Privatno vlasništvo

U najznačajnije ideje zapadnog sveta spada shvatanje važnosti privatnog vlasništva. Intuicije i ideje o važnosti privatnog vlasništva možda su i starije od odgovarajućih ideja i intuicija vezanih za ličnu slobodu i ličnu odgovornost. Vlasništvo je bilo stvar održanja života, a lična sloboda stvar životne udobnosti. Taj primat se zadržao i kasnije. Kada su kasnije plemići pokušavali da ograniče vlast Jovana Bez Zemlje i da ga nateraju da potpiše Veliku povelju sloboda 1215. godine, njihov glavni cilj bile su lične slobode, dok su podrazumevali da će sa vlasničkim pravima biti lakše, jer je to izgledalo bar implicitno priznato i time manje sporno. Ali preko toga što je manje sporno – privatnog vlasništva – oni su takođe pokušavali da ograniče kraljevu vlast. Možda do lične slobode ne bi bilo moguće doći da nije pretpostavljano ograničenje vladara da interveniše u vlasnička prava podanika.

Osnovne intuicije vezane za privatno vlasništvo bi se mogle sažeti u sledećim, lako shvatljivim tvrdnjama. Prvo, svaki pojedinac je ovlašćen da prisvaja proizvode svog rada. Pojedinac je ovlašćen da ih slobodno razmenjuje na tržištu sa drugim pojedincima. Treće, pojedinac se ne može legalno lišiti vlasništva protivno njegovoj volji. Formulisane na takav način ovde ideje nailaze na široko prihvatanja, ne samo među pristalicama liberalnih i konzervativnih, nego i socijaldemokratskih, nacionalističkih shvatanja. Jedino bi možda neki radikalni komunisti i socijalisti mogli imati izvesne rezerve prema njima.

Robert Nozik (Nozick) je u Anarchy, State, and Utopia (1974) obnovio pitanja sticanja ovlašćenja na privatno vlasništvo, prenošenja vlasništva. Usled tvrdnje da su pojedinci ovlašćeni na proizvode njihovog rada njegova teorija dobija ime “teorija ovlašćenja /entitlements theory/”, a pitanja koja je pokrenuo Nozik su kasnije razjašnjavali autori, kao sto su Hajek (Hayek), Ričard Epštajn (Richard Epstein), Tibor Mahan (Machan), Jan Nejrvison (Narveson), Loren Lomaski (Lomasky) i mnogi drugi. “Istorijska teorija pravde”, kako je naziva Nozik, oslanja se na tri načela sticanja vlasništva. Nešto postaje nečije legitimno privatno vlasništvo, ako: prvo, nije bilo ničiji posed, i neko ga je pošteno stekao, drugo, ako je neko na njega preneo vlasništvo ili treće, ako je povratio vlasništvo koje mu je nepravedno oduzeto (narušavanjem prvog i drugog načela).1 Preraspodela stečenog koju sprovodi država generalno nije dopuštena osim onoga što je potrebno za finansiranje minimalne države koja se svodi na “noćnog čuvara /night watchman/”, tj. na zaštitu prava pojedinaca od narušavanja, bilo od strane drugih pojedinaca, ili od strane pojedinih državnih agencija. Prosto rečeno, država je legitimno ovlašćena samo da kreira i štiti minimalni skup “pravila igre”. Mnogi smatraju da je lako definisati šta su “ultra-minimalna država” i “minimalna država”, što je pogrešan utisak. Nozik ih izgleda tako razlikuje, što je “ultraminimalna država” ravna samo onome što on naziva “zaštitna agencija”, dok “minimalna država” ima izgleda još neke funkcije. Te funkcije se mogu širiti, pa je Nozikova “minimalna država” ostala na klackalici argumenta “klizavog nagiba” (eng. slippery slope). Alternativa “klizavom nagibu” je da se uzme neko arbitrarno rešenje, što dovodi do druge vrste problema. Uz te napomene problem “minimalne države” ostavljam po strani da bih se vratio problemima vezanim za privatno vlasništvo.Oko svakog pojedinca se nalazi izvesna sfera, granica, koja se ne može prekoračiti, a da se prava pojedinca ne naruše. Nozikova teorija se smatra libertarijanskom, ali ću je ovde nazvati liberalnom u klasičnom smislu, što je neutralniji izraz. Po strani ću ostaviti praktično sva pitanja sem onih koja se direktno tiču vlasništva.

Iako je Nozik nastojao da kodifikuje liberalnu teoriju vlasništva, kakva se mogla naći u više ili manje implicitnoj formi kod mnogih autora od XVII veka naovamo, iako je učinio verovatno pojedinačno najznačajniji korak na ovom polju u poslednja dva veka, a možda i pojedinačno najznačajniji korak posle Džona Loka (John Locke), neka važna pitanja su ostala nedovoljno osvetljena i ona su neprestano izazivala rasprave u poslednjih nekoliko decenija.Moglo bi se reći da tih pitanja ima na sve tri tačke Nozikove teorije, tako da će ova rasprava biti podeljena prema problemima vezanim za njih. Najpre će biti reči o teoriji prvobitnog sticanja vlasništva (deo I), zatim će biti reči o problemima prenošenja ili transfera vlasništva (deo II) i na kraju je biti reči o pitanjima ispravljačke, rektifikatorne pravde (deo III). Naravno, nekoliko decenija postojanja neke teorije je dovoljno dug period da bi se uočila i neka generalna svojstva Nozikove teorije, o kojima će takođe biti reči (deo IV). Ova načelna pitanja su možda i značajnija od drugih, konkretnih, jer bacaju novo svetlo na njih.

