Kultura slobode

Nesta­nak naci­o­nal­nih gra­ni­ca i uspo­sta­vlja­nje trži­šno pove­za­nog sve­ta zna­či­će smrt­ni uda­rac regi­o­nal­nim i naci­o­nal­nim kul­tu­ra­ma, kao i tra­di­ci­ja­ma, obi­ča­ji­ma, mito­vi­ma i nači­ni­ma pona­ša­nja koji čine kul­tur­ni iden­ti­tet sva­ke zemlje ili regi­je. Pošto je glav­ni­na sve­ta nemoć­na da se odu­pre inva­zi­ji kul­tur­nih pro­i­zvo­da iz razvi­je­nih zema­lja — ili, budi­mo kon­kret­ni­ji, iz super­si­le, SAD, koja za sobom vuče veli­ke trans­na­ci­o­nal­ne kor­po­ra­ci­je — usko­ro će se svi­ma namet­nu­ti sever­no­a­me­rič­ka kul­tu­ra, koja će stan­dar­di­zo­va­ti svet i uni­šti­ti nje­go­vu boga­tu flo­ru raz­no­li­kih kul­tu­ra. Na taj način će svi naro­di, a ne samo male­ni i sla­bi, izgu­bi­ti svoj iden­ti­tet, svo­ju dušu, i sve­šće se na kolo­ni­je 21. veka — na zom­bi­je ili kari­ka­tu­re izva­ja­ne po kul­tur­nim nor­ma­ma jed­nog novog impe­ri­ja­li­zma koji, osim što vla­da pla­ne­tom i pla­ne­tar­nim kapi­ta­lom, voj­nom silom, a i nauč­nim zna­njem, teži da namet­ne dru­gi­ma i svoj jezik, kao i svo­je nači­ne raz­mi­šlja­nja, vero­va­nja, uži­va­nja i sanjanja.

Ovaj košmar ili nega­tiv­na uto­pi­ja o sve­tu koji, zbog glo­ba­li­za­ci­je, gubi svo­ju lin­gvi­stič­ku i kul­tur­nu šaro­li­kost i posta­je kul­tur­na svo­ji­na Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Drža­va, nije eksklu­ziv­ni domen levi­čar­skih poli­ti­ča­ra koji se nostal­gič­no osvr­ću ka Mark­su, Maou, ili Če Geva­ri. Ovaj deli­ri­jum pro­go­nje­no­sti — pod­stak­nut mržnjom i zavi­dlji­vom zlo­bom pre­ma sever­no­a­me­rič­kom dži­nu — pri­me­tan je i u razvi­je­nim zemlja­ma sa viso­kom kul­tu­rom, i ne samo u jed­nom poli­tič­kom sek­to­ru, levi­ci, nego i u cen­tru i na desnici.

U ovom pogle­du naj­ču­ve­ni­ji slu­čaj (ali ne po dobru) je Fran­cu­ska, u kojoj vidi­mo česte držav­ne kam­pa­nje u odbra­nu fran­cu­skog "kul­tur­nog iden­ti­te­ta" koji je navod­no ugro­žen glo­ba­li­za­ci­jom. Ogrom­na gale­ri­ja inte­lek­tu­a­la­ca i poli­ti­ča­ra nala­zi se u sta­nju alar­ma zbog opa­sno­sti da područ­je koje je svo­je­vre­me­no pro­i­zve­lo Mon­te­nja, Dekar­ta, Rasi­na, i Bodle­ra — a i drža­va koja je dugo bila arbi­tar u ode­va­nju, likov­nim umet­no­sti­ma, hra­ni, i u misli­la­štvu i svim duhov­nim dome­ni­ma — može dospe­ti pod oku­pa­ci­ju "Mek­do­nald­sa", "Pica hat", "Ken­ta­ki-prže­nih-pili­ća", rok i rep muzi­ke, holi­vud­skih fil­mo­va, far­me­ri­ca, teni­skih pati­ka, i T‑majica. Posle­di­ce ovog stra­ha su, izme­đu osta­lih, veli­ke nov­ča­ne dota­ci­je fran­cu­ske vla­de lokal­noj film­skoj indu­stri­ji, kao i zahte­vi da se bio­sko­pi­ma zako­nom nare­di da mora­ju pri­ka­zi­va­ti odre­đe­nu kvo­tu doma­ćih fil­mo­va i da ne sme­ju pri­ka­zi­va­ti više od odre­đe­ne kvo­te ame­rič­kih fil­mo­va. Taj strah je i razlog zbog koga opštin­ske vla­sti u Fran­cu­skoj obja­vlju­ju stro­ge direk­ti­ve i pro­pi­su­ju viso­ke kazne sva­ko­me ko na jav­nom mestu upo­tre­bi Moli­je­rov jezik zasut sme­ćem angli­ci­za­ma. (Dodu­še, kad se šeta­te kroz Pariz, sti­če­te uti­sak da se ti opštin­ski pro­pi­si baš i ne poštu­ju dosled­no.) Iz tog razlo­ga je Hoze Bove, far­mer-krstaš pro­tiv la mal­bo­uf­fe (očaj­no loše hra­ne), postao ni manje ni više nego heroj naro­da. Nedav­no je osu­đen na tri mese­ca zatvo­ra, a nje­go­va popu­lar­nost će zbog toga, po svoj pri­li­ci, porasti.

