EU – Samorazarajući sistem

Bez dobrog poznavanja problematike novca i inflacije, nemoguće je razumeti bilo šta u vezi ekonomije niti shvatiti uzroke krize i svih svetskih lomova koji se dešavaju i koji će se dešavati u bliskoj budućnosti. Iz tog razloga, a pre nego objasnimo razloge zbog kojih je postojeći model Evropske Unije unapred osuđen na propast, reći ćemo nekoliko reči o inflacionizmu i intervencionizmu.

Inflacionizam

Inflacionizam je monetarna politika koja u novčanoj i kreditnoj ekspanziji vidi način za ostvarenje ekonomskih cilljeva. Ili, kako to Mizes pomalo ironično objašnjava:

“Inflacionizam je veoma popularna doktrina koja zagovara ideju da progresivno smanjenje kupovne moći monetarne jedinice ima presudnu ulogu u istorijskoj evoluciji. Smatra se da čovečanstvo ne bi dostigalo današnji stepen razvoja da nije došlo do značajnog povećanja količine novca u opticaju.”1

Ako bismo u istoriji čovečanstva tražili njegovu najveću zabludu, onda bi ova zabluda morala zauzeti počasno mesto. Sa logičke strane posmatrano, stvari su više nego očigledne, ali ako se uzme u obzir količina dezinformacija koja se tokom istorije plasirala u vezi ovog pitanja, onda se ne smemo čuditi tome što smo sa tom zabludom ušli i u treći milenijum. Po pravilu, ova ludost, tj. zastupnici ove ludosti, uvek su bili dobro plaćani i nagrađivani. Inflacija je najrazornije oružje koje je čovek izmislio.

U svom briljantnom delu: “Teorija novca i kredita”,2 Mizes značajan deo knjige posvećuje upravo inflacionizmu, a ovde ćemo preneti neke najzanimljivije delove.

Naivni inflacionizam zahteva povećanje količine novca ne shvatajući da će to dovesti do smanjenja kupovne moći novca. Naivni inflacionizam želi više novca u opticaju zato što je u njegovim očima novac jednak bogatstvu. Naivni inflacionisti misle: “neka država kreira novac, neka tim novcem sirotnju pretvori u bogataše i neka ih na taj način osloboditi okova kapitalizma.”

Zaista ima i takvih, naivnih inflacionista, ali ima i onih koji veoma dobro shvataju suštinu inflacije i znaju da povećanje količine novca smanjuje kupovnu moć novčane jedinice. Oni to znaju, ali putem inflacije žele da urade drugu stvar – da pomognu dužnicima na račun poverilaca. Isto tako, neki inflacionisti žele da depresiraju novac jer time žele da stimulišu izvoz i destimulišu uvoz.

Naravno, depresijacija novca može pomoći dužnicima, ali samo ako se povećanje količine novca ne može predvideti. Ukoliko se inflacijske mere mogu predvideti, onda kreditori povećavaju kamatne stope u cilju kompenzacije za kasniji gubitak kapitala. Dakle, ako privredni učesnici zaključe da je vlast neodgovorna u pogledu vođenja monetarne politike, onda se kod privrednih učesnika stvaraju inflaciona očekivanja. Kako se razmere depresijacije nikada ne mogu sa sigurnošću predvideti, kreditori mogu pretrpeti gubitak uprkos podizanju kamatnih stopa. Da bi se isključila takva iznenađenja, kreditori se brane tako što: ili pozajmljuju novac u stabilnoj valuti (ili sa deviznom klauzulom), ili tako što formiraju kamatne stope na znatno višem nivou od očekivane depresijacije novca.

Postoje i oni inflacionisti koji bi depresijaciju novca koristili za stimulisanje proizvodnje i stimulisanje izvoza. Ovde se mora znati to da je apsolutni nivo vrednosti novca (njegova kupovna snaga u odnosu na robu i usluge, kao i njegova kupovna snaga u odnosu na druge valute) potpuno beznačajan kako u pogledu eksterne, tako i u pogledu interne trgovine. Eventualnu korist imaju samo pojedinci u post-inflacionom periodu (dok period tržišnog prilagođavanja novoj količini novca još traje), a kada on dođe do svog kraja – nestanu i svi “pozitivni efekti”. Teorijski posmatrano, da bi se obezbedili “stalni pozitivni efekti”, moralo bi se pristupiti kontinuiranom i progresivnom smanjenju vrednosti novca, ali je jasno da je nemoguće postići takav monetarni sistem koji bi konstantno obezvređivao svoj novac.