I Prvobitno sticanje

Sticanje prvobitnog ovlašćenja na neko vlasništvo možda nije najvažniji, ali je svakako logički primaran način dolaska do vlasništva. Ta primarnost se ogleda najmanje u dve stvari. Prvo u tome što se neko vlasništvo ne može preneti na drugoga dok se prethodno ne stekne, i drugo, prvobitno sticanje vlasništva je u vrlo uskoj vezi sa osobom i sposobnostima koje ona ima. Naravno, i sve transakcije su u vezi sa osobom koja ih obavlja, ali je prvobitno sticanje možda najbolja (a svakom slučaju prva) prilika da se raspravlja o sposobnostima koje pojedinac ima i njihovom korišćenju u sredini u kojoj se nalazi.

Nozik se ne upušta mnogo u raspravu o tome, kako pojedinac dolazi do početnog vlasništva – i utoliko su njegovi kritičari u pravu. Da li do toga dolazi kupovinom ili nasleđivanjem, radom ili zauzimanjem (da li pukim deklarisanjem ili još nekim postupcima)? Ali ako na toj tački postoje nejasnoće i mogućnost daljnjih analiza, u jednoj drugoj stvari Nozik je savršeno jasan pozivajući se na Loka i tradiciju koja ga sledi, a to je uverenje da svaki pojedinac poseduje samoga sebe i sve sposobnosti (talente) kojima raspolaže (a), odakle bi trebalo da sledi da ima pravo i da prisvaja sve rezultate sopstvenog rada (b).

Poput Loka, Mila (J. S. Mill) i drugih Nozik sugeriše da ako je neki pojedinac pošteno stekao ono što je u njegovom posedu, recimo da su to sposobnosti koje stiče rođenjem ili radom, onda je u redu i da zadrži sve proizvode koji nastanu zahvaljujući tim sposobnostima.2 Za razvoj Nozikovog argumenta je zanimljivo i važno konstatovati, da on a) i b) prihvata eksplicitno ali u formi koja se ne može smatrati analitičkom i da – što je još zanimljivije – nadu u opravdanje te dve stvari polaže na “pravičnost prenošenja” vlasništva (eng. justice in transfer). Ono što poseduje, prema tom shvatanju, pojedinac ima pravo da prenese na drugoga, sasvim svejedno da li uz nadoknadu ili bez nje (poklon). Tako bi pravičnost prenošenja, kojoj se malo šta može prigovoriti, bar delimično trebala da retroaktivno opravda i pravičnost sticanja. To ne mora biti tako loš argument kako na prvi pogled može da izgleda. Njegov nedostatak je što ne navodi neku pravičnu proceduru sticanja koja bi kao takva opravdavala rezultat. U momentu kada nastaje vlasništvo takve procedure ne moraju biti ni formirane ili se zasnivati na mnogo minimalnijem zahtevu – da niko drugi ne polaže pravo na dato vlasništvo. Oni koji bi polagali bi morali prvi biti zainteresovani za to, kaže argument efikasnosti.

O problemima prenošenja vlasništva biće reči kasnije, posle osvrta na a) i b). Obe te tačke su tokom tradicije bile predmet spora, posebno b). Teškoće u konzistentnom koncipiranju b) su vidljive i u razmišljanjima Loka, Mila ili Hajeka, dakle glavnih protagonista liberalne teorije politike, privrede i prava.

Opravdanje za ograničavanje prava pojedinca da raspolaže resursima koje poseduje je bilo traženo u okolnosti da te sposobnosti pojedinac ne stiče sam, već u njihov posed najmanje jednim (nasleđenim) delom dolazi zahvaljujući drugima (pre svega roditelji). Autori ovakvih prigovora nisu ni izdaleka saglasni u čemu tačno “društvo” zadužuje pojedinca. Najčešće se govori o tome da je društvo neka vrsta resursa iz koga pojedinac crpe svoju ličnu korist ili da je “društvo” neka vrsta saigrača, bez koga nema igre: “Nema smisla ideja da talente prosto mogu da koriste oni koji ih poseduju nezavisno od bilo kog društvenog okvira. I nema smisla kako postoji neka prirodna pojava koja se zove “žetva koristi od nečijeg talenta”, koja se shvata odvojeno od društvenih aranžmana i ustanova koji definišu odnose tog pojedinca sa drugim ljudima… Svakako je pogrešno smatrati da je “žetva koristi” prirodna manifestacija vlasništva nad samim sobom, ako se pretpostavlja da koristi potiču ili se stiču na račun drugih ljudi”.3 Valdron ima vrlo pogrešno shvatanje ekonomije. On smatra da je privreda zero-sum-game (što je pogrešno, jer odakle onda nastaje privredni rast), pa otuda misli da neki pojedinac ne može steći korist, dok drugi ne pretrpi štetu. Naprotiv, kada prodavac nešto proda kupcu, recimo auto, onda mu prodavac direktno činii dobro (naravno, za neku protivuslugu, koja predstavlja dobro za prodavca).

