Tržište treba da proizvodi privredni rast a ne država

Ekonom:east: Na čemu bi trebalo da se zasniva budući model privrednog rasta, s obzirom da se dosadašnji, baziran na zaduživanju, nije pokazao kao održiv?

Novaković: Dosadašnji modeli privrednog rasta bili su pogrešni jer su u osnovi polazili od toga da je država ta koja treba da rukovodi privrednim rastom.

Perspektivu treba obrnuti i reći da je tržište (zapravo, akteri na tržištu) to koje treba da indukuje dinamiku rasta. Logika je jednostavna: što razvijenije tržište – to veći rast, što neslobodnije, regulisanije tržište – to manji rast, veća korupcija i veća potreba za zaduživanjem u inostranstvu. Problem u Srbiji, ali i u drugim tranzicionim zemljama, jeste to što ovakav model rasta podrazumeva radikalne reforme koje po pravilu znače „političko samoubistvo“ onih koji ih sprovode. Jer, preporučena (protržišno orijentisana) strategija podrazumeva povlačenje države iz sfere ekonomije, odnosno deregulaciju, smanjivanje državne administracije, ukidanje besmislenih propisa koji guše razvoj biznisa i, naravno, smanjenje poreskih opterećenja. Dakle, sve ono što će omogućiti da se tržište razvije i da samostalno diktira tempo razvoja.To znači sveukupno smanjenje opsega uključenosti politike u naš život, ali i smanjenje privlačnosti političkog angažmana kao prilike za lično bogaćenje. U razvijenim tržišnim demokratijama ljudi u politiku pretežno ulaze zbog statusa i slave, u Srbiji se u politiku pretežno ulazi radi bogaćenja. Jednom kada se na svim nivoima društvenog života preseče nit koja spaja politiku i ekonomiju stvoriće se pretpostavke za privredni procvat i rast u Srbiji. Budući da su u pitanju reformski zahvati velikog obima, ne vidim mogućnost da bilo koja opcija političkog spektra (pozicija, opozicija) prihvati ovakav model, bar ne u skorije vreme.

Ekonom:east: Kako se, uglavnom, većina predloga i najava svodi na povećanje izvoza, šta bi konkretno trebalo izvoziti?

Novaković: Ukoliko se opredelimo za protržišni model o kome govorim, ovakva i slična pitanja gube na značaju, jer pretpostavljaju da neko iz države (politike) treba da kaže „ovaj set proizvoda ćemo forsirati, a ovaj nećemo“, ili „ovu granu industrije ćemo preferirati u odnosu na neku drugu“. U protržišnim privredama se izvozi i uvozi ono što akteri na tržištu smatraju da treba izvoziti i uvoziti. Odgovornost za poslovne rizike snose oni a ne država. Na slobodnoj tržišnoj utakmici nema garancija za uspeh, a ozbiljne firme se mnogo ređe opredeljuju za rizične investicije nego tamo gde povlašćeni izvoznici znaju da će im država priskočiti u pomoć, šta god oni uradili. Nije unapred moguće odlučiti ili znati „šta će ići“ ili „šta će se prodati“, pa tek onda investirati. Cela ta opsesija izvozom i spoljnotrgovinskim deficitom je iz osnova pogrešna. Ono što pokazuje da je reč o zdravoj ekonomiji nije odnos između uvoza i izvoza roba i usluga, nego ukupan zbir uvoza i izvoza. Taj zbir pokazuje koliko je zemlja integrisana u međunarodnu podelu rada. Inače, mnoge zemlje koje imaju veliki trgovinski deficit istovremeno imaju suficit na kapitalnom računu, kao, recimo, Amerika koja kroz ceo vek ima veliki trgovinski deficit pa joj to ništa ne smeta da se odlično ekonomski razvija. Opsesiju izvozom su prvi nametnuli merkantilisti XVIII veka čije je doktrine još Adam Smit opovrgao. Oni su imali pogrešnu teoriju da se bogatstvo jedne zemlje ogleda u količini zlata koju poseduje. Da bi maksimizirali priliv, a ograničili odliv zlata, merkantilisti su predlagali da se uspostave visoke carine zarad ograničenja uvoza i daju velike subvencije izvozu. Na taj način bi se maksimizovalo gomilanje zlata u zemlji. No, to je notorno pogrešna teorija koja brka nominalno i stvarno bogatstvo. Moderni ekonomisti koji su opsednuti trgovinskim bilansom i „podsticanjem izvoza“ samo ponavljaju greške i nerazumevanje ekonomije merkantilista XVIII veka, a koje su ozbiljni ekonomisti ranijih vremena, poput Smita i Rikarda, ismevali.

Ekonom:east: Da li je dobra strategija da država (ministar ekonomije Dinkić) odlučuje koje industrijske grane bi trebalo da generišu taj rast izvoza ili je bolje da se uredi tržište i ostavi kompanijama iz bilo kog sektora da razvijaju svoje potencijale u tom smeru?