Osim naivnih inflacionista imamo i one koji su sve ostalo, samo ne naivni. Oni inflaciju vide kao najefikasniji metod zakonite pljačke, i zato se na sve načine bore da uspostave kontrolu nad centralnom emisionom bankom i bankarskim sistemom. U periodu novčane i kreditne ekspanzije dolazi do masovne redistribucije bogatstva u korist lažne elite u trouglu vlast-centralna banka- bankarski sistem, a nakon tog perioda ulazimo u period krize kada stanovništvo postane svesno (ili barem delimično svesno) onoga što ga je snašlo.

U periodu krize vlast nije u mogućnosti da putem poreskog sistema obezbedi finansiranje budžeta na prethodnom nivou i zato pribegava još većoj inflaciji, tj. odlučuje se za očajničke mere uništenja novca i razaranja sistema, a sve zarad opstanka na vlasti. Brzina razaranja sistema zavisi od veličine inflacije u prethodnom periodu, tj. od veličine redistribuiranog bogatstva.

Povodom terminološke manipulacije ekonomskim pojmovima, Mizes u jednom svom predavanj,3 kaže kako je vlast proklamovala novi metod opšteg prosperiteta i dala mu ime – finansiranje deficita. Divna reč, kaže Mizes, ali ti tehnički termini imaju i jednu lošu osobinu – narod ih ne razume. Režim i režimski mediji nam tako govore o finansiranju deficita, a ako to prevedemo na narodni jezik saznajemo da se tu radi o štampanju novca. Šta znači reč deficit? To znači da vlast troši više nego što porezima može da prikupi, a ta razlika se finansira iz nove emisije novca, tj. tako što se smanjuje kupovna moć novčane jedinice i pljačka naša ušteđevina. Ako želimo da imamo novac kao sredstvo razmene, on mora biti nešto što se ne sme povećavati. Najveću štetu novcu nisu učinili kriminalci, već vlast. Vlast teži ka tome da troši sve više novca i time razara monetarni sistem. Neophodno je sprečiti vlast u procesu razaranja monetarnog sistema.

Posledice inflatorne monetarne politike su pogubne za ekonomski sistem. U inflatornim vremenima manifestuje se stanje euforije i stvara se veštački osećaj bogatstva i utisak velikog opšteg prosperiteta. Oni koji bi bez inflacije stvaraili nizak profit, tada stvaraju neobično visok profit. Oni koji bi bez inflacije stvarali visok profit, tada stvaraju jos viši profit. Čak i one kompanije koje u normalnim uslovima ne bi opstale na tržištu, u inflatornim vremenima veštački opstaju u životu. U inflatornim vremenima nema stečaja, svi nastavljaju da rade kao i ranije.

U vreme inflatorne kreditne ekspanzije, bogatstvo se preliva u ruke prvih primalaca novokreiranog novca. Bogatstvo se preliva na skriven i u dobroj meri neprimećen način. Društvo nije svesno da dolazi do masovnog povećanja količine novca, a onda, u takvom inflatornom okruženju, transfer novca ostaje zamaskiran lažnim prosperitetom.

Kada maska padne, i kada svi postanu svesni krize, dolazi do masovnog bankrota privrede, a njihov kapital prelazi u ruke kreditora, tj. u ruke istih onih koji su i glavni krivci za izbijanje krize. Na taj način bankarski sistem (u saradnji sa vlastima i centralnom bankom) izvlači korist kako u periodu inflacije (novčane i kreditne ekspanzije), tako i u periodu deflacije. Tu imamo i jedan interesantan fenomen: u periodu krize, a u cilju što bržeg izmirenja duga prema poveriocima, dužnici pokušavaju da što pre prodaju svoju imovinu; to dodatno pogoršava situaciju na tržištu jer dodatno obara cenu imovine, i na taj način proces izmirenja dugova čini još težim. Ili, kako to kaže Irving Fišer (Irving Fisher): “Što više dužnici plaćaju, to više duguju”.