Iako veru­jem da je ovaj kul­tur­ni argu­ment pro­tiv glo­ba­li­za­ci­je nepri­hva­tljiv, tre­ba­lo bi da kon­sta­tu­je­mo da dubo­ko unu­tar nje­ga ipak posto­ji jed­na neo­spor­na isti­na. Ovaj vek, kao i svet u kome ćemo žive­ti, biće manje živo­pi­san i manje nato­pljen dru­štve­nim šare­ni­lom nego što je to bio pro­šli, dva­de­se­ti vek. Festi­va­li, nošnja, obi­ča­ji, cere­mo­ni­je, vero­va­nja i ritu­a­li koji su u pro­šlo­sti dava­li ljud­skom rodu fol­klor­nu i etno­lo­šku raz­no­vr­snost poste­pe­no nesta­ju ili se ogra­ni­ča­va­ju na manji­ne, a veći­na dru­štva ih napu­šta i pri­hva­ta dru­ge, pode­sni­je za real­nost našeg vre­me­na. Sve zemlje na pla­ne­ti Zemlji doži­vlja­va­ju ovaj pro­ces, neke brže a neke spo­ri­je; ali, to nije zbog glo­ba­li­za­ci­je. To je zbog moder­ni­za­ci­je, kojoj glo­ba­li­za­ci­ja nije uzrok, nego posle­di­ca. Sva­ka­ko da je mogu­će lamen­ti­ma pro­pra­ti­ti činje­ni­cu da se taj pro­ces doga­đa, biti nostal­gi­čan zato što u sen­ku pada­ju oni neka­da­šnji, drev­ni nači­ni živo­ta koji, naro­či­to kad ih mi iz svo­je dana­šnje pozi­ci­je gle­da­mo, izgle­da­ju pre­pu­ni zaba­ve, ori­gi­nal­no­sti i boje. Ali ovaj pro­ces je nei­zbe­žan. Tota­li­tar­ni reži­mi u zemlja­ma kao što su Kuba ili Sever­na Kore­ja, u sil­nom stra­hu da će ih ma kakvo otva­ra­nje uni­šti­ti, podi­žu zidi­ne oko sebe i uvo­de sva­ko­ja­ke cen­zu­re i zabra­ne pro­tiv moder­no­sti. Ali čak ni oni nisu u sta­nju da zau­sta­ve spo­ru infil­tra­ci­ju moder­no­sti i postup­no pot­ko­pa­va­nje nji­ho­vog tako­zva­nog kul­tur­nog iden­ti­te­ta. U teo­ri­ji je možda mogu­će da neka drža­va zadr­ži taj svoj iden­ti­tet, ali samo ako odlu­či — poput nekih ple­me­na u Afri­ci ili u Ama­zo­ni­ji — da živi u total­noj izo­la­ci­ji, da pre­se­če sve veze sa dru­gim naci­ja­ma, ako se opre­de­li za samo­do­volj­nost. Kul­tur­ni iden­ti­tet saču­van u tom obli­ku vra­tio bi tu ljud­sku zajed­ni­cu na pre­i­sto­rij­ski život­ni standard.

