Šta je to socijalna pravda?

Često se može čuti, ne samo od mnogih naših političara ili sindikalnih lidera, već i od nekih ozbiljnih teoretičara, da politika vlade treba da vodi “socijalnoj pravdi”, ili da je neki konkretni porez ili regulaciona mera namenjen (ili nije) ostvarenju “socijalne pravde”. Nekako se podrazumeva da svi znaju značenje tog pojma, iako čak i intelektualci koji veruju da misle u analitički jasnim kategorijama retko pokušavaju da precizno definišu ovaj pojam.

To zapravo nije i ni moguće, jer je sama kategorija socijalne pravde potpuno besmislena. Ona na prvi pogled upućuje na brigu za siromašne ili one koji su prošli lošije, ali pri bližem ispitivanju uviðamo da su zapravo zavist i mržnja osnovni etički konstituenti ovog pojma. Definisati taj pojam preko nekog ideala koji treba ostvariti nije moguće. Socijalna pravda se po pravilu ne odnosi na vrste postupanja koje bi bile pravedne ili nepravedne, već na odreðena zatečena stanja koja se sviðaju ili ne sviðaju nekom pojedincu ili grupi.

Na prvi pogled, nema ničeg neobičnog u tome da kao “pravedno” ili “nepravedno” opisujemo neko stanje stvari koje proističe iz odreðenog poretka. Koliko puta je svako od nas slušao pa čak i sam bio u situaciji da kaže kako “nije pravedno” da umre neko desetogodišnje dete, ili da je naš tim “nepravedno” izgubio u fudbalu, iako je prikazao bolju igru? Pa ipak, mi smo sve vreme nekako svesni da nije prikladno nazivati nenasilnu smrt bilo koga “nepravdom”, kao ni sportski poraz koji je posledica loše sreće. A toga smo svesni zato što razumemo činjenicu da ni u jednom ni u drugom slučaju ne postoji neki subjekt čije bismo postupke mogli smatrati neposrednim uzrokom stanja stvari koje opisujemo kao “nepravedno”. Mi kažemo da je Bog bio nepravedan prema porodici koja je izgubila dete, ili kažemo da je poraz našeg tima velika “sportska nepravda”. Ali to je jedan metaforični način govora – pod “nepravdom” mi ne podrazumevamo da je išta od rečenih “nepravdi” posledica nečijeg svesnog nasilnog akta, već slučajnih i nepredvidivih okolnosti. Mi razumemo da u ovom kontekstu reč “nepravda” koristimo samo kao zaoštrenu metaforu koja treba da iskaže naš bol ili negodovanje zbog nekog stanja stvari koje niko neposredno nije prouzrokovao, a ne kao optužbu odreðenom pojedincu da je počinio kakvo kažnjivo ili zazorno delo.

Najbolji dokaz za to je činjenica da ne bismo smatrali pravednim da nekoj drugoj porodici koja nije izgubila dete, to dete otmemo, da bismo podmirili “nepravdu” zbog gubitka koji je doživela prva porodica, niti bismo smatrali pravednim poništavanje utakmice samo zato što naš tim nije imao sreće, pogodivši recimo dve stative u završnici meča. Da bismo bilo kakvu naknadnu intervenciju u tok stvari smatrali pravednom mi moramo dobiti nekakav dodatni razlog, osim našeg pukog nezadovoljstva i negodovanja, koji bi upućivao na nelegitiman karakter onog stanja koje trenutno postoji. Recimo, trebalo bi da se pojavi sumnja da je ono dete zapravo ubijeno, ili da je sudija prekršio materijalna pravila igre poništivši našem timu regularan gol. U tom slučaju bismo kažnjavanje ubice, kao i ponavljanje utakmice ili suspenziju sudije, smatrali činovima pravde, a postojeće stanje stvari duboko nepravednim. Ali, zapazimo – ni pravda ni nepravda nisu ni u jednom ni u drugom slučaju atributi stanja stvari samih po sebi, već atributi vrsta postupanja kojima su nastali: ono što detetovu smrt čini zločinom i nepravdom nije puka činjenica da je mrtvo, već okolnost da je krivac za njegovu smrt drugi čovek koji ga je ubio; ili krivac za poraz našeg tima nije naš smotani centarfor koji je sa 5 metara pogodio stativu, već sudija koji nije video da je lopta u drugoj situaciji prešla gol liniju.

