Milton Fridman i moralno dobro

Milton Fridman spada među one koji favorizuju vrednosno neutralnu, od morala izuzetu odbranu slobodnog društva. U ovom tekstu razmatram njegov osnovni argument u tom pravcu, naime, tvrdnju da moralno znanje povlači autoritarnu politiku. Tvrdim da je to pogrešno zato što moralno delovanje ne podrazumeva primoravanje ljudi da budu moralni – da citiram Imanuela Kanta, „treba“ implicira „može“.

Milton Fridman kaže:

„krucijalno pitanje koje svako ko veruje u slobodu mora da postavi sebi jeste da li drugom čoveku treba prepustiti da svojevoljno greši. Ako zaista znaš šta je greh, ako si aposlutno siguran da ti se istina obelodanila, ne možeš pustiti drugog čoveka da greši. Moraš ga sprečiti.“ ((„Intervju s Miltonom Fridmanom“, Reason, avgust  1977, str. 28.))

Takođe, u Kapitalizmu i slobodi, kaže sledeće:

„Liberal ljude shvata kao nesavršena bića. On problem društvene organizacije posmatra kao negativan problem sprečavanja „loših“ ljudi da nanose štetu, isto kao i omogućavanja „dobrim“ ljudima da čine dobro; naravno, „loši“ i „dobri“ ljudi mogu biti jedni te isti, zavisno od toga ko o njima sudi“ ((Milton Fridman, Kapitalizam i sloboda, Global Book, Novi Sad, 1997.))

Dobro je poznato da je Fridman bio pobornik ideje slobode i da je negirao da se zaista može znati „šta je greh“ jer se ne može biti pobornik slobode „ako si apsolutno siguran da ti se istina obelodanila“, u kom slučaju „ne možeš pustiti drugog čoveka da greši“.

Razmotriću da li je ispravno ovakvo skeptičko shvatanje „grešenja“, ili vrline i poroka, i, ako nije, da li odatle sledi da se sloboda mora žrtvovati i da ne možemo „pustiti drugog čoveka da greši“. Takođe, želim da pokažem da Fridmanova subjektivistička pozicija povodom „’loših’ i ’dobrih’ ljudi“ vodi zabludi.

Dakle, prvo, šta Fridman podrazumeva pod grešnošću? Bez pribegavanja religijskom stanovištu, reč „grešnost“ može da se odnosi na nešto loše, nemoralno, neetičko, i to izgleda jeste smisao u kome je Fridman koristi. On tvrdi da ako neko s apsolutnom sigurnošću zna da neko drugi čini nešto nemoralno, neetičko, moralno ili etički pogrešno, onda ta osoba treba da spreči ovu drugu osobu. Ali, zašto bi se držali ovakvog gledišta?

Glavni argument za to je da svako treba da unapređuje dobro, što Fridman prihvata, istovremeno negirajući da se može znati u čemu se ono sastoji. Pretpostavimo da neko ne uspeva da postigne dobro, ili, da taj radi ono što nije dobro, a da neko drugi zna za to, i u mogućnosti je da ispravi celu stvar, tada bi obaveza unapređivanja dobra naterala čoveka da učinio upravo ono što Fridman predlaže: naime, da se umeša u poslove drugog čoveka, spreči tu individuu da počini greh, ili da njega ili nju primora da učini ono što je ispravno. Takvo gledište bi sledilo iz ubeđenja da je za moralne subjekte najvažnije to da li oni proizvode neko dobro ili ga ne proizvode. Recimo da je neko moralno obavezan da proizvede više zdravlja u svetu nego što sada postoji. Takva bi osoba učinila dobru, ili ispravnu stvar, stvarajući više zdravlja u odnosu na trenutno stanje. Ovo je konsekvencijalističko shvatanje dobra – dobro se nalazi u izvesnim posledicama (a rđavost u drugim) koje ljudska bića mogu stvoriti ili izbeći da stvore.

Ako, dakle, neka druga osoba zna da neko ne uspeva da proizvede ono što je dobro, u slučaju kada se ta osoba može ponašati različito od onoga kako se on ili ona ponaša, ta osoba je može primorati da se ponaša kako bi se on ili ona ponašali, bez upravo pomenutog postizanja nečega još boljeg, onda ta osoba treba da primora drugu da se ponaša onako kako bi se on ili ona ponašali.

Ovakvo gledište nailazi, ipak, na jedan problem. Ono razdvaja dobro koje se stvara od namere ili izbora subjekta delovanja. Jedino što se ovde računa jeste da li se dobar rezultat proizvodi ili ne. Ali ako je to način na koji su ljudska bića dobra, onda ona mogu biti dobra potpuno slučajno, kao što mogu biti i loša. Neko se ponaša na određeni način i onda se dogodi da to rezultira nečim dobrim, iako sam subjekt delovanja to nije nameravao. Tako, po Fridmanovom objašnjenju dobrih radnji, ova osoba čini dobro. Međutim, to što neko čini dobro ne može se odnositi na slučajnu proizvodnju dobrog. Nikome se ne mogu pripisati dobra dela koja su dobra samo zahvaljujući tome što slučajno imaju dobre posledice.

Stoga, da bi se izbegla ovakva posledica, mora se odbaciti Fridmanova pozicija i prihvatiti potpuno drugačija. Jedna prednost takvog postupka sastojala bi se u načinu da se sloboda zaštiti bez pribegavanja paradoksalnom Fridmanovom skepticizmu. Taj skepticizam je paradoksalan zato što je očigledno da Fridman poštovanje suverenosti, autonomije drugih ljudi, smatra dobrom stvari. On je izvesno smatrao da je nenapadanje drugih, neoduzimanje slobode delovanja drugim ljudima, nešto vredno, čak za moralnu pohvalu. Zbog čega drugog bi inače trebalo odabrati slobodno a ne neslobodno društvo? Ako taj odabir nije nastao na slučajan način, poput, recimo, bacanja novčića, onda mora biti nekako opravdan. A to bi bio čvrst moralni ili etički argument. Time se ne bi proizveo paradoks prisutan u Fridmanovoj poziciji, koji spaja moralni skepticizam s ubeđenjem u moralnost poštovanja suvereniteta drugih ljudi, ili njihove nezavisnosti.

Takvo gledište je dostupno ukoliko je valjana ideja dobra ona koja se pripisuje slobodnoj volji, sposobnosti da se bira između ispravnih i pogrešnih postupaka, a moralno ispravni postupci se razumeju kao stvar izbora, a ne kao nešto slučajno. Zahvaljujući ovom pristupu možemo znati šta je ispravno ili pogrešno da drugi čine, ali iz toga znanja nikako ne sledi ovlašćenje da se oni primoraju da propisno deluju. Ispravni ili pogrešni postupci su stvar slobodne odluke. Drugačije rečeno, moralno dobro delovanje je ono koje je slobodno odabrano, ne prosto propisno ponašanje.

Naravno, pripisivati ljudima slobodu volje jeste nešto što je uvek bilo, i što još uvek jeste, veoma kontroverzno. Međutim, ako ocenjivanje postupaka ljudi ikada treba da postane valjano, čak i razumljivo, onda mora postojati nešto poput ideje da ljudi poseduju slobodnu volju. To je tako čak i u slučaju da se kritika odnosi samo na njihovu logiku, gramatiku ili manire. Da bi jedna osoba okrivila drugu za loše razmišljanje podrazumeva se da je ta osoba već uključena – ili je bila slobodna da se uključi – u ispravno razmišljanje.

Preveo Aleksandar Novaković