Isti­na je da zbog moder­ni­za­ci­je nesta­ju mno­gi tra­di­ci­o­nal­ni nači­ni živo­ta. Ali, u isto vre­me ona otva­ra nove moguć­no­sti; ona je važan korak napred za celo­kup­no ljud­sko dru­štvo. Iz tog razlo­ga naro­di, kad im se osta­vi moguć­nost slo­bod­nog izbo­ra, opre­de­lju­ju se, pone­kad i nasu­prot ono­me što bi se svi­đa­lo nji­ho­vim lide­ri­ma ili inte­lek­tu­al­nim tra­di­ci­o­na­li­sti­ma, ipak za moder­ni­za­ci­ju, i to bira­ju jasno i gla­sno, bez ika­kve dvosmislenosti.

Optu­žbe pro­tiv glo­ba­li­za­ci­je a u korist kul­tur­nog iden­ti­te­ta otkri­va­ju jed­nu sta­tič­nu kon­cep­ci­ju kul­tu­re. Ta kon­cep­ci­ja nije zasno­va­na na isto­rij­skoj isti­ni. Koje su to kul­tu­re osta­le za sva vre­me­na nepro­men­lji­ve, nedo­tak­nu­te vre­me­nom? Da bismo ih našli, mora­mo tra­ga­ti među male­nim i pri­mi­tiv­nim magij­sko-reli­gij­skim zajed­ni­ca­ma koje žive u peći­na­ma, obo­ža­va­ju grom i poje­di­ne zve­ri, i koje su, zbog svo­je pri­mi­tiv­no­sti, sve manje spo­sob­ne da se odu­pru eksplo­a­ta­ci­ji ili čak istre­blje­nju. Sve dru­ge kul­tu­re, a naro­či­to one koje ima­ju pra­vo da se nazi­va­ju moder­nim i živim, evo­lu­i­ra­le su do te mere da su sada samo mut­ni odsja­ji ono­ga što su bile pre samo dve-tri gene­ra­ci­je. Ovu evo­lu­ci­ju lako je uoči­ti u zemlja­ma kao što su Fran­cu­ska, Špa­ni­ja i Engle­ska, gde su pro­me­ne tokom posled­njih pede­set godi­na bile tako dubo­ke i spek­ta­ku­lar­ne da bi danas jedan Mar­sel Prust, Fre­de­ri­ko Gar­si­ja Lor­ka ili Vir­dži­ni­ja Vulf teško pre­po­zna­li dru­štva u koji­ma su rođe­ni — i čijoj obno­vi su svo­jim deli­ma toli­ko doprineli.

Pojam "kul­tur­nog iden­ti­te­ta" je opa­san. Sa dru­štve­ne tač­ke gle­di­šta, on je sum­njiv i veštač­ki, ali, ne više od toga; među­tim, kad se gle­da iz poli­tič­ke per­spek­ti­ve, vidi­mo da on ugro­ža­va naj­dra­go­ce­ni­je dostig­nu­će čove­čan­stva: slo­bo­du. Ne pori­čem ja da lju­di koji govo­re istim jezi­kom, koji su rođe­ni i žive na istoj teri­to­ri­ji, koji se suo­ča­va­ju sa istim pro­ble­mi­ma i prak­ti­ku­ju istu reli­gi­ju i obi­ča­je ima­ju i neke zajed­nič­ke oso­bi­ne. Ali taj zajed­nič­ki ime­ni­te­lj ne može nika­da u pot­pu­no­sti defi­ni­sa­ti nijed­nog of njih; on samo uki­da ili baca na neku pre­zre­nu dru­go­ra­zred­nu ravan sve one jedin­stve­ne atri­bu­te i crte po koji­ma se jedan član gru­pe razli­ku­je od osta­lih. Kon­cept iden­ti­te­ta, osim kada se pri­me­nju­je samo na poje­din­ce i ni na šta dru­go, inhe­rent­no je reduk­ci­o­ni­stič­ki i dehu­ma­ni­zu­ju­ći, on je jed­na kolek­ti­vi­stič­ka i ide­o­lo­ška apstrak­ci­ja izvu­če­na iz sve­ga ono­ga što je ori­gi­nal­no i kre­a­tiv­no u ljud­skom biću, sve­ga ono­ga što nije namet­nu­to nasle­đem, geo­gra­fi­jom ili dru­štve­nim pri­ti­skom. Istin­ski iden­ti­tet pro­i­sti­če iz spo­sob­no­sti ljud­skih bića da se odu­pru takvim pri­ti­sci­ma i da im pro­tiv­sta­ve slo­bod­ne postup­ke koje sami izmisle.

