Ludwig von Mises: Antikapitalistički mentalitet

Vremena se menjaju, ali neke stvari ostaju iste. I u našem vremenu, kao i u Mizesovom, kapitalizam se okrivljuje za sve nedaće ovoga sveta. Danas su to svetska ekonomska kriza, „globalno zagrevanje“, humanitarne intervencije i siromaštvo. Problemi sveta u kome je Mizes živeo bili su nešto drugačiji, ali je pitanje ostalo isto: zašto ljudi imaju tako negativno mišljenje o kapitalizmu?

Paradoksalno, ovo pitanje je opravdanije postaviti danas, dvadeset godina nakon pada komunizma, nego u vremenu u kome je dobar deo čovečanstva živeo u socijalizmu a drugi mu težio – zaobilazno.1 Jer, animozitet spram kapitalizma ne samo da nije nestao, on je sve jači. Ima li se, pritom, na umu nagomilano iskustvo epohe totalitarizma, etatizama i najradikalnijeg mogućeg kolektivizma koje nam je tako velikodušno podario XX vek, postaje još čudnije to što se uzroci svog zla današnjice traže u njegovoj antitezi, u sistemu zaslužnom za najveći i najbrži napredak u istoriji čovečanstva.2

Upravo od ovakvih razmišljanja polazi Mizes u Antikapitalističkom mentalitetu: „Glavna je odlika modernoga kapitalizma masovna proizvodnja dobara namijenjenih potrošnji masa. Rezultat je tendencija stalnog poboljšavanja prosječnog životnog standarda, napredujuće bogaćenje mnogih.“ A onda lucidno, i na sebi svojstven način, konstatuje:

Kapitalizam deproleterizira ’običnog čovjeka’ i uzdiže ga na razinu ’buržuja’ (Mises, 2010, 3).

Kapitalizam, ili laissez-faire poredak, pod kojim on podrazumeva poželjni društveni ideal i kratkotrajnu istorijsku praksu devetnaestog veka, suprotan je onome kako ga je Marks predstavljao. Podsetimo da je Marks –  polazeći od utopijskih predstava budućnosti čovečanstva i parazitirajući na uvidima klasičnih ekonomista – kapitalizam doživljavao kao sistem eksploatacije u kome povlašćena manjina živi od beskrupuloznog iskorišćavanja obespravljene većine. Ovakvo shvatanje Mizes odbacuje sa indignacijom. On smatra da kapitalizam proizvodi upravo suprotne posledice jer se sistem naslednih prava i povlastica, bilo društvenih bilo ekonomskih, može ukinuti jedino tržišnim mehanizmima. Istina, neko može naslediti bogatstvo, moć, ili visoki položaj u društvu, ali te kategorije u kapitalizmu nisu apsolutne, već relativne. U dinamičnom sistemu čiji je motor slobodno tržište, bogati mogu vrlo brzo postati siromašni, ali i obratno. Sve je na ličnim odlukama, inicijativi i sposobnosti. U takvom poretku pojedinac je u prvom planu, a ne klasa, rasa ili neki drugi kolektivitet. Isključivo je na pojedincu da se odluči i izbori za svoje mesto na socijalnoj lestvici.

„Potrošač je suveren“ – konstatuje Mizes, i u modernom kapitalizmu on je istinski gospodar i mera svih stvari; on je taj koji na osnovu svojih preferencija postavlja i meri, kudi i hvali, zahteva i odbija sve ono što tržište nudi ili bi moglo nuditi. U laissez-faire sistemu svi su potrošači, i bogati i siromašni, i političari i narod; svako ima pravo i mogućnost da permanentno ocenjuje rad onog drugog i njegove kvalitete. Mizes kaže:

u svakodnevno ponavljanom plebiscitu u kojem svaki novčić daje pravo glasa, potrošači određuju tko bi trebao posjedovati i voditi tvornice, trgovine i farme. Kontrola materijalnih sredstava proizvodnje društvena je funkcija podvrgnuta potvrdi ili odbijanju od strane suverenih potrošača (4).

