Povodom stogodišnjice rođenja predsednika Regana

Krajem 1970-tih godina spoljna i unutrašnja situacija u Americi je bila vrlo teška. Inflacija je bila preko 10%, nezaposlenost je rasla, kamatne stope su bile dvocifrene, duh preduzetništva se gubio, stopa rasta je bila neznatna, Karter je dozvolio Iranu da drži Američke građane kao taoce, Berlinski zid je bio činjenica, dok je Sovjetski Savez izgledao sve jači. Sve u svemu, američki prestiž na strani i poverenje naroda kod kuće u budućnost zemlje su bili na verovatno najnižem nivou od kraja Drugog svetskog rata.

U Novembru 1980-te na pozornicu stupa Ronald Regan. U kritičnoj debati sa Karterom, Regan je vrlo efektno poručio glasačima da ovog puta oni imaju šansu da promene put kojim zemlja ide u budućnost. Jedan put je da država nastavi sa dosadašnjom praksom da aktivno učestvuje u rešavanju unutrašnjih ekonomskih i društvenih problema (sa malim razlikama između demokrata i Niksonovih republikanaca). Drugi put je da država prenese što više aktivnosti na slobodno tržište a da za sebe zadrži samo pravnu zaštitu pojedinaca od većine i sigurnost imovine od političke redistribucije. Gledajući direktno u TV ekran, Regan je rekao “jednostavno rečeno ja želim da skinem breme države sa vaših leđa.” Što se tiče spoljne politike, Regan je poručio glasačima da njegov cilj nisu pregovori o razoružanju i mirnoj koegzistenciji sa socijalistima; njegov cilj je da ih pretvori u prašinu istorije.

Pobeda na izborima je najbolji dokaz da je narod prihvatio Reganov put. U međuvremenu, levičarska inteligencija u Americi i u svetu dočekala je novog predsednika s podsmehom. Kao – “šta jedan poluobrazovani glumac može da zna o domaćim i međunarodnim problemima”. Niko se nije setio da su svi političari glumci, i da su poluobrazovani američki pioniri kroz slobodno tržište stvorili američku ekonomsku mašinu. Regan verovatno nije studirao klasične liberale i Adama Smita, ali je bio intuitivno ubeđen u ispravnost njihove političke ekonomije, verovao je u duh individualizma, efikasnost slobodnog trzišta, i što je najvažnije, znao je kako da izabere ljude koji su sposobni da tu viziju pretvore u praksu. Najbolji primeri su Džordž Šulc (George Schultz), Ed Miz (Edwin Meese) i Džejn Kirkpatrik (Jeanne Kirkpatric) koja je bila najbolji predstavnik naše zemlje u UN i kost u grlu Sovjetima za vreme hladnog rata.

Odmah u početku svog mandata, Regan je napravio dva velika koraka u domaćoj i spoljnoj politici. Kod kuće je skresao poreze i ograničio ne-vojne izdatke. Istovremeno je uložio ogromne sume u vojsku, pojačao odbranu Evrope, i najavio Rat zvezda. Regan je znao — a ovo mogu reći iz ličnog iskustva — da je Rat zvezda vrlo skup projekat koji ima dobre šanse da ne uspe. Ali ga je tehnički rezultat Rata zvezda manje interesovao od finansijskog tereta koji je on nametnuo Sovjetskom Savezu. Istorija je pokazala da je Regan bio u pravu. Umesto beskrajnih pregovora sa Rusima, Regan je stvorio uslove da se Sovjetski Savez raspadne.

Kod kuće Reganova politika je smanjila inflaciju, smanjila kamatne stope, smanjila nezaposlenost, povećala stopu ekonomskog rasta, i što je najvažnije, vratila narodu veru u sebe. Naravno, priznanje sa levice Regan nikada nije dobio – što je najbolji dokaz da je on ostao dosledan svom ubeđenju da su ekonomske slobode i prava pojedinaca vis-a-vis državnog intervencionizma najbolja podloga za ekonomski razvoj i društvenu stabilnost. Ostavljajući po strani mnogobrojna ekonomska i spoljnopolitička dostignuća Reganove politike, levica je našla dva razloga za kritiku: budžetski deficit i povećanje imovinske nejednakosti. Potonji razlog nije vredan diskusije jer je on normalna posledica tržišne korekcije državnog intervencionizma. Prvii razlog je formalno ispravan ali suštinski prazan.

Negde u leto 1994. održao sam seminar na jednom levičarskom institutu u Austriji. Kada sam nabrojao dostiguća Reganove politike, jedna saradnica tog instituta je pitala a šta bi sa deficitom? Kao ništa od svega što je postignuto nije važno kao taj deficit. Bilo bi interesantno čuti komentar iste osobe o Obaminom deficitu danas. Reganov deficit je bio cena za smanjenje inflacije, kamatne stope, nezaposlenosti i povećanje ekonomskog rasta kod kuće, i za slabljenje socijalizma u svetu. Obamin deficit nije doneo uspeha ni u spoljnoj politici, a još manje u ekonomskoj politici u zemlji. Američki glasač je dao odgovor svima koji misle kao saradnica tog austrijskog instituta 1984-te godine kada je na predsedničkim izborima Regan pobedio u 49 od 50 država, i 2010-te kada je Obama doživeo ogroman poraz.

Tokom mog odrastanja u bivšoj Jugoslaviji, Tito je dekretom policije i voljom proleterskih brigada postao najveći i najdraži sin jugoslovenskih naroda. A pogledajmo Reganov legat, on je spontano postao najveći sin svih ljudi u svetu kojima je stalo do individualnih sloboda i pravne zaštite od volje većine.


Svetozar Pejović (Steve Pejovich) je profesor emeritus na univerzitetu Texas A&M i profesor na univerzitetu Donja Gorica, Montenegro.


 

You may also like...