Na razliku u mehanizmu transfera bogatstva putem delovanja inflacije i deflacije, sjajno ukazuje Hulsman (J. G. Hulsmann):

“Ukratko, ključna osobina deflacije je ta da u periodu deflacije proces redistribucije bogatstva nije skriven i da on ide ruku pod ruku sa procesom promene količine novca. Deflacija prouzrokuje jasno vidljiv očaj za mnoge ljude, a isto tako su jasno vidljivi i dobitnici. To je u potpunoj suprotnosti sa inflacijom koja kreira anonimne dobitnike na račun anonimnih gubitnika. Inflacija je tajni proces otimačine i perfektno sredstvo eksploatacije populacije od strane lažne elite, dok deflacija predstavlja javnu redistribuciju bogatstva putem bankrota.”4

Ovde imamo i odgovor na pitanje zašto država pribegava inflatornoj monetarnoj politici. Samo u inflatornom okruženju država može biti darežljiva prema određenim političkim i interesnim grupama a da ne izazove preveliku pažnju javnosti u pogledu svog kriminalnog delovanja. Za razliku od inflatornog perioda, u vreme deflacije dolazi do ogoljavanja čitavog pljačkaškog mehanizma, a onda postoje šanse i za destabilizaciju političkog sistema (barem u visokosvesnim društvima koja nisu pala u apatiju i koja nemaju fatalistički pogled na svet).

Ako bismo pokušali da sumiramo priču o inflaciji, onda bismo rekli sledeće:

Inflacijom se ne postiže ništa: inflacija ne pomaže narodu da poveća svoju kupovnu moć, inflacija ne pomaže narodu u očuvanju svoje nezavisnosti, ni jednom kapitalnom projektu nije potrebna inflacija, inflacija nije lek ni za jedan problem – jedina uloga inflacije je redistribucija dohotka, a jedino služi vlastima da ublaze grižu savest za učinjenu katastrofu, i to samo pod uslovom da nisu znali šta rade i kakve će stvarne posledice biti.

Vlada i banke ne mogu naciju učiniti bogatom; jedino što mogu uraditi je to da jedan parazitski povlašćeni sloj društva učine bogatim, a sve na račun svih ostalih. Inflacija ne stvara dohodak, inflacija ne pospešuje privredni rast, inflacija samo preusmerava bogatstvo od jedne grupe ka drugoj grupi, a sekundarni efekti inflacije su: predimenzionirani proizvodni kapaciteti, promašene investicije i dekumulacija kapitala.

Socijalizam

U slobodnom tržišnom sistemu pozicija države ne bi smela da se razlikuje od uloge bilo kog drugog učesnika u tržišnom procesu. Ukoliko država pokuša da negira tržišne zakone i da putem intervencionističkih mera “koriguje tržišne greške”, sistem ulazi u začarani krug beskonačnog intervencionizma, a čiji je logični kraj – socijalizam.

Istorija nas uči da su svi pokušaji državnog intervencionizma doživeli svoj tragičan kraj. Svi primeri, od Dioklecijanovog edikta, preko regulisanja cena u srednjem veku, pa sve do maksimiziranja cena u Francuskoj revoluciji, jasno ukazuju na svu pogubnost ignorisanja tržišnih zakona.

U tom pogledu, etatistima je ideal uvek bio socijalizam jer on predstavlja idealan poligon za eksperimentisanje na svim nivoima. U socijalizmu sa centralističkom organizacijom proizvodnje i distribucije, država odlučuje o svemu. Državna administracija određuje: šta će se proizvoditi, kako će se proizvoditi, u kojim količinama i asortimanu će se proizvoditi, po kojim cenama će se proizvodi prodavati, kako će se proizvodi distribuirati, visinu i raspon plata, investicionu politiku, visinu poreza itd. Nema predviđanja, nema gubitaka, nema profita. Nema ni inovacija, osim ako to ne bude dozvoljeno od strane vlasti. Vlast upravlja i nadgleda sve. Etatizam ne dozvoljava drugačije ponašanje ako ono nije u potpunoj saglasnosti sa socijalističkom idejom. Društveni život postaje predmet ograničenja, upravljan čitavim nizom zakona. U etatizmu se na sve gleda u svetlu snage, sile i moći.