Novaković: Ako se pod „uređivanjem tržišta“ podrazumeva fazno smanjenje i ukidanje državne regulacije u značajnom obimu, onda je jasno da je ovo drugo ispravno rešenje. U slobodnom tržišnom ambijentu na svakom pojedinačnom akteru tržišne utakmice je da odluči o svojoj investicionoj politici. Prva varijanta (strategija koju predlaže ministar Dinkić) veoma podseća na socijalizam jugoslovenskog tipa i kineski model. Ta priča može da pije vodu samo snažnim kreditiranjem i zaduživanjem u inostranstvu, jer država nema mogućnost da finansira i potpomaže specifične grane industrije (bar ne u obimu koji bi garantovao uspeh ovoj strategiji). Kratkoročno to može imati neke rezultate, ali dugoročno to predstavlja veliko opterećenje za svakog građanina Srbije. Principijelno, to je potpuno pogrešno i govori o naopakom pristupu stvarima. Budući da naša država ne može da sastavi kraj s krajem povodom svojih tekućih obaveza, jasno je da je takva strategija osuđena na neuspeh. Takav predlog je, po mom shvatanju, samo jedan politički manevar jačanja političke pozicije novosnovane političke grupacije koju predovidi ministar Dinkić. Dakle, čist marketinški potez koji ne treba shvatiti ozbiljno. Naravno, u Srbiji je sve moguće pa me ne bi čudilo da ova ili neka druga vlada krene u implementaciju takvog jednog besmislenog projekta.

Ekonom:east: Šta s problemom što je naš izvoz uvozno orjentisan, tj. da bi nešto izvezli domaći proizvođači prvo treba da uvezu većinu repromaterijala?

Novaković: Naša ekonomija je mala, zaostala, tajkunizovana i veoma regulisana. Stoga i ne čudi što se mnogo više uvozi nego što se izvozi. Jedan od najvećih izvoznika u Srbiji je US Steel, železara u Smederevu, koja ima značajan udeo u ukupnom izvozu zemlje. Pravo pitanje je zašto u Srbiji nema više ovakvih i sličnih kompanija, domaćih i „stranih“, iz različitih industrijskih grana. Odgovor je jednostavan – zato što je srpska ekonomija zatvorena ekonomija. Da bi se ekonomija razvila neophodno je ukinuti barijere, kako spoljašnje tako i unutrašnje, a naročito liberalizovati postojeću veoma komplikovanu izvoznu proceduru, jer ona dugo traje, skupa je i podložna korupciji. To će omogućiti firmama u Srbiji da iskoriste neke od međudržavnih sporazuma, poput CEFTA i da kompenzuju deficite malog tržišta, udruživanjem, kooperacijom i drugim vidovima saradnje s privrednim akterima u zemlji i regionu. Proizvodnja domaćeg repromaterijala je skupa, a u nekim slučajevima i nije moguća, pa se on stoga uvozi. Treba se pitati zašto je skupa proizvodnja osnovnih sirovina i repromaterijala u Srbiji i zašto se privrednicima isplati da ih uvoze? Sva pitanja su vezana i vode jednom odgovoru. Koncept ekonomske politike u Srbiji je od početka do kraja loš i treba ga promeniti.

Stoga problem nije u tome što se nešto uvozi u Srbiju. Ne može se očekivati da se sve proizvodi u Srbiji, niti proces proizvodnje treba regulisati u tom smislu. Današnja ekonomija je u velikoj meri povezana, i u principu ne poznaje granice. Krilatica „zaštita domaće privrede“ uvek u praksi vodi zaštiti jedne grupe privrednika u odnosu na drugu, kreira rent seeking ambijent i generalno je netržišno orijentisana. Za aktere na tržištu bitna je ekonomska učinkovitost a ne poreklo repromaterijala. Nema trgovine bez razmene, a razmena se definiše ponudom i tražnjom. Budući da su neke sirovine skuplje kod nas, one će se uvoziti – i obratno. Ali kako je poslovna klima u Srbiji generalno loša, kao i celokupna ekonomska i politička situacija, jasno je da ne može biti ni obimnog izvoza, bio on baziran na domaćem ili stranom repromaterijalu.

Ekonom:east: Da li klizanje dinara zaista pogoduje izvoznicima, s obzirom da su i te kompanije zadužene i to uglavnom u evrima, pa ni njima ne odgovara skok kursa. A šta bi bila alternativa, ako zagovarate teoriju da kurs treba da dostigne svoj realni nivo?

Novaković: Mislim da je prava alternativa u prelasku na evro, ako želimo da govorimo o istinskim alternativama. Slab dinar može biti dobar za izvoz, ali to je veoma skupa strategija jer na drugoj strani proizvodi inflaciju i odgovara samo jednom delu privrede. Naravno, uvođenje evra podrazumeva preduzimanje više mera, a teško je zamisliti da je u dogledno vreme moguće uvesti ovu valutu, naročito zbog čvrstog stava vlade i premijera o „odbrani“ dinara. Ipak, to uvođenje bi bilo korisno i dovelo bi do faktičkog smanjenja uticaja centralne banke (pre svega njene politike programiranih depresijacija koje proizvode inflaciju), pa samim tim i uticaja politike na privredno kretanje. Svakako, ono što je izvesno, a što je pokazalo iskustvo zemalja koje su to učinile, jeste da je takav postupak automatski doveo do značajnog smanjenja kursnog mešetarstva i postavio stvari mnogo jasnije. Uvođenjem evra najzad će se obznaniti da je „car go“, prestaće igranka bez kraja s kursom dinara, besmislena politika „odbrane“ nacionalne valute deviznim rezervama i nestaće mogućnost da nam političari kreriraju sudbinu u ovom važnom segmentu našeg života. Najveći dobitnici biće građani, a privrednici će najzad moći da odahnu jer je za njih evro i sada de facto glavna nacionalna valuta. Sadašnja priča o dinaru je zapravo priča o interesima političkih grupacija i pojedinaca iz biznisa (izvozni lobi) zaodenuta nacionalističkom retorikom i patetikom. Takvoj priči nema mesta u ozbiljnoj tržišno orijentisanoj ekonomiji.

 


Ovaj tekst predstavlja integralnu verziju intervjua datog za magazin Ekonom:east. Intervju sa Aleksandrom Novakovićem vodila je Ivana Radmilac Đurđić


You may also like...