Pojam "kolek­tiv­nog iden­ti­te­ta" je ide­o­lo­ška fik­ci­ja i teme­lj naci­o­na­li­zma. Po mišlje­nju mno­gih etno­lo­ga i antro­po­lo­ga, kolek­tiv­ni iden­ti­tet nije isti­na čak ni kod naj­ar­ha­ič­ni­jih ljud­skih zajed­ni­ca. Prak­ti­ko­va­nje istih postu­pa­ka i obi­ča­ja može biti od bit­nog zna­ča­ja za odbra­nu jed­ne dru­štve­ne gru­pe, to je isti­na; ali, uvek pre­o­sta­ne i jed­na širo­ka mar­gi­na ini­ci­ja­ti­ve i kre­a­tiv­no­sti među čla­no­vi­ma gru­pe, a indi­vi­du­al­ne razli­ke pre­o­vla­da­va­ju nad kolek­tiv­nim crta­ma čim poč­ne­te da raz­ma­tra­te nekog poje­din­ca kao takvog, a ne kao "čla­na" koji je puki peri­fer­ni ele­ment jed­nog kolek­ti­vi­te­ta. Glo­ba­li­za­ci­ja radi­kal­no širi i sta­vlja na ras­po­la­ga­nje svim gra­đa­ni­ma ove pla­ne­te moguć­nost da sva­ko kon­stu­i­še svoj lič­ni kul­tur­ni iden­ti­tet, svo­jom sop­stve­nom volj­nom akci­jom, u skla­du sa svo­jim pre­fe­ren­ci­ja­ma i intim­nim moti­va­ci­ja­ma. Gra­đa­ni više nisu pod oba­ve­zom, kao u pro­šlo­sti i kao na još mno­gim mesti­ma i u sada­šnjo­sti, da respek­tu­ju jedan iden­ti­tet koji ih zatva­ra u kon­cen­tra­ci­o­ni logor iz koga nema beža­nja — iden­ti­tet koji im se name­će kroz jezik, naci­ju, crkvu i obi­ča­je mesta gde su se rodi­li. U tom smi­slu, glo­ba­li­za­ci­ju mora­mo doče­ka­ti dobro­do­šli­com, jer ona pri­met­no širi hori­zon­te indi­vi­du­al­ne slobode.

Dve isto­ri­je jed­nog kontinenta

Možda je Latin­ska Ame­ri­ka naj­bo­lji pri­mer do koje mere su veštač­ki i apsurd­ni svi poku­ša­ji uspo­sta­vlja­nja kolek­tiv­nog iden­ti­te­ta. Kakav bi mogao biti kul­tur­ni iden­ti­tet Latin­ske Ame­ri­ke? Šta bi to bilo uklju­če­no u jed­nu kohe­rent­nu zbir­ku vero­va­nja, obi­ča­ja, tra­di­ci­ja, postu­pa­ka i mito­lo­gi­ja koja navod­no daje ovom regi­o­nu neki obje­di­nje­ni per­so­na­li­tet, uni­ka­tan i nepre­no­siv? Naša isto­ri­ja je isko­va­na u inte­lek­tu­al­nim pole­mi­ka­ma — od kojih su neke bile veo­ma žesto­ke — koje su poku­ša­va­le da odgo­vo­re na ovo pita­nje. Naj­slav­ni­ja je ona koja je zapo­če­la rano u dva­de­se­tom veku i u kojoj su se u are­ni našli s jed­ne stra­ne hispa­ni­sti, a sa dru­ge stra­ne zastup­ni­ci domo­ro­da­ca; ona je ima­la odje­ke širom kontinenta.