Ovde možemo postaviti pitanje: zašto ovde govorimo o jednom propalom sistemu centralističkog planiranja? Kakve veze ima EU sa propalim sistemom bivšeg SSSR-a? Ima velike veze, vezu ćemo uspostaviti, ali pre uspostavljanja te veze, a da bi sve bilo jasnije, i da bismo razgraničili bitno od nebitnog – moramo jasno definisati pojmove. U tom pogledu ovde ćemo navesti jedan razgovor koji je vodio bivši predsednik SSSR-a, Nikita Hruščov, sa američkim sekretarom za poljoprivredu Bensonom. Prvo je Hruščov rekao da će “komunizam postepeno progutati demokratiju”, onda je Benson na to odgovorio da Amerika nikada neće prihvatiti komunizam (socijalizam), a Hruščov mu je odgovorio:

“To se već događa, komunizam svakoga dana postepeno nagriza Ameriku. Amerikanci će svakoga dana prihvatati sve više i više komunističkih ideja, a onda, jednoga dana, će shvatiti da ih je komunizam progutao i da od demokratije nije ostalo ništa drugo osim imena. U pogledu politike i načina upravljanja, Amerika će prerasti u komunizam. Ameriku neće uništiti atomsko oružje, već konstantno ubrizgavanje injekcija socijalističko-komunističkih principa.”

Zaista je fascinantna dubina reči koje je Hruščov ovde izgovorio. Ova Hruščovljeva izjava je interesantna iz najmanje dva razloga. Prvo, jasno vidimo da je Hruščov izuzetno dobro predvideo porast intervencionizma u Americi, a ispostavilo se da je upravo intervencionizam doveo Ameriku na korak od potpunog sloma. Drugo, ako Hruščov o socijalističkim principima govori kao o “oružju za uništenje jednog društva”, onda to implicira da je Hruščov bio potpuno svestan toga da je socijalizam neodrživ sistem, i da se po tom pitanju potpuno slaže sa Mizesovim i Hajekovim učenjem koje kaže da je socijalizam samouništavajući sistem. Naravno, onda je sasvim jasno i to da je Hruščov bio potpuno svestan i neminovnosti sloma Sovjetskog Saveza.

Intervencionizam

Kao što smo videli, Hruščov veoma dobro identifikuje problem i ne posmatra sistem u odnosu na formalni oblik državnog uređenja već ga posmatra u odnosu na stepen implementacije socijalističko-komunističkih principa, a u tom pogledu današnji intervencionistički kapitalizam se sve više približava socijalističkom sistemu bivšeg Sovjetskog Saveza. Etatistički modeli se mogu znatno razlikovati u formalnim oblicima, ali od presudne važnosti za razlučivanje kapitalizma od socijalizma – nije forma već suština. U tom pogledu moramo znati da etatizam ne mora neophodno zahtevati formalni prenos celokupnog vlasništva sredstava za proizvodnju u državno vlasništvo, daleko je bitniji stepen kontrole nad ključnim privrednim sektorima. Ukoliko država na sebe preuzme kontrolu: finansijskog sektora, prirodnih resursa, javnih i komunalnih preduzeća, transportnog sistema i tako dalje, i ako njima pridodamo širok spektar mera iz oblasti fiskalne politike, onda se bez većih problema mala privreda i poljoprivreda mogu prepustiti “slobodnom trižištu” jer ona bivaju indirektno kontrolisana od strane države. Formalno, mali preduzetnici i poljoprivrednici i dalje ostaju vlasnici, mogu nastaviti sa radom, mogu ostvarivati “razuman dohodak”, ali je suština u tome da se svako domaćinstvo pretvara u zvaničnu profesiju, a samim tim postaje indirektno kontrolisano. Uprkos formalnoj privrednoj slobodi poljoprivrednika i malih privrednika, u svojoj suštini to je čista fikcija jer  masovnom državnom intervencijom u ključnim privrednim segmentima, država do te mere degradira slobodno tržište da svako privatno preduzeće može poslovati samo na granici opstanka ili će otići u stečaj.

Da bi prethodno rečeno dobilo svoj pravi smisao, značenje pojma “država” se mora proširiti na državnu vlast, centralne banke i bankarski sistem. Ovom krugu se mogu pridodati i vlasnici najvećih multinacionalnih kompanija, ali njih nije neophodno pominjati jer se vlasnici tih najvećih kompanija već nalaze u navedenoj grupi.

Dakle, razlika između ustrojstva bivšeg SSSR-a i ustrojstva današnjih zapadnih država (posebno u kontinentalnoj Evropi) – je čisto formalne prirode. U bivšem SSSR-u sve je bilo pod kontrolom državnog politbiroa, a u današnjim zapadnim državama ulogu politbiroa su preuzeli kontrolori centralnih banaka i bankarskog sistema, a sve uz logističku podršku formalnih državnih vlasti.

Ovo što se sada dešava u svetu – destrukcija monetarnog poretka – je rezultat namerne akcije od strane vlada čije su valute služile kao rezervne svetske valute. Centralne emisione banke, formalno nezavisne, postale su instrument u procesu dezorganizacije i rušenja monetarnog poretka. Svi projekti za “unapređenje novčanog sistema” idu u pravcu stvaranja jedne super-privilegovane super-banke. Potrebno je samo stvoriti Svetsku banku, dati joj potpunu kontrolu kreiranja svetskog novca, a onda će nastati “blagostanje”. Najtragičnije u svemu tome je to da se uzroci sloma finansijskog sistema konstantno zataškavaju uz pomoć sistemski podmićene i kriminalizovane ekonomske i političke “elite”, a da se rešenja ne traže u razgradnji postojećeg, potpuno naopako postavljenog sistema, već u njegovoj nadogradnji i dizanju na još viši, svetski, nivo. Isti oni koji su orkestrirali sadašnji finansijski haos, sada traže “rešenje” i svim silama se zalažu za uspostavljanje jedne džinovske, monstrum banke – svetske banke, koja će usrećiti čovečanstvo sa jeftinim kreditima.

Sa stanovišta ekonomske nauke, one prave ekonomske nauke, takva rešenja se ne smatraju rešenjem, već stvaranjem još većeg problema i kulminacijom potpunog bezumlja. Takve ideje jesu vrhunac ekonomskog ludila, ali se mora reći da se one nisu pojavile tek tako, slučajno, već da predstavljaju logički ishod prethodno kreirane i nametnute socijalne filozofije.

Novac, kao tržišni fenomen, je medijum razmene, i kao takav – mora biti stabilan jer je to uslov funkcionisanja tržišnog mehanizma.  Bez stabilnog novca nema tržišta,  bez tržišta nema ekonomske kalkulacije, a samim tim ni racionalnih poslovnih odluka. Bez stabilnog novca nestaje tržišta, a stalno rastući državni intervencionizam do te mere izobličava tržišne uslove, da se oni više i ne mogu zvati kapitalizmom već se moraju nazvati pravim imenom – socijalizam.

Svakodnevno se mogu čuti orkestrirani napadi na sve ono što se poistovećuje sa slobodnim tržištem, a veliča sistem koji je doživeo tako tragičan kraj – sovjetski sistem intervencionizma i centralnog planiranja.  Društvo se konstantno dezinformiše raznoraznim terminološkim smicalicama. Sve je u rukama vlasti, svi očekuju spas od vlasti i njihovog “planiranja”, a pod tim planiranjem se ne podrazumeva uspostavljanje funkcionalnog makroekonomskog sistema, već pravo i ogoljeno centralističko planiranje po sistemu centralističkog planiranja bivšeg SSSR-a. Na društvo se više ne gleda kao na sistem zasnovan na individualnim sposobnostima i kreativizmu, u kojem svaki pojedinac planira svoj sopstveni život, već se društvo pretvorilo u kolektivnu masu bezličnih piona, raspoređenih na državno-centralističkoj šahovskoj tabli, bez obzira da li se ona formalno zvala Politbiro, Vlada ili Evropska komisija.

U procesu stvaranja totalitarnog sistema, vlast koristi najjače oružje – inflaciju.

U poremećenom ekonomskom sistemu, a uz logističku podršku sistemski podmićenih ekonomskih stručnjaka, propagira se iluzionistička obmana da se deficitom i ekspanzionom monetarnom politikom postiže prosperitet, privredni rast, stabilnost i progres. Njihova politika, njihova moć, njihova iluzionistička obmana, stoje na samo jednom stubu – inflaciji.

Tragedija evro-zone

Malo je onih koji nisu maštali o slobodnoj Evropi, Evropi bez granica u kojoj bi se uspostavila slobodna trgovina, slobodan protok roba, ljudi, kapitala i ideja. U toj viziji, istinski liberalnoj i hrišćanskoj viziji, individualne slobode bi bile najveće bogatstvo i stub na kome bi se zasnivale sve druge vrednosti. U toj viziji, suverene države bi branile pravo na ličnu svojinu i tržišnu ekonomiju, a usled tržišnog mehanizma postepeno bi nestajali antagonizmi među narodima i državama, što bi kasnije, postepeno, možda vodilo i ka eventualnom slabljenju nacionalnih država i proširenjem saradnje i na ostale nivoe uređenja državnih odnosa. Za ispunjenje te vizije jedino je bila potrebna sloboda, i ništa više od slobode.

Ili, kako to u svojoj knjizi “The Tragedy of the Euro” kaže Filip Bagus (Philipp Bagus):

Za ispunjenje te vizije nije bilo potrebno stvarati evropsku super-državu”.5

U liberalnoj i istinski slobodnoj Evropi, dešavalo bi se sledeće: kapital bi se kretao ka krajevima sa nižim platama i tako ih povećavao; radna snaga bi se kretala ka mestima gde su plate veće i tako ih snižavao; dolazilo bi do zdravog takmičenja u pogledu nižih poreza; konkurencija na svim nivoima bi doprinosila sniženju cena; slobodno formiranje kurseva nacionalnih valuta bi vodilo ka stabilnosti valuta, i tako dalje. Sistem stvaran u skladu sa slobodnim tržištem bi obezbedio procvat trgovine, preduzetništva, efikasnosti, ekonomičnosti, produktivnosti i svih ostalih blagodeti koje tržište sa sobom nosi.

Nažalost, kaže Bagus, ideja o slobodnoj Evropi, zasnovanoj na slobodnom tržištu i ličnim slobodama, nije pobedila, a umesto te i takve, slobodne Evrope – pobedila je ideja totalitarizma.

Koalicija nacionalista, socijalista i konzervativaca, vidi EU kao imperiju ili protekcionističko utvrđenje u odnosu na ostatak sveta. Protekcionizam prema spolja, intervencionizam unutar EU. Etatistički san o centralizovanoj državi kojom upravljaju tehnokrate. Po etatističkom idealu, centar imperije vlada periferijom uz pomoć centralizovanog zakonodavstva. Socijalistička vizija Evrope je ideal privilegovanih grupa: političara, birokrata, interesnih grupa i supstituisanih sektora koji u stvaranju centralizovane države vide šansu za svoje bogaćenje.

Politička utakmica postaje prepreka za stvaranje centralizovane države, tako da se politika postepeno sklanja od javne kontrole. Takva država svakim danom postaje sve manje demokratska, a sve više birokratska i tehnokratska. U tom kontekstu treba posmatrati i stvaranje Evropske centralne banke (ECB), ideju o uspostavljanju Evropskog ministarstva za finansije, kao i na dalje proširenje nadležnosti Evropske komisije.

Evropska unija, kao nova Rimska imperija, mora biti organizovana bez odlaganja, bez obzira na cenu, jer svako odlaganje sa sobom nosi opasnost od buđenja liberalnih ideja koje mogu vratiti točak istorije “unazad”.

Kao što smo videli, nije postojao ni jedan ekonomski razlog za uvođenje evra kao zvanične valute novokreirane Unije. Nasuprot tome, svi ekonomski argumenti su govorili suprotno, zajednička valuta (paralelno sa ukidanjem carina) će neminovno dovesti do masovnog odliva kapitala od periferije ka centru, tj. od manje efikasnih država ka najefikasnijim državama, a kao posledica toga doći će do ogromne neravnoteže u pogledu rasta zaduženosti perifernih država, do velikog trgovinskog deficita perifernih država, do velikog problema finansiranja budžetskih deficita, a kasnije i do velikih problema u pogledu razmene roba i usluga.

Ovde moramo pomenuti i to da je velika greška misliti da će najbogatije države (pre svega Nemačka) imati korist od ove krize. U početnoj fazi to će biti tako jer će se kapital slivati od periferije ka centru, ali je problem u tome što će taj jednosmerni tok kapitala prouzrokovati veštačko dizanje proizvodnih kapaciteta (dizanje kapaciteta na osnovu neodrživo velike tražnje), a kada tom periodu dođe kraj (a kraj je već došao), onda će se kriza, bez izuzetka, preliti na sve EU države. Pogrešno je o sadašnjoj krizi razmišljati na način država dobitnika i država gubitnika; ne, ovde se ne radi o tome da će bilo koja država i bilo koja nacija imati koristi od ove krize, već se radi o tome da će korist imati samo jedan otrgnuti finansijski centar moći.

Dakle, evro je uveden ne da bi doprineo sniženju troškova i podsticao trgovinu i turizam među članicama evro-zone (kako su govorili zastupnici ideje zajedničke valute), već da bi poslužio svojoj osnovnoj svrsi – kreiranju krize u cilju ubrzanog stvaranja centralizovane države. Uvođenje evra, kao metod državne intervencije, stvara probleme, a ti problemi traže dodatnu intervenciju. Nova intervencija izaziva nove probleme, novi problemi traže dodatne intervencije, i tako redom, sistem ulazi u proces beskonačnog državnog intervencionizma koji vodi najvećem problemu – političkoj centralizaciji socijalističke i totalitarne Evrope.

Nakon uvođenja evra, nije prošlo ni 10 godina a već se potvrđuju predviđanja o nemogućnosti funkcionisanja veštački stvorenog sistema, sistema sastavljenog od nekompatibilnih ekonomskih podsistema. Uvođenje evra kao zajedničke valute, u direktnoj je suprotnosti sa ekonomskim zakonima slobodnog tržišta. Umesto slobodne tržišne utakmice velikog broja nacionalnih valuta, u kojoj bi valutni kurs bio korektivni mehanizam za usklađivanje međusobno održive razmene i sprečavanje povećanja neravnoteže u pogledu trgovinskih deficita, uvođenje zajedničke valute je dalo sličan rezultat kao i Smithsonian sistem fiksiranih kurseva. Razlika je samo u tome što smo kod fiksiranih kurseva valuta ipak imali različite valute, tako da je poremećaj bilo lako uočiti (i sistem ukinuti nakon samo godinu dana od uvođenja), dok je u jednovalutnom sistemu, i u uslovima masovne kreditne ekspanzije, problem bilo teže uočiti, pa je zbog toga kriza izbila sa zadrškom.

Mehanizam monetarne redistribucije

Na osnovu svega navedenog, sasvim je jasno da je evro jedna ogromna prevara, prevara koja se sastoji u masovnoj emisiji novca, a samim tim je došlo i do ogromne redistribucije bogatstva, a da bi se takva prevara mogla sprovesti u praksi – bilo je potrebno proširiti krug privilegovanih, tj. onih koji će od zajedničke valute i ECB imati korist. Naravno, čim se govori o privilegijama, uz vlast i centralnu emisionu banku, odmah svrstavamo i bankarski sektor koji posluje po principu frakcionog bankarstva. Bankama je omogućeno da emituju lažni novac i po tom osnovu ostvaruju enormnu dobit, a za uzvrat banke kupuju državne obveznice i tako finansiraju političare, a političari putem fiskalne politike finansiraju (podmićuju) lažnu ekonomsku i kulturnu elitu.

Filip Bagus je ovde krajnje otvoren i sasvim jasno kaže:

“Kreiranje novca je najprofitabilniji biznis, a bankama je omugućeno da kreiraju kreditni novac jer im je to omogućila vlast. U stvari, ako sa strane ostavimo sve manevre i kamuflažna sredstva, čiji je cilj odvlačenje pažnje sa bitnog na nebitno, bankarski sistem, ECB i vlast – su jedna institucija”.

Bagus nastavlja sa objašnjavanjem kriminalnog mehanizma:

Vlast uspostavlja svoju štampariju novca (ECB). Centralna banka u velikim količinama kupuje vladine obveznice i tako finansira vlast. Vlast plaća kamatu na te obveznice i na taj način se u znatnoj meri povećava profit centralne banke, ali centralna banka taj profit šalje nazad vlastima. Kada obveznice prispeju za naplatu, vlast ne mora da plati ni glavnicu, a to se radi tako što banke kupuju nove obveznice, tj. sa novcem od novog duga se plaća stari dug. Na taj način, dug se nikada ne plaća već se stalno odlaže i uvećava.

Na nižem nivou na scenu stupa “franchise system”, tj. bankama se daje privilegovan status u procesu emisije novca. Banke kreiraju novac, a zatim tim novcem kupuju državne obveznice ili ih koriste kao garanciju (collateral) za dobijanje zajma od centralne banke. Banke koriste novokreirani novac i za kreditiranje privrede i stanovništva. Bilo kako bilo, bankarski sistem nikada ne izneverava državnu vlast u pogledu finansiranja duga, a za uzvrat banke bivaju nagrađene od strane centralne banke koja od banaka kupuje državne obveznice ili ih prihvata kao garanciju za nove kredite bankarskom sistemu.

Sistem je dosta vešto i komplikovano zakamufliran, ali u suštini je veoma jednostavan i identičan je sistemu u kome jedna mala grupa moćnika ima ekskluzivno pravo štampanja (krivotvorenja) novca, a sve se svodi na to da se na taj način vrši redistribucija bogatstva, i to na dva načina: 1) putem ogromnih plata i bonusa zaposlenih u navedenim privilegovanim sektorima, i pod 2) putem favorizovanja prvih primalaca novoemitovanog novca.

Ako se uzme u obzir i to da se ECB uključila u kupovinu hartija od vrednosti (čitaj, hartija bez vrednosti) na sekundarnom tržištu, onda slika postaje još katastrofalnija. Naime, država putem zaduženja finansira svoju poslušničku državnu “elitu”, a pošto država nema realnog novca onda pribegava štampanju obveznica. Centralna banka kupuje te državne obveznice iz nove emisije novca. Banke takođe kupuju državne obveznice, ali sa takođe nepostojećim novcem, tj. sa novokreiranim kreditnim novcem, a kasnije te obveznice opet kupuje centralna banka iz nove emisije novca. Osim toga, banke kreditiraju koga god požele, bez obzira da li to ima ekonomskog rezona ili ne, a kada dođu do faze bankrota onda se u igru opet ubacuje centralna banka i na sekundarnom tržištu kupuje bezvredna bankarska potraživanja (toxic assets).

Ima li spasa Evropskoj Uniji ?

Sa stanovišta Austrijske škole ekonomije, sistem koji se zasniva na kreditnoj ekspanziji putem frakcionog bankarstva, iskrivljuje realnu sliku stanja ekonomije, šalje pogrešne signale privredi u pogledu realne tražnje i održive proizvodnje, a kao posledicu takve iskrivljene slike ekonomije dobijamo promašene investicije i predimenzionirane proizvodne kapacitete. Kada se sistem izgradi na pogrešnoj ekonomskoj kalkulaciji, onda ga je nemoguće spasiti od kolapsa. Takav sistem možete stimulisati koliko god hoćete, u njega možete ubacivati lažnog novca koliko god hoćete, ali predimenzionirane proizvodne kapacitete i promašene investicije ne možete održati u životu.

Kada u obzir uzmemo i ogromnu disproporciju u pogledu privredne efikasnosti i stepena razvoja država članica Evropske unije, onda slika postaje još tragičnija jer je čitav sistem dospeo u stanje “ekonomskog vakuuma”. Sa jedne strane imamo strahovitu državnu (sistemsku) intervenciju koja u potpunosti iskrivljuje realnu sliku stanja privrede, a sa druge strane imamo privid postojanja slobodnog tržišta i očekivanje da privredni subjekti posluju po tržišnim zakonima.

Nažalost, to je nemoguće. Nemoguće je u isto vreme imati i socijalizam i slobodno tržište – jedno od to dvoje mora izgubiti bitku, ali je problem u tome što je u sadašnjoj političkoj situaciji koja vlada u EU, nemoguće krenuti ni napred ni nazad. Evropska unija je raspolućena između sulude ideje socijalizma (koju zagovaraju najmoćniji evropski krugovi) i slobodnog tržišta koje se nameće samo po sebi kao jedini mogući održiv model. Kako vreme bude prolazilo, kriza će se sve više produbljivati, moćnici će sve karte baciti na stvaranje jedne unitarne i totalitarne države, na kraju će verovatno i uspeti u toj nameri, ali biće to pirova pobeda jer država koja bude stvorena na razvalinama današnjih nezavisnih država – neće moći da funkcioniše.

Ako se zna sve ovo što se zna: da je EU promašen koncept, da predstavlja neodrživ sistem i da će se pre ili kasnije raspasti, zaista je neverovatno da se u Srbiji još nije stvorila kritična masa nezavisnih intelektualaca koja bi otvoreno rekla ono što se pre ili kasnije mora reći – Srbija nema šta da traži u EU i zato se pod hitno mora okrenuti samoj sebi, moraju se poništiti sve dosad donesene odluke u pogledu EU integracija, i mora se prekinuti proces razaranja srpske privrede.

Što se pre to shvati – to bolje.


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. Ludwig von Mises: Human Action []
  2. Ludwig von Mises: The Theory of Money and Credit []
  3. Ludwig von Mises: Money and Inflation []
  4. Jorg Guido Hulsmann: Deflation and Liberty []
  5. Philipp Bagus: The Tragedy of the Euro []

You may also like...