U tome se ogleda demokratski karakter i bit laissez-faire kapitalizma. Na slobodnom tržištu odvija se stalno i raznovrsno glasanje. Praksa svakodnevnog plebiscita, ili opšteg izjašnjavanja glasača, predstavlja istinsko ovaploćenje demokratskog principa i nikada završenog izbornog procesa. Nasuprot vladajućoj mudrosti, slobodno tržište – a ne politička demokratija – pravo je utočište demokratskog principa. Ono što politička teorija razume kao idealni poredak u kome svi ravnopravno odlučuju u svemu, a što se u praksi svakodnevno preobraća u svoju suprotnost u kojoj manjina odlučuje o svemu što se tiče većine, na tržištu predstavlja spontano ostvareni ideal. To je stoga što u ovakvoj demokratiji niko, ni izabrana grupa, „predstavničko telo“ niti „narodna volja“, ne odlučuje umesto drugog i o stvarima koje se tiču tog drugog. Na tržištu, ukoliko je ono slobodno, gospodar je pojedinac, a ne sud i preferencija većine, bila ona tiranska, „demokratska“ ili neka druga. Svakako, neke odluke koje donosi spontani tržišni plebiscit ne moraju se dopasti svima, manjini ili nekom pojedincu. Ali ovaj izbor ni u kom smislu ne remeti niti ukida pravo na drugačiji izbor manjine ili jednog jedinog čoveka, jer ponuda je do te mere raznovrsna da će se svačiji ukus zadovoljiti. Pritom, ovde se ne misli samo na ponudu roba i usluga u užem smislu reči (ekonomskom), već i na ponudu u najrazličitijem i najraznovrsnijem mogućem vidu: ponudu životnih stilova, opredeljenja, hobija, umetnosti i kulture generalno. Dakle, svega onog što život u svojoj spontanosti sam iz sebe stvara.

Ako je pojedinac centar odlučivanja i ako su njegove odluke svetinja, onda je samo po sebi jasno da je odgovornost za dela koja preduzima i izbore koje pravi samo njegova, i da u sistemu koji počiva na instituciji slobodnog tržišta uspeh, kao i neuspeh, može biti samo lična stvar. Često, međutim, postoji nesklad između predstave pojedinca o samome sebi i slike koje društvo ima o njemu. Suočavajući se sa realnošću u kojoj se takva samopercepcija ruši, rezignirani pojedinac ne okrivljuje sebe, ili sopstvenu predstavu o sebi, već smatra da njegovi lični potencijali nisu prepoznati i očekuje da društvo to ispravi. On se pritom ne poziva samo na visoko mišljenje o sebi, već i na „objektivne“ i „apsolutne“ kriterijume kojima se rukovodi u takvoj oceni. Međutim, „ono što kapitalistička demokracija tržišta donosi nije nagrađivanje ljudi prema njihovoim ’istinitim’ zaslugama, inherentnoj vrijednosti i moralnoj uzvišenosti. Ono što čovjeka čini manje ili više uspješnim nije procjena njegovog doprinosa iz perspektive bilo kojeg ’apsolutnog’ načela pravednosti već procjena od strane njegovog sugrađanina koji primenjuje procjenu svojih osobenih potreba, želja i ciljeva.“ (9). Dakle, niti postoji objektivni ili „apsolutni“ kriterijum na osnovu koga bi se mogla procenjivati nečija vrednost i talenti, niti subjektivna predstava o sopstvenoj izuzetnosti daje nekom pravo da od društva očekuje priznanje i neku vrstu simboličke ili materijalne satisfakcije te „posebnosti“. Meritum takve procene je samo društvo, dakle, svi pojedinci – članovi društva koji, posredno ili neposredno, na ovaj ili onaj način, ocenjuju nečije kvalitete. Možda je neki pojedinac u nekom pogledu zaista izuzetan, a društvo to ne priznaje i ne ceni. U tom slučaju ili društvu nije potrebna takva „izuzetnost“, ili se ta izuzetnost ne može ispoljiti zbog drugih, opstruktivnih karakteristika te ličnosti. U poretku nesputane razmene, kakav je svakako Mizesov laissez-faire, mogućnost da se nečija izuzetnost ne ispolji je minimalna, jer dinamični sistem podstiče pojedinca da se što više uključi u društvenu interakciju i podelu rada u kojoj će se ostvariti njegovi potencijali. Kada, pak, društvo ne priznaje nečiju izuzetnost to gotovo po pravilu znači da nije reč o izuzetnosti, već samo o nečemu što pojedinac, i možda njegova mikro sredina, smatra za „izuzetnost“.