Prigovor zasnovan na društvu kao saigraču je ozbiljniji, ali on ne može da obavi posao koji ovakvi teoretičari žele da obave tim prigovorom, tj. da moralno optereti pojedinca kao vlasnika talenta i dobara koje na osnovu njih stiče, kako bi se tako obezbedila osnova za preraspodelu u korist drugih članova društva. Neki čak teže da kažu da su talenti koje pojedinci naslede stvar čiste sreće ili u svakom slučaju faktora na koje pojedinci koji ih poseduju nemaju uticaja, pa ne mogu da zasluže ni plodove koje oni donose.

Ko čini to imaginarno “društveno okruženje” ili “društvo”? To su svakako najpre roditelji određenog pojedinca, koji su deo širih zajednica, kao što su šira porodica i srodnici, deo plemena (nacije, kolektiva, društva), pa bi samim tim sve te instance trebale da poseduju i izvesna ovlašćenja na sposobnosti pojedinca. Opravdanje se nalazi bilo u tome da (i) pojedinac, nešto duguje društvu samim tim što je njegov deo ili zato (ii) što se pojedinac ne može izdvojiti iz društvenog konteksta, pa se ni dobit koju stiče upotrebom svojih talenata ne može isključivo pripisati njemu. Nijedan od tih argumenata nije dobar. Argumenat (i) ne valja, zato što pojam duga ima smisla samo ako je nastao tamo, dakle pri nekoj delatnosti, za koju se pojedinac može smatrati na bilo koji način odgovornim. Elementarno je da se pojedinac ne može smatrati odgovornim za stvari na koje nije imao nikakvog uticaja, niti ih je na bilo koji način izazvao. Ako me neko gurne u izlog i ovaj se razbije, ja jesam povredio nečije vlasništvo, ali to nisam učinio svojevoljno (nego voljom onoga ko me je gurnuo), pa se ne mogu smatrati odgovornim, već će to biti osoba koja me je gurnula. Slično tome, pojedinac nije mogao imati nikakav uticaj na to da li će se roditi ili ne u određenoj porodici u određenom društvu, itd., pa ga usled toga ne možemo smatrati dužnim tom društvu. Slučaj “rođenja” je još manje pogodan za pokretanje pitanja lične odgovornosti u odnosu na primer sa razbijenim izglogom. Iako gurnuti pojedinac ne može biti ni na koji način odgovoran za razbijanje izloga, on je ipak sam učinio nešto što je bilo jedan od uslova da se izglog razbije, time što se našao na određenom mestu (pored izloga). To gurnutog pojedinca, naravno, ne može ni na koji način činiti odgovornim. U slučaju rođenja, ne postoji ništa što je dotični pojedinac učinio, jer je rođen voljom drugih, a ne svojom. Ni argument (ii) se ne može smatrati valjanim. Iz okolnosti da se aktivnosti odvijaju u društvenom kontekstu, ne sledi da se vlasništvo i dobit ne mogu locirati na tačno određene pojedince. Ako bi se po sličnoj logici tumačila odgovornost za štetu koju pojedinci jedan drugom nanose, sasvim bi se moglo doći do shvatanja da su za nju odgovorne sve strane koje su u nekom incidentu učestvovale, iako je jedna strana drugima nanela štetu. Druge strane bi po ovoj teoriji bile u najmanju ruku saodgovorne zato što su se našle u dato vreme na datom mestu, a i društvu kao celini bi se mogla pripisati izvesna odgovornost ako ni zbog čega drugog ono zato što se u njegovom okviru nešto takvo događa.4 Ovakav pravac razmišljanja mora da se napusti zbog očitih apsurdnih posledica. Slično važi i kada je u pitanju vlasništvo.

Tačka a) svakako nije pogodna za napad na liberalnu teoriju vlasničkih prava zato što su sposobnosti i talenti pojedinca nerazrešivo povezani sa duhovnim i fizičkim integritetom onoga kome pripadaju. Talenti i sposobnosti su nedeljivi deo one osobe kojoj pripadaju. Usled toga bi svaki pokušaj uspostavljanja spoljašnje kontrole nad pojedincem i njegovim resursima morao voditi većem ili manjem narušavanju njegove slobode i autonomije. Ipak, bilo je i teorijskih i praktičnih pokušaja u tom pravcu u raznim društvima, kao što su pokušaji da se opravda nadzor i korišćenje sposobnosti pojedinca od strane porodice, plemena, nacije ili države. Reakcija pojedinca je u takvim slučajevima bila da se izmakne kontroli, što kontrolnu instancu stavlja pred izbor da pojača mehanizme pritiska i kontrole pojedinca ili da čitav poduhvat napusti. Ako se kontrola napušta onda se stvar na tački a) vraća u domen liberalnog individualizma, a ako se pojačava onda nastaju razni aranžmani zasnovani na prisili, kao što su antička Sparta ili skorašnji staljinizam (bilo u SSSR, Kini ili Kambodži Pola Pota).

Osim vrlo praktične teškoće da se kontrolišu i usmeravaju resursi kojima pojedinac lično raspolaže, postoje i dobri razlozi i efikasni mehanizmi da pojedinac takvu kontrolu uskrati. U razloge se može ubrojiti to što su njegove sposobnosti deo njegove osobe, koje je rođenjem stekao on, a ne neko drugi, što ih je dalje razvio. Nadalje, rođenjem stečene sposobnosti malo znače ako nisu praćene aktivnim i ponekad mukotrpnim naporima samog pojedinca da ih dalje razvije. Muzički ili matematički talenat će malo značiti bez dugotrajnog, sistematskog i znalačkog procesa njihovog usavršavanja.5) Možda bi sve to malo značilo da ne postoje efikasni mehanizmi kojima pojedinac može braniti svoj integritet i sposobnosti, prebacujući trošak pojačavanja kontrole na druge (država), što pojačava stepen nasilja sa težnjom da on postane preskup ili samodestruktivan.