Za hispa­ni­ste kao što su Hoze De La Riva Agu­e­ro, Vik­tor Andres Bela­un­de i Fran­ci­sko Gar­si­ja Kal­de­ron, Latin­ska Ame­ri­ka je rođe­na onda kada je, zahva­lju­ju­ći Otkri­ću i Osva­ja­nju, pri­po­je­na špan­skom i por­tu­gal­skom jezi­ku, i kad je, pri­hva­ta­njem hri­šćan­stva, posta­la deo Zapad­ne civi­li­za­ci­je. Hispa­ni­sti nisu oma­lo­va­ža­va­li pre-hispan­ske kul­tu­re, ali su sma­tra­li da te kul­tu­re sači­nja­va­ju samo jedan sloj — i to ne pri­ma­ran — jed­ne soci­jal­ne i isto­rij­skle real­no­sti koja je svo­ju pri­ro­du i svoj per­so­na­li­tet upot­pu­ni­la tek zahva­lju­ju­ći oži­vlja­va­ju­ćem uti­ca­ju Zapada.

Zastup­ni­ci domo­ro­da­ca, tako­zva­ni indi­ge­ni­sti, odba­ci­li su sa moral­nom indig­na­ci­jom te bla­go­de­ti koje su Evro­plja­ni navod­no done­li u Latin­sku Ame­ri­ku. Po mišlje­nju indi­ge­ni­sta, naš iden­ti­tet nala­zi svo­je kore­ne i svo­ju dušu u pre-hispan­skim kul­tu­ra­ma i civi­li­za­ci­ja­ma, čiji su razvoj i moder­ni­za­ci­ja bru­tal­no sase­če­ni i zga­že­ni nasi­ljem pri­do­šli­ca, cen­zu­rom, repre­si­jom i mar­gi­na­li­za­ci­jom, ne samo tokom tri veka kolo­ni­ja­li­zma, nego i kasni­je, posle uvo­đe­nja repu­bli­kan­skog ure­đe­nja. Po indi­gen­skim misli­o­ci­ma, auten­tič­ni "ame­rič­ki izraz" tj. "ame­rič­ka ekspre­si­ja" (da upo­tre­bi­mo naslov jed­ne knji­ge Hozea Leza­me Lime) leži u svim onim kul­tur­nim mani­fe­sta­ci­ja­ma — od domo­ro­dač­kih jezi­ka do vero­va­nja, ritu­a­la, likov­nih umet­no­sti i popu­lar­nih nači­na pona­ša­nja — koje su se opi­ra­le zapad­njač­koj kul­tur­noj opre­si­ji i koje su izdr­ža­le do naših dana. Jedan ugled­ni isto­ri­čar naklo­njen ovoj tač­ki gle­di­šta, Peru­a­nac po ime­nu Luis E. Val­ka­rel, čak je rekao da sve crkve, mana­sti­re i dru­ge spo­me­ni­ke kolo­ni­jal­ne arhi­tek­tu­re tre­ba spa­li­ti zato što pred­sta­vlja­ju "Anti-Peru". Sve su to lažne stva­ri, kaže on, nega­ci­je čistog izvor­nog ame­rič­kog iden­ti­te­ta koji se zasni­va isklju­či­vo na indi­ge­nim kore­ni­ma. A jedan od naj­o­ri­gi­nal­ni­jih roma­no­pi­sa­ca u Latin­skoj Ame­ri­ci, Hoze Maria Agu­e­das, čije pri­če se odli­ku­ju veli­kom deli­kat­no­šću i vibrant­nim moral­nim pro­te­stom, ispri­čao je ep o opstan­ku kul­tu­re Kve­čua u and­skom sve­tu, opstan­ku upr­kos guše­ćem i izo­bli­ču­ju­ćem pri­su­stvu Zapada.

Hispa­ni­zam i indi­ge­ni­zam dali su odlič­ne isto­rij­ske ese­je i veo­ma kre­a­tiv­na knji­žev­na dela, ali, oce­nji­va­ne iz naše sada­šnje per­spek­ti­ve, obe te dok­tri­ne izgle­da­ju jed­na­ko sek­ta­ške, reduk­ci­o­ni­stič­ke i lažne. Ni jed­na ni dru­ga ne mogu uklo­pi­ti ekspan­ziv­nu raz­no­vr­snost Latin­ske Ame­ri­ke u svo­je pri­pre­mlje­ne ludač­ke košu­lje; obe ima­ju zadah rasi­zma. Ko bi se danas usu­dio da tvr­di da su jedi­ni legi­tim­ni pred­stav­ni­ci Latin­ske Ame­ri­ke "Hispa­ni­ci" ili "Indi­jan­ci"?