Iz svega rečenog vidi se da Mizes fenomen neprijateljskog stava prema kapitalizmu objašnjava psihološkim razlozima. To znači da čisto teorijski obziri nisu osnovni niti presudni motivi antikapitalističkog usmerenja (iako je to dominantna percepcija onih koji ispoljavaju takav mentalitet). Ljudi su protiv kapitalizma ne zato što imaju osnovane argumente u prilog svojih tvrdnji, već zato što im sistem kompeticije ne odgovara:

…oni ne odbijaju kapitalizam zato što znaju da je to sustav koji gaji predrasude prema njihovim interesima“ (Mises, 2010, 35). Ti ljudi su „socijalisti jer veruju da će socijalizam poboljšati njihove uvjete, i mrze kapitalizam jer vjeruju da im šteti. Oni su socijalisti jer su zaslepljeni zavišću i neznanjem. Tvrdoglavo odbijaju studirati ekonomiju i prijezirno odbacuju razornu kritiku socijalističkih planova jer je u njihovim očima ekonomika, apstraktna teorija, jednostavno besmislica (35).

Ovo jednostavno objašnjenje, kojem se, uzgred budi rečeno, u svom sada već klasičnim tekstu „Zašto su intelektualci protiv kapitalizma“, priklonio i filozof Robert Nozik, demaskira veliki deo visokoparne kritike upućene na račun kapitalizma kao izraz lične isfrustriranosti pojedinca koji ili ne može ili zapravo ne želi da ostvari svoju ambiciju. Kada već ne može da uspe u nečemu u čemu je po sopstvenoj percepciji dorastao, a vidi da neko, obično poznanik, pripadnik iste generacije, ili neko ko gaji slične ambicije i ciljeve, u tome uspeva, onda doživljava povredu ega što se manifestuje osećanjem ozlojeđenosti i zavisti, pa lični neuspeh opravdava upućivanjem na „okolnosti“ i „društvenu nepravdu“.

Takvo ponašanje pojedinca iziskuje određenu filozofiju na koju se on uvek može pozvati i koja će prikriti čisto psihološku dimenziju cele problematike. Međutim, jednu takvu filozofiju, kao celovit pogled na svet – trebalo je stvoriti. Mizes izlaže kratak istorijat intelektualnih tendencija – od prosvetiteljstva pa nadalje – koje su uticale na širenje „socijalne filozofije običnog čoveka“. I ne samo to, on podseća na stvaranje zajedničkog antikapitalističkog fronta sastavljenog od istorijskih gubitnika (konzervativne snage, ili snage ancien régime) i potencijalnih pobednika (ideja socijalizma i socijalistički pokreti). Istrajavajući na isticanju negativnog uticaja te anticivilizacijske koalicije, koja je i danas posvećena urušavanju principa individualne slobode, Mizes smatra da je po sredi savez onih koji traže beneficije i povlašćen status, zajednički front levih i desnih, prosvećenih i neprosvećenih, „progresivnih“ i nazadnih. To je, u poslednjoj instanci, koalicija čija se najradikalnija verzija ovaplotila u projektu iz 1933. godine.

