Prava čoveka
„Prava" su moralni koncept, koncept koji obezbeđuje logičan prelaz od načela kojima se u svom delanju rukovodi pojedinac, do načela koja određuju njegov odnos prema ostalima; koncept koji čuva i štiti individualni moral u društvenom kontekstu; veza između čovekovog moralnog koda i zakonskog koda društva, između etike i politike. Individualna prava predstavljaju sredstvo potčinjavanja društva moralnom zakonu.Svaki politički sistem zasniva se na nekakvom etičkom kodu. Varijante altruističko-kolektivističkog učenja koje potčinjavaju pojedinca nekoj višoj vlasti, bilo mističkoj bilo društvenoj, tokom ljudske istorije predstavljale su dominantnu etiku. U skladu s tim, većina političkih sistema su varijacije iste tiranije statizma, razlikuju se samo u stepenu a ne u osnovnom načelu, ograničeni samo slučajnim delovanjem tradicije, haosa, krvavih obračuna i povremenih slomova.U svim takvim sistemima, moral je predstavljao kôd primenjiv na pojedinca, ali ne i na društvo. Društvo je bilo smešteno izvan moralnog zakona, kao otelotvorenje, izvorište ili privilegovani tumač – a dolivanje goriva samožrtvujuće odanosti na vatru društvene obaveze smatrano je glavnom svrhom etike u čovekovom ovozemaljskom postojanju.
Pošto „društvo" nije jedinka, pošto društvo postoji samo kao skup pojedinačnih ljudi, to bi u praksi značilo da su vladari društva izuzeti od moralnog zakona; obavezni samo prema tradicionalnim ritualima, oni drže totalnu moć i zahtevaju slepu poslušnost na osnovu implicitnog načela: „Dobro je ono što je dobro za društvo (ili za pleme, rasu, naciju), a vladareva zapovest zapravo predstavija ovozemaljski glas drušrva."
Ovo važi za sve sisteme statizma, sve vidove altruističko-kolektivističke etike, mističke ili društvene. Izraz „Kraljeva božanska prava" objedinjuje političku teoriju prve, a „Vox Po puli, vox dei" one druge. Svedoci su: teokratija drevnog Egipta, sa faraonom kao otelotvorenjem Boga; neograničena vladavina većine u atinskoj demokratiji; država blagostanja koju su predvodili imperatori Rima; inkvizicija kasnog srednjeg veka; apsolutistička monarhija Francuske; država blagostanja Bizmarkove Pruske; gasne komore nacističke Nemačke; klanica Sovjetskog Saveza.
Svi ovi politički sistemi bili su odraz altruističko-kolektivističke etike a činjenica da društvo stoji iznad moralnog zakona, kao svemogući, neprikosnoveni izvršilac božanske volje, njihova je zajednička osobina. Tako, politički, svi ti sistemi predstavljali su vidove nemoralnog društva.
Najveće revolucionarno dostignuće Sjedinjenih Američkih Država bilo je potčinjavanje društva moralnom zakonu.
Načela čovekovih individualnih prava u društvenom sistemu predstavljaju produženu ruku morala u vidu ograničenja državnih moći i u vidu zaštite čoveka od nasilja kolektiva, kao podređivanje moći pravu. Sjedinjene Države jesu prvo moralno društvo u istoriji.
Svi prethodni sistemi posmatrali su čoveka kao sredstvo žrtvovanja za ciljeve drugih, a društvo kao cilj za sebe. Sjedinjene Države smatraju čoveka ciljem za sebe, a društvo za sredstvo kao miroljubivu, uređenu, dobrovoljnu koegzistenciju pojedinaca. Svi prethodni sistemi podržavali su shvatanje da čovekov život pripada društvu, da društvo može da raspolaže njime kako mu se prohte, da čovek ima pravo uživanja u slobodi samo na osnovu privilegija, odnosno odobrenja društva, koje se u svako doba može povući. Sjedinjene Države podržavaju shvatanje da čovekov život pripada njemu samom na osnovu prava(što znači: na osnovu moralnog načela i sopstvene prirode), da to pravo predstavlja vlasništvo pojedinca, da društvo samo po sebi ne poseduje prava i da jedina moralna svrha države jeste zaštita individualnih prava.„Pravo" je moralno načelo koje određuje i potvrđuje čovekovu slobodu delanja u društvenom kontekstu. Postoji samo jedno osnovno pravo (sva druga su njegove posledice ili proističu iz njega): čovekovo pravo na sopstveni život. Život je proces nezavisnog i samopokretačkog delanja; pravo na život znači pravo uključivanja u nezavisno i samopokretačko delanje — što znači: slobodu da se preduzme svako delanje koje zahteva racionalno biće radi podrške, unapređenja, ispunjenja i uživanja u sopstvenom životu. (To znači pravo na život, slobodu i težnju ka sreći.)
Koncept „prava" odnosi se samo na delanje, posebno na slobodu delanja. On označava slobodu od fizičke prinude, nasilja ili mešanja drugih Ijudi.
Tako, za svakog pojedinca, pravo predstavlja moralnu potvrdu pozitivnog — ili njegove slobode da dela na osnovu sopstvene procene, za sopstvene ciljeve, na osnovu sopstvenog dobrovolpiog, nenasilnog izbora. Njegova prava ljudima koji ga okružuju ne nameću nikakve obaveze, osim onih negativnih: da se uzdrže od nasrtaja na njegova prava.
Pravo na život izvorište je svih prava — a pravo vlasništva jedini način njihove primene. Bez vlasničkih prava nikakva druga prava nisu moguća. Pošto čovek sopstvenim trudom mora da zaraduje za život, čovek koji nema prava na proizvode svog truda, nema načina da se izdržava. Čovek koji proizvodi dok drugi raspolažu njegovim proizvodom, naziva se robom.
Imajte na umu da pravo vlasništva predstavlja pravo na delanje kao i svako drugo: to nije pravo na neki objekat, već na delatnost i na posledice proizvodnje ili zaradivanja tog objekta. Ono ne garantuje da će čovek zaraditi neku imovinu, već samo daje garanciju da će je on posedovati ukoliko je bude zaradio. To je pravo zadobijanja, zadržavanja, korišćenja i raspolaganja materijalnim vrednostima.
Koncept individualnih prava je u tolikoj meri nov u ljudskoj istoriji da ga većina ljudi do današnjih dana nije shvatila. U skladu sa dvema etičkim teorijama, mističkom i društvenom, ima ljudi koji to pravo prihvataju kao dar božji a drugi smatraju da su prava dar društva. Ali, zapravo, izvorište prava jeste ljudska priroda.
U Deklaraciji o nezavisnosti stoji da je „Stvoritelj obdario ljude izvesnim neotuđivim pravima". Bez obzira da li verujemo da je čovek proizvod Stvoritelja ill prirode, pitanje ljudskih prava ne menja činjenicu da je čovek jedinka posebne vrste — razumno biće — koje ne može uspešno da funkcioniše pod prinudom, kao i da prava čine nužan preduslov upravo za njegov vid opstanka.
„Izvorište ljudskih prava nije ni božanski niti skupštinski zakon, već zakon identiteta. A jeste A — a Čovek je Čovek, Prava su preduslovi postojanja koje zahteva ljudska priroda u cilju čovekovog pravovaljanog opstanka. Ako čovek treba da živi na zemlji, pravo je da upotrebljava svoj razum, pravo je da dela na osnovu sopstvene procene, pravo je da radi da bi dobio ono što smatra vrednošću, kao i da zadrži proizvode svog rada. Ako je život na zemlji njegova svrha, on ima prava da živi kao razumno biće: priroda mu zabranjuje bezumlje" (Atlas je slegnuo ramenima).
Ugrožavanje ljudskih prava znači ili prinudu da čovek dela suprotno sopstvenoj proceni, ili pak oduzimanje njegovih vrednosti. U osnovi postoji samo jedan način da se to uradi: upotrebom fizičke sile. Postoje dva moguća napadača na čovekova prava: kriminalci i država. Povlačenje granice izmedu njih predstavljalo je veliko dostignuće Sjedinjenih Država — zabranom onom drugom da ozakoni razne vidove delanja prvog.
Deklaracija o nezavisnosti utemeljila je načelo koje će „osigurati ona prava koja je država obezbedila za ljude". Time je ostvareno jedino punovažno opravdanje države i određena je njena prava svrha: da štiti čovekova prava tako što će ga štititi od fizičkog nasilja.
Tako se uloga države promenilia, od uloge vladara do uloge sluge. Vlast je postavljena da štiti čoveka od kriminalaca, Ustav je napisan da bi zaštitio čoveka od države. Zakon o pravima nije bio usmeren protiv privatnih građana, već protiv države — kao eksplicitna izjava da individualna prava zamenjuju svaku javnu ili društvenu moć.
Rezultat je bio obrazac civilizovanog društva kojem se, u kratkom razdoblju od nekih stotinu pedeset godina, Amerika gotovo sasvim približila. Civilizovano društvo je ono u kojem je fizička sila isključena iz ljudskih odnosa, u kojem država, u ulozi policajca, može da primeni silu samo kao odmazdu i samo protiv onih koji su inicirali njenu primenu.
To su bili suštinsko značenje i namera američke političke filozofije sadržani u načelu individualnog prava. Ali to nije eksplicitno uobličeno niti u potpunosti prihvaćeno, kao ni dosledno upražnjavano.
Altruističko-kolektivistička etika bila je američka unutrašnja kontradikcija. Altruizam je nespojiv sa slobodom, kapitalizmom i sa individualnim pravima. Nije moguće kombinovati težnju za srećom sa moralnim statusom žrtvene životinje.
Upravo koncept individualnih prava porodio je slobodno društvo. Razaranje slobode otpočelo je razaranjem individualnih prava.
Kolektivistička tiranija nije imala smelosti da porobi zemlju putem izravnog oduzimanja vrednosti, bile one materijalne ili moralne. To je trebalo obaviti unutrašnjim podrivanjem. Kao što se u materijalnom svetu pljačkanje bogatstva zemlje ostvaruje inflacijom njene monete, tako smo danas svedoci procesa inflacije u oblasti prava. Proces povlači za sobom takav rast novoproglašenih „prava" da ljudi i ne primećuju činjenicu da se značenje koncepta menja. Kao što rđav novac potiskuje dobar novac, tako i ova „novokomponovana prava" negiraju autentična prava.
Razmotrimo zanimljivu činjenicu da nikada, nigde u svetu nisu bila u tolikoj meri naglašena dva kontradiktorna fenomena: tobožnja „nova" prava i radni logori.
Reč je o „triku" koji treba da skrene pažnju sa političkog na ekonomski plan. Platforma demokratske partije iz 1960, sumira taj prelaz smelo i eksplicitno. U njoj se izjavljuje da će demokratska administracija „ponovo uvesti ekonomski zakon o pravima koji je Franklin Delano Ruzvelt upisao u našu nacionalnu svest šesnaest godina ranije".
Neka vam značenje koncepta „prava“ bude jasno u svesti dok budete čitali spisak koji ova platforma nudi:
„1. Pravo na koristan i unosan posao u industriji, trgovini, na farmama ili u rudnicima nacije.
2. Pravo na zaradu koja će biti dovoljna za obezbeđivanje odgovarajuće hrane, odeće i rekreacije.
3. Pravo svakog farmera da gaji i prodaje proizvode i da zauzvrat dobije dovoljno da sebi i svojoj porodicu pruži pristojan život.
4. Pravo svakog biznismena, krupnog ili sitnog, da trguje u klimi oslobođenoj nepoštene konkurencije, kao i dominacije monopola u inostranstvu i kod kuće.
5. Pravo svake porodice na pristojan dom.
6. Pravo na odgovarajuću medicinsku negu i priliku da se postigne dobro zdravlje i da se u njemu uživa.
7. Pravo na odgovarajuću zaštitu od ekonomskog straha u starosti u bolesti, nesreća i nezaposlenosti.
8. Pravo na dobro obrazovanje."
Jedno jedino pitanje postavljeno posle svakog od ovih osam zahteva, razjasnilo bi mnogo toga: Na čiji račun?
Poslovi, hrana, odeća, rekreacija (!), kuće, medicinska nega, obrazovanje itd. ne rastu u prirodi. To su vrednosti koje je stvorio čovek — roba i usluge proizvedene ljudskom rukom. Ko će ih obezbediti?
Ako neki ljudi uživaju pravo na proizvode tuđeg rada, to znači da su ovi drugi lišeni prava i osudeni na robovski rad.
Sva navodna „prava" jednog čoveka koja zahtevaju ugrožavanje prava drugih, nisu i ne mogu biti prava.
Nijedan čovek ne može imati prava da primora nekog na obavezu koju ovaj ne žeili, na dužnost koja se neće platiti ili na prinudno služenje nekom drugom čoveku. Ne može postojati „pravo na porobljavanje".
Izvesno pravo ne uključuje automatski materijalnu primenu tog istog prava; ono uključuje samo slobodu da se ta primena zaradi sopstvenim naporom.
Pogledajmo, u ovom kontekstu, intelektualnu preciznost osnivača nacije: oni govore o pravu na težnji ka sreći — ne o pravu na sreću. To znači da čovek ima pravo da preduzima akcije koje smatra neophodnim da bi postigao sreću; to ne znači da drugi moraju da ga usreće.
Pravo na život znači da čovek ima prava da se izdržava svojim radom (na svakom ekonomskom nivou do kojeg njegova sposobnost može da ga odvede); to ne znači da drugi moraju da mu obezbede potrepštine neophodne za život.
Pravo na imovinu znači da čovek ima prava da preduzima ekonomske aktivnosti potrebne da bi se imovina zaradila, da bi se ona upotrebljavala i da bi raspolagalo njome; to ne znači da drugi moraju da mu obezbede imovinu.
Pravo slobodnog izražavanja znači da čovek ima prava da izražava svoje ideje bez opasnosti od zabrane, mešanja ill kaznenih aktivnosti države. To ne znači da drugi moraju da mu obezbede salu za predavanja, radio stanicu ili štampariju da bi on mogao da izražava svoje ideje.
Poduhvat koji uključuje vise od jednog čoveka, zahteva dobrovoljnu saglasnost svakog učesnika. Svaki od njih ima prava da donosi sopstvene odluke, ali nijedan nema prava da silom nametne svoju odluku ostalima.
Ne postoji ništa slično „pravu na posao" — postoji samo pravo slobodne trgovine, to jest čovekovo pravo da prihvati posao ako se drugi čovek opredeli da ga zaposli. Ne postoji „pravo na dom" već samo pravo slobodne trgovine; pravo čoveka da izgradi dom ili da ga kupi. Ne postoje „prava na 'poštenu' nadnicu ili na 'poštenu' cenu" ako niko ne želi da ih plati, da zaposli čoveka ili da kupi njegov proizvod. Ne postoje „prava potrošača" na mleko, cipele, filmove ili šampanjac ako nijedan proizvođač ne odabere da proizvodi takve stvari (postoji samo čovekovo pravo da ih sam proizvede). Ne postoje „prava" posebnih grupacija, ne postoje „prava farmera, radnika, biznismena, zaposlenih, poslodavaca, starih, mladih ili nerodenih". Postoje samo prava čoveka — prava koja poseduje svaki pojedini čovek i svi ljudi kao pojedinci.
Pravo vlasništva i pravo na slobodnu trgovinu jesu čovekova jedina „ekonomska prava" (to su, zapravo, politička prava), i nema govora o postojanju bilo čega sličnog „ekonomskom zakonu o pravima". Ali primetićete da zagovornici onog drugog koncepta ipak nisu razorili prvi.
Setite se da prava predstavljaju moralna načela koja određuju i štite čovekovu slobodu delanja, ali ne nameću nikakve obaveze drugim ljudima. Privatni građani ne predstavljaju međusobnu pretnju pravima na slobodu jednih drugima. Privatni gradanin koji pribegne fizičkoj sili i nasrne na prava drugih, predstavija kriminalca — a čoveka od takvih štiti zakon.
Kriminalci su neznatna manjina u svakom vremenu i u svakoj zemlji. A Šteta koju su pričinili čovečanstvu je zanemarljiva kada se poredi sa užasima — krvoprolićima, ratovima, progonima, otimanjima, gladima, porobljavanjem, razaranjem širokih razmera — koje je sprovela ljudska vlast. Potencijalno, država je najopasnija pretnja čovekovim pravima: ona ima zakonski monopol na upotrebu fizičke sile protiv zakonski razoružanih žrtava. Kada nije sputana i ograničena individualnim pravima, država predstavija čovekovog najsmrtonosnijeg neprijatelja. Zakon o pravima nije napisan kao zaštita od privatnog delanja, već protiv državnog.
Sada razmotrimo proces kojim se ova zaštita razara.
Proces se sastoji od dopuštanja privatnim licima da sprovode posebne vidove nasilja koji su državi ustavom zabranjeni (koja privatna lica nemaju moć da počine). Tako se država oslobađa svih ograničenja. Taj prenos postaje sve očigledniji na planu slobodnog izražavanja. Kolektivisti su godinama zagovarali tvrdnju da je odbijanje privatnog pojedinca da finansira protivnika nasrtaj na protivnikovo pravo slobodnog izražavanja i čin „cenzure".
„Cenzura" je, tvrdili su, ako novine odbiju da zapošljavaju ili objavljuju pisce čije su ideje dijametralno suprotne njihovoj politici.
„Cenzura" je, tvrdili su, ako biznismen odbije da se reklamira u magazinu koji ga napada, vređa i kleveće.
