“Ljudsko delovanje”, 1949. godina – Jedna dramatična epizoda
Jednom je neko rekao da je velika knjiga poput velikog zamka. Može se posmatrati sa više različitih strana, uvek iz jedinstvene perspektive. Razmišljanje danas, 2009. godine, o momumentalnom delu Ludviga von Mizesa omogućava nam da veoma jasno uočimo jednu fascinantu stranu ove knjige – savršenu dramu njenog pojavljivanja u vremenu u kome se pojavila. Ovu temu sam, tokom godina, više puta doticao. Zahvalan sam što mi je pružena mogućnost da je sada detaljnije razvijem.Nekih trinaest godina ranije (maja 1996. proslavljalo se prvih 50 godina veličanstvene javne službe Fondacije za ekonomsko obrazovanje), razmišljao sam o ključnoj ulozi koju je odigrao FEE kao perjanica austrijske ekonomije. Posebno sam razmišljao o ulozi koju je odigrao (najpre pružajući Mizesu pogodnu „bazu“) negovanjem tradicije austrijske ekonomije tokom onih dekada kada je ugled ove škole bio na najnižim granama. Taj članak se samo delimično ticao doprinosa Fondacije potonjem oživljavanju austrijske ekonomije u ovom veku. Sadašnja zabeleška predstavlja dodatak ranijem članku u vidu isticanja dramatičnog karaktera dugoročnog uticaja Mizesovog magnum opusa, dela koje je suštinski opredelilo sve ostalo što će napisati pod pokroviteljstvom FEE, i koje je nesumnjivo zaslužno za oživljavanje austrijske ekonomije.
Intelektualna drama Ljudskog delovanja
Zgrada Fondacije za ekonomsko obrazovanje, Irvington na Hadsonu, Njujork
Neko može primetiti da se reč „drama“ koristi neprikladno, imajući u vidu važnost uticaja koje je ovo delo imalo u zasnivanju jedne ozbiljne discipline. Ali Ljudsko delovanje nije obična knjiga. To je delo koje je u vremenu kada je napisano, doživljeno kao potpuno beskompromisna artikulacija posebnog pogleda na svet i posebnog razumevanja ekonomije – u situaciji u kojoj se smatralo da su taj pogled na svet i to razumevanje bili konačno odstranjeni sa akademske scene. Knjiga je ubrzo bila odbačena a potom ignorisana kao poslednji dah umiruće intelektualne tradicije. Ali ova je osuda bila bolno pogrešna.
Ljudsko delovanje nije knjiga koja još jednom ponavlja ideje jedne ranije tradicije. Mora se istaći da ona predstavlja, u stvari, dramatičnu reviziju, dramatično produbljivanje uvida Austrijske škole. Baš u času kada se austrijska tradicija naširoko smatrala bukvalno mrtvom – kao materijal koji može poslužiti još samo istoriji ekonomske misli, baš u tom trenutku je ta ista tradicija, na briljantan način, iznedrila svetlucavu, svežu, u fundamentalnom smislu novu, interpretaciju svojih osnovnih načela. Šest decenija kasnije vidimo kako Mizesova revizija i reinterpretacija inspiriše oživljavanje ozbiljnih akademskih i stručnih interesovanja za austrijsku ekonomiju. Gledajući iz ovakve perspektive, izvesno je da se pojavljivanje Ljudskog delovanja 1949. godine mora označiti kao dramatična epizoda u istoriji ekonomije.
Propadanje škole austrijske ekonomije, 1932-1945
Početkom tridesetih godina u kontinentalnoj Evropi, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama, austrijska ekonomija je smatrana važnim delom savremene akademske ekonomije. Mladi naučnici iz Amerike su tih godina dolazak na evropske univerzitete, kao i poziv da predstave svoj rad na Univerzitetu u Beču, doživljavali kao profesionalni uspeh. Klasično delo An Essay on the Nature and Significance of Economic Science najeminentnijeg ekonomiste sa londonskog univerziteta, Lajonela Robinsa (Lionel Robbins), publikovano 1932 godine u Britaniji, obilovalo je uvidima i navodima koje je ovaj autor preuzeo iz austrijske literature i nakon svoje posete Beču. Te iste godine Robins poziva mladog i briljantnog Firdiha Hajeka (Friedrich Hayek) bliskog Mizesovog saradnika i protežea) da mu se pridruži na londonskoj katedri u prestižnoj profesuri. Hajekova pojava na britanskoj akademskoj sceni imala je gotovo dramatičan učinak po tok ekonomskih diskusija u Britaniji, naročito u pogledu monetarne teorije i kapitala.