Intelektualci su najglasniji u ispoljavanju animoziteta spram kapitalizma, i to je sasvim razumljivo. Priroda njihovog poziva – a to je promišljanje ideja, tera ih na prihvatanje privlačnih i primamljivih misaonih koncepcija. Međutim, često se dešava da imperativ traganja za istinom, taj osnovni impuls i rukovodeći motiv njihovog poziva, zamenjuju imperativom jačanja sopstvenog društvenog uticaja i važnosti. Zato što im traganje za istinom nije prioritet, njihova razmatranja često završavaju u onome što bi se kantovskim rečnikom moglo imenovati „ekonomskom metafizikom“. Kako inače objasniti njihovu gotovo potpunu neupućenost u jedan segment ljudskog znanja bez koga se svet i čovek u njemu ne mogu razumeti? Ili, kako se mogu iznositi argumenti koji se tiču ekonomije a nemati ni najosnovnija znanja o tome kako funkcioniše tržište, ili zašto uopšte ono postoji? Ogorčen stepenom neznanja i neupućenosti kojima samoproglašeni stručnjaci bombarduju medijsku sferu Mizes ljutito konstatuje:

Onaj tko javno govori ili piše o neslaganju između kapitalizma i socijalizma, a da se nije u potpunosti upoznao sa svime što ekonomika ima reći o tim pitanjima, neodgovoran je brbljivac (36).

Možda su od „neodgovornih brbljivaca“ gori samo oni intelektuaci koji, poput današnjeg filozofskog superstara Slavoja Žižeka, koriste sve blagodeti kapitalizma istovremeno ga kritikujući. U pitanju je svakako licemerna pozicija, ali u sistemu slobode svako ima pravo na nju, pa stoga ovde nema mesta praznom moralisanju. Zapravo, kritičarima kapitalizma je život u slobodi omogućio i jedno i drugo, naime, i pristojan život i kritiku sitema koji to omogućava. Samo je na prvi pogled za čuđenje to što današnji „kritički“ intelektualci ne mogu da prebole nestanak „sovjetskog raja“ i život u njemu, iako bi tamo vrlo brzo ostali ne samo bez akademskog statusa i mogućnosti kritike, već i bez života. Zapravo, antikapitalistički profiteri pokazuju veliku uspešnost na tržištu rezignirane i „poražene ideje“ jer su Mizesovi ozlojeđeni pojedinci generisali veliku tražnju za njom. To tržište se toliko razvilo da na njemu besni konkurencija ljutih rivala. Ipak, kao i na svakom tržištu i na tržištu antikapitalističkog resantimana nema protekcije i važi isto vrhovno pravilo – može uspeti samo najbolji.

No, tržišne preferencije ne moraju se poklapati sa naučnim, i popularnost jednog stanovišta, pa bila ona izgrađena na stopostotnoj podršci tržišnog plebiscita, ništa ne govori o istinitosti njega samog. Za nauku istina ima prioritet u odnosu na zahteve i volju većine.3 Kako to samo može stvoriti život u svojoj kompleksnosti i protivrečnosti, upravo je ona teorija koja zagovara tržište osuđena od samog tržišta na marginalizaciju. Za razliku od nje, teorija, kao i pogled na svet, koji su dubinski antitržišni, tržišnim mehanizmima uspostavljaju dominaciju u društvu. Razloga za to ima mnogo, ali je jedan od njih svakako ljudska priroda i njena sklonost ka „zanosnim“ i „privlačnim“ koncepcijama, lepim idejama, koje se, čim se ostvare, pokazuju kao kobne ideje (F. Hayek). Svi liberalni teoretičari bili su svesni ovog problema, pa i Mizes koji je jedini način da se izbori sa kvazi naukom i konceptom ekonomije kao „spiska lepih želja“ video u neprekidnoj i samopregornoj borbi argumentima i dokazivanjem.

Ipak, kako Mizes pravilno uočava, danas se najveći broj intelektualaca („naprednjaka“, kako ih on imenuje) nalazi na „srednjoj liniji“ između zagovaranja kapitalizma i socijalizma. Filozofija „srednjeg puta“ najlagodnija je zato što izbegava ekstremnosti i jednog i drugog držeći se stare „mudrosti“ da je sredina najbolja i da ne treba zastranjivati. Ona je profitabilna jer se njen zagovornik nikome ne zamera, bar ne otvoreno, a uz to izgleda pametnije i racionalnije od vatrenih zastupnika jedne ili druge strane. Intelektuaci najradije pribegavaju ovakvoj mudrosti ne samo zato da bi izgledali pametnije, već i zbog toga što im to dugoročno omogućava zadržavanje posebnog statusa koji nudi sistem koji im najviše odovara – sistem povlašćenih kasta. Za Mizesa ova filozofija zapravo nije nikakav srednji put, već leva traka zaobilaznice koja vodi pravo u socijalizam. On daje nekoliko razloga za ovu tvrdnju, od kojih svakako treba navesti sledeći:

