskog života i predvideo posledice koje će zbog toga neminovno nastati. Bastija kaže:

“Svakoga dana sve je više i više onih koji rade za državu. Dokle će to tako? Da li će ikada tome doći kraj? Kako biti optimista kada čak i javno mnjenje želi da jedno imaginarno biće, država, koje je ništa drugo do kolekcija plaćenih birokrata, uradi sve ono što bi oni želeli da se uradi. Nećemo dugo čekati na dan kada će na svakog radnika doći po dve ili tri birokrate; jedni će ih sprečavati da previše rade, drugi će ih edukovati, treći će im odobravati kredite itd.”

Bastijat ukazuje na tragičnu iluziju u kojoj svi od države traže razne povlastice, subvencije, poklone u obliku besplatnog obrazovanja ili nekog drugog servisa itd, a onda postavlja ironično pitanje:

“Ako država ima svega dovoljno, zašto onda od nje ne tražimo i sve ostalo? Zašto od države ne tražimo i besplatnu hranu, piće, odeću, obuću, kuće, stanove itd? Dokle će nas dovesti iluzija da nam država može dati nešto što prethodno nije uzela od nas?

Mizes o birokratiji

Kada se pomene reč birokratija, onda se svi veoma lako slože u tome da je ona veliko zlo, ali je interesantno da niko za sebe ne kaže da je birokrata. Interesantno je i to da se reč birokratija koristi prilično uopšteno i da nema precizne definicije šta ona tačno znači. Mizes je bio poznat po tome što je postavljao pitanja koja drugi izbegavaju, i zato postavlja sledeće pitanje: “Kako možemo kritikovati birokratiju ako ne znamo šta taj termin znači?”

Naravno, Mizes ni jedno postavljeno pitanje ne ostavlja bez odgovora i zato jednu celu knjigu1 posvećuje tom pitanju.

Jedna od osnovnih karakteristika birokratije je ta da birokrate “na vlast” ne dolaze putem izbora, već tako što ih postavljaju (zapošljavaju) druge birokrate. Ali, birokratija ne nastaje sama od sebe već je posledica odluka državnih vlasti da na birokratiju prenese dobar deo poslova koji bi, po pravilu, trebalo da pripadaju zakonodavnim telima. Na taj način razni biroi, kancelarije, uprave itd. postaju kvazi-zakonodavne ustanove koje uzurpiraju pravo odlučivanja o stvarima  o kojima ne bi smele da odlučuju.

Birokratija svakodnevno na sebe preuzima sve veću moć, praktično nema ni jedne sfere ljudskog delovanja koja nije pod kontrolom birokratije, a jedna od najkarakterističnijih osobina svih birokrata je fanatično neprijateljstvo prema ličnoj imovini i slobodnom preduzetništvu. Za birokrate državna kontrola je “lek za sve bolesti”, oni sebe nazivaju “progresivnim snagama”, a sve one koji se suprotstavljaju tome nazivaju “reakcionarima”.

Ali, uprkos žestokoj birokratskoj retorici, činjenice nam jasno govore da birokrate svojim odlukama ne čine ništa korisno već samo parališu slobodno preduzetništvo i smanjuju produktivnost rada. Isto tako, a Mizesu to svakako nije moglo promaći, potpuno je jasno da je delegiranje moći sa legalno izabranih državnih predstavnika na birokratiju, ništa drugo do – kvazi-institucionalno zakamuflirana diktatura.

Svi oni koji iskreno kritikuju birokratiju, prave katastrofalnu grešku kada svoju kritiku usmeravaju ka simptomima umesto ka izvoru svih zala – državnim vlastima. Potpuno je svejedno da li će mnoge besmislene i štetne propise doneti direktno državna vlast (parlament), ili će se one doneti u, od države ovlaštenim, kvazi-institucijama.