Tačka b) je, međutim, mnogo zgodnija za napad na pojedinca i njegovo vlasništvo. Otuda je pobornici raznih vrsta kolektivističkih shvatanja koriste ne samo radi onoga što je sadržano u b), nego i da bi naplatili ono što smatraju da su sticajem okolnosti propustili da naplate pojedincu u tački a). Retroaktivni zahvat se sastoji u težnji da se pokaže da pojedinac nije mogao razviti svoje sposobnosti bez korišćenja resursa zajednice, što se najčešće svodi na usluge obrazovnog sistema. Taj zahtev na prvi pogled izgleda osnovanije nego što zapravo jeste. Ako su svi ključni resursi u rukama države ili zajednice, kao što je to bio slučaj u totalitarno uređenim komunističkim društvima XX veka, onda pojedinac i nije imao alternativu, sem da koristi državni obrazovni sistem. Svejedno su mehanizam naplate obrazovnih usluga (koji je postavljan nerealistično visoko) masovno koristile bivše socijalističke zemlje da bi sprečile odliv talentovanijeg i obrazovanijeg dela svoje populacije u inostranstvo. Sećamo se takvih primera iz bivših SSSR, DDR i Rumunije tokom 1970-ih i 1980-ih. Osnovanost za ovakav postupak bi postojala da su pojedinci u tim društvima imali alternativu, tj. da su mogli da biraju između privatnog i državnog (kolskog sistema. Ali pošto privatne školske ustanove u komunističkim diktaturama jednostavno nisu bile dopuštene i nisu postojale, ta opcija nije postojala, pa je shodno tome besmisleno teretiti nekoga za troškove nečega što sam nije mogao da izabere. Valja podsetiti da pojedinci nisu bili slobodni, ni da izbegnu jedini postojeći državni obrazovni sistem, jer je to bio ne samo obrazovni nego i propagandni i kontrolni mehanizam. Takva koncepcija obrazovanja bila je sastavni deo šire koncepcije po kojoj je država vlasnik svih resursa uključujući i radnu snagu kao resurs. Svi pokušaji da se radna snaga u potpunosti nacionalizuje u komunističkim zemljama su propali.

U konceptualnom i praktičnom smislu mnogo opasnija po pojedinca je bila tačka napada koja nije smerala retroaktivno, kao u slušaju a), nego je bila usmerena upravo na b). Konceptualni izraz opasnosti može se videti i na osnovu dvosmislenosti sa kojom je b) elaborirano kod klasičnih pisaca, posebno kod Loka.

Pojmovna teškoća koja postoji kod b), tj. kod “sticanja vlasništva” sastoji se u povezanosti tog akta sa delovanjem u “društvenom kontekstu” sa jedne strane i sa tim da “sticanje” u nekim slučajevima nije moguće bez razmene, prenosa ili transfera (dela) vlasništva sa druge strane. Jedan od načina sticanja vlasništva je bila kolonizacija zemlje u Americi ili krčenje i zaposedanje zemlje u Srbiji XIX veka. Pojedinac koji krči šumu, stiče obradivo zemljište i pravo vlasništva nad njima, ali on deluje u “društvenom kontekstu”, tj. on je jedan od pojedinaca u tom društvu. Da li na osnovu “društvenog konteksta” može da proistekne bilo kakvo ograničenje njegove aktivnosti sticanja vlasništva?

Pre nego što pogledamo kako su izgledali Lokovi odgovori, možemo pokušati da vidimo o kakvom obliku vlasništva se zapravo radi. Obradom i prisvajanjem zemlje pojedinac zapravo meša svoj rad sa izvesnim svojstvima zemlje, i stiče vlasništvo ne samo nad onim što predstavlja rezultat njegovog rada (proizvod raznog bilja, navodnjavanje, odvodnjavanje, razni objekti, itd.), nego i vlasništvo nad čitavom parcelom. Cena parcele ne reflektuje samo ono što se od tog zemljišta može dobiti obradom ili pravljenjem raznih objekata, nego i relativnu oskudicu zemlje.6 Ovde ćemo za trenutak ostaviti po strani upotrebnu vrednost zemlje i koncentrisaćemo se samo na ukupno vlasništvo nad parcelom, koje preko cene reflektuje i oskudicu.