Kada su Marx i Engels u Komunističkom manifestu zastupali krajnje intervencionističke mjere, nisu predlagali kompromis između socijalizma i kapitalizma. Oni su te mjere smatrali – slučajno, iste one koje su danas osnova New Deala i Fair Deala – prvim koracima na putu stvaranja potpunog komunizma. (49)

Kao što je već rečeno, Mizesovo tretiranje fenomena antikapitalizma ne odnosi se samo na antikapitalističku usmerenost intelektualaca već i drugih socijalnih slojeva. Jedno celo poglavlje posvećuje „socijalnoj filozofiji običnog čoveka“ kao i odnosu umetnika prema kapitalizmu (27-37, 37-49). Umetnici, poput intelektualaca, žele da im društvo obezbedi siguran socijalni status i položaj, bez obzira da li sâmo društvo to želi. Kao i u slučaju tržišno uspešnih intelektualaca i uspešni umetnici u kapitalizmu vide najveće moguće zlo.

Mizesova razmatranja antikapitalističkog mentaliteta ostala bi nedorečena bez objašnjenja funkcionisanja tržišta i toga šta je to, zapravo, kapitalizam. Po sredi nije slučajan eskurs u polje ekonomske teorije, već neizostavan segment problematike antikapitalizma. Tokom čitave knjige Mizes upućuje na neke od osnovnih uvida austrijske ekonomske filozofije, koje je inače in extenso razvio u kapitalnim delima Ljudsko delovanje i Socijalizam, poput teorije poslovnih ciklusa, marginalne produktivnosti rada, subjektivne teorije vrednosti i oskudice kao osnovnog ekonomskog ambijenta. Takođe, on ističe i objašnjava zašto socijalizam nije, niti može biti, ekonomska teorija. Čitalac koji se ne udubi u ova zapažanja teško da će razumeti knjigu i njenu osnovnu tezu.

Na osnovu ovih objašnjenja Mizes pobija nenaučne tvrdnje koje doprinose širenju predrasuda o kapitalizmu. Tako, na primer, on odbacuje veoma rasprostranjenu tezu da je poboljšanje ekonomskog položaja čovečanstva rezultat napretka prirodnih nauka i tehnologije, tvrdeći da taj razvoj nije stvoren ex nihilo već predstavlja rezultat poretka u kome je štednja osnovni resurs pomoću koga se ostvaruju inovacijski potencijali jednog društva. Tehnološki napedak i razvoj nauke ne bi bili mogući da ih nisu generisale „tri klase pionira“, preduzetnici, štediše i tehnolozi, smatra Mizes. Ili, dalje, on negira validnost i smislenost teze o „nepravednosti“ kapitalizma koja se zasniva na ekonomskom mitu o mogućnosti povećavanja nadnica regulacijom i ograničenjem tržišta rada. Jedini način da se postigne povećanje plata jeste, po Mizesu, ubrzanje porasta raspoloživog kapitala prema broju stanovnika, što je moguće samo kada „porast plaća ne ovisi o ’produktivnosti’ pojedinačnog radnika nego o marginalnoj produktivnosti rada“ (65).