Ipak, samo nekoliko godina kasnije, kao da se gubi ovaj uspeh. Čini se da napredak ekonomske teorije tridestih godina (koji se naročito odnosi na radove Piera Srafa (Piero Sraffa) i Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes), i koji se odnosio na teoriju nesavršene i monopolističke konkurencije, teoriju socijalističkih ekonomija i sofisticirani razvoj matematičke ekonomije), ostavlja austrijance daleko u zaostajanju. Smatralo se da ih je Kejnz pobedio (na polju makroekonomije), kao i Frenk Najt (Frank Knight) na polju teorije kapitala), Oskar Lange i Aba Lerner (Abba Lerner) na polju mogućnosti efikasnog socijalističkog planiranja u ekonomiji), te da nisu uspeli da održe korak sa uzbudljivim razvojem teorije blagostanja, ekonometrije i matematičke ekonomije. Fizičko osipanje kružoka bečkih ekonomista (usled tadašnjih političkih neprilika), članova Mizesovog privatseminara, gotovo je izvesno doprinelo stvaranju utiska da bečka tradicija više ne predstavlja vitalnu komponentu moderne ekonomske misli (sâm Mizes napušta Beč i odlazi u Ženevu 1934. godine). Iako je Mizes publikovao svoju Nationalökonomie 1941. godine u Ženevi a Hajek The Pure Theory of Capital 1941. godine, ekonomska profesija gotovo i da ne primećuje na ova dela. Do kraja Drugog svetskog rata sa Mizesom, kao izbeglicom u Njujorku i bez stalne akademske pozicije, izgledi za budućnost Menger-Bem-Baverk tradicije (Menger-Böhm-Bawerk) bili su gotovo ravni nuli.
Štaviše, može se tvrditi da su izvesni aspekti razvoja mejnstrim ekonomske teorije tokom tridesetih godina (uprkos njihovom generalnom odvajanju od toka austrijske teorije), zapravo oslabili tezu o značajnijem austrijskom prisustvu. Austrijska škola je tokom svoje prve faze stekla prepoznatljivost zahvaljujući pionirskim osporavanju vladavine Nemačke istorijske škole. Taj rat (vođen u ime legitimiteta apstraktne ekonomske teorije) je, međutim, do tridesetih godina odlučno dobijen; sve glavne škole evropske ekonomske misli prelaze na stranu austrijanaca, naročito po pitanju značaja čiste teorije. Sâm Mizes je 1932. godine pisao da sve “moderne” škole ekonomske misli prihvataju istu grupu ekonomskih principa, iako koriste različite terminologije i drugačije načine eksplikacije. Izgleda da on sâm (1932. godine) nije prepoznao struju (što je kasnije postalo potpuno jasno!) koja je odvojila dominantni anglo-američki mejnstrim od ekonomije koju je on svrstavao u austrijsku tradiciju. Tako se izvestan broj Mizesovih učenika (u koje, verovatno, treba svrstati Frica Maklupa (Fritz Machlup), Gotfrida Haberlera (Gottfried Haberler) i Pol Rozenštajn Rodana (Paul Rosenstein-Rodan)) može opravdati zbog stava koji su delili, naime, da je mejnstrim ekonomija tridesetih godina s odobravanjem prihvatala ono što je bilo važno u austrijskoj tradiciji. Ti austrijanci su smatrali da nema intelektualne koristi od insistiranja na posebnosti austrijske franšize.
Debata o socijalističkom računu i Mizes-Hajek revolucija
Iako je neposredna scena posle Drugog svetskog rata bila u celini neprijateljski raspoložena prema austrijskoj ekonomiji, Mizes i Hajek su sve vreme radili, nezavisno jedan od drugog, ali u paralelnim pravcima, na revolucionarnoj reinterpretaciji sopstvenog intelektualnog nasleđa.1
“Gallatin House” u sklopu NYU, u kojoj je Mizes držao svoje čuvene seminare.
Razumno je misliti da je „debata o socijalističkom ekonomskom računu“, koja se razbuktala u predratnoj deceniji, proizvela revolucionarne revizije shvatanja tržišta ovih autora. Nekritičko prihvatanje Lange-Lerner teze – da socijalista može efikasno planirati modelujući svoj plan na osnovu uslova opšte ravnoteže (koji na osnovu postulata mejnstrim ekonomista upravljaju konkurentnim tržišnim sistemima) – od stane ekonomske profesije, pokazalo je Mizesu i Hajeku da se njihovo razumevanje funkcionisanja tržišta fundamentalno razlikuje od shvatanja kolega neoklasičara. Mizes, sada naročito, uviđa da mejnstrim neoklasični teoretičari i austrijski ekonomisti ne dele isto (ili, u bilo kom smislu, njegovo) razumevanje ekonomskih principa koji upravljaju tržištem. Mizes je napisao Ljudsko delovanje da bi artikulisao, u potpunom ubeđenju, sopstveno odbijanje prihvatanja mejnstrim neoklasične interpretacije funkcionisanja tržišta. Ljudsko delovanje je predstavljalo prkosnu deklaraciju teorijske nezavisnosti – deklaraciju koja je tvrdila eksplicite ono što je (bar po Mizesovom shvatanju) bilo implicitno u ranijoj neoklasičnoj (i naročito austrijskoj).2
Ova eksplicitna artikulacija utemeljuje dramatično, revolucionarno produbljivanje i proširenje postojeće austrijske teorije. Iako je prvo pojavljivanje Ljudskog delovanja prošlo nezapaženo i gotovo ignorisano, ono predstavlja, velikim delom, epizodu intelektualne drame na kraju dvadesetog veka koja je inspirisala obnovu austrijske ekonomije.
Tržišni proces versus tržišna ravnoteža
Mislim da je Mizes iz debate o socijalističkom računu izvukao pouku, da je neophodno, u cilju promovisanja ekonomskog razumevanja onoga što tržišni sistem obezeđuje, zameniti objašnjavalačko naglašavanje ostvarivih obrazaca tržišne ravnoteže naglašavanjem karaktera procesa dolaska do ravnoteže.3
Mizes na seminarima u “Gallatin” kući, 1960. godine
Ovaj drugi naglasak otkriva suštinski preduzetnički karakter tržišnog procesa, i pocrtava ulogu dinamičke konkurencije (nasuprot stanju takozvane “savršene konkurencije”) u ovom preduzetničkom procesu.4 Autori koji su smatrali da centralni planeri mogu da oponašaju tržišnu efikasnost prevideli su, po Mizesovom shvatanju, suptilnost procesa preduzetničkog otkrića, pomoću koga se jedino mogu pretpostaviti bilo kakve sistemske tendencije u pravcu tržišne ravnoteže.
Fokusirajući se na preduzetnički proces koji deluje na tržištu neopterećenom državnom regulacijom, Mizes nudi mnogo više od jedne reinterpertacije tradicionalne teorije cena. Njegovi uvidi nam daju briljantno novo razumevanje značenja tržišne utakmice a tako i revolucionarano shvatanje teorije monopola. Mizesovo razumevanje tržišnih procesa ne implicira samo odbacivanje mejnstrim ortodoksije u teoriji socijalizma, već takođe dalekosežne implikacije po teoriju antimonopolskih politika i, načelnije, po teoriju politike državne regulacije.
Fridrih fon Hajek i Ludvig fon Mizes
Tokom mnogih godina novo akcentuiranje Mizes-austrijske ekonomije, biva u potpunosti zapostavljeno. U deceniji odmah nakon Drugog svetskog rata pažnja profesionalne javnosti se ne usredsređuje na tačnu formulaciju osnova mirkoekonomije, već na razmere u kojima se mikroekonomija mora, u stvarnom svetu i u praktičnom smislu, zameniti kejnzijanskim makroekonomskim predlozima. Štaviše, povećana sofistikacija matematičke ekonomije, i njena primena u objašnjenju ambicioznog teorijskog poduhvata valrazijanske opšte ravnoteže, zajedno su doprineli da se Mizesove ideje čine zastarelim, elementarnim, pa čak i primitivnim. Sada je dobro poznato da su to bile dekade (koje se protežu od izlaska Najtove Risk, Uncertainty and Profit 1921. godine, sve do pionirskog rada Vilijama Bomola (William Baumol) na vaskrsavanju uloge preduzetnika nekih pola veka kasnije) u kojima je iz mejnstrim ekonomske teorije gotovo u potpunosti iščezao preduzetnik.
Drama austrijske obnove
Međutim, Mizesovom velikom delu nije bilo predodređeno da bude zauvek sahranjeno pod ovom zaglušujućom tišinom. Tokom šesdesetih i sedamdesetih godina mlađi studenti i naučnici počinju da otkrivaju Mizesovo delo i da primećuju svetlucavu svežinu njegovih ideja. U isto vreme je i ekonomska profesija – ili bar neki od njenih smelijih i samostalnijih svršenih studenata – počela da primećuje i da obznanjuje suludu irelevantnost velike većine onoga što se učilo na mejnstrim postdiplomskim školama. Sunovrat kejnzijanske ekonomije tokom kasnijih decenija prošlog veka, usmerio je obnovljenu pažnju na osnove mikroekonomije. Sve više i više mladih naučnika u Ljudskom delovanju ponovu pronalazi ideje koje im omogućavaju da shvate složenost sveta, u čemu bi trebalo da nam pomogne ekonomska nauka. Propast Sovjetskog saveza usmerio je pažnju na duboke istine o socijalizmu do kojih se moglo doći na osnovu Mizesovih uvida. Mnogima je ta propast pokazala koliko je mejnstrim profesija, koja je decenijama zagovarala mogućnost ekonomske učinkovitosti socijalizma i koja je s prezrenjem odbacivala one koji su dovodili u pitanje ovu mogućnost, jednostavno i neslavno grešila.
Skromna obnova interesovanja za austrijsku ekonomsku tradiciju tokom prošle četiri decenije je, po mom mišljenju, ukazala na dramu prvog pojavljivanja Ljudskog delovanja. Ovo delo je hrabri manifest naučnika nesalomivog integriteta koji je, nadomak sedme decenije života, podario briljantno svežu artikulaciju ekonomskih istina. Drami jedne intelektualne epizode dvadesetovekovnog razvoja ekonomske misli, doprinosi činjenica da je ono bilo decenijama ingorisano da bi tek kasnije steklo priznanje (iako skromno). Spekulacije povodom budućeg uticaja, koji se tek može očekivati od ovog kolosalnog dela, pojačavaju uzbuđenje koje je ova drama proizvela.
Izrael Kirzner (Israel Kirzner) je profersor emeritus na njujorškom univerzitetu a svoj doktorski rad je napisao pod pokroviteljstvom Ludviga fon Mizesa. Profesor Kirzner je autor mnogih knjiga u tradiciji austrijske ekonomije, među kojima Competition and Entrepreneurship, Perception, Opportunity, and Profit, i The Meaning of Market Process. Prevod: Aleksandar Novaković
- Ova se zabeleška, naravno, odnosi na Mizesov klasik iz 1949. godine. Međutim, načinila bi se ozbiljna greška ukoliko se ne bi primetilo da je „drama“ pojavljivanja Mizesove knjige imala svoju paralelu u pojavljivanju Hajekovih eseja iz 1948-49, Individualism and Economic Order. Na drugom mestu sam razmatrao komplementarnost između ova dva doprinosa: “Ludwig von Mises and Friedrich von Hayek: The Modern Extension of Austrian Subjectivism,” ponovo objavljeno kao 7 poglavlje moje knjige The Meaning of Market Process: Essays in the Development of Modern Austrian Economics. [↩]
- Videti: Frank M. Machovec, Perfect Competition and the Transformation of Economics. [↩]
- Za iscrpno objašnjenje koje potkrepljuje ovu tvrdnju, videti: Don Lavoie, Rivalry and Central Planning:The Socialist Calculation. [↩]
- I u Hajekovom radovima je artikulisana paralelna promena naglaska. Naime, zamena sveta zamišljenog savršenog uzajamnog znanja svetom u kome proces tržišnog „učenja“ teži stalnom širenju opsega uzajamnog znanja – i biva, naravno, predmet stalnih poremećaja koje izazivaju spoljašnje promene obrazaca tražnje, dostupnosti resursa, i tako dalje. [↩]