Očligledno je da u svakodnevnom životu pod pojmom pravde mi podrazumevamo stanje u kojem je pojedincima zabranjeno da nanose štetu drugim pojedincima, tako što bi kršili utvrðena pravila igre i norme ponašanja. Nikakav dogaðaj niti nesreća koji nisu proizvod svesne ljudske akcije koja uključuje kršenje opštih normi, ne može biti ni pravedan ni nepravedan. Smrt deteta, “nepravedan” rezultat u fudbalu, prirodna katastrofa koja je uništila letinu u nekom kraju, ništa od toga ne potpada pod sferu etike, jer nije uzrokovano svesnim i intencionalnim ljudskim delovanjem, već je proizvod nepredvidivih okolnosti na koje nijedan pojedinac ne može da utiče.

Ipak, kad se sa terena svakodnevnog života prebacimo na teren ekonomije ili društvene teorije, često smo skoni da izgubimo ovu elementarnu perspektivu. Kad počnemo da raspravljamo o bogatstvu i siromaštvu, o jednakosti i nejednakosti, “socijalnoj” pravdi ili nepravdi, mi odjednom prestajemo da verujemo da je pravda svojstvo odreðenih vrsta ljudskih postupaka, i počinjemo da je pripisujemo pukim stanjima stvari kao takvim. Pa recimo počinjemo da žigošemo gubitak posla nekog radnika zbog bankrota njegove firme “nepravdom” koja zahteva nasilnu akciju vlade, istu kao kad se hvata neki ubica ili lopov, da bi se to stanje promenilo i radnik “obeštetio” za svoj gubitak. Ili počinjemo da opravdavamo preraspodele dohotka putem šema progresivnih poreza kojima se onima koji imaju i zaraðuju više uzima znatno veći procenat nego drugima, iako je moralni status takvog oporezivanja zapravo malo više od obične pljačke, i svakako ne bismo taj princip odobrli u nekom drugom kontekstu. Ili počinjemo da verujemo da je “pravedno” samo po sebi da pojedinci u nekom društvu budu u posedu približno jednakog obima dobara, bez obzira da li su ih stekli radom, investiranjem ili otimanjem od drugih putem državne prinude (recimo, progresivnim porezima ili nasilnim državnim socijalnim i penzionim osiguranjem).

Zašto je to tako? Iz kog razloga su mnogi od nas često skloni da se izlože ovakvoj kontradikciji, tvrdeći da nije bitno da li je odreðeno stanje stvari nastalo pravednim ili nepravednim postupcima, već samo da li je ovakvo ili onakvo? Prvi razlog je vezan za zavist koja je jedna od najrasprostranjenijih ljudskih osobina. Nje nijedan pojedinac nije u potpunosti lišen, a posebno oni pojedinci koji se u nekom poslu ili poduhvatu pokažu manje uspešnim od drugih. Oni će često pokazivati tendenciju da omalovaže bolje i uspešnije od sebe, tako što bi im nametnuli krivicu zbog njihovog uspeha ili sposobnosti, a svom neuspehu pribavili oreol moralne vrline. Uspešan poslovni čovek postaje predmet mržnje i zavisti, a njegove vrline, poput snalažljivosti, sposobnosti predviðanja ili štedljivosti, opisuju se kao mane (“tvrdičluk”, “špekulantstvo” itd.). Priča o jednakosti i “socijalnoj pravdi” se tako pojavljuje kao racionalizacija zavisti onih koji su nesposobni da u slobodnom društvu ostvare svoje aspiracije u konkurenciji sa drugima, čime sprovode svoju imaginarnu osvetu na moralnom planu, preoblačeći svoj resantiman i mržnju u poštovanu odoru socijalnog egalitarizma.

Drugi, i mnogo važniji razlog za upotrebljivost socijalne pravde, leži u činjenici da je sam pojam socijalne pravde postao vrlo odomaćen u svojoj nelegitimnoj upotrebi u proteklih stotinak godina, i da je u tom procesu postao vrlo otporan na svaki pokušaj preciznijeg definisanja. U ranim danima socijalizma početkom prošlog veka “socijalna pravda” je uglavnom shvatana u duhu marksizma: vlasnici kapitala su “eksploatatori” koji od radnika otimaju “višak vrednosti” i pravedno je da nacionalizacijom industrije i proizvodnje kapital bude prenet u kolektivno vlasništvo svih ljudi. Sa katastrofalnim rezultatima ovog projekta u Rusiji, ovaj ideal planskog i centralizovanog društva kao oličenja socijalne pravde je za mnoge socijaliste izbledeo, i oni su težili da ga napuste. Posao im je bio olakšan kada su otkrili da posao konfiskacije može biti obavljen i putem progresivnog oporezivanja, i da kapitalisti ne moraju biti teretirani kao uzurpatori i eksproprijatori da bi mogli biti opljačkani, već da mogu biti i ovce za šišanje, to jest finansijska baza za šeme progresivnih poreza kojima će državna birokratija finansirati svoja paternalistička doborčinstva “siromašnima”. Sa povlačenjem socijalizma i etabliranjem države blagostanja na Zapadu, socijalna pravda je prestala da ima značenje konfiskacije putem ukidanja privatne svojine, i počela je sve više da znači nejasnu i prećutkivanu insinuaciju da treba oteti od bogatih što se više može, da bi se dalo siromašnima što se više može. U najboljem slučaju, filozofija socijalne pravde je izgubila svoj raniji “naučni” i sistematski oblik, i pretvorila se u zbrkanu viziju države kao Robina Huda koji će fiskalnim putem opljačkati onoliko bogataša koliko bude mogao i usrećiti onoliko siromaha koliko bude mogao.

Odbijanje da se kao pravedni priznaju rezultati pravednih praksi, odnosno praksi koje se odvijaju u skladu sa osnovnim konstitutivnim načelima civilizacije – vlasništvom, ugovorom i držanjem obećanja – povezalo se u ovoj tački sa jednom takoðe vrlo rasprostranjenom i posledičnom intelektualnom greškom – sa nerazumevanjem prirode bogatstva i načinima na koje ekonomske razlike u slobodnom društvu zaista nastaju. često ćemo čuti pitanje: zašto je pravedno da neko ima mnogo a neko malo, zašto uspešni poslovni čovek može da ima milione dolara, dok mnoge porodice, čak i u civilizovanim zemljama, jedva preživljavaju, ili pak žive na vrlo skromnom nivou? Zašto je jednom rečju pravedno da bogati budu bogati, a siromašni siromašni?

Odgovor glasi: zato što se bogatsvo u slobodnom konkurentskom društvu ne stiče lovom i otimanjem od neprijatelja kao u divljaštvu, već miroljubivom kooperacijom sa drugim pojedincima (a ne grupama). I na tome se zasniva najsuštinskije moralno opravdanje laissez-faire kapitalizma – što je to sistem koji čini besmislenim i nemogućim primenu nasilja zarad opstanka, već preživljavanje stavlja u funkciju sposobnosti pojedinca da služi svojim sugraðanima, odnosno zadovoljava njihove potrebe putem raznih vrsta preduzetništva i rada. Bogatstvo nije moguće bez saglasnosti drugih ljudi; bogat ili siromašan bilo ko postaje u meri u kojoj je neko drugi spreman da uðe u razmenu sa njim, odnosno da ga nagradi za neku uslugu ili proizvedeno dobro. Svakom bogatašu u kapitalizmu je neophodna pomoć i odobravanje drugih ljudi – njegovih mušterija. Ako mu oni otkažu lojalnost, on će bankrotirati. Tvrditi da u slobodnom društvu u kome se poštuje vlasništvo i ugovor neko treba da ima više nego što dobija na tržištu, a neko drugi manje, znači samo da neko treći mora putem državne prinude da bude prisiljen da svoju slobodu izbora upotrebi drugačije nego što on želi, odnosno da ulazi u razmenu sa onim s kim ne želi, a koga mu vlast odredi. A to je nepravedno jer predstavlja kršenje njegove slobode, i slobode onog s kime on želi da ugovara. Da biste umanjili “socijalne razlike”, morate smanjiti prihode bogatijih vlasnika, a da biste to uradili morate na silu druge ljude onemogućiti da kupuju od njih. Preraspodela dohotka sa ciljem bilo njegovog ujednačavanja bilo još većeg produbljivanja razlika, predstavlja nepravedan čin jer ruši ono stanje raspodele koje predstavlja posledicu slobodnog izbora samih ljudi.