Objavljivanje ove knjige nije, ipak, moglo da prođe bez demonstracije odomaćenog odnosa prema klasičnom liberalizmu. Podsetimo da su nekada, u vremenu komunističkog jednoumlja i cenzure, publikacije sa predznakom „buržoaska“ ili „reakcionarna“ kada bi se uopšte pojavile – što je bilo izuzetno retko, obavezno pelcovane jakom dozom ideološkog “protivotrova”.  Protivotrov bi se ubrizgavao u predgovor i pogovor “problematične” knjige sa ciljem da čitalac postane imun na “opasnu sadržinu”. Knjiga Antikapitalistički mentalitet takođe je prošla sličan tretman, mada više ne živimo u komunizmu. Naravno, ovde se više ne spominju Marks i Engels, ali tu su omiljena mesta i izlizane fraze savremenog intervencionizma, kejnzijanizma, filozofije regulacije – socijalizma jednom rečju. Štaviše, autori predgovora i pogovora započinju hvalospevima, govoreći u superlativima o Mizesu, da bi odmah, ne časeći časa, neekonomskim argumentima udarili na Mizesove ekonomske argumenate! Posebno je u tom pogledu interesantan pogovor u kome autorke prvo kažu da je Mizes „jedan od najznačajnijih ekonomskih mislilaca dvadesetog stoljeća“ (85) uz navođenje njegovih naučnih uspeha i bogate naučne karijere, da bi posle par stranica sve hvalospeve relativizovale upozorenjima da se pogovor piše u „sjeni 250 kvadratnih kilometara velike ledene sante koja se 6. kolovoza 2010. odlomila od ledene mase Sjevernog pola“ (86). Poenta pogovora jeste, dakle, da ne treba prihvatiti Mizesove argumente zato što kapitalizam ipak nije, kako to Mizes smatra, sistem koji služi masama, jer je „poznato svima, pa čak i gimnazijalcima“ da o njemu „postoji alternativna slika“ (da li je Mizes igde u knjizi tvrdio da ne postoji alternativna slika?! Sve vreme on zapravo upućuje na tu sliku kao polazišnu osnovu socijalne filozofije antikapitalizma). Po toj slici ne radi se o „služenju“, već o razlici „služiti nekome“ i „služiti se nekim“ (90). Ovaj, u najmanju ruku, neobični pristup u kome se nečije ideje pozitivno valorizuju, da bi se zatim te iste ideje degradirale primerima iz kvaziintelektualne kuhinje à la Majkl Mur i navođenjem Marksovih teza, ali bez pominjanja njegovog imena, može se objasniti samo debelom pomračinom koju je senka pomenute ledene sante napravila u glavama ovih autora. Šalu na stranu, utisak koji čitalac iole upućenom u ekonomsku nauku stiče jeste taj da pomenuti autori nisu razumeli, a ponajmanje prihvatili, osnovne uvide austrijske ekonomske škole. Dakle, i za njih se može upotrebiti isti epitet koji Mizes koristi u opisu ljudi koji ne poznaju ekonomiju a žele da sude o pitanjima koja se ne mogu razumeti bez elementarne upućenosti u ovu nauku.

Summa summarum, intelektualni recidivi jednog mračnog vremena i njegovog odnosa prema liberalizmu ipak ne mogu da umanje važnost objavljivanja ove knjige. Ako ništa drugo, snaga u njoj izloženih argumenata u prilog kapitalizma dovoljna je kako za običnog, dobronamernog i nepristrasnog čitaoca, tako i za one kojima je potraga za istinom draža od konformističkog stava slaganja sa većinom.

Ludwig von Mises, Antikapitalistički mentalitet (prevod Borna Jalšenjak), Mate d.o.o., Zagreb, 2010.

1. Naime, kejnzijanskim strategijama državnih intervencija i regulacije [↩]
2. Za potvrdu ove teze dovoljno je samo uporediti opšte socio-ekonomske parametre kapitalističkog i pretkapitalističkog društva [↩]
3. Ovim se ne tvrdi da nauka ili odluke zasnovane na naučnom konsenzusu treba da budu u bilo kom smislu obavezujuće po društvo i preference pojedinaca. Reč je samo o trivijalnoj činjenici, koja se često zaboravlja, da u nauci kriterijumi mogu biti samo naučni, odnosno onakvi kako ih postavlja sama nauka. Da li će do tih kriterijuma držati sami naučnici stvar je kontigentnosti i karakternih osobina naučnika. [↩]