Ako zemlje ima u izobilju u odnosu na broj pojedinaca i njihove preferencije, onda taj problem ne postoji, jer svako može steći onoliko koliko mu njegove sposobnosti i želje dopuštaju. Ali ako zemlje nema u izobilju, onda pitanje dopustive količine prisvojenog zemljišta od strane svakog pojedinca postaje akutan. Kao što je poznato, Lok je imao dva različita odgovora na ovo pitanje.7

Prema prvom, pojedinci mogu da stiču neograničene količine zemlje, tj. onoliko koliko hoće i mogu, bez obzira što će drugi pojedinci usled toga ostati bez ikakve zemlje.8 Ako treba da bude tako, moglo bi se reći da se ovo pravilo sticanja svodi na “pravilo prvog zaposedanja” ili ko pre devojci njegova devojka. Ovo Lokovo shvatanje možemo obeležiti kao “ortodoksni Lok”. Sasvim se može anticipirati prigovor, kao što je to verovatno učinio i Lok, da ovo pravilo stavlja u neravnopravan položaj one koji su sporiji u zaposedanju ili one koji će kasnije doći (uključujući buduće generacije). Ako je zemlja ograničen resurs, onda će je zaposesti neki pojedinci, dok će drugi ostati bez mogućnosti da uživaju istu pogodnost. U vremenu kada je zemlja bila osnovni produktivni resurs, snaga tog prigovora je bila snažnija nego danas, kada se obradom zemlje stvara tek 2-3% nacionalnog dohotka (u razvijenim zemljama). Pod utiskom takvog prigovora Lok je formulisao alternativnu teoriju, prema kojoj pojedinci ne smeju da zaposedaju zemlju prekomerno, tj. preko onoga što im je potrebno za normalno izdržavanje. Lok zapravo koristi jednu drugu formulaciju, prema kojoj drugima treba da ostane “dovoljno dobre” zemlje. Ovo shvatanje možemo obeležiti kao “neortodoksni Lok”. Valja primetiti da “neortodoksni Lok” ne rešava, nego samo ublažava problem pravične raspodele zemlje. U kojoj meri ga ublažava, zavisi od toga koliko ima zemlje i pretendenata na nju, kao i od toga kako tumačimo količinu koja je potrebna za “normalno izdržavanje”. Količina potencijalno obradive zemlje u Americi i Australiji je različita, a u Engleskoj već u Lokovo vreme praktično nije bilo obradive zemlje koja bi se mogla steći slobodnim zaposedanjem. Tako izgleda da Lok smatra kako se u Americi zemlja može zaposedati neograničeno, dok u Engleskoj treba da važi drugo pravilo. Englezi koji su ostali bez obradive zemlje u Engleskoj mogu da odu u Ameriku ili drugde, gde ima zemlje u obilju, i da tamo zaposednu zemlje onoliko koliko žele i mogu. “Neortodoksni Lok” je, međutim, propustio da uoči, da takvo načelo nije homogeno, jer zemlja u Engleskoj ima jednu vrednost i pripada jednom referentnom okviru, dok zemlja u Americi ima drugu vrednost i pripada drugom okviru. Ekonomisti bi rekli da zemlja u Americi nije zamena (supstitut) za zemlju u Engleskoj. “Neortodoksni Lok” tako u stvari nema rešenje za Englesku, nego ga “izvozi” u Ameriku. Kod “ortodoksnog Loka” postoji rešenje za taj problem, ali ni ono nije rešenje za problem prvog zaposedanja. Pojedinac može doći do zemlje tako što će je kupiti, tj. tako što će ponuditi onoliku količinu novca pojedincu koji je najpre spreman da se odrekne vlasništva nad zemljom koju poseduje u zamenu za novac ili neko drugo dobro. To je rešenje za način transfera vlasništva nad zemljom kada je ona sva već zaposednuta, ali ostavlja kao problem da su neki mogli da slobodno zaposednu zemlju, dok su drugi do nje mogli da dođu samo tako što će je kupiti. Važnost tog problema opada sa protokom vremena između više generacija; drugim rešima, taj problem je jedino važan unutar iste generacije ili približno istog perioda vremena.

Akutnost problema raspodele zemlje je bila toliko izražena zato što je zemlja u to vreme bila osnovni proizvodni resurs. Pre početka industrijske revolucije zemlja je donosila 80% i više nacionalnog dohotka. Danas je učešće poljoprivrede u dohotku pojedinih zemalja znatno opalo i praktično nema “slobodne” zemlje, koja bi se mogla zaposesti. Naravno, problem raspodele resursa postoji generalno i u drugim sektorima (industrija, usluge). “Neortodoksni Lok” je propustio da uoči, da problem o kome govori sadrži zamku. Ako je zemlja oskudna, onda će uvek postojati problem raspodele pri prvom zaposedanju. A ako zemlja ne bi bila oskudni resurs, onda ne bi bilo problema oko prvobitnog sticanja vlasništva, ali zemlja ne bi imala nikakvu prometnu vrednost, kao što je nema ni vazduh (sem u izuzetnim situacijama, kao u avionu ili na velikim visinama).

Problem “društvenog konteksta” je još komplikovaniji i verovatno ga je teško razumeti bez izvesne doze simpatije za kolektivizam. Prema njemu, pojedinac ne bi mogao da iskoristi svoje talente i sposobnosti, ako ne bi živeo u određenom društvu. Glumcu ili sportisti pripadaju talenti kojima raspolaže, ali on ne bi mogao da ih prodaje na tržištu, ako društvo ne bi nudilo odgovarajuću zainteresovanu publiku, pogodnosti radio i tv prenosa i slično. U opštijem smislu, pojedinac poseduje sposobnosti i talente, ali mu tek društvo pruža tržište na kome može da ih iskoristi.

