Neokomunistička restauracija u Srbiji

U Beograd 20. oktobra dolazi ruski predsenik Medvedev, gde će biti dočekan kao spasilac sa sve trubačima i poniznim slugeranjskim dodvoravanjem ovdašnjih političara. Okupiće se i staro i mlado, i “partizani” i “četnici” da proslave svako svoje jubileje i simbole. Srpski nacionalisti će da dočekaju velikog ruskog zaštitnika “nacionalnih” interesa i “Kosmeta”, srpska vlada kreditora, “druga Srbija” državnika koji poštuje “antifašističku” tradiciju. Za svakog ponešto.

Ali, biće to iznad svega akt neokomunističke restauracije u Srbiji. Ruski predsednik dolazi na dan kada su pre 65 godina trupe Staljinove Crvene armije okupirale Beograd, proteravši Nemce, i instaliravši umesto njih svoju marionetsku vladu na čelu sa agentima Kominterne Josipom Brozom, Milovanom Đilasom i Aleksandrom Rankovićem. Simbolika je jasna – izaslanik Vladimira Putina, bivšeg špijuna KGB, koji je izjavio da je raspad SSSR bio najveća geopolitička greška 20 veka, dolazi u Srbiju na dan kada je komunistička Crvena Armija okupirala tu zemlju i instalirala svoju marionetsku vladu. I ovde ga dočekuje složna vesela koalicija velikih srBskih nacionalista i mladih partizanki i partizana iz druge Srbije, nacionalno svesna inteligencija i “građansko društvo”, svi zajedno, ujedninjeni u razlikama, svako sa svojim razlozima i osećanjima koja idu od potpune infantilne egzaltacije do puke tolerancije, inspirisane “antifašističkom” prigodom i simbolikom. Srpske vlasti su već objavile da će ulicama koje su nekad nosile imena generala Crvene armije vratiti njihova stara imena, što je naišlo na opšte oduševljenje javnosti, od komunista do fašista, i svega između. Jedino pitanje koje se postavilo je – šta se čekalo do sada i zašto su imena uopšte menjana? Pa se recimo 80% čitalaca “nacionalno svesnog” i “antikomunističkog” portala Nova srpska politička misao slaže sa ovom odlukom da se vrate imena poput Ždanova i Tolbuhina, verovatno na oduševljenje “drugosrbijanki” Olivere Milosavljević i Dubravke Stojanović, koje su na “Peščaniku” još pre dve godine kaštigovale Tadića i Koštunicu zbog marginalizacije 20. oktobra i negiranja značaja sovjetskog oslobođenja Beograda. Pa je tako Dubravka Stojanović tada govorila u Peščaniku:

U nedelju 21. oktobra, izlazi broj Politike posvećen antifašizmu, koji unutra ima razne tekstove, za i protiv, što je u redu. Ono što je zanimljivo je da je taj broj Politike osvanuo, sada, 2007, sa ogromnom fotografijom preko polovine prve strane na kojoj vidimo partizane i Ruse zajedno sa oduševljenim narodom i gomilama cveća. To je slika koju sasvim sigurno nismo videli sedam godina, a mislim da se to ni pod Miloševićem nije baš preterano isticalo. Odakle ta nagla motivacija. Pažljivije gledanje Dnevnika i čitanje teksta Svetlane Vasović-Mekine na naslovnoj strani Politike otkriva nam suštinu. Uz Borisa Tadića bio je ruski ambasador i Svetlana Vasović-Mekina nam u tom tekstu kaže da se priča po Beogradu da je Putin izgrdio Koštunicu što su u Beogradu ukinute sve ulice sovjetskim maršalima i generalima, koji su učestvovali u oslobađanju Beograda i Srbije.