Šta god radili, o čemu god u ekonomiji govorili, pre ili kasnije ćemo se uvek naći pred samo jednom jedinom dilemom: da li želimo da društveni sistem bude zasnovan na principima slobodnog tržišta, tj. na bazi privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ili na socijalističkim principima, tj. na sistemu baziranom na sredstvima za proizvodnju u vlasništvu države? Dakle, kapitalizam ili socijalizam, pitanje je sad?  Kapitalizam znači slobodno tržište, suverenitet preduzetnika i potrošača, a socijalizam znači vlast državnih aparatčika skrivenih iza imena “boraca” za narodna, građanska, radnička ili neka druga prava. Nema trećeg sistema, nema kompromisa između ta dva sistema, nema kompromisa između ropstva i slobode.

U današnjim uslovima, uslovima ekstremnog državnog intervencionizma, državna vlast pomoću inflacije i poreza, od stanovništva i privrede oduzima preko 80% dohotka, a onda taj oduzeti novac preraspodeljuje u skladu sa svojim ličnim, grupnim ili partijskim interesima. Kada država preduzetniku oduzme profit, onda preduzetnik ne može da akumulira kapital. Bez akumulacije kapitala nema daljih investicija u razvoj preduzeća, nema povećanja proizvodnje, nema istraživanja, nema nove tehnologije, a često nema dovoljno kapitala ni za postojeći nivo poslovanja već se troši supstanca, tj. postojeći kapital. U takvim uslovima mali preduzetnici mogu ili da obustave dalju proizvodnju ili da zauvek ostanu “mali biznis”. Ono što je sasvim sigurno, a na šta ih je osudila država, je to da oni u  postojećim uslovima privređivanja nikada neće postati “veliki biznis”.

Sada se možemo vratiti na pitanje definicije birokratije i preneti ono što o njoj kaže Mizes:

“Birokratsko poslovanje je način vođenja administrativnih poslova čiji se rezultati rada ne mogu novčano izraziti.”

Kao objašnjenje za ovu Mizesovu definiciju možemo reći da je za Mizesa cena nešto što se formira isključivo na tržištu (“ne postoji drugi način formiranja cena osim na tržištu”), a pošto za administrativne usluge tržište ne postoji, onda nije ni moguće utvrditi njihovu cenu. Za Mizesa cena je mera vrednosti, a novac je mera cene, što znači da ako nema tržišta onda nema ni cene, a ako nema cene onda nema ni njenog novčanog izraza. Važno je napomenuti da ovde Mizes ne kaže da administrativne usluge (berem neke administrativne usluge) nemaju nikakvu vrednost, već samo to da je njihovu vrednost nemoguće novčano izraziti.

Tu nailazimo na sličan problem kao i kod nepostojanja ekonomske kalkulacije ((Radivoje Ognjanović: Atak na logiku i razum)) u socijalističkom načinu privređivanja u kome se čine uzaludni pokušaji pravljenja cenovnog sistema koji bi zamenio tržišno određivanje cena. Isto tako, široko je rasprostranjena iluzija da se efikasnost birokratije može poboljšati primenom “naučnih metoda upravljanja”. Da bi se primenilo naučno upravljanje mora postojati odgovarajući metod kalkulacije; takav metod postoji u sistemima koji posluju po principu profit-gubitak, ali pošto u birokratskom upravljanju ne postoje profiti i gubici onda je jasno da ne može biti ni kalkulacije. Birokratski poslovi se razlikuju od nebirokratskih poslova upravo zbog toga što posluju u uslovima u kojima je, u novčanom smislu, nemoguće utvrditi nečiji radni učinak.