Nije lako izbeći utisak da u ovako formulisanom prigovoru postoji izvesna neuobičajena nota. Ako bi se htelo da ovaj prigovor izgubi snagu, pojedinci bi morali da žive izvan društva, nešto nalik na Robinzona ili bi, pak, rente i profiti u nekom društvu morali da budu praktično neograničeni, tako da svako do njih može doći. Nijedno ni drugo ograničenje ne izgleda razumno, jer bi u jednom slušaju htelo da se društvo atomizuje na niz međusobno nezavisnih pojedinaca, dok bi u drugom slušaju iziskivalo ukidanje oskudice dobara, kao i ukidanje tržišta. Stiče se utisak da autori ovog prigovora u zamahu revolucionarnog jakobinizma nisu vodili računa o posledicama njihovih zahteva.

Kao što je ranije pomenuto, Nozik je uglavnom izbegao da raspravlja o osetljivim pitanjima prvobitnog sticanja dobara tako što ih je podveo pod probleme prenošenja vlasništva, ostavljajući tako dodatan slobodan prostor za prigovore.

II Prenošenje vlasništva

Sticanje vlasništva je tesno povezano sa njegovim prenošenjem i samo za svrhu argumenta može da se pretpostavi da su do sada pojedinci sticali vlasništvo svaki u svojoj odvojenoj sferi bez razmene. Pitanje je da li bi vlasništvo moglo da ima bilo kakvu vrednost i cenu ako ne bi moglo da se prenosi sa jednog na drugog pojedinca. Zapravo, cena svakako ne bi postojala, jer pojedinac sam sebi ne bi mogao da prodaje ono što već poseduje. Vlasništvo se prema Noziku legitimno prenosi na dva načina. Jedan je tržišna razmena (prodaja roba i usluga, ulaganja, povraćaj i kamata, kocka),9 a drugi su netržišni oblici prenosa (nasleđivanje, poklon, milosrđe, itd.). Zanimljivo je da Nozik pod “pravičnošću prenošenja” pokušava da reši i problem tzv. “viška vrednosti” (iako ga on ne pominje i ne naziva tako, što se može shvatiti kao neka vrsta distanciranja od tog pojma i onoga što on označava), čija omiljena odbrana kod liberala glasi, da su pojedinci ovlašćeni da prisvajaju ono što tržište plaća za njihove usluge, jer su ovlašćeni da prisvajaju vrednost onoga što sami prenose na druge pojedince u društvu. Nozik taj argument pripisuje Hajeku,10 mada se Hajek uzdržava da kaže daje neometani rezultat tržišta pravičan ishod.11 Kasnije ćemo videti da je Hajek tom argumentu sklon usled podsticaja (incentive grounds) ili možda kao nusproizvodu argumenta o ličnoj slobodi, koji ide zajedno sa spontanim funkcionisanjem tržišta.

Kada dođe do tačke na kojoj raspravlja o tržišnoj razmeni, Nozik se oseća u svom elementu. On kaže da su pojedinci slobodni da razmenjuju ono čime raspolažu (na šta su ovlašćeni) bez mešanja treće strane u taj postupak, pri čemu se kao treća strana isključuje i država. Porezi koje država raspisuje mimo potreba delovanja “minimalne zaštitne agencije”, što je zapravo ime za minimalnu državu, se mogu smatrati ekvivalentnim krađi ili pljački.12 Raspodela koja nastane kao rezultat slobodne razmene je “pravedna”. Valja uočiti da Nozik, isto kao i Hajek, ne opravdava posebno ishode u konačnoj raspodeli posle tržišne razmene, nego pretpostavljaju da se svojstvo razmene (pravednost) prenosi i na konačan rezultat. A slobodna razmena je manifestacija individualne slobode, i kao takva je opravdana. U Nozikovom slušaju se radi o izvornoj slobodi kupca i prodavca da za protivvrednost ustupe bilo kome ono što poseduju. U Hajekovom slučaju je to sloboda kupca i prodavca da “iskoristi znanje (knowledge) za njegove sopstvene svrhe”.13 Kao model slobodne tržišne razmene Nozik uzima primer poznatog košarkaša Vilta Čemberlena (Wilt Chamberlain),14 za koga smatra da ima pravo da zadrži čitav dohodak od $ 250.000, koji bi mu prenelo milion ljudi (po 25 centi svaki), da bi uživalo u njegovoj veštini igranja.15 Ovakva razmena podrazumeva da (i) svaka od strana ima ovlašćenje na pun iznos onoga što razmenjuje i (ii) da ima pravo da to prenese nekoj drugoj osobi. Na slobodnom tržištu čim važi (i) važi i (ii).

Usluge koje prodaju monopolisti (misli se uglavnom na tzv. “prirodne monopole”) predstavljaju poseban slučaj, ne samo kod Nozika, nego i u literaturi uopšte.16 Nozik ne smatra da pojedinac ima pravo da se koristi monopolskom cenom kao oblikom otimačine u nekim ekstremnim slučajevima, kao kada neko zacepi cenu vode u mestu u kome ima samo jedan izvor.17 Da li pojedinac možda ima pravo i da ne usluži klijenta, to kod Nozika nije sasvim jasno. Problem “prirodnih monopola” ima svoje tržišno rešenje, mada se o njemu nije mnogo govorilo kada je Nozik pisao Anarchy,… Naravno, nije nužno da u svakom slučaju prirodnih monopola postoje granični uslovi koji omogućuju tržišno rešenje. Nema osnova očekivati da se za izgradnju vodovodne mreže u Sahari mogli angažovati silni investitori, kako bi preko mehanizma “neprijateljskog preuzimanja” bio vršen pritisak na cene, da ne bi prešle određeni nivo.18 Granične situacije ili ekscentrično skovani primeri ne bi smeli da se koriste kao argument tipičnog slučaja, mada je to u filozofiji jako često.