Meðutim, mnogi će reći: a da li su ljudi zaista slobodni kada biraju na tržištu? Zar kulturne vrednosti koje su usvojili, reklama ili manipulacije poslovnih ljudi ne mogu imati efekat zavoðenja i učiniti ih nesvesnim njihovih pravih interesa? Zaista svako od nas je mnogo puta u životu imao osećaj da je počinio grešku, ishitren ili nepromišljen izbor, da u trenutku vršenja tog izbora nije bio svestan svog pravog ili dugoročnog interesa, da se poveo za reklamom ili opštim mnenjem itd. Ali, ipak, zapitajmo se: ko od nas bi nekom drugom, bez obzira da li je to neki pojedinac ili vladina agencija, dozvolio da umesto nas vrši izbore u životu? Ko od nas će biti spreman da sebe dobrovoljno smatra idiotom koji nije u stanju da se brine o sebi, i čije “prave interese” neko drugi bolje zna od njega samog? Verujem niko, ili skoro niko. A kad je već tako, sa kojim pravom možemo očekivati od drugih ljudi da dobrovoljno prihvate status idiota u čije ime će neko drugi (mi, i naši istomišljenici) da odlučuje? Upravo to implicira paternalistički argument o navodnoj nesposobnosti ljudi da prepoznaju svoje prave interese. To je ideja da postoji neka samosvesna elita, koja treba da odlučuje u ime društva o tome šta će biti njegove preferencije.

Da bismo udahnuli život zbrkanoj ideji “socijalne pravde” potrebno je da pretpostavimo da se može ustanoviti neka jedinstvena skala preferencija za sve ljude, i da se ogrešenje o te “društvo-korisne” ili “pravedne” preferencije (stanja stvari) smatra ogrešenjem o pravdu. Recimo, vaša želja da imate deset puta više novca od mene bi bila nepravedna, jer na jedinstvenoj skali vrednosti nametnutoj od onih koji bolje od vas znaju šta vi želite, stoji da niko ne treba da ima više od bilo koga drugog, ili da razlike moraju biti što manje. A to je moguće samo u totalitarnoj diktaturi neke samozvane elite koja bi silom nametnula svoje shvatanje dobrog i pravednog života svima drugima.. Zato je totalitarna diktatura jedini smisleni kontekst ostvarivanja “socijalne pravde”. čim ljudima dozvolite slobodu izbora i meðusobne razmene, odrekli ste se svakog prerogativa da prigovarate strukturi raspodele koja iz toga proističe. Drukčije rečeno, obezbediti bilo kakvu konkretnu strukturu raspodele (bila ona egalitarna ili ne) moguće je samo stalnim nasiljem nad pojedincem i njegovom slobodom. Socijalna pravda je samo drugo ime za opravdavanje žrtvovanja nekih ljudi za interese i planove drugih ljudi. Oznaka za “prava” aristokratije lošije stojećih (“worst-of”) na dohodak i bogatstvo bolje stojećih, odnosno na njihov prinudni rad. Ali, prinudni rad je samo prinudni rad a žrtvovanje pojedinca samo žrtvovanje pojedinca, kakva god kitnjasta imena da im se nadevaju. Kako je rekao filozof Robert Nozik, ne postoji neko mistično “opšte dobro” koje bi zahtevalo žrtvovanje zarad sebe samog: “Postoje samo različiti pojedinci sa svojim različitim životima. Žrtvovati bilo koga od njih za nekog drugog, znači žrtvovati njih za nekog drugog. Ništa više.”

Zato, ako ne želimo totalitarnu diktaturu, nema nam druge nego da trpimo (po našem uverenju) glupost drugih ljudi u njihovim individualnim izborima, i rezultate tih izbora, pa makar oni uzdizali i nagraðivali ljude ili vrednosti koje mi ne cenimo mnogo, a nas ili nekog koga cenimo ostavljali u položaju lošijem nego što mislimo da ga zaslužujemo. čim dozvolimo da ljudi u životu slobodno biraju svoj put, traže poslodavce kakve žele, stiču obrazovanje kakvo žele i mogu, prodaju svoje usluge ili upošljavaju svoj kapital kako znaju i umeju, tog trenutka svaka priča o “socijalnoj pravdi” postaje u najstrožem smislu reči logička besmislica, i moguća je samo kao ovlašćivanje neke diktatorske elite da ljudima govori šta će da rade i šta da žele, i dodeljivati im kao robovima ono što ona misli da oni zaslužuju. Nema pravednog stanja u društvu mimo onog koje pod garancijama života, slobode i vlasništva sami pojedinci izaberu. Pa ma koliko bili zadovoljni ili nezadovoljni posledicama svog izbora. Kao što je veliki nemački pesnik Helderlin rekao: “Svako ide tamo gde hoće, i stiže tamo gde može.” I to je jedini smisao pojma pravde u slobodnom društvu.

Ivan Janković

You may also like...