„Cenzura" je, tvrdili su, ako televizijski sponzor prigovori zbog nekog užasa prikazanog u emisiji koju je finansirao — što je se desilo kada je Aldžer His (Hiss) pozvan da kritikuje nekadašnjeg potpredsednika Niksona.
Tu je i Njuton N. Minou (Minow) koji izjavljuje: „Postoji i cenzura koja se ostvaruje posredstvom anketa o gledanosti, zatim cenzura oglašivača, televizijskih mreža ili raznih udruženja, koji odbijaju programe koji im se nude u okviru njthove sfere delovanja. "To je onaj isti gospodin Minou koji preti oduzimanjem dozvole svakoj stanici čiji programi ne odgovaraju njegovim shvatanjima — i koji tvrdi da to nije cenzura.
Zamislite implikacije takvog trenda.
„Cenzura" je izraz koji postoji samo u državnom delanju. Nijedna privatna aktivnost nije cenzura. Nijedan privatni pojedinac niti agencija ne mogu ućutkati čoveka ili povući publikaciju; to može samo vlada. Sloboda izražavanja privatnih lica uključuje pravo na neslaganje, neslušanje i nefinansiranje sopstvenih neistomišljenika.
Ali u skladu sa takvim učenjima kao što je „ekonomski zakon o pravima", pojedinac nema pravo da raspolaže sopstvenim materijalnim sredstvima u skladu sa sopstvenim uverenjima — i mora da isporuči svoj novac (bez prava izbora), bez razlike, svakom govorniku ili propagandisti, koji ima „pravo" na njegovu imovinu.
To znači da sposobnost da se obezbede materijalna sredstva za izražavanje ideja lišava čoveka prava da podržava bilo kakve ideje. To znači da izdavač mora da objavljuje knjige koje smatra bezvrednim, lažnim ili zlim; da televizijski sponzor mora da finansira komentatore čija su uverenja suprotna njegovima; da vlasnik novina mora da prepusti stranice sa uvodnikom svakom mladom huliganu koji diže poviku protiv porobljavanja štampe. To znači da je jedna grupa ljudi prigrabila sebi pravo na neograničenu „licencu" — dok je druga grupa svedena na bespomoćnu neodgovornost.
Pošto je očigledno nemoguće da se svakom galamdžiji obezbedi posao, mikrofon ili novinski stubac, ko će odlučivati o „raspodeli" „ekonomskih prava" i odabrati korisnike, pošto je pravo vlasnika da izaberu ukinuto? Pa, gospodin Minou je sasvim jasno ukazao na to.
Ako pogrešno pomislite da se ovo primenjuje samo na krupne posednike, biće bolje da shvatite da teorija „ekonomskih prava" uključuje „pravo" svakog budućeg dramskog pisca, svakog bitničkog pesnika, svakog kompozitora buke i svakog apstraktnog umetnika (koji iza sebe ima političke veze) na finansijsku podršku koju im ne biste dali, posto ne idete na njihove priredbe. Kakvo bi inače bilo značenje projekta da se vaš poreski novac troši na budžetski finanstranu umetnost?
I dok ljudi galame o „ekonomskim pravima", koncept političkih prava nestaje. Zaboravljeno je da pravo slobodnog izražavanja znači slobodu zastupanja sopstvenih pogleda i podnošenje mogućih posledica, i neslaganje sa ostalima, prelazak u opoziciju, nepopularnost i nedostatak podrške. Politička funkcija „prava na slobodno izražavanje" jeste zaštita neistomišljenika i nepopularnih manjina od prinude — ne garancija da će dobiti podršku, prednosti i nagrade za popularnost koju nisu stekli.
U Zakonu o pravima stoji: „Kongres neće doneti zakon… koji bi ograničio slobodu izražavanja ili štampe…" Zakon ne zahteva da privatna lica treba da nabave mikrofon za čoveka koji se zalaže za njihovo uništenje, ili kalauz za provalnika koji želi da ih opljačka, ili nož za ubicu koji želi da im prereže vrat.
Takvo je stanje u jednom od danas najbitnijih pitanja: politička prava nasuprot „ekonomskim pravima". Reč je o ili-ili. Jedno uništava drugo. Ali, zapravo, nema „ekonomskih prava", nema „kolektivnih prava", nema „prava od javnog interesa". Izraz „individualna prava" predstavlja pleonazam: ne postoje nikakva druga prava osim individualnih, i niko drugi ko bi ih posedovao.
Oni koji zagovaraju kapitalizam tipa laissez-faire predstavljaju jedine zagovornike prava čoveka.