Čak i vrlo ambiciozni protivnici slobodnog tržišta su priznavali da u primeru sa Viltom Čemberlenom nema ništa sporno, ali su pokušavali da konstruišu drugačije primere, gde bi uticaj onoga što oni nazivaju “društveni kontekst” tržišnih transakcija bio uočljiviji, kako bi se uspostavila osnova za ograničavanje slobodnog tržišta. U jednom od najpoznatijih takvih pokušaja se pretpostavlja da je Čemberlen (za koga se, valjda radi verodostojnosti, kaže daje radnik) kupio komad zemlje tokom 1950-ih na ledini negde pored Njujorka za $5.000, a da je tokom dvadesetak godina zahvaljujući ekonomskim, prostornim i demografskim kretanjima vrednost te zemlje porasla na $250.000 (inflacija je izuzeta).19) Autor se pita “Šta su Čemberlenova lokovska prava na tržišnu vrednost zemlje?”

Fridova smatra da bi protržišni, “Desni Lok” rekao da Čemberlenu pripada $250.000 u “apsolutnom smislu” bez obzira na bilo koji zahtev države. “Levi Lok”20 uz tradiciju levih rikardijanaca poput Henri Džordža (Henry George) ili ranog Spensera (Spencer) će se međutim saglasiti samo sa time, da Čemberlen ima fer pravo nadoknade prema zasluzi (eng. desert theory), to znači na $5.000 uz eventualni dodatak premije za rizik (za šta i sama Fridova kaže daje teško utvrditi koliko bi iznosila). Ali ona je jasna u tvrdnji da Čemberlen ne bi imao prava na lavovski deo dobiti od $ 250,000, jer nije on za to zaslužan, već promena društveno-ekonomskih okolnosti koja je dovela do enormnog povećanja “društvene tražnje” za zemljom. Zato na ogromnu većinu tih $250.000 ne može polagati legitimno pravo Čemberlen, nego “društvo kao celina” / eng. society at large/.21 Zanimljivo je da Fridova, koja inače veoma polaže na precizne pojmovne razlike, ne kaže da bi društvo trebalo da prisvoji taj nezasluženi “višak”, nego da to treba da uradi država, koja je kao “nemi posmatraš” uvučena u svaku transakciju. Da bi istakla važnost uloge države ona navodi jednog drugog autora koji kaže, da bi karijera nekog bogataša poput Vanderbilda (Cornelius Vanderbilt) bila sasvim drugačija, da ga je usvojio neki Hotentot, nego što je bila u svetlu okolnosti koje su u to vreme postojale u SAD.

Da su Staljin, Mao ili Broz živi, morali bi biti ponosni na ovakvo razmišljanje, koje je samo još jedna od mnogih ilustracija za shvatanja, čija popularnost svedoči da je 1989. komunizam umro samo na Istoku, ali ne i na Zapadu. Kada već ima znatne intelektualne pretenzije, Fridova je mogla da nauči da “društvena tražnja” ne postoji, postoje samo “ponuda” i “tražnja”. Takođe, ne vidi se čime je “društvo kao celina” (što jedino može da se shvati kao skup svih pojedinaca u društvu, uključujući i Čemberlena) moglo da zasluži da dobije recimo $240.000 od $ 250.000 dohotka, ako niko drugi iz tog društva nije aktivno učinio ništa u odnosu na dato vlasništvo, izuzev Čemberlena? Nadalje, ako se ipak pretpostavi daje “društvo kao celina” zaslužno na neki misteriozni način, onda bi red bio da se dohodak podeli na sve članove tog društva, a ne da to uzme država i da njime upravljaju oni koji trenutno zastupaju državu. Stvari, naravno, mogu da se urede na taj način, kao što je sugerisao deo komunistički orijentisane teorije još od kraja XVIII veka i kao što su živi primeri socijalističkih zemalja u XX veku to pokazali, ali se time dobija poredak materijalne bede i političke neslobode. To što su sve komunističke zemlje propale za najviše nekoliko decenija ozbiljno dovodi u pitanje praktičnu mogućnost da takvi režimi dugoročno opstanu, kao što je to slučaj sa postojanjem kapitalizma tokom više vekova. Dakle, argument na ovoj tački ne bi bio da takvi režimi nisu mogući, nego da oni nisu dugoročno mogući. A za onoliko koliko su mogući, oni daju slabe rezultate i kao takvi ne zaslužuju pažnju u odnosu na bolje alternative.

Na ovoj tački je moguć sasvim opravdan prigovor, da je obrađen samo kontekst argumenta Fridove, ali ne i sam argument. Vraćajući se na njen primer valja uočiti, da Čemberlen kupovinom zemlje ne mora biti samo na dobitku, nego da bi mogao biti i na gubitku. Kada bi tržišna privreda bila jednosmerna ulica koja bi nudila samo dobitke, stvar bi bila savršeno jednostavna, jer bi onda svaki pojedinac, bez obzira šta učinio, bio na dobitku. Ali, kao što je opšte poznato, tržišna privreda nije takva i ona koliko za dobit nudi priliku i za gubitak. Svaki potez koji neki pojedinac povuče u tržišnoj privredi može doneti dobit ili gubitak. Tako je sasvim moglo da se desi da pored Čemberlenove parcele grad Njujork izgradi deponiju smeća, koja bi oborila u bescenje vrednost okolnog zemljišta (uključujući vrednost Čemberlenove parcele). Tako bi u novim okolnostima njegova parcela vredela jedva par stotina dolara, ako i toliko, a Čemberlen bi bio na gubitku obzirom na uloženih $5.000. Da li bi onda Fridova rekla da je to pravično ili bi možda sugerisala (što je opcija na koju tipujem obzirom na njen način razmišljanja) da “društvo kao celina”, tj. država u ime tog “društva” treba da priskoči u pomoć Čemberlenu i da mu (po analogiji) posle odbitka neke manje premije za rizik nadoknadi pretrpljeni gubitak?

Ako bi država trebala da postupi na navedeni način to znači da Fridova smatra da gubitke i dobitke treba da snose ne oni koji su za njih odgovorni, nego neki sasvim drugi ljudi (svi poreski obveznici). To je, naravno, rešenje koje je praktikovano u komunizmu i delimično planskim privredama i ono je dalo loše rezultate, usled čega se danas nijedan ozbiljniji ekonomista za njega ne zalaže.

Ambicije autora poput Fridove su zaista fantastične, jer i posle rasprave o tome kako Čemberlenu treba ostaviti samo mrvice (shvatajući da to nije dovoljna osnova za takvu konfiskaciju) nastavlja da traži osnovu za oporezivanje. Tako ona konstatuje da bi takva osnova moglo biti već to što je Čemberlen – budući rođen sa izvesnim talentima “bogatiji od ostalih od momenta kada je rođen”.22 Ona ipak smatra da ne bi bilo dobro uvesti porez na “ljudski kapital”, jer bi to pojedince sa izrazitijim takvim kapitalom (talentima) destimulisalo da ih dalje razvijaju.23 Tako ovaj porez izostaje, ali ne zato što bi bio nepravedan ili apsurdan, nego samo zato što bi onemogućio da se država upušta u kasniju otimačinu. Iako se porez pomera sa “ljudskog kapitala” na neku kasniju fazu, to suštinski ništa ne menja na stvari. Sasvim je svejedno na kojoj tački se pojavljuje konfiskatorni porez, on uvek šalje istu poruku, a ona je da se preduzetništvo bilo koje vrste u takvom društvu ne isplati. Znači, efekat ovakve koncepcije je isti kao da postoji potpuno konfiskatorni porez na “ljudski kapital”. Jedino bi prva generacija preduzetnika mogla da se prevari i upusti u posao (ako svi uslovi ne bi bili poznati) do tačke na kojoj dolazi do konfiskacije. Konfiskacija dobiti bi bila više nego jasna poruka ne samo za njih nego i za sve druge koji bi hteli da se upuste u bilo koji budući posao.

Nozik smatra da ima malo razlike u prirodi prenošenja vlasništva sa jedne osobe na drugu kada se radi o poklonu ili prodaji, mada neke okolnosti mogu biti različite. “Ako su ljudi ovlašćeni da raspolažu resursima za koje jesu ovlašćeni… zar ovo ne podrazumeva da su ovlašćeni da ih poklone ili da ih razmene, recimo sa Viltom Čemberlenon?”24 Kada su pojedinci ovlašćeni da poseduju nešto, onda su isto tako ovlašćeni i da odlučuju o prenosu svog poseda.

U zavisnosti o kakvom prenosu vlasništva se radi, može se govoriti o tržišnim operacijama (razmena) ili netržišnim operacijama (poklon, nasleđivanje). Naravno, postoje i nedobrovoljne, pa time nedozvoljene operacije prenošenja vlasništva, kao što su otimanje ili kraja, ali su one ovde izvan razmatranja. U današnjim društvima svaka od tih operacija prenošenja vlasništva podleže posebnoj poreskoj shemi, u čemu među pojedinim državama vlada velika šarolikost. Nekada je oporezovano vlasništvo i bez prenošenja, nekada se čeka na prenos da bi bilo oporezovano.Oporezivanje vlasništva bez prenošenja na drugu osobu postavlja pitanje cene, koju država netržišno, arbitrarno određuje. Netržišno vrednovanje prenete imovine postoji i kod poklona ili nasleđivanja. Zato mnogi kažu da je tačan iznos poreza (ako porez uopšte treba da se plaća) moguće ustanoviti jedino pri prodaji, kada postoji tržišna cena.

III Rektifikatorna pravda

Ispunjenje zahteva rektifikatome pravde predstavlja ukupno treći i jedini preostali legitimni način prenošenja vlasništva sa jednog pojedinca na drugog. Ona se sastoji u otklanjaju uzroka povrede prava pojedinaca koja oni imaju u stvaranju i prenošenju vlasništva, dakle na osnovu dve prethodne tačke. Prihvatanje potrebe postojanja rektifikatorne pravde je izraz realističnosti Nozikovog shvatanja, jer to znači da su povrede vlasničkih prava pojedinaca moguće i u veoma dobro u uređenoj liberalnoj državi. Pošto ovaj oblik promene vlasništva ne donosi ništa konceptualno novo nema potrebe da se na njemu zadržavamo.

IV Još neka pitanja

Pored onoga o čemu je već bilo reči, Nozikova teorija ovlašćenja povlači još neka načelna pitanja, koja nