Mehanizam destrukcije

Ako se svet ikada vrati u normalno stanje, slom srpske ekonomije će se u ekonomskim udžbenicima izučavati kao klasični primer mehanizma za razaranje privrede jedne države. Umesto “srpskog ekonomskog čuda” i “balkanskog ekonomskog tigra”, Srbija će u ekonomske udžbenike ući pod nazivom “srpska ekonomska destrukcija”.

O srpskoj ekonomskoj krizi je nezahvalno govoriti jer je teško bilo šta izdvojiti. Čitav ekonomski sistem je do te mere poremećen da ozbiljni ekonomski analitičari ne znaju odakle da krenu sa analiziranjem i objašnjavanjem. Uzroke krize možemo naći svuda: u pogrešnoj privatizaciji, u nepostojanju strategije razvoja, u promašenoj makroekonomskoj politici, u prebrzoj trgovinskoj liberalizaciji, u monopolizaciji i kartelizaciji, u nepostojanju pravne države, u korumpiranoj državnoj administraciji, u neadekvatno regulisanom tržistu hartija od vrednosti, u potpunoj medijskoj blokadi, u otuđenim i kriminalizovanim centrima moći, u promašenom sistemu obrazovanja, u poltronskom ponašanju ekonomske elite, u teškom kadrovskom nasleđu komunističkog režima, i tako dalje, i tako dalje. Dakle, uzroka srpskog ekonomskog sloma ima mnogo, svaki od njih doprinosi opštem propadanju, ali jedan uzrok se ipak mora izdvojiti – to je finansijski sektor.

U prethodnom tekstu pod nazivom “Ekonomska depresija”1 rekli smo sledeće:

“Kada dođe do bankarske kreditne ekspanzije, ili, kada dođe do povećanja ponude novca koji nije rezultat dobrovoljne štednje, neminovno će doći do krize i recesije ili depresije. Kada jednom dođe do kreditne ekspanzije onda se ekonomska kriza i depresija ne mogu izbeći. Kriza će neizostavno izbiti bez obzira na sve pokušaje odlaganja njenog izbijanja putem ubrizgavanja novih kredita po progresivnoj stopi.”

Mnogi će sada postaviti sledeće pitanje: zašto ovde prenosim zaključak iz prethodnog teksta kada je on, pre svega, govorio o svetskoj a ne o srpskoj ekonomskoj krizi? Zašto pominjati zaključak koji se odnosi na ekonomske cikluse kada srpska ekonomska kriza nije ciklične prirode? Da li je to baš tako? Da li, i u kojoj meri, srpska kriza ima veze sa ekonomskim ciklusima? Odmah mogu odgovoriti da su takva pitanja posledica teškog nasleđa kejnzijansko-monetarističke, iskrivljene, ekonomske misli koja uzroke nalazi u posledicama, a da li srpska kriza ima veze sa ekonomskim ciklusima, i ako ima, u kojoj meri, saznaćemo u nastavku teksta.

Prvo i osnovno, još jednom se moramo vratiti na pojam ekonomski ciklus i objasniti njegovo značenje. Kao što smo već rekli, Kondratijev je konstatovao postojanje ekonomskih ciklusa, a među njima je identifikovao i mega-talase, (poluvekovne talase), koji se sastoje od tri faze: 1) faze ekspanzije, 2) faze stagnacije, i 3) faze recesije. Mnogi ekonomisti, od marksista do kejnzijanaca i monetarista, su pokušavali da daju validno objašnjenje za taj fenomen ali su sva ta objašnjenja više ukazivala na posledice nego na uzrok. Na poluvekovne talase se uglavnom gledalo kao na nešto mistično, nešto duboko skriveno, na nešto što je u samoj prirodi tržišnog načina privređivanja. Na svu sreću (a to smo apsolvirali u tekstu “Ekonomska depresija”), Austrijska škola ekonomije nam je odgonetnula “misteriju” poluvekovnih talasa, odgonetnula uzroke recesija i depresija, i dokazala da je uzrok svih uzroka – ex nihilo creation of money, kreiranje novca iz vazduha, tj. kreditna ekspanzija krivotvorenog novca, a kao glavne krivce identifikovala centralnu emisionu banku i bankarski sistem zasnovan na frakcionom bankarstvu.

Dakle, da bismo saznali da li je slom sprske privrede ciklične prirode, moramo odgovoriti na pitanje: da li je došlo do prekomerne bankarske kreditne ekspanzije, ili da li je došlo do povećanja ponude novca koji nije rezultat dobrovoljne štednje? Da bih zadovoljio nestrpljive čitaoce odmah ću odgovoriti na to pitanje: jeste, došlo je i do prekomerne kreditne ekspanzije i do povećanja ponude novca koji nije rezultat dobrovoljne štednje. Dakle, ispunjen je ne samo jedan, već oba uslova za kasniju pojavu depresije. Sada možemo lagano krenuti sa analizom i dokazivanjem iznesene konstatacije.

Promašena privatizacija

Nakon “demokratskih promena” usvojena je ideja da država nije dobar privrednik i da celokupnu privredu treba privatizovati, i to po principu: što pre – to bolje. Ideja, kao ideja, sama po sebi, nije ni dobra ni loša, ali postaje loša kada se u obzir uzme uzvojeni model privatizacije. Kada bi domaća akumulacija novca bila na dovoljno visokom nivou da obezbedi privatizaciju, onda bi sve bilo jednostavno i lako izvodivo, ali kako izvršiti privatizaciju kada nema domaćeg novca? Odgovor je usledio veoma brzo: “fabrike ostaju tamo gde jesu, tako da je potpuno svejedno da li je kupac domaća ili strana kompanija, domaće ili strano fizičko lice”.

Na ovom mestu se vraćamo na De Soto-ovu rečenicu u kojoj kaže da se:

“siromašna i bogata društva razlikuju u veličini akumulacije kapitalnih dobara”.

Ako u procesu privatizacije prodajemo svoje najbolje kompanije, to praktično znači da prodajemo (razgrađujemo) svoje akumulirano bogatstvo. Naravno, na privatizaciju se ne mora gledati tako crno, možemo nači i opravdanje za taj proces i reći: Da, prodajemo postojeće akumulirano bogatstvo ali ćemo za novac dobijen od privatizacije kupiti drugo (strano) akumulirano bogatstvo u obliku nove tehnologije, tako da onda nema razgrađivanja već samo zamene jednog bogatstva drugim bogatstvom. Nema spora, to je veoma jak argument, ali, nažalost, naše ekonomske vlasti ga nisu izgovorile. Umesto tog argumenta dobili smo drugi argument koji glasi: “Bitno je privući strani kapital, tim kapitalom će se pojačati tražnja, povećana tražnja će prouzrokovati povećanu proizvodnju i time dizati sistem na viši nivo; strane kompanije će stvarati profit, zatim će taj profit reinvestirati i time kreirati nova radna mesta; država će oporezovati profit i tim novcem povećati javnu potrošnju, uslediće sinergijski efekat i kreiranje sve više i više radnih mesta, i tako će se ceo sistem podići na jedan viši, znatno viši, nivo.” Nažalost, takav model može funkcinisati samo u fantaziji ali ne i u praksi.

Korišćenje privatizacionih prihoda i pozajmljenog novca za upumpavanje svežeg novca u sistem, dovelo je do sasvim suprotnih efekata. Umesto da je prikupljeni novac iskorišten u razvojne kapitalne projekte i kupovinu proizvodne tehnologije, čime bi se stvorili uslovi za održiv rast i razvoj, svež novac se ubacivao u javnu potrošnju, stvorena je iluzija blagostanja u društvu, a onda se taj novac trošio na uvoz, kako potrebnih tako i nepotrebnih proizvoda. Nije problem samo u potrošnji, daleko veći problem je u tome što je to odliv kapitala. Kada je potrošnja usmerena na kupovinu domaćih proizvoda onda se novac obrće, dolazi do kruženja kapitala u sistemu, dolazi do razvoja proizvodnje (ili barem stagnacije), nove zaposlenosti itd., ali kada potrošnja ode na uvoz – onda je novac otišao nepovratno, jednom za sva vremena, bez ikakvih pozitivnih efekata na domaću privredu. Razvojem “uvozne ekonomije” kreirana su lažna radna mesta jer su ona stvorena na osnovu jednokratne potrošnje. Dok svež novac ulazi u sistem sve funkcioniše, čim nestane svežeg novca nestaje i radnih mesta kreiranih na osnovu lažnih privrednih signala. Što je najgore u svemu tome, država nije ni pokušala da destimuliše uvoz, a i projektovanje budžetskih prihoda se dobrim delom zasnivalo na uvozu, tako da je čak 50% budžeta zavisilo od carina i PDV-a na uvoznu robu. Tako dolazimo u paradoksalnu situaciju da finansiranje budžeta države zavisi od onoga što na duži rok razara i privredu i državu.

Narodna banka Srbije (NBS) i bankarski sistem

Kao što znamo, u procesu privatizacije je dolazilo do priliva stranog kapitala, a da bi se tim stranim kapitalom učestvovalo u procesu privatizacije bilo je potrebno devize zameniti za dinare. Osim deviza namenjenih za privatizaciju, imali smo priliv deviza i po drugim osnovama: direktne strane investicije, zaduživanje u inostranstvu i devizne doznake. Dinari su kupovani kod NBS ali je jasno da NBS nije imala toliku količinu realnih dinarskih sredstava za otkup deviza već su oni kreirani iz nove emisije novca, što automatski znači da je dolazilo do povećanja novčane mase. Taj proces povećanja novčane mase usled zamene deviza, Radovan Jelašić je nazivao “deevrizacija”. Dakle, celokupan iznos deviza je odlazio u devizne rezerve, a NBS je na osnovu tog povećanja deviznih rezervi emitovala dinare. Da li su ti dinari plod dobrovoljne štednje?  Ne, ti dinari nisu plod dobrovoljne štednje i zato ih odmah možemo identifikovati kao uzrok otpočinjanja boom perioda koji se, kao što znamo, uvek mora završiti bust periodom, tj. recesijom ili depresijom.

Kada se govori o NBS, uvek se paralelno mora govoriti i o bankarskom sistemu jer je to zlatni dvojac koji je ključni uzrok sloma srpske privrede. Prilikom zamene nemačkih maraka za evro, potvrdile su se nemačke tvrdnje da se na ovim prostorima nalazi oko 9 milijardi nemačkih maraka, koje su uspele da “pobegnu” iz, kasnije propalih, banaka. Taj novac je bio glavna meta stranih banaka koje su ušle na naše tržište. Uz svesrdnu pomoć srpskih ekonomskih vlasti, domaći bankarski sektor je razoren, a prostor za ulazak stranih banaka širom otvoren. Uz krajnje neozbiljan osnivački ulog (ako se ne varam, od svega 5 miliona evra), strane banke su preplavile srpsko tržište i krenule u proces privlačenja srpskog kapitala. Zamislite sledeće: za sitan novac kupite poslovni prostor veštački-uništenih domaćih banaka, date 5 miliona evra kao osnivački ulog, i time steknete pravo da raspolažete sa prikupljenom štednjom od 100, 200 ili 500 miliona evra! Bogom dana šansa sa legalnu pljačku građana i razaranje države. Na svaki evro prikupljene štednje, banke putem frakcionog bankarstva ex nihilo kreiraju dodatnih par evra, i time otpočinje stvaranje finansijske piramide, odnosno proces ispumpavanja deviza iz sistema.

Da li ih država i NBS sprečavaju u tome? Ne, država i NBS im svesrdno pomažu u tom procesu. Država stranim bankama omogućava da ovde osnuju banke pod imenom koji asocira na velike strane banke, uz dodatke nazivu kao što su: Srbija, Beograd, itd, tj. dozvoljava im se da obmanu klijente u smislu stvaranja utiska da za njihove štedne uloge garantuju “matične banke”. Nakon lošeg iskustva iz bliske prošlosti, bilo je veoma bitno stvoriti utisak da su “nove banke” ozbiljne banke i da su štedni ulozi građana na sigurnom mestu. O tome koliko su ulozi sigurni, videli smo krajem 2008. godine kada je sistem bio na ivici pucanja, a država u pokušaju sprečavanja panike preuzela na sebe garanciju za štedne uloge. Pitanje je samo jedno: otkud državi novac da garantuje za bilo šta kada je praktično bankrotirala?

Da li je ovo neobično? Da li se po tome naš bankarski sistem razlikuje od bankarskog sistema na Zapadu? De Soto nam je dao odgovor kada je rekao: “Banke koje posluju po principu frakcionog bankarstva su, po svojoj prirodi, nesolventne”. U čemu je razlika? Razlika je samo u brzini gradnje piramide.

Za razliku od zapadnog piramidalnog sistema čija izgradnja traje 30-40 godina, ovde su banke odradile posao na brzinu, za svega 6-7 godina. Zašto? Zato što nije bilo vremena za čekanje jer je svetska piramida već bila pri svome kraju pa se moralo delovati ubrzano. To odmah možemo povezati sa Kondratijevljevim poluvekovnim talasima i postaviti pitanje: zašto baš period od 50-60 godina? Zašto se depresije ne pojavljuju u kraćim razmacima? Odgovor je veoma jednostavan: radi se o gigantskoj prevari, a da bi se ona sprovela mora proći dovoljno vremena dok se sećanje na njene uzroke i posledice ne izbriše iz svesti naroda. Sasvim otvoreno rečeno, da bi piramidalna prevara uspela – potrebno je da izumre čitava jedna generacija stanovništva, a tek nakon toga je moguće stvarati novu bankarsku reputaciju i uslove za gradnju nove piramide. Kod nas nije bilo potrebno stvarati reputaciju jer je srpski narod naivan narod i veruje u mitove: o časnom i poštenom Zapadu, o ujedinjenim i ravnopravnim evropskim državama, o zajedničkoj porodici evropskih naroda itd, pa je ta naivnost bila eksploatisana na najefikasniji način – pljačka po kratkom postupku. Za razliku od zemalja koje su ulazile u ranijim stadijumima gradnje piramide, i na taj način imale barem neku korist od nje, mi smo uleteli u “pravi čas” – neposredno pred njeno urušavanje. Neko će reći: a kako to da su ostale države kreirale višak proizvodnih kapaciteta, a kod nas se to nije desilo? Desilo se, kreiran je višak kapaciteta, ali ne u proizvodnji već u uslužnom i trgovinskom sektoru. Bitno je to da je novac završio u podizanju nepotrebnih kapaciteta i promašenim investicijama, a da li će se promašaji desiti u jednom ili drugom sektoru, da li ćete graditi nepotrebne proizvodne linije ili šoping molove – to je sa stanovišta neminovnosti izbijanja depresije nebitno.

Kakva je uloga NBS i ekonomske vlasti u procesu prevare? Višestruka, ali idemo redom. Prvo, da bi se predupredile eventualne kasnije promene u načinu rada NBS, odmah na početku se udara na dinar kao važeću valutu, i legalizuje se dvovalutni sistem uz pomoć famozne “devizne klauzule”. Kada jednom dozvolite bankarskom sektoru da plasira kredite sa deviznom klauzulom, time gubite kontrolu nad monetarnom politikom. Da je postojala zabrana zaduživanja privrede i stanovništva u stranoj valuti, banke bi mnogo obazrivije kreditirale svoje klijente, što znači da “pregrejavanje” ekonomije ni izbliza ne bi dostiglo razmere koje je dostiglo na vrhuncu piramide 2008. godine.  NBS nema kontrolu nad emisijom evra i ostalih stranih valuta, tako da se NBS, umesto glavnog kreatora monetarne politike, našla u podređenom položaju u odnosu na bankarski sektor. Na taj način – oni koji bi trebalo da budu kontrolisani, postali su kontrolori.

Devizne rezerve

Zbog frakcionog bankarstva, a zarad poboljšanja stepena likvidnosti bankarskog sektora, centralne banke praktikuju “obaveznu bankarsku rezervu” koju banke odvajaju i drže na posebnom računu kod centralne emisione banke. Da bi se donekle umirilo pregrejavanje srpske ekonomije, NBS umesto obavezne rezerve od 10% (uobičajena bankarska rezerva na Zapadu), “pooštrava” tu meru i uvodi bankarsku rezervu od 40%. Takva mera na prvi pogled zaista deluje kao razumna mera, ali, nažalost, nema razumnih mera kada je Srbija u pitanju. Ovde na scenu stupaju “monetarno sidro” i referentna kamatna stopa, i sistem dovode do apsurda.

Šta je to “monetarno sidro”? Na sajtu NBS možemo saznati koji je njen osnovni cilj:“Osnovni cilj Narodne banke Srbije jeste postizanje i održavanje stabilnosti cena…”2

Dakle, njen cilj nije sprečavanje dužničkog ropstva, smanjenje trgovinskog deficita, vođenje politike stabilnog kursa dinara (barem ne u pravom smislu reči stabilnog), sprečavanje trajnog odliva kapitala itd., već joj je osnovni cilj “održavanje stabilnosti cena”, a za ostvarenje tog svog cilja upotrebljen je mehanizam tzv. monetarno sidro. Pojednostavljeno rečeno, monetarno sidro je jedan oblik fiksnog deviznog kursa, ali za razliku od fiksnog kursa ovde NBS dozvoljava određene fluktuacije. Da li monetarno sidro može da funkcioniše u praksi? Može, ali da bi funkcionisalo mora se voditi restriktivna monetarna politika, tj. ne sme doći do nove emisije novca. Monetarno sidro ima svoju ulogu samo u uslovima male neravnoteže, u periodima nakon velike hiperinflacije, kada psihološki deluje na privredu i stanovništvo, ali čim dođe do povećane neravnoteže – monetarno sidro se mora napustiti. Mi smo sa jedne strane imali enormnu inflaciju (državnu i bankarsku emisiju novca) koja se reflektovala na tri načina:

1) na porast cenovne inflacije (uprkos fiksnom kursu kumulativna cenovna inflacija u prethodnih 7-8 godina je dostigla 500%, dok je u isto vreme kurs evra porastao za oko 80%),

2) na porast javnog i privrednog duga,

3) povećanje realne (ali u tom trenutku prikrivene) nesolventnosti bankarskog sektora;

Sa druge strane smo imali fiksni devizni kurs koji je stvarao lažnu sliku privrednog rasta i povećanja životnog standarda. Posledice takve politike su katastrofalne, privredni sistem je razoren, realni sektor beleži pad proizvodnje, novac iz devizne štednje građana je putem enormnih bankarskih profita napustio sistem, a država, privreda i stanovništvo su praktično bankrotirali.

Pošto smo u tekstu “Ekonomska depresija” već objasnili terminološki problem inflacije i cenovne inflacije, ovde možemo objasniti i termin stabilan kurs. Stabilan kurs može postojati samo ako iza njega stoji zdrava ekonomija, stabilan privredni rast, spoljnotrgovinski suficit (li barem nulti deficit), uravnotežen budžet, nulti spoljni dug itd. Kada je privreda jaka onda ona sama stoji iza stabilnosti valute, i takvoj valuti nije potrebna pomoć države, a realni kurs dinara se formira na tržištu. Ako kurs nije realan onda nije ni stabilan, tj. bez jake ekonomije nema ni stabilne nacionalne valute. Dakle, ako NBS prestane sa odbranom kursa dinara i dopusti da se kurs formira na tržištu, onda takav kurs možemo nazivati stabilnim kursom. Ukoliko NBS nastavi sa odbranom kursa dinara (u ovoj godini, za odbranu dinara, NBS će potrošiti oko 3 milijarde evra) onda  se takav kurs ne sme nazivati ni stabilnim, ni realnim, već: nestabilnim, precenjenim i veštački održavanim. Dakle, mi sada imamo veštački fiksni (relativno fiksni) devizni kurs u uslovima velike neravnoteže. Takav kurs je nemoguće braniti, i samo je pitanje vremena kada će doći do sloma. Što se duže bude čekalo sa devalvacijom dinara – negativne posledice će biti veće.

Šta je to “Currency Carry Trade”?  Da bismo objasnili o čemu se tu radi i onima kojima ekonomija nije struka, objasnićemo pojam “Currency Carry Trade-a”.

Zamislimo državu A i državu B i pretpostavimo da je odnos njihovih valuta fiksiran, tj. da u dužem periodu nema značajnijeg odstupanja u pogledu fluktuacije kursa njihovih valuta. Sada zamislimo da je kamatna stopa u državi A  5%, a u državi B 10%. U takvoj situaciji spekulativni kapital prodaje valutu države A, zatim kupuje valutu države B, i na taj način ostvaruje prinos na razlici u kamatnim stopama. Kao što vidimo, tako se može ostvariti određena dobit, ali vidimo i to da dobit nije enormna, a vidimo da postoji i rizik da se ne zaradi ništa ukoliko dođe do neočekivane promene kursa na štetu valute države B. Dakle, rizik postoji, i zato se takav kapital naziva “spekulativnim” jer se odluke donose na osnovu nepotpunih podataka. Međutim, za razliku od nesigurnosti koja prati takvu vrstu plasiranja novca u svetskim finansijskim igrama, kod nas te nesigurnosti nije bilo pa se onda ne može ni koristiti taj izraz. Kod nas je sve bilo sigurno da sigurnije ne može biti. Sa jedne strane smo imali monetarno sidro koje se praktično pretvorilo u fiksni devizni kurs (jer se nekoliko godina evro menjao za oko 82 dinara), a sa druge strane smo imali referentnu kamatnu stopu koja se takođe dugo vremena kretala od 17%-20%. Sada imamo sve podatke, ostaje nam samo da složimo kockice:

Prvo, banke po povlašćenom kursu kupuju dinare, zatim te dinare plasiraju u državne hartije od vrednosti (obveznice NBS ili trezorske zapise), ostvaruju zaradu od 17%-20%, a na kraju procesa se vraćaju u evro tako što ga kupuju opet po povlašćenoj ceni. Slična računica važi i za obavezne bankarske rezerve. Na taj način, banke su ostvarivale kumulativnu  zaradu od 20%-25%. Da li postoji rizik? Ne, kao što smo rekli, kontrolisani je postao kontrolor, tako da se, sportskim rečnikom rečeno, igralo na zicer.

Koliko novca država gubi na taj način? Teško je dati precizan odgovor bez detaljnih podataka, ali se može izvesti posredna računica. Na vrhuncu piramide  spekulativni kapital je dostizao iznos od oko 4,5 milijardi evra, što znači da je država, samo po tom osnovu, u toj godini izgubila oko 900 miliona evra. Pomalo smešno deluju oni koji pitaju šta se desilo sa novcem iz privatizacije? “Svi putevi vode u Rim”. Najveći deo novca, bilo od privatizacije, bilo od kredita, bilo od devizne štednje – otišao je u ruke stranih banaka. Uzeli su sve što se moglo uzeti, a povrh toga još im i dugujemo toliko da dug nikada ne možemo vratiti. Zaista, mora se priznati da je to genijalan, destruktivno genijalan mehanizam.

Da li je postojala barem prividna ravnopravnost učesnika u pogledu mogućnosti kupovine NBS i državnih hartija od vrednosti? Ne, osim par izuzetaka, banke imaju ekskluzivno pravo kupovine navedenih hartija od vrednosti, tj. ekskluzivno pravo isisavanja novca iz sistema.

Da li osim iz emisije zakonski krivotvorenog novca i “dilovanja” sa državom i njenim hartijama od vrednosti, banke još na neki način ostvaruju ekstra-profit? O tome sjajno piše Nebojša Katić u svom tekstu: “Bankarski raj”3 , u kome kaže da  banke u Srbiji godinama naplaćuju najveće kamatne marže, da plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi, da mnoge banke (koristeći besmislene poreske pogodnosti) godinama uopšte nisu plaćale porez, da je državni platni promet (kao i prihod od njega) galantno prenesen na banke itd. Osim toga, već smo rekli da banke po povoljnom kursu mogu prodavati i kupovati devize, zatim, oslobođene su poreza na međubankarske transakcije, ostvaruju profit na osnovu kursnih fluktuacija, samovoljno (jednostrano) menjaju uslove i uvode nadoknadu za “servisiranje računa”, i tako dalje i tako dalje.

Kada se govori o bankama, često se može čuti da su banke moderni lihvari (moderni zelenaši), ali, da li je to baš tako? Ja se ne bih složio sa tim mišljenjem jer time vređamo lihvare. Lihvari, koliko god štetni bili, ipak rade sa stvarnim novcem. Zamislimo da neki falsifikatori novca kreiraju lažni novac, a zatim taj novac plasiraju po zelenaškim kamatama! Banke posluju upravo na taj način, prvo u procesu frakcionog bankarstva kreiraju lažni novac, a zatim ga plasiraju kao kreditni novac po zelenaškim kamatama. Da poštovani čitaoci ne bi pomislili da samo pripadnici Austrijske škole ekonomije frakciono bankarstvo nazivaju krivotvorenjem novca, ovde ćemo citirati i drugi izvor. Francuski ekonomista i fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1988. godine, Moris Ale (Maurice Allais), kaže sledeće:

“U svojoj suštini, sadašnje bankarsko kreiranje novca ni iz čega, je slično, ne oklevam to da kažem jer želim da narodu bude potpuno jasno o čemu se tu radi – kreiranju novca od strane falsifikatora (krivotvoraca) novca…”

Dakle, zaključak se nameće sam po sebi – moderno bankarstvo je štetnije od lihvara.

Šta za to vreme radi NBS? Šta NBS radi sa milijardama evra (u dinarskoj protivrednosti) spekulativnog kapitala koji stoji na njenim računima? Nebojša Katić nam u vezi toga daje briljantnu analizu još u Oktobru 2008. godine u svom tekstu “Nemoguće trojstvo u krizi koje nema”.4 Teško je odabrati jedan ili dva citata jer ceo članak zaslužuje da bude citiran, ali izabraćemo ovaj deo:

“U Srbiju se tako slio višak kapitala koji ne služi privredi i koji je imobilisan u hartijama od vrednosti NBS. On iznuruje centralnu banku praveći joj ogromne gubitke zbog kamate koja se mora platiti. Taj novac je istovremeno i stalna pretnja finansijskom sistemu. Kada se nalazi u zemlji, inflatorni pritisak je stalan. Kada odluči da napusti zemlju, podiže tražnju za devizama i stvara haos na deviznom tržištu. Ovaj kapital je koristan samo i jedino sebi.”

Upravljanje deviznim rezervama

Kao što smo videli, NBS je na ime kamata godišnje trošila (i troši) nekoliko stotina miliona evra za novac koji ne služi ničemu. Zamislite sebe u sličnoj situaciji, zamislite da  uzmete od nekoga novac na čuvanje, sa tim novcem ne učinite ništa, a posle platite kamatu na taj novac koji vam nije ni trebao. Zvuči suludo, to niko normalan ne bi uradio kada bi kamatu plaćao iz svoga džepa, ali NBS u svom džepu nema svoj novac nego naš novac, a to već menja dosta toga. NBS jedan deo deviznih rezervi plasira u strane centralne banke za kamatu od 1% (mada se čulo da ona može biti i manja, svega 0.2%), te strane centralne banke zatim pozajmljuju “našim a stranim” bankama novac za kamatu od 5-6 procenata, a “naše a strane” banke plasiraju novac građanima i privredi po kamatama od 15%, 20%, 30%, ili čak 40%. Zaista neverovatno i poražavajuće.

Osim toga, dešavalo se i to da NBS deponuje devizne rezerve u banke koje su povezane sa domaćim pravnim licima, a da su ta pravna lica na taj način obezbeđivala novac kojim su učestvovala u privatizaciji državnih firmi, ili čak banaka.5 Dakle, NBS pozajmi novac po kamati od 5%-6%, zatim taj novac prebaci u devizne rezerve, onda te devizne rezerve deponuje u stranu banku za minimalnu kamatu, strana banka pozajmi novac svom srpskom “klijentu”, a taj klijent kupi srpsku banku koju kasnije preproda! Čudo neviđeno!

Kada govorimo o NBS i deviznim rezervama, ima tu dosta nelogičnih stvari. Ako je zaista tačno da je ceo iznos spekulativnog kapitala stajao na posebnim računima NBS, onda je logično očekivati da je NBS uvek imala spremne devize za slučaj da dođe do obrnutog procesa, tj. do povlačenja spekulativnog kapitala u evro. Ako je to tako, zašto je onda NBS bila u panici krajem 2008. godine kada je spekulativni kapital počeo da se povlači? Zaista, zašto je Jelašić u panici jurcao po Evropi i tražio novac kada se novac morao u likvidnoj formi nalaziti na dohvat ruke? To je jedna mala misterija. U stvari, i nije misterija, jer je jasno da novca nije bilo, već da je NBS upravljala deviznim rezervama na neodgovoran način. Nažalost, upravljanje deviznim rezervama je državna tajna tako da se onda niko od insajdera ne usuđuje da govori o tome jer može snositi zakonske sankcije. Zvuči neverovatno, ali je istinito, zamislite da se jednoj grupi ljudi da na čuvanje i upravljanje desetak milijardi evra, a da javnost ne sme znati kako se njima upravlja? Od koga se to krije? Sve svetske finansijske institucije to veoma dobro znaju, tako da nema potrebe da se od njih ništa krije, a ako svi to znaju onda je jedino logično objašnjenje – skrivanje istine od građana Srbije. Bilo kako bilo, nama ne ostaje ništa drugo nego da zaključke donosimo na osnovu retkih informacija, objavljenih u štampanim i elektronskim medijima.

Ako se zna kakva je struktura deviznih rezervi, tj. da najveći deo tih rezervi u stvari nisu nikakve rezerve već tuđi novac koji banka samo čuva i na njega plaća kamatu, zašto su se ekonomske vlasti hvalile visinom deviznih rezervi? Dva su moguća razloga:

1) ili nisu znali šta govore,

2) ili su smatrali da priprosto pučanstvo ne zaslužuje pravu informaciju, već da ga treba obasipati lažima zarad dobijanja poena u predizbornim kampanjama.

Međutim, zaista je čudno da niko ne postavi pitanje: čemu uopšte devizne rezerve? čemu uopšte centralna emisiona banka? Znam, sada takva pitanju deluju kao grom iz vedra neba, previše radikalna, ali i ta će pitanja uskoro doći na dnevni red.

Visina i struktura deviznih rezervi

U nekim normalnim uslovima, visoke devizne rezerve (posmatrane u odnosu na GDP) će imati one države koje zarađuju više nego što troše. To je sasvim logično, one države koje iz godine u godinu beleže velike suficite u razmeni sa inostranstvom, jedan deo tog novca prebacuju u devizne rezerve čime jasno stavljanju do znanja da imaju zdravu ekonomiju. Međutim, potpuno je nejasno zašto se jedna prezadužena država Srbija odlučuje za visoke devizne rezerve? Srbija prvo pozajmljuje novac od međunarodnih finansijskih institucija, zatim taj novac prebacuje u devizne rezerve, a onda te devizne rezerve opet drži u stranim bankama ili kupuje hartije od vrednosti! Ako tome dodamo i činjenicu da na pozajmljeni novac plaćamo kamatu od 6% (ili možda više od toga), a da na osnovu kamate na plasirane devizne rezerve dobijamo kamatu od oko 1% (ili cak i manje od toga), onda je sasvim jasno da takva politika upravljanja deviznim rezervama nema mnogo smisla.

Jedan od argumenata koji se često čuje kada se govori u korist visokih deviznih rezervi je i taj da time “država šalje pozitivan signal stranim ulagačima”, a sve u smislu davanja garancija stranim ulagačima. To je potpuno neodrživ argument jer je potpuno nejasno na koju se tu vrstu garancija misli? Ako je u pitanju državna (politička) garancija onda država može da daje tu garanciju i bez visokih deviznih rezervi. Ako je u pitanju ekonomska garancija, i to na način da se naše devizne rezerve koriste kao 100%-ni garantni depozit koji odgovara visini stranih ulaganja – onda je to potpuno neshvatljiv postupak jer ako država već ima sav taj novac onda i ne postoji potreba za kreditima. To su besmisleni argumenti jer nema te strane kompanije koja bi mogla biti zavarana našim “visokim deviznim rezervama”, a da je to tako vidimo po tome što skoro ni jedna velika svetska kompanija nije podizala proizvodne kapacitete u Srbiji, već je kupovano samo tržište.

Problematična je i struktura samih rezervi. Naime, u maju 2009. godine,6 čak 83% deviznih rezervi Srbije su činile hartije od vrednosti, 10% sredstava  se držalo u stranim centralnim bankama i MMF-u, a samo 7% se držalo u efektivnom stranom novcu i zlatu. U vremenu najveće krize, kada se očekivalo da će uslediti veliki lomovi i nedostatak novca, naše devizne rezerve su bile “zakucane” u problematičnim hartijama od vrednosti. Ako nisu planirali da  devizne rezerve koriste sada, u vremenu krize, kada su uopšte planirali da ih koriste? Nema podataka ni da li se radi o kratkoročnim ili dugoročnim obveznicama (bond’s maturity date) ali se na osnovu razvoja događaja lako može zaključiti da se radi o nepovoljnijoj varijanti, dakle, o dugoročnim obveznicama. Ukoliko dođe do kraha ili hiperinflacije valuta na koje obveznice glase, pretrpećemo veliki gubitak. Uostalom, ima indicija da je i došlo do velikih gubitaka:

“Otprilike 700 miliona od gotovo jedne milijarde evra sa kojima je NBS intervenisala na deviznom tržištu potiče iz menjačkih poslova – kaže naš izvor i podseća da je on još prošle godine Kuriru dostavio informaciju o tome da je trećina deviznih rezervi Srbije propala jer je plasirana kod banaka koje su pogođene hipotekarnom krizom”.7

To je veoma interesantno, naša ekonomska vlast kaže da država ne treba da se bavi privredom i investicijama, ali zato može da se kocka tuđim novcem sa stranim hartijama od vrednosti.

Promašeni ekonomski model

Na osnovu gornje analize jasno se uočava preplitanje cikličnih i necikličnih uzroka krize. U ciklične možemo svrstati ogromnu državnu i bankarsku emisiju novca, a u neciklične svrstavamo: dvovalutnost sistema, precenjen dinar, odliv kapitala na osnovu vlasničke strukture banaka, i potpuno promašeno rukovođenje NBS.

Osim toga uočavamo i elemente kriminala i ozbiljne korupcije, ali se time ovde nećemo baviti već ćemo se isključivo koncentrisati na ekonomske probleme. Ova analiza nije sama sebi cilj, već je njena svrha da nam jasno ukaže na uzroke krize, a samim tim i na moguće načine delovanja.

Na ovom mestu mogli bismo postaviti pitanja: Šta je najveći problem srpske privrede? Šta je to što presudno utiče na privredni rast? Šta je to što biste poželeli da se desi pa da Srbija najzad krene putem uspeha?

Kada biste ta pitanje postavili našim ekonomskim ekspertima, odmah biste dobili sledeći odgovor:

1) najvažnije je da obezbedimo priliv stranog kapitala,

2) otpis državnog duga,

3) otpis privrednih dugova,

4) otpis privatnih dugova itd.

Koliko je to novca ukupno? Za otpis dugova – oko 25 milijardi evra, za investicije i “pokretanje novog investicionog ciklusa” – 5 milijardi evra, dakle, sve ukupno – 30 milijardi evra, i rešen problem.

Da bismo testirali postojeći ekonomski model, i da bismo saznali da li on uopšte može da funkcioniše, moramo ga posmatrati u optimalnim uslovima. Zamislite da se, nekim čudom, Rodbardov dobri anđeo Gavrilo nađe u Srbiji, da ode do tih naših genijalnih ekonomskih eksperata, i da im kaže: gospodo eksperti, ovaj narod nije zaslužio da živi u ovakvom jadu i bedi, učinite nešto da ova država stane na noge, a ja vam dajem, ne 30, ne 40, nego celih 50 milijardi evra. Šta bi se desilo?

U postojećem, promašenom, ekonomskom modelu, desilo bi se sledeće: Vratili bi se svi dugovi, a za “novi investicioni ciklus” bi ostalo 25 milijardi evra. Kao što znamo, u državi Srbiji je platežno sredstvo dinar, tako da bi odmah svih 25 milijardi evra otišlo u NBS da se dopune devizne rezerve i da se tako celom svetu pošalje jasan signal da je Srbija zemlja budućnosti i da u nju treba investirati. Eksperti za upravljanje deviznim rezervama bi, u stilu velikih berzanskih gurua, plasirali te devizne rezerve na isti briljantni način kao i ranije (jer zašto menjati uspešnu politiku?), tako da bi 60%  bilo plasirano u strane hartije od vrednosti (dugoročne, naravno), 20% bi otišlo u najjače strane centralne banke za kamatu od ogromnih 1% (ili možda nešto nižu), 10% u prvoklasne (treba naglasiti ovo “prvoklasne”) strane komercijalne banke, a 10% bi se držalo u efektivi. Na konto ogromnih deviznih rezervi, NBS bi u roku od 2-3 godine emitovala dinare u protiv-vrednosti tih 25 milijardi evra. Kurs dinara bi se “smrznuo” u odnosu na evro na nivou 100:1 (jer uvoznoj privredi je potreban “stabilan dinar”). Strane banke bi dojurile sa spekulativnim kapitalom i kupovale dinare, a NBS (da bi sprečila pregrejavanje privrede) podigla bi nivo referentne kamatne stope, tako da bi se nivo deviznih rezervi na osnovu obaveznih bankarskih rezervi podigao za dodatnih desetak milijardi evra. Država bi zaposlila još desetak hiljada državnih činovnika (jer mladima treba dati šansu). Javna potrošnja bi se povećala (jer treba povećati tražnju). Svaki od 25 ministara bi tražio novac da u okviru svog resora pokrene novi investicioni ciklus u pogledu kupovine novih klima-uređaja (jer stari troše puno struje). Kupovna moć stanovništva bi se povećala pa bi uvozna privreda otvorila jos desetak velikih šoping molova (da se poveća konkurencija). Naša građevinska operativa bi proradila punom parom tako da bi opet za godinu dana tri puta asfaltirala jedne iste ulice (i godišnje gradila po neverovatnih 13km autoputa). Banke bi podigle kamatnu stopu na štednju i tako od stanovništva privukle novac (da slučajno nešto ne pretekne). Na svaki evro devizne štednje banke bi emitovale još dva evra kreditnog novca. I tako dalje i tako dalje…

Posle tri godine sve bi bilo još gore nego što je sada, a glavni krivac bi bio dobri Gavrilo koji nije shvatio da Srbiji nije potreban novac – već pamet.

Sada napuštamo naše nesretne eksperte, i opet, ali ovoga puta ozbiljno, postavljamo isto pitanje: Šta je to što presudno utiče na privredni rast?

Sećamo se da nam je na to pitanje već odgovorio De Soto kada je rekao da:

Svakom procesu investiranja mora prethoditi period štednje, tj. da se u sadašnjosti mora trošiti manje da bi se u budućnosti trošilo više.”

Uz to, De Soto pravi jasnu razliku između prisilne i dobrovoljne štednje i kaže da jedino dobrovoljna štednja doprinosi rastu privrede jer: svaka dobrovoljna štednja kasnije rezultira u kapitalnim proizvodima”, kao i toda se siromašna i bogata društva razlikuju upravo u veličini akumulacije kapitalnih dobara”.

De Soto-ov stav je jasan i logičan, ali, da li postoje i neki primeri u praksi koji potvrđuju njegove reči? Potvrda je stigla, 2006. godine, sa sasvim neočekivanog mesta, iz samog MMF-a, mada ne i u ime MMF-a. Raguram Radžan (Raghuram Rajan), u to vreme Ekonomski savetnik i Direktor istraživačkog centra u MMF-u, zajedno sa dvojicom kolega (Eswar Prasad i Arvind Subramanin), objavljuje jednu veoma zapaženu analizu pod nazivom: “Strani kapital i privredni rast” (Foreign Capital and Economic Growth).8

U analizi nas Radžan prvo upoznaje sa polaznom pretpostavkom koja kaže: Prvo, kapital ide od bogatih država ka siromašnim državama zato što je, po neoklasičnom modelu, marginalni proizvod po jedinici kapitala – znatno viši u siromašnim državama, jer one raspolažu obiljem jeftine radne snage a manjkom kapitala. Drugo, produktivnije siromašne države bi trebalo da budu privlačnije za strani kapital jer su sposobne da ga bolje iskoriste. I treće, veće korišćenje stranog kapitala trebalo bi da dovede do većeg privrednog rasta zbog toga što predstavlja dodatne investicione izvore, kao i zbog toga što strani kapital sa sobom donosi veću usputnu korist u obliku nove tehnologije i modernog upravljanja.

Međutim, ima li dokaza za tu pretpostavku?  Apsolutno NE, a Radžan nam u svojoj analizi daje dokaze za nešto sasvim suprotno. Radžan kaže da “kapital ne ide od bogatih država ka siromašnim državama, već suprotno, od siromašnih ka bogatim; zatim, da je netačno da, u okviru neindustrijalizovanih država, najproduktivnije države privlače najviše kapitala; i na kraju, da neindustrijalizovane države što su više izložene stranom kapitalu – privredni rast je niži.

Radžan donosi zaključak da neindustrijalizovane države nisu u mogućnosti da apsorbuju strani kapital, a da su jedini izuzetak – direktne strane investicije (FDI).

Radžan se osvrće na mišljenja koja kažu da siromašne države izvoze kapital zbog toga što privatni investitori u svojim državama ne nalaze dobre prilike za investiranje, pa se zbog toga odlučuju da investiraju u inostranstvu, tj. sa kapitalom odlaze u razvijene države.

Radžan kaže da je ovo mišljenje problematično jer se zaboravlja činjenica da privatni investitori iz siromašnih država – nemaju direktan pristup bogatim državama, a samim tim ni priliku da u njima investiraju.  Dakle, dešava se nešto sasvim drugo: Oni investiraju u domaće banke; banke investiraju u centralnu banku; a centralna banka investira u inostranstvu.

Da li nas ovaj model podseća na neki, nama dobro znani, model?  Ako se još niste setili, evo male pomoći: umesto “domaće banke” treba reći “domaće a strane banke”, i onda sve postaje mnogo jasnije.

Radžan dodaje:

– Privredni rast je veći u državama koje koriste manje stranog kapitala.

– Privredni rast je veći u državama koje više investiraju.

– Privredni rast je najveći u državama koje – i štede više, i investiraju više.

A sve ovo zajedno nam jasno pokazuje da je domaća štednja presudna za privredni rast.

Radžan ide dalje i skreće našu pažnju na kurs domaće valute:

“Sve je više dokaza koji upućuju na to da održiv rast zahteva razvoj domaćeg proizvodnog sektora, a da bi on zadržao svoju konkurentnost – ne sme biti podrivan precenjenim kursom domaće valute. Dokazi sa terena nam kazuju i to da su države koje se oslanjaju na strani kapital – sklone precenjivanju svoje valute. Veliki priliv stranog kapitala deluje negativno na izvozno orijentisanu privredu, tj. dolazi do smanjenja izvoza, a smanjen izvoz usporava privredni rast.”

U nastavku teksta Radžan daje i neke “nategnute” zaključke, ali ako znamo da pripada Čikaškoj školi ekonomije, i ako znamo da se iz statističkih podataka ipak ne može baš sve videti, onda je sasvim razumljivo da se izvede i neki pogrešan zaključak. Ovde nećemo kritikovati ono što ne valja već pohvaliti ono što je dobro, a njegova analiza nam daje mnoge korisne informacije.

Sve ovo do čega je Radžanov tim došao mukotrpnim radom, u potpunom je skladu sa onim što nam Austrijska škola ekonomije daje snagom svoga intelekta; a sve u obliku De Soto-ovog objašnjenja privrednog rasta u knjizi “Money, Bank Credit and Economic Cycles”. Sve se svodi na to da je za privredni rast od presudnog značaja domaća dobrovoljna štednja, a ako bilo šta treba da dođe iz spoljnih izvora, onda su to samo – “akumulirana kapitalna dobra”, tj. proizvodna tehnologija.


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. Radivoje Ognjanović: Ekonomska depresija http://katalaksija.com/2012/08/14/ekonomska-depresija/ []
  2. http://www.nbs.rs/export/internet/cirilica/30/30_3/index.html []
  3. http://nkatic.wordpress.com/2009/04/15/bankarski-raj/ []
  4. http://nkatic.wordpress.com/2008/10/21/nemoguce-trojstvo-u-krizi-koje-nema/ []
  5. http://akter.co.rs/component/content/article/2627-dravna-tajna.html []
  6. http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Devizne-rezerve-Srbije-na-sigurnom.sr.html []
  7. http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/smenite-ga-6805.php []
  8. http://www.imf.org/external/np/speeches/2006/082506.htm []

You may also like...