Dakle, antifašizam nije dovoljno iskren, pod uticajem Putinovih pritisaka je usvojen, ali ipak kako da nam skojevsko srce ne zaigra u grudima kad vidimo naslovnu stranu Politike s komunističkim oslobodiocima koje Beograđani dočekuju sa cvećem (interesantno, Stojanovićeva nije našla za shodno da možda kontrastira te slike sa onima koje su narednih meseci usledile u istom Beogradu, sa terorom i masovnim pogubljenjima koja su sprovodili “oslobodioci”, ili možda da notira njihove neviđene seksualne podvige nad milionima žena po “oslobođenim” teriitorijama svuda u Istočnoj Evropi). Njena koleginica po istoriji i skojevsko-komsomolskoj revnosti, Olivera Milosavljević dodaje da je najveći problem Srbije u odnosu prema istoriji “revizionizam” tj pokušaji da se komunsitima otme njihov monopol na antifašizam:

Dobili smo isključivo reviziju Drugog svetskog rata, dobili smo Nedića kao srpsku majku ili oca, svejedno, dobili smo Ljotića kao srspkog domaćina, dobili smo Mihajlovića kao srpskog heroja. Naravno, postavlja se pitanje kakve veze imaju Nedić, Ljotić i Mihajlović sa demokratijom i liberalizmom i naravno, jedini odgovor je da nemaju nikakve veze.

Jasno, da neka razlika između Mihailovića i Nedića postoji mogao bi pomisliti samo slepi kvazi-fašistički revizionista, nameran da atakuje na antifašizam po svaku cenu. Ipak, Milosavljevićeeva iz nekog razloga upadljivo izbegava da pomene pored ove trojice, možda i još jednog, četvrtog – Jovanovića, Slobodana, Dražinog nadređenog iz Londona koga su komunistički “antifašisti” takođe osudili zbog kolaboracije s Nemcima! Da nije i on fašista, koji nema nikakve veze s demokratijom i liberalizmom? I ko bi u njenoj viziji uopšte imao veze s demokratijom? Možda Aleksandar Ranković ili Miloš Minić?

Ali, čudni obrt istorije se dešava ovih dana – “nacionalni” krugovi se pridružuju ovom bajatom komunsitičkom antifašizmu. Jeste da se većina njih nije nikad drznula da komunizam odbaci grosso modo, na temelju političkih i ideoloških principa, nego samo kao antisrpsku ujdurmu, ali ovo što gledamo danas je vrlo zanimljivo – potpuno utapanje u prokomunističku dreku, ili čak njeno orkestriranje. Iako nisam u Srbiji, prijatelji me izveštavaju da na RTS non-stop idu spotovi koji veličaju rusko “oslobođenje” Beograda. A kako nacionalna elita misli jedan od boljih barometara je portal Nova srpska politička misao. Njihov urednik, Đorđe Vukadinović, inače jedan od arhi-neprijatelja Peščanika i druge Srbije uopšte (odnosno poslednjih 4-5 godina, od kad je na Peščaniku kritikovanje Đinđića prestalo da bude poželjno), piše, potpuno se utapajući u antifašističke apele Stojanovićeve i Milosavljevićeve, i drugih drugorsbijanaca i drugosrbijanki:

Али без обзира на ток и могући исход те неопходне унутрашње дебате, председнику Русије, као и потомцима црвеноармејаца погинулих у борбама за ослобођење Београда, сви скупа, данас и овде, дугујемо једно велико и искрено извињење. И то не само због скандала са улицама.

Skoro da se rasplačemo od neutešnog jada nad duševnim bolom Druga Vladimira i njegovih satrapa zbog srpske nezahvalnosti – nisu dovoljni bili NIS i gas, treba im još i izvinjenje što smo promenili imena ulica generala na čijim tenkovima je uveden totalitarni komunistički sistem u Srbiju. U svom pokajanju i poklonjenju ruskim komunističkim oslobodiocima Vukadinović zvuči, bože mi oprosti, kao najgori mundijalista i misionar iz druge Srbije, kivan zbog nacionalističkog ruženja antifašizma. Njegov zanos i elan na ruske oslobodioce ne ustupa skojevkama s Peščanika ni za jotu. Gde je onaj stari dobri Vukadinović koji je koliko još pre koju nedelju izjednačavao Nedićevu saradnju s nacistima sa saradnjom srpskih postpetoooktobarskih vlasti sa Zapadom? Kad li su mu se to nenadano upalili “antifašistički” senzori? Gde je njegov saborac Antonić koji smatra da su priče o Nedićevom režimu kao istrebljivaču Jevreja glupost? Ko bi rekao da će takva bratska sloga i sabornost odjednom zavladati među tako nepomirljivim neprijateljima s “leve” i “desne” strane sprske političke stvarnosti! Skoro da bi uredništvo NSPM i sagovornice Peščanika mogli zajedno da opletu jedno kozaračko kolo u čast dolaska Medvedeva, obnove sjajnih antifašističkih tradicija i potiskivanja mraka opasnog izjednačavanja komunizma i fašizma! A da sloga i sabornost u beogradskoj čaršiji budu potpuni, tj upotpunjeni i teorijskom, a ne samo realpolitičkom “konvergencijom”, Vukadinović se sad jednako konsternira nad pogubnim izjednačavanjem levog i desnog totalitarizma kao i njegovi mrzitelji/ke iz druge Srbije:

Како се овде скоро у свему касни за светом, тако је и код наше интелектуалне и политичке елите тек данас, односно у последње време, на сцену ступило изједначавање „левог“ и „десног“ тоталитаризма, које је у једном делу западне политичке науке било актуелно у јеку хладног рата, дакле, у петој и шестој деценији прошлог века, а у источној Европи раних деведесетих година. Било да је реч о нашем локалном, балканском, или, пак, глобалном и планетарном плану, победа над фашизмом напросто се не може испрати и дестиловати од руског (совјетског) печата и крви, ма колико да то неким ушима не прија да чују.

Dakle, teorija da je komunizam totalirani sistem je jedan kontekstualni hladnoratovski privid, takoreći racionalizacija iracionalnog otpora socijalizmu kao “svetskom procesu” na Zapadu, a u istočnoj Evropi možda samo osvetoljubova reakcija na neshvaćen vizionarski projekat progresa kojeg tamošnji katolički mračnjaci nisu bili dovoljno sposobni da cene i shvate. Ali, mimo tog specifičnog konteksta, ko bi još verovao da se drug Staljin sme porediti sa Hitlerom i da su komunizam i fašizam zaista dva totalitarna čudovišta-blizanca! Sačuvaj bože, daleko bilo! To možda veruju samo “komunisti” tj “globalisti”.

Sve što nam ova poučna priča o (ne)očekivanoj istorijskoj konvergenciji “leve” i “desne” Srbije ilustruje je jednostavna, nikad poreknuta činjenica – Srbijom i dalje, 20 godina posle pada Berlinskog zida i sloma komunizma, i dalje vlada komunizam i komunisti. Prefarbani, neprefarbani, nacional-boljševici, građanistički boljševici, sledbenici Rankovića i Ćosića ili sledbenici Latinke i Stambolića, svejedno, sve je to ista ekipa, iz istog šinjela, iz iste titovske matrice izašla, niko od njih ne misli da se nešto loše desilo 1944, bila je tamnica naroda, pa su je Nemci okupirali, pa su onda došli Rusi i domaći komunisti i oslobodili nas i gotovo. Zamislite te dične srBske nacionaliste koji svakog ko kaže “Evropa” ili “Zapad” odmah otpisuju kao “komunistu”, a koji istovremeno padaju na kolena pred pravom restauracijom komunizma, i onima koji u najjačem smislu baštine tu tradiciju. Očekivali bismo da srpski nacionalisti, “rusofili”, vole ruskog Cara i tradicionalnu majčicu Rusiju, ne boljševike i njihova “postignuća” i simbole. Očekivali bismo da njihova ideja bude da umesto Staljinovih generala ulicu dodele recimo Aleksandru Solženjicinu? On nikog nije poslao na robiju ili pred streljački stroj, a najmanje pola Evrope, i on predstavlja možda najsnažnije tu tradicionalnu predkomunističku Rusiju? Ili možda Caru Nikolaju koga su boljševici ubili? Ne, ne, ne, naljutili bismo time čika Dobricu, koji kako znamo ne voli reakciju i reakcionare, koji bi opet, da se ponovo rodi tukao četnike, koji Latinki i njenim pulenima i pulenkama ne odstupa ni milimetar u ljubavi prema komunizmu, proleterskoj slozi i bratsvu, tamanjenju kulaka i tajnoj policiji. Samo što misli da se to ne može zajedno sa Hrvatima i Slovencima koji hoće da nam otmu teritorije. A naljutili bismo i druga Vladimira koji kao što znamo kaže da nije greška bila juriš na zimski Dvorac, nego rušenje Berlinskog zida.

Ali, ne možemo ništa bolje od apoteoze komunizma ni očekivati od političke kulture kojom dominiraju dva privatna komunistička salona – jedan rečenog Dobrice Ćosića, i drugi Latinke Perović. Dobrica Ćosić je nacional-boljševik (“srbo-komunista”, kako ga je hrvatska ratna propaganda u osnovi tačno opisala) koji komunizam čak nije usvojio ni kao internacionalističku ili klasnu utopiju, nego pre kao stvar seoskog kolektivističkog resantimana prema gradu i civilizaciji, prema “kaputlijama” kako se on izvoleo izraziti. On obožava Leku Rankovića, jednog od najkrvoločnijih komunističkih masovnih ubica, dugogodišnjeg šefa Titove tajne policije i smatra da je sumrak Jugoslavije počeo Rankovićevom smenom. Ćosićevi sledbenici se svode na obožavaoce lika i dela šefa tajne policije i njegove vizije centralizovane policijske države u kojoj Srbi drže pod knutom sve ostale. Jugoslavija je po njima počela da propada sa pogubnom decentralizacijom posle Brionskog plenuma, kada je Leka smenjen a centrifugalne sile ovladale, kapitalizam i decentralizacija zacarili, a Šiptari podigli glavu ispod kamdžije pod kojom ih je Leka opravdanao držao. Ovo bi bilo kao da se moderni ruski nacionalizam zasnivao na ljubavi prema Lavrentiju Beriji (što možda i nije daleko od istine, s obzirom da 70 % Rusa misli da je Staljin bio pozitivna istorijska ličnost). Nema ničeg čudnog što urednik NSPM kuka nad preimenovanjem ulica sa ruskim generalima i izvinjava se drugu Vladimiru u ime svih nas, i što 80% njegovih čitalaca podržava da se tim ulicama vrate boljševička imena – nihov nacionalizam nema nikakve veze sa srpskom predkomunističkom tradicijom, oni vole komunizam, oni nisu nikakvi srpski patrioti, kao što nije ni Toma Nikolić koji je žalio što Srbija nije ruska gubernija, oni su samo istorijski siročići Leke Rankovića i Dobrice Ćosića, istorijski razbaštinjena srbo-komunistička gerila protiv srpskog izlaska iz samoskrivljene poluvekovne nezrelosti, kivna zbog gubitka ratova, kivna zbog sloma komunizma, kivna zbog svetske vladavine Amerike – Velikog Satane, kivna zbog “njene” globalizacije. Njima komunizam nikad nije bio loš što je gušio slobodu i uništavao društvo, nego što je bio antisrpski i otimao nam teritorije, a Josip Broz ne zato što je bio beskrupulozni komunistički diktator, nego zato što je bio ustaša i “anti-Srbin” koji je smenio Leku i rasparčao Srbijicu. U skorašnjem intervjuu Danasu Vukadinović belodano, i možda protivno svojoj nameri objašnjava ceo ovaj ideološki kompleks: on sebe, naime, opisuje kao levičara, i buni se protiv preovlađujućeg običaja naše javnosti da svakog ko je nacionalista odmah otpravi u “desnicu”:

Левица се код нас погрешно, поједностављено и парадоксално изједначава с глобализмом и атлантизмом, као и антинационалним и антипатриотским ставом, што је теоријски и историјски бесмислено, а ретко се везује за оно што је кључно, а то је однос према социјалним и економским темама.

Vukadinović hoće da kaže da je nacional-socijalizam legitimno levičarska ideologija, da nemaju samo strani plaćenici, domaći izdajnici i ostali atlantisti pravo da se zaodevaju levičarskim zastavama, nego i oni, “patrioti” srbo-komunističkog ili nacional-socijalisičkog usmerenja (naravno, ovakva definicija levice i desnice, s kojom se ja potpuno slažem, i podržavam od sveg srca, mogla bi naškoditi novouspostavljenom konsenzusu srbo-komunista sa anacionalnim komunistima oko levog i desnog totalitarizma, jer će po Vukadinovićevim kriterijumima Hitler ispasti autentični levičar (jer nije bio anacionalan i antipatriota, a ekonomski socijalista je vala bio) te se gubi supstanca za ono fino ontološko razlikovanje levog od desnog totalitarizma, budući da je desni, kao takav, sada ukinut).

Drugi salon je onaj Latinke Perović, bivšeg partijskog funkcionera koji misli da je Srbija pre komunista bila mračni srednjovekovni Bantustan, i čim su komunisti najureni, a “nacionalisti” ovladali, vratila se gde je i bila – u mračnu prošlost. Posle sloma liberala 1970ih i pada sa vlasti ona se posvećuje istoriografskom radu. Pod snažnim utiskom političke propasti garniture komunista koju su predvodili ona i Marko Nikezić, i pobede jedne primitivnije, konzevativne struje u komunističkoj partiji, ona sve više postaje opsednuta manihejskom idejom borbe dobra oličenog u modernistima i zla, oličenog u konzervativcima, u celokupnoj srpskoj istoriji. Svoju i Nikezićevu političku sudbinu logički univerzalizuje, smeštajući je u kontekst navodno večnog sukoba modernizatora i reakcionara u srpskoj povesti. Ova idiosinkratska, privatna vizija Latinske Perović postaje tokom 90’ih, a posebno posle ubistva Zorana Đinđića, kanonska mudrost druge Srbije. Odjednom je svako naprosto morao da zna da u Srbiji postoje samo dve grupe ljudi, dobri momci, modernisti i modernistkinje koji žele Srbiju da izvuku iz mraka zaostalosti i povedu u svet, i loši momci – nazadnjaci, koji teže da petrifikuju palanačku zaostalost, patrijarhalizam i slično, i da su ovi drugi oduvek bili jači tokom srpske moderne istorije. Svako ko bi danas posumnjao u ovu dualističku dogmu, među pripadnicima druge Srbije bi bio dočekan samo sa prezrivim smeškom rezervisanim za one koji nisu videli svetlo. Taj krug sačinjavaju humanisti koji su proleterski internacionalizam sekularizovali i laicizovali, preveli u građansku ideologiju, zamenivši bratstvo i jedinstvo “građanskom tolerancijom”. Oni takođe , kao i srbokomunisti, ne vole globalizaciju ni kapitalizam, još manje Ameriku, ali misle da je globalizacija , obratno, saveznik nacionalista, jer zajedno s njim atakuje na antifašizam i tekovine socijalne države 20-og veka. Kad je reč o Srbiji i Jugoslaviji, sve je po njima bilo sjajno ili bar normalno do sredine 1980-ih i onda je 1987 došao opaki nacionalista Milošević i sve uništio, vrativši zemlju u njeno prirodno stanje zločina, haosa i građanskog rata, nadasve civilizacijske zaostalosti. Za ovu frakciju, 20 oktobar 1944 je skoro kao simbol građanske civilizacije; u jednom tragikomičnom samonerazumevanju srpski “građanistički” komunisti vide Zorana Đinđića iz 2001 kao sledbenika Josipa Broza iz 1944, nekog ko zemlju otpravlja na put “modernizacije” i svetske relevantnosti, iz zapećka provincijskog tavorenja, zaostalosti i bede. Srebrenica i Vukovar su ono što se dobije kad se komunistička normalnost razbije nacionalističkim ludilom. Jame Kočevskog Roga, Blajburga, stratišta u Sloveniji, Zagrebu, Beogradu, brojnim srpskim gradovima, konclogori banatskih i slavonskih Nemaca posle rata – ništa od toga ne postoji, nekažnjeni zločin je amanet Karadžića i Mladića i ludila 1990-ih. Simbolički povratak boljševizmu kroz ponovnu kanonizaciju 20 oktobra 1944 je povratak Srbije na pravi put modernosti, antifašizma, skoro pa evropejstva! Dobar primer ove slepe mrlje je nedavno objašnjenje Žarka Koraća na Peščaniku zašto su fudbalski navijači u prvim redovima neonacističkih i ekstremističkih grupa danas. Nije slučajno, misli Korać, oni su to jako dugo, jer Arkan je bio njihov vođa, a Arkan nije pao s neba, posle svih tih ratova. Jedina stvar koju je propustio da spomene jeste da je Arkan postao vođa Zvezdinih navijača mnogo pre ratova, a da je nadimak dobio po imenu iz jednog od svojih lažnih pasoša koje mu je obezbedila UDBA Staneta Dolanca za koju je još 1970-ih obavljao prljave poslove likvidacija političkih protivnika po svetu! Nije Arkana izmislio ni lansirao, ni u navijačkog vođu pretvorio, ni Milošević ni Radmilo Bogdanović, nego Stane Dolanc, u idiličnim vremenima “normalnosti” i bratstva i jedinstva!

Sve su to žalosna svedočanstva odustva dekomunizacije. U Srbiji nema nikog ko bi bio u stanju da kaže, poput poljskog premijera Tuska da “sovjetski vojnici nisu mogli dati slobodu našem narodu jer je ni sami nisu imali“. Ovde nema nikog ko bi rekao javno da je 1944 nastao neki negativan istorijski prelom, da možda zločini 1990ih nisu stvar diskontinuiteta nego kontinuiteta, da nekažnjeno ubijanje hiljada civila i desetina hiljada ljudi po konc-logorima nisu izumi nacionalista 1990-ih, nego komunista 1940-ih, a bogami i kasnije. Da sažmemo zato malo istorijsko iskustvo, da osvežimo pamćenje neo-komunistima i levo i desno. Marionetska komunistička vlada će u mesecima posle zaposedanja vlasti uz pomoć oslobodilaca čijim imenima sada ponovo ukrašavamo svoje ulice, posle Nemaca, “osloboditi” Beograd podosta i od samih Beograđana, kroz masovna streljanja svakog ko se novoj vladi učinio sumnjivim, nekad na montiranim “suđenjima”, nekad (češće) bez ikakvog suđenja. Masovna ubistva političkih protivnika ili najčešće običnih civila (bolje stojećih seljaka, intelektualaca, poslovnih ljudi, svih koji su se ukplapali u komunističku sliku narodnih neprijatelja) dešavaće se tokom poslednjih mesci 1944 i tokom 1945 širom Srbije. Na kraju je sam Josip Broz u jesen 1945 morao da prekine to i da naredi da se likvidacije bez suđenja zaustave, jer to može izazvati pobunu. Po podacima istorijskog arhiva Srbije dokumentovano je najmanje 85 000 žrtava crvenog terora iz tog perioda, mada je ukupni broj verovatno veći jer mnoge masovne grobnice širom Srbije nisu otkrivene. Samo u Beogradu postoji nekoliko velikih masovnih stratišta, na kojima se nalazi više od 7 000 pobijenih civila. Međutim, crveni teror nije bio ograničen na Srbiju jer su komunisti ubijali svuda po Jugoslaviji svakog koga su označili kao svog protivnika ili potencijalnu opasnost po novi poredak. Recimo u Sloveniji je pobijeno najmanje 55 000 hrvatskih ratnih zarobljenika u selu Blajburg na granici sa Austrijom. U jama oko Kočevskog Roga pobijeno je i bačeno u jame 30 000 uglavnom srpskih ratnih zarobljenika, pripadnika Mihailovićevih jedinica, ali i jedan deo nedićevaca i ljotićevaca. Marta ove godine otkrivena je do sada najveća masovna grobnica u Sloveniji u kojoj su komunisti posle “oslobođenja” pobili i bacili u kreč po svedočenjima samih partizanskih učesnika oko 12 000 ljudi, uglavnom slovenačkih seljaka. Do sada je u krečani identifikovano već oko 300 relativno dobro očuvaniih tela. O tome koliko je taj posleratni teoror bio planski i orkestiran od strane državnog vrha, najbolje svedoče nedavno otvoreni arhivi OZNE u Sloveniji i Hrvatskoj. Samo jedan primer: u depeši koju šef OZNE Aleksandar Ranković šalje drugovima u Zagrebu protestuje se zbog sporosti u likvidaciji narodnih neprijatelja:

Vaš rad u Zagrebu je nezadovoljavajući. Za 10 dana u oslobođenom Zagrebu streljano je samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost u čišćenju Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših naređenja jer smo rekli da radite brzo i energično i da sve svršite u prvim danima. Šef II odseka zagrebačkog odeljenja ima svoj stav. Njega inače smenjujemo s ove dužnosti i tražimo da nam predložite novog.

Ideja likvidacije političkih protivnnika na širokoj skali nije nova – ona je sastavni deo komunističke filozofije klasne borbe, koja je prvi put patentirana i sprovedena u delo za vreme boljševičke revolucije u Rusiji a kopirana i uvek i svuda strane od komunista po svetu. Po toj doktrini svi neprijatelji komunizma imaju se uništiti i poubijati po osvajanju vlasti, jer će u suprotnoim oni organizovati kontrarevoluciju, a uloga sudova u tome po rečima Lenjina “nije da ograničavaju teror, nego da ga obrazlože, jasno i bez ulepšavanja.

Još januara 1942, jugoslovenski komunisti su, ispostavilo se preuranjeno, pomislili da je taj čas kucnuo i krenuli u svoj klasni obračun sa reakcijom u Crnoj Gori. Na vest o zaustavljanju nemačke ofanzive pod Moskvom, oni su poverovali da će drug Staljin za nekoliko nedelja umarširati u Jugoslaviju i započeli su klasno “čišćenje” i pripremu za konačnu “revolucionarnu fazu”. U Beranama i Bijelom Polju su pobili na najzverskiji način stotine ljudi i pokopali na takozvanim Pasjim grobljima, a slična kampanja terora (kasnije nazvana “leva skretanja”) počinje i u Hercegovini. U Sloveniji razmere komunističkog terora nad seljacima su bile još veće. Na kraju su sam Staljin i ruska centrala morali da intervenišu i da svoje jugoslovenske pulene upozore da malo “olade” i strpe se, pošto rat neće tako brzo biti gotov, te je preuranjeno da se kreće u teror jer to može narod okrenuti protiv komunista. Ali, kada je rat završen, teroru se pristupilo na potpuno doktrinaran i šablonski način, po udžbennicima Lenjina i Staljina. Likvidiran je svako za koga bi se moglo posumnjati da u bilo kom smislu ne odobrava komunizam ili može predstavlajti političku pretnju – od sarandika nacista, preko protivnika nacista koji nisu komunisti, intelektualaca ne-komunističke orijentacije, bivših oficira, boljestojećih seljaka, industrijalaca, trgovaca.

Zločini komunizma i zločinačka priroda tog sistema su davno razotkriveni. Skoro niko osim šačice potpuno amoralnih komunističkih desperadosa poput Hobsbauma i Žižeka neće podržavati komunizam kao ideologiju više. Ipak, razne zaobilazne strategije su na rapolaganju. Jedna od njih je širenje ideologije “antifašizma”, odnosno pokušaj da se svako ko je protiv komunizma i komunista označi kao protivnik “antifašizma” te time i simpatizer fašizma, te time i sam fašista. To je oprobani recept koji je jugoslovenska komunistička vlada od samog početka koristila a koju današnji pripadnici kako prve tako i druge Srbije nastavljaju da koriste, i koja stoji iza ovog pokušaja restauracije boljševičkog simbolizma u Srbiji. Recimo na procesu jula 1946 na optuženičkoj klupi su kao “saradnici okupatora”, zajedno sa pripadnicima Nedićevih i Ljotićevih fašističkih falangi bili i general Draža Mihailović, Slobodan Jovanović i braća Radoje i Živan Knežević. To su bili ljudi nesumnjivog antifašističkog pedigrea, osvedočeni prozapadni demokrati, ali sa jednom falinkom – antikomunisti. Zato ih je trebalo svrstati u isti koš sa Ljotićem i Nedićem i ostalim doktrinarnim fašistima i nemačkim kolaborantima. Mihailović je osuđen na smrt kao “izdajnik”. Reč je čoveku koji je odbio da prizna kapitulaciju, koji je pokrenuo gerilski rat protiv Hitlera mnogo pre komunista, bio ucenjen, kao i Broz, od strane Nemaca na 100 000 rajhsmaraka, koji je sve vreme rata bio Ministar vojni izbegličke vlade u Londonu, čije su jedinice u najvećoj operaciji spasavanja u američkoj istoriji spasile blizu 600 američkih i engleskih pilota tokom 1944 godine, i koji je posle rata odlikovan za svoj doprinos borbi protiv fašizma najvišim državnim i vojnim počastima od strane američkog predsednika Trumana, i francuskog predsednika De Gola – ali svejedno, to ga nije spasilo od osude na smrt kao “kolaboracioniste”. Slučaj Slobodana Jovanovića je još bizarniji – stari profesor, politički liberal par excellence, koji se pred kraj života u londonskom egzilu prihvatio posla predsednika Vlade, i neposrednog Dražinog nadređenog, osuđen je u odsustvu na 15 godina zatvora i gubitak građanske časti zbog saradnje sa Nemcima koju je obavljao sve vreme rata pravo iz Londona! Oficir Živan Knežević, mastermind puča od 27 marta kojim je zbačen Trojni pakt i uspostavljena pro-britanska vlada, čovek koga pristalice Nedića i Ljotića i dans imenuju kao glavnog krivca za propast “sjanog” Trojnog pakta, i njegov brat Radoje, lični učitelj mladog Kralja Petra i sekretar Vlade u Londodu sve vreme rata, takođe su osuđeni zbog kolaboracije sa Nemcima! Naprosto, po oprobanom receptu “ko nije s nama taj je protiv nas”, u komunističkoj Jugoslaviji, svako ko nije bio komunista automatski je proglašen za slugu okupatora i narodnog izdajnika. Fašisti poput Nedića i Ljotića, zajedno sa liberalima poput Jovanovića, Kneževića ili Mihailovića. To je cena komunističkog monopola na “antifašizam”.

Celokupna zvanična istoriografija u poslednjih pola veka i sve ono čemu su deca učena po školama i sve što je važilo kao apsolutna ortodoksija je obična laž, smišljena da bi opravdala vladavinu komunističke partije i njen teror. I činjenica da ta laž opstaje i danas 20 godina posle pada Berlinskog zida, govori dosta o tipu intelektualne korupcije koju je izazvao komunizam u kome je Jugoslavija decenijama živela. Tip “nacionalizma” koji u Srbiji danas preovladava, rankovićevsko-ćosićevski nacionalizam, jeste neka vrsta zakasnelog, nemuštog protesta protiv civilizacijske bede komunizma, ali istovremeno i njen najbolji izraz i ogledalo. Nacionalizam koji ne vidi razliku između Arkana i Živojina Mišića, između Rankovića i Kralja Aleksandra izraz je iste tegobne, provincijalne skučenosti i zatucanosti, iste zatvorenosti u ludačku košulju komunističkog viđenja sveta, kao i traženje civilizacijskog putokaza i referentne “modernizacijske” tačke u sovjetskom “oslobođenju” Beograda 1944. Oba pokazuju šta ostaje od društva i intelektualne elite kad uklonite komunizam kao osnovnu legitimacijsku tačku, a nemate ništa drugo da ga zameni. Dobijete njegove intelektualne metastaze i morbidne teorijske transmutacije, dobijete kvaziideološka čudovišta koja danas gledamo – od “građanskog društva” koje uzdiže Miloša Minića i Milovana Đilasa kao nosioce antifašizma i modernizacije, do “nacionalizma” koji slavi Aleksandra Rankovića kao četnika s “petokrakom”, kako reče jedan njegov pristalica. I nadasve, dobijete slogu oko “civilizacijske” vrednosti 20 oktobra…

Ivan Janković

You may also like...