Pa ipak, nasto­ja­nja da se isku­je i izo­lu­je naš distinkt­ni "kul­tur­ni iden­ti­tet" nasta­vlja­ju se, sa poli­tič­kim i inte­lek­tu­al­nim žarom koji bi zaslu­ži­vao da bude usme­ren ka nekim dostoj­ni­jim cilje­vi­ma. Poku­ša­ji da se jed­nom naro­du namet­ne kul­tur­ni iden­ti­tet ekvi­va­lent su zaklju­ča­va­nja tog naro­da u zatvor i uskra­ći­va­nja tim lju­di­ma upra­vo one jed­ne slo­bo­de koja je od svih naj­dra­go­ce­ni­ja — a to je slo­bo­da da bira­ju šta, ko i kako žele da budu. Latin­ska Ame­ri­ka ima ne jedan, nego mno­go kul­tur­nih iden­ti­te­ta; nije­dan od njih ne može sebi pri­pi­si­va­ti neku veću legi­tim­nost ili čisto­tu nego osta­li. Narav­no, Latin­ska Ame­ri­ka je u sebe uklju­či­la i pre-hispan­ski svet i nje­go­ve kul­tu­re, koje u Mek­si­ku, Gva­te­ma­li i and­skim zemlja­ma ima­ju i danas tako veli­ku soci­jal­nu sna­gu. Ali Latin­ska Ame­ri­ka je tako­đe ogro­man roj govor­ni­ka špan­skog i por­tu­gal­skog jezi­ka, koji iza sebe ima­ju pet veko­va tra­di­ci­je i koji su svo­jim pri­su­stvom i delo­va­njem sva­ka­ko odlu­ču­ju­će uti­ca­li na izgled i odli­ke ovog kon­ti­nen­ta. A zar nije Latin­ska Ame­ri­ka jed­nim delom sači­nje­na i od onog što je afrič­ko, i što je na naše oba­le sti­glo u isto vre­me kad i Evro­pa? Zar nije afrič­ko pri­su­stvo nei­zbri­si­vo utka­no u našu kožu, našu muzi­ku, naše idi­o­sin­kra­zi­je, naše dru­štvo? Kul­tur­ni, etnič­ki i soci­jal­ni sastoj­ci koji čine Latin­sku Ame­ri­ku pove­zu­ju nas sa goto­vo svim regi­o­ni­ma i kul­tu­ra­ma sve­ta. Ima­mo mi kul­tur­nih iden­ti­te­ta toli­ko mno­go, da je to kao i da nema­mo nije­dan. Ta stvar­nost je, nasu­prot ono­me što naci­o­na­li­sti veru­ju, naše naj­ve­će bogat­stvo. Ona je tako­đe i odlič­na legi­ti­ma­ci­ja, kre­di­bi­li­tet koji nam omo­gu­ću­je da se ose­ća­mo kao puno­prav­ni gra­đa­ni našeg glo­ba­li­zo­va­nog sveta.

Lokal­ni gla­so­vi, glo­bal­na čujnost

Strah od ame­ri­ka­ni­za­ci­je pla­ne­te Zemlje više je ide­o­lo­ška para­no­ja, nego real­nost. Nema sum­nje, narav­no, da je sa glo­ba­li­za­ci­jom engle­ski postao gene­ral­ni jezik našeg vre­me­na, kao što je latin­ski bio u Sred­njem veku. Uspon engle­skog će se nasta­vi­ti, jer je on danas instru­ment bez koga se ne može u među­na­rod­nim trans­ak­ci­ja­ma i komu­ni­ka­ci­ja­ma. Ali, da li to mora biti na šte­tu dru­gih veli­kih jezi­ka? Apso­lut­no ne. Zapra­vo je isti­na suprot­na. Išče­za­va­nje gra­ni­ca i sve veća među­za­vi­snost sve­ta jesu ele­men­ti koji pod­sti­ču nove gene­ra­ci­je da uče o dru­gim kul­tu­ra­ma i da se među­sob­no asi­mi­lu­ju sa nji­ma, ne samo iz hobi­ja nego zato što to mora­ju, jer je danas spo­sob­nost da se govo­ri neko­li­ko jezi­ka i da se uspe­šno plo­vi kroz razne kul­tu­re posta­la ključ­na za pro­fe­si­o­nal­ni uspeh. Raz­mo­tri­te slu­čaj špan­skog jezi­ka. Pre pola veka, oni koji su govo­ri­li špan­ski bili su zajed­ni­ca koja gle­da "ka unu­tra"; pro­jek­to­va­li smo sebe samo na neko­li­ko vrlo ogra­ni­če­nih nači­na izvan naših tra­di­ci­o­nal­nih lin­gvi­stič­kih okvi­ra. Danas je špan­ski jezik dina­mi­čan, on se buj­no razvi­ja, uspo­sta­vlja svo­je mosto­bra­ne ili čak ogrom­ne nove teri­to­ri­je na svih pet kon­ti­ne­na­ta. Činje­ni­ca da u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Drža­va­ma živi nekih 25 do 30 mili­o­na onih koji govo­re špan­ski obja­šnja­va zašto su dvo­ji­ca nedav­nih pred­sed­nič­kih kan­di­da­ta u SAD, guver­ner Tek­sa­sa Džordž Buš i pot­pred­sed­nik Al Gor, svo­je kam­pa­nje vodi­li ne samo na engle­skom nego i na španskom.

Koli­ko mili­o­na mla­dih lju­di širom pla­ne­te je odgo­vo­ri­lo na iza­zo­ve glo­ba­li­za­ci­je tako što su nau­či­li japan­ski, nemač­ki, man­da­rin-kine­ski, kan­ton­ski, ruski ili fran­cu­ski? Na sre­ću, ova ten­den­ci­ja će se u dola­ze­ćim godi­na­ma poja­ča­va­ti. Zato se naj­bo­lja odbra­na naših kul­tu­ra i jezi­ka sasto­ji u tome da ih pro­mo­vi­še­mo žustro svud po ovom novom sve­tu, a ne da se odbram­be­no zgu­ri­mo da bismo "odo­le­li" u naiv­nom vero­va­nju da posto­ji neka vak­ci­na pro­tiv opa­sno­sti zva­ne engle­ski jezik. Oni koji su za odbram­be­no zatva­ra­nje, svo­jim posto­ja­njem kažu mno­go o kul­tu­ri, ali oni su u veći­ni slu­ča­je­va nezna­li­ce; oni pri­kri­va­ju svo­ju pra­vu voka­ci­ju, a to je naci­o­na­li­zam. Ništa nije toli­ko u ras­ko­ra­ku sa uni­ver­za­li­zmom kul­tu­re kao ta loka­li­stič­ka, isklju­či­telj­ska, zbr­ka­na vizi­ja koju naci­o­na­li­sti, nastu­pa­ju­ći iz svo­jih per­spek­ti­va, poku­ša­va­ju namet­nu­ti kul­tur­nom živo­tu. Naj­lep­ša lek­ci­ja koju od kul­tu­ra može­mo nau­či­ti jeste ona koja kaže da nji­ma samim, kul­tu­ra­ma, nije potreb­no da ih šti­te ni biro­kra­ti ni kome­sa­ri, ni gvo­zde­ne rešet­ke, ni carin­ska izo­la­ci­ja, da bi osta­le žive i buj­ne; napro­tiv, od takvih poku­ša­ja zašti­te kul­tu­ra se samo spa­ru­ši ili čak tri­vi­ja­li­zu­je. Kul­tu­re mora­ju žive­ti slo­bod­no, u stal­nom tiska­nju i rva­nju sa dru­gim kul­tu­ra­ma. To ih reno­vi­ra i pod­mla­đu­je, to im dopu­šta da evo­lu­i­ra­ju i da se pri­la­go­đa­va­ju nepre­sta­nom toku živo­ta. U anti­ci, latin­ski nije ubio kul­tu­ru Grka; napro­tiv, umet­nič­ka ori­gi­nal­nost i inte­lek­tu­al­na dubi­na helen­ske kul­tu­re pro­že­la je i nato­pi­la rim­sku civi­li­za­ci­ju kroz koju su, zatim, filo­zo­fi­je Pla­to­na i Ari­sto­te­la i Home­ro­vi spe­vo­vi sti­gli do celog sve­ta. Neće od glo­ba­li­za­ci­je išče­znu­ti lokal­ne kul­tu­re; u opštoj svet­skoj otvo­re­no­sti, sve ono iz ma koje lokal­ne kul­tu­re što zai­sta vre­di, što je stvar­no dobro, pre­ži­ve­će i naći će nove plod­ne teri­to­ri­je za procvat.

Ovo se deša­va u Evro­pi, svu­da. Naro­či­to vre­di zapa­zi­ti Špa­ni­ju u kojoj se sada doga­đa izra­zi­ti pro­cvat tamo­šnjih regi­o­nal­nih kul­tu­ra. One su u vre­me dik­ta­to­ra, gene­ra­la Fran­ci­ska Fran­ka, suzbi­ja­ne i osu­đi­va­ne da se drže u taj­no­sti. Ali, sa dola­skom demo­kra­ti­je, oslo­bo­đe­no je boga­to kul­tur­no šare­ni­lo Špa­ni­je, kome je sad dozvo­lje­no da se razvi­ja slo­bod­no. U toj zemlji je na sna­zi režim auto­no­mi­ja, pod kojim su lokal­ne kul­tu­re izvan­red­no pro­cve­ta­le, naro­či­to u Kata­lo­ni­ji, Gali­ci­ji i Baski­ji, ali tako­đe i u osta­lim delo­vi­ma Špa­ni­je. Narav­no, ne sme­mo meša­ti ove regi­o­nal­ne kul­tur­ne pre­po­ro­de, koji su pozi­tiv­ni i obo­ga­ću­ju­ći, sa feno­me­nom naci­o­na­li­zma, koji je ozbilj­na pret­nja kul­tu­ri slobode.

Engle­ski pisac T. S. Eli­ot je 1948. godi­ne u svom pro­sla­vlje­nom ese­ju "Bele­ške za defi­ni­ci­ju kul­tu­re" pred­ska­zao da će ljud­ski rod doži­ve­ti rene­san­su lokal­nih i regi­o­nal­nih kul­tu­ra. U to vre­me čini­lo se da je ovo pro­ro­čan­stvo veo­ma sme­lo. Ali glo­ba­li­za­ci­jom će se ono naj­ve­ro­vat­ni­je ostva­ri­ti već u 21. veku, a mi zbog toga tre­ba da bude­mo sreć­ni. Pre­po­rod malih, lokal­nih kul­tu­ra vra­ti­će ljud­skom rodu onu boga­tu mno­go­stru­kost pona­ša­nja i iska­zi­va­nja koju je naci­o­nal­na drža­va uni­šti­la u poku­ša­ju da stvo­ri tako­zva­ne naci­o­nal­ne iden­ti­te­te kra­jem 18. i naro­či­to u 19. veku. (Na ovaj fakt se lako zabo­ra­vi, ili ga mi i sami poku­ša­va­mo zabo­ra­vi­ti zato što ima vrlo sumor­ne moral­ne kono­ta­ci­je.) Naci­o­nal­ne kul­tu­re su u mno­gim slu­ča­je­vi­ma iski­va­ne u krvi i ognju, zabra­na­ma da se u ško­li pre­da­je ili ma šta obja­vlju­je na lokal­nim narod­nim dija­lek­ti­ma ili da ma ko prak­ti­ku­je reli­gi­ju ili obi­ča­je u ma kakvom ras­ko­ra­ku sa onim što je naci­ja-drža­va sma­tra­la ide­al­nim. Na taj način je u mno­gim zemlja­ma sve­ta naci­ja-drža­va nasil­no name­ta­la lokal­nim kul­tu­ra­ma jed­nu kul­tu­ru, domi­nant­nu, a njih je suzbi­ja­la i eli­mi­ni­sa­la iz zva­nič­nog živo­ta. Ali, suprot­no upo­zo­re­nji­ma onih koji se pla­še glo­ba­li­za­ci­je, nije lako u pot­pu­no­sti izbri­sa­ti kul­tu­re — ma koli­ko male­ne one bile — ako iza njih sto­ji boga­ta tra­di­ci­ja i narod koji ih prak­ti­ku­je, makar i taj­no. A danas, zahva­lju­ju­ći sla­blje­nju naci­o­nal­ne drža­ve, vidi­mo povra­tak zabo­ra­vlje­nih, mar­gi­na­li­zo­va­nih i ućut­ki­va­nih lokal­nih kul­tu­ra koje poka­zu­ju zna­ke novog dina­mič­nog živo­ta u veli­kom kon­cer­tu ove glo­ba­li­zo­va­ne planete.

Mario Var­gas Ljosa