Svemoguća država

Mizes kao da je svoje analize pisao posmatrajući državu Srbiju, kaže da u sistemu neograničene državne moći državna vlast ima moć da uništi jednog ili pomogne drugog preduzetnika. Uspeh ili neuspeh nekog biznisa isključivo zavisi od volje državnih vlasti. Ako biznismen nije pripadnik neke moćne strane države koja će mu obezbediti zaštitu, on će biti na milosti ili nemilosti državne administracije i vladajuće političke partije. Ako to poželi, državna vlast preduzetniku može, na jedan ili drugi način, oteti svu imovinu, može ga uhapsiti, a ako želi da mu pomogne može ga i obogatiti. Država odlučuje o svemu: o inflaciji, o deviznom kursu, carinama, porezima, poreskim olakšicama, subvencijama, dotacijama, stimulacijama, uvoznim i izvoznim dozvolama itd. Praktično, državna vlast odlučuje o svemu.

U takvim privrednim uslovima, ako preduzetnik želi da nastavi sa poslovanjem, na raspolaganju su mu samo dva načina borbe: diplomatija ili podmićivanje. Naravno, dva načina borbe postoje samo kao teorijska mogućnost, ali u praksi postoji samo jedan način – podmićivanje. Da bi preživeo, preduzetnik mora da podmićuje, ali ne samo one partije koje su trenutno na vlasti, već i one partije koje su u opoziciji a koje u budućnosti mogu doći na vlast. Ako je država nestabilna, tj. ako su trenutni vlastodršci došli na vlast nasilnim svrgavanjem sa vlasti neke, sada zabranjene, političke partije ili grupacije, onda mora i njih da podmićuje jer je u nestabilnim državama sve moguće, pa i to da se oni opet dokopaju vlasti. Naravno, to dvostruko ili trostruko podmićivanje može biti opasna igra, zato se sve partije moraju podmićivati tajno, a u takvom okruženju, potpuno trulom okruženju, mogu opstati samo oni preduzetnici koji su oguglali na strah i pretnje. Za preduzetnike navikle na liberalne uslove poslovanja nema mesta u takvim uslovima, oni moraju izaći iz biznisa, a njih, eventualno, mogu zameniti samo preduzetnici skloni avanturizmu.

Ovde možemo samo dodati da bi bila velika greška ako bismo za korupciju krivili one koji podmićuju državne činovnike i birokratiju. To nije njihova želja, već je to samo iznuđena reakcija na državnom intervencijom degenerisani privredni sistem u kome caruje reket.

Rodbard o birokratiji

Rodbard svoja razmišljanja o birokratiji2 počinje sa “Gvozdenim zakonom oligarhije” (Iron Law of Oligarchy) koji kaže:

“Svako polje ljudskog delovanja i svaki oblik ljudskog organizovanja, uvek će biti pod kontrolom malobrojne elite. To pravilo važi za sve, bez obzira da li se radi o nekom preduzeću, sindikatu, humanitarnoj organizaciji, šahovskom klubu ili o državnoj vlasti.”

U tržišnoj ekonomiji preduzetnici moraju da na kvalitetan način zadovolje zahteve potrošaca, a ako u tome ne uspeju veoma brzo će biti zamenjeni onima koji to rade bolje. Na taj način slobodno tržište obezbeđuje zdravu i kontinuiranu cirkulaciju elita.

Za razliku od preduzetnika koji zavise od tržišta, državna birokratija ne brine ni o gubicima ni o bankrotu; birokratija ne služi nikome već isključivo samoj sebi. Za državnu vlast jedino ograničenje je ono kada vlast prevrši svaku meru u svom pljačkaškom pohodu, tj. kada narod dođe na ivicu egzistencije i kada prestane da plaća poreze. Najkraće rečeno, jedino čega se državna vlast boji je građanska neposlušnost i revolucija.

Pošto poreski obveznici pod pretnjom upotrebe sile moraju da plate sve što im državna vlast naredi, birokratija nema neki posebni razlog za povećanje efikasnosti svoga rada. Čak i kada bi neki birokrata zaista želeo da sazna prave želje svojih klijenata i kada bi zaista želeo da zadovolji te njihove želje, on u tome ne bi uspeo jer ne postoji način na koji bi on to saznao.

Najvažnija grupa ljudi koja zaista ima koristi od birokratije je, naravno, sama birokratija jer sve njihove zarade dolaze od novca oduzetog od poreskih obveznika. Mora se shvatiti da birokrate ne plaćaju poreze; porezi koje birokrate plaćaju nisu nikakvo realno plaćanje poreza, već samo puka knjigovodstvena fikcija.

Svojevremeno je John C. Calhoun sjajno zapazio3 da postojanje državne birokratije u društvu stvara dve međusobno suprotstavljene klase ili kaste: klasu neto poreskih obveznika i klasu neto poreskih potrošača. Klasa potrošača poreza je sastavljena od stalno zaposlene birokratije, političara na vlasti, kao i od grupa ljudi neto supstituisanih primalaca poreskog novca, tj. onih koji više primaju od državnih vlasti nego što plaćaju državnim vlastima.

Ako jedan birokrata od poreskog novca od državnih vlasti dobije 10.000 dolara, a zatim plati porez i vrati državnim vlastima 2.000 dolara, onda je jasno da je on dobio neto 8.000 dolara, a da je sve ostalo samo obična knjigovodstvena transakcija bez bilo kakvog ekonomskog smisla i značaja. Jedini pravi efekat svega toga je samo zamaskirana redistribucija dohotka i bespotrebno povećanje dodatnih administrativnih i materijalnih troškova. Ovde možemo reći i to da što veća birokratija i što veći porezi – to veći konflikt između te dve klase.

Ako znamo da se birokratija kontinuirano povećava, onda je interesantno znati kako birokratija uspeva u tome; kako im uspeva da od javnosti prikriju svoj pravi cilj – redistribuciju novca? Kako im uspeva da ubede javno mnjenje da ono što je u stvarnosti štetno predstave kao korisno?

To im uspeva tako što se ta saglasnost mora veštački kreirati. To veštačko kreiranje saglasnosti je Edward Bernays 1947. godine u svome eseju “The Engineering of Consent, definisao kao “umetnost manipulacije ljudima”. Da bi se saglasnost veštački kreirala potrebno je zaposliti intelektualce (komunističkim rečnikom rečeno – “poštenu inteligenciju”), tj. eksperte za manipulaciju ljudima, koji će javnost “edukovati” i obavestiti o svim blagodetima i društvenoj korisnosti koje će dodatna birokratija sa sobom doneti.

Zakoni birokratije

Pošto birokratija radi u vantržišnim uslovima, sasvim je jasno da je u birokratskom sistemu nemoguće utvrditi pojedinačne zasluge bilo kog birokrate. U takvim uslovima svaki birokrata je “zaslužan” onoliko koliko je odmakao na birokratskoj hijerarhijskoj lestvici. Da bi jedan birokrata mogao da gradi karijeru i napreduje, potrebno je zaposliti nove birokrate kojima će on upravljati, a da bi se zaposlile nove birokrate potrebno je povećati budžet. Dakle, birokratija raste tako što se povećava broj nivoa vlasti u okviru same birokratije.

Uobičajeno je da se rast državne birokratije objašnjava “povećanim obimom poslovanja”, i da se zbog toga moraju povećati i novčana sredstva za pokriće tog “dodatnog rada”. Međutim, daleko preciznije objašnjenje rasta birokratije daje nam obrnuti Sejov zakon (Say’s Law) u kojem ponuđači državnih servisa (birokratija) sami kreiraju tražnju za svoje sopstvene servise. Tu možemo pomenuti i Parkinsonov zakon birokratije (Parkinson’s Law of bureaucracy) koji kaže:

“Ne postoji korelacija između obima posla koji treba uraditi i broja radnika potrebnih za njegovo izvršenje. Broj državnih činovnika će uvek rasti, bez obzira da li posla ima više, manje ili ga uopšte nema.”

Parkinson identifikuje određene zakonitosti u rastu birokratije i kaže da kada dođe do povećanja posla, birokrata nikada ne zapošljava samo jednog dodatnog birokratu jer bi na taj način ugrozio svoju poziciju i stavio se u istu ravan sa tim novim činovnikom, već zapošljava dva ili više sebi potčinjenih novih činovnika. Isto tako, činovnici se međusobno pomažu tako što kreiraju nepotrebni posao jedan za drugoga.

Na taj način, originalni birokrata (prvobitni činovnik) zaposli dva nova činovnika, posle nekog vremena ta dva činovnika zaposle još po dva sebi potčinjena činovnika, tako da ono što je nekada radio jedan činovnik – sada radi čak sedam činovnika. Da bi svi oni imali dovoljno posla potrebno je uvesti novu (“poboljšanu”) proceduru: svaki dokument mora biti poslat svim ostalim činovnicima, svako mora da da svoj komentar na taj dokument i da pošalje dokument sa komentarom svim ostalima činovnicima, svi komentari moraju proći kroz proceduru davanja amandmana i usaglašavanja, a osim toga originalni birokrata sada mora da brine, kako o svom odnosu sa sebi podređenim činovnicima, tako i o međusobnom odnosu ostalih činovnika. Na kraju svega toga, zaključuje Parkinson, originalni birokrata donese odluku koja se ne bi razlikovala od one “da se svi ti novi činovnici nikada nisu ni rodili”. Iako su svi oni radili puno parom i iako su svi dali sve od sebe – rezultat je bio isti kao na početku. Kao konačan zaključak Parkinson kaže:

“Što je veći broj zaposlenih koji radi na nekom administrativnom poslu – to je više vremena potrebno za njegovo izvršenje.”

Kao potvrdu svog zakona Parkinson nam daje sjajan primer Britanske kraljevske mornarice u periodu od 1914-1928. godine. Za tih 14 godina broj brodova se smanjio za 68%, broj oficira i osoblja se smanjio za 32%, a u tom istom periodu broj lučkih radnika i činovnika u mornarici se povećao za 40%, dok se broj admiralskih činovnika povećao čak za 78%.

Sjajan primer “birokratije na delu”, daje nam i Thomas H. Barber. On je posmatrao način rada jednog birokratskog odeljenja za čiji posao nije trebalo više od 20 zaposlenih činovnika. Tim odeljenjem je upravljao jedan tipični birokrata koji je od zaposlenih činovnika tražio pisane izveštaje o svemu i svačemu. Taj tipični birokrata je imao pune ruke posla, radio je i po 12 sati dnevno, ponekad čak i noću, a broj zaposlenih činovnika je narastao na 200. Sve to je učinilo da taj birokrata postane veoma važna osoba, tako da je za taj svoj težak rad i zasluge bio nagrađen, tj. unapređen i raspoređen na značajnije radno mesto.

Umesto unapređenog tipičnog birokrate, za naslednika pomenutog odeljenja dolazi potpuno drugačija osoba; jedan stariji gospodin kome nije bilo mnogo stalo do unapređenja već se samo trudio da posao obavi na što lakši i jednostavniji način. Novi upravnik je, umesto 12 sati, radio samo po pola sata svakog jutra a ostatak dana je provodio u razgovoru sa zaposlenima. Već prve nedelje novi upravnik je otpustio 50 radnika, a kao rezultat toga znatno se smanjio obim posla za preostale zaposlene. O tom potezu se dosta raspravljalo, a opšti zaključak je bio da je novi upravnik otpustio činovnike koji mu se “nisu sviđali”. “To baš i nije neki naučni pristup eliminacije viška zaposlenih”, kaže Barber, “ali se mora priznati da je time olakšao posao za ostatak tima”.

Sledeće nedelje novi “gazda” je otpustio još 50 činovnika, a rezultat toga je bilo dodatno ogromno olakšanje posla, i to uprkos tome što su neki poslovi prethodnih radnika morali biti raspoređeni na preostale radnike. Posle nekoliko dana, gazda otpušta još 50 radnika, tako da je ukupan broj otpuštenih činovnika bio 150, ili 3/4 od zatečenog broja zaposlenih. Na taj način nestali su svi dodatno kreirani nepotrebni poslovi, tako da je bilo potrebno uraditi samo ono što je i stvarno trebalo raditi. Taj posao je bez ikakvog napora obavljalo preostalih 50 radnika, a pošto su to bili samo oni koji su se “sviđali novom upravniku”, on je svakoga jutra radio samo po pola sata a onda “nestajao” sa posla.

Barber identifikuje i problem smenjivosti birokratije i govori nam kako je to izgledalo nekada, a kako sada. Nekada, kaže Berber, o svim činovničkim mestima odlučivala je vladajuća politička stranka. Kada vladajuća politička stranka izgubi na izborima – sve birokrate istog trenutka bivaju izbačene iz svojih kancelarija, a na njihovo mesto dolaze nove birokrate, tj. verni članovi pobedničke partije. Takav čin svakako nije bio najplemenitiji, niti je bio usmeren ka većoj efikasnosti administracije, ali je ipak imao barem jednu dobru stranu – sprečavao je pojavu da neko postane “doživotni birokrata” koji potpuno izgubi osećaj za život običnih građana. Isto tako, takav sistem je omogućavao političkim strankama da nagrade svoje najaktivnije članove putem smene postojeće birokratije umesto njenim povećavanjem.

Barber, naravno, svoju analizu ograničava na Ameriku i na njihovu Reformu javnih službi, ali je njen značaj, u velikoj meri, univerzalnog karaktera. Nakon Reforme, kaže Barber, “jednom ustoličena birokratija, postaje birokratija za sva vremena”, što znači da se postojeće birokrate nikada ne smenjuju, a da bi partije “nagradile svoje najaktivnije članove” – postojeća birokratija se mora povećati. Rezultat svega toga je enormno povećanje birokratije, a samim tim i enormno povećanje poreza. Pretvaranjem birokratije u “doživotnu birokratiju”, nastaje jedna nova klasa ljudi – “klasa birokrata”, koja vremenom postaje moćni birokratski lobi.

Birokratija kao biračko telo

O problemu “klase birokrata” govori i Mizes i kaže kako se birokrate nalaze u specifičnom položaju jer su u isto vreme i “građani” i “država”; u isto vreme su i “poslodavac” (jer plaćaju poreze) i “zaposleni” (jer primaju platu iz prikupljenih poreza). Naravno, kao što smo u gornjem delu teksta mogli videti, to birokratsko plaćanje poreza je obična knjigovodstvena fikcija; birokrate su poreski neto primaoci, što znači da kod njih prevladava interes “zaposlenog” jer iz budžeta mnogo više uzimaju nego što mu doprinose. Samim tim, sasvim je jasno da je birokratija mnogo više zainteresovana za rast poreza nego za politiku umerenog budžeta.

U devetnaestom veku parlamenti su se trudili da porezi budu što umereniji, ali danas to nije tako već se i vladajuće stranke i stranke u opoziciji zalažu za kejnzijansku politiku neograničene potrošnje, tj. slažu se u tome da je politika široke ruke – mudra politika. I vlast i opozicija se služe demagoškim trikovima i obećavaju veću potrošnju, a otvaranje novih izmišljenih radnih mesta nazivaju “pozitivnom politikom”. Isto tako, ako se neko i usudi da od države zatraži disciplinu i uravnotežen budžet, takve pojave se nazivaju “negativizmom”.

Uzimajući sve to u obzir, Mizes kristalno jasno definiše problem i upozorava:

“Parlamentarna demokratija ne može opstati ako je veliki deo birača zaposlen od strane države. Ako članovi parlamenta sebe ne vide kao zastupnike onih koji plaćaju poreze, već onih koji žive na račun budžeta – onda je parlamentarna demokratija mrtva.”

Ima li leka za birokratiju?

Birokratija je u prošlosti bila predmet mnogih kritika i satiričnih drama, ali se na taj način protiv birokratije ne može boriti jer je, kako to kaže Mizes – “promašeno srce problema”. Problem birokratije nije neki periferni problem, već ključni ekonomski problem – problem odabira ekonomskog sistema. Kao što smo već rekli, rešenje problema birokratije zavisi od odgovora na pitanje: kapitalizam ili socijalizam?

Socijalisti optužuju kapitalizam da je nepošten sistem u kojem kapitalisti eksploatišu radnike, a socijalizam opisuju kao pravedno i napredno društvo u kojem vlada prosperitet, harmonija i jednakost. Jedino pitanje koje možemo postaviti na tu temu je sledeće pitanje: da li su socijalisti u pravu ili ne?

Na ovo pitanje odgovor nam može dati ekonomija, i samo ekonomija. Lažna obećanja i pogrešne doktrine onih koji zagovaraju: državni intervencionizam, socijalizam, komunizam, centralno planiranje i totalitarizam – mogu se raskrinkati samo uz pomoć ekonomske logike i nikako drugačije. Bez obzira da li se to nekome sviđalo ili ne, činjenica je da je najvažnije pitanje svakog društva – pitanje ekonomije. Ako jedan sistem ne može da funkcioniše, i ako umesto progresa izaziva ekonomsku destrukciju, onda je potpuno izlišno razmatrati ostale aspekte tog sistema. Pitanje odabira sistema nije pitanje nečijih lepih želja ili pravednosti, već pitanje ekonomske održivosti. Posledice ignorisanja ekonomske logike su uvek katastrofalne, dolazi do strahovitih ekonomskih kriza, a onda do ratova i masovne depopulacije stanovništva jer se to vladarima učini kao “najelegantnije” rešenje.

Bez dobrog poznavanja ekonomije nemoguće je razumeti krize i probleme. Samo čovek sa dubinskim poznavanjem ekonomije može biti u poziciji da donese samostalno mišljenje o pomenutim problemima. “Svi ostali”, kako to nemilosrdno kaže Mizes, “samo papagajski ponavljaju ono što su negde usput pokupili, a samim tim postaju i lak plen za demagoške prevarante i idiotska gakanja.”

Za Mizesa, prva i osnovna dužnost svakog građanina jednog demokratskog društva je ta da se obrazuje i da prikupi svo neophodno znanje da bi na što kvalitetniji način obavljao svoje građanske obaveze. Pravo glasa na izborima nije samo privilegija, već dužnost i moralna obaveza.

Propaganda je jedna od najvećih zala birokratije i socijalizma. Propaganda je uvek propagiranje laži, grešaka i predrasuda. Istini nije potrebna propaganda; istina opstaje sama od sebe. Osnovna karakteristika istine je ta da ona verno predstavlja stvarnost. Shvatanje i objavljivanje istine je ujedno i osuđivanje svega onoga što nije istinito. Istina opstaje bez ikakve propagande zbog same činjenice da je istinita.

Mizes nas savetuje: “Dozvolite lažnim prorocima da kažu sve što imaju. Nemojte pokušavati da ih imitirate. Nemojte, kao što oni rade, pokušavati da ih ućutkate i progonite. Lažovi se boje istine i zato suzbijaju njeno objavljivanje, ali zastupnici istine svoje nade zasnivaju na tome što su u pravu. Istina se ne boji laži, ona može da izdrži konkurenciju. Propagandisti mogu nastaviti sa pričanjem svojih bajki u cilju indoktrinacije mladih, ali će se te njihove bajke tužno završiti.”

Mizes nas podseća da su Lenjin i Hitler veoma dobro znali zašto su ukinuli slobodu misli, govora i štampe, isto kao što su znali zašto su zatvorili granice prema drugim državama. Sve to je rađeno da bi se sprečilo širenje ideja. Njihov sistem može da preživi samo uz koncentracione logore, cenzore i dželate.

Konflikt između kapitalizma i totalitarizma, kaže Mizes, od čijeg izhoda zavisi sudbina celog čovečanstva, neće biti odlučen ni u građanskim ratovima ni u revolucijama, već u ratu ideja. Javno mnjenje je to koje će odlučiti o tome ko je pobednik, i zato je bitka za javno mnjenje bitka svih bitaka.

Zaključak

Birokratija je odavno izgubila svoju prvobitnu ulogu, ulogu građanskog servisa, i umesto uloge sluge, birokratija je preuzela ulogu neodgovorih gospodara i tirana. Ali, kao što smo već rekli, to nije greška birokratije već posledica odabira ekonomskog sistema. Glavni krivac nije birokratija, već politički sistem, a narod, ako to stvarno želi, uvek može promeniti politički sistem.

Nažalost, u tome se sastoji i najveći problem jer je narod izgubio sposobnost razlučivanja šta je dobro a šta ne. Kada govorimo o nama, onda je nemoguće ne setiti se onoga što je svojevremeno rekao Ivo Andrić:

“Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda, da zdrav razum i pravi sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje sopstvenu korist od očigledne štete”.

Istorija nam govori da su se narodi u prošlosti borili za svoja prava i slobodu: borili su se za ukidanje ropstva, za ukidanje kmetstva, za manje namete, za pravično sudstvo itd. Danas, nažalost, narod radi u korist svoje štete, upada u socijalističku klopku i podržava sistem koji je protiv slobode i bilo kakve lične inicijative.

Socijalizam nije nikakvo “pošteno državno uređenje” već sistem masovne prevare, a socijaliste, tj. prevarante, je danas teško prepoznati jer su oni dobro skriveni iza mnogih imena. Socijalisti sebe nazivaju “progresivnim snagama” ali nam nameću sistem koji ne vodi progresu već destrukciji; sebe nazivaju i “liberalima” ali ne zagovaraju slobode već ukidanje sloboda; nazivaju se i “demokratama” ali žude za uspostavljanjem diktature; obećavaju kule i gradove a donose haos i beznađe.

“Svaki društveni poredak”, kako to kaže Mizes u svom Ljudskom delovanju,4 “je uvek unapred promišljen i dizajniran…svaka postojeća društvena politika je proizvod prethodno promišljene ideologije…iza svakog delovanja uvek stoje ideje.”

Dakle, da ponovimo još jednom, ovde se radi o ratu ideja. Srce svakog društvenog sistema je uvek ekonomija, a socijalisti nikada neće dati odgovor ni na jedno ekonomsko pitanje. Socijalisti se nikada ne bave pitanjima funkcionisanja sistema, već samo pitanjem dolaska na vlast i održanja na vlasti. Socijalisti uvek koriste samo jedno jedino oružje – propagandu. Beskonačna propaganda, beskonačno ponavljanje lažnih obećanja, beskonačna demagogija, beskonačno ponavljanje socijalističkih slogana i beskonačno fantaziranje.

Znajući sve to, postavlja se pitanje: kako se boriti protiv genijalnih prevaranata, iluzionista i manipulatora ljudskom svešću?

Mizesov odgovor na ovo pitanje je ujedno i glavna poruka i jedini mogući način delovanja:

“Protiv sve te frenetične agitacije možemo se boriti samo jednim jedinim mogućim oružjem – razumom. Samo zdrav razum može sprečiti nekog čoveka da postane žrtva fantazije, praznih reči, parola i slogana. Razum, i samo razum, može nam omogućiti da učinimo pravi izbor. Nema drugog načina borbe protiv logičke greške osim zdravog razuma.”


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. Ludwig von Mises: Bureaucracy []
  2. Murray Rothbard: Bureaucracy []
  3. John C. Calhoun: A Disquisition on Government []
  4. Ludwig von Mises: Human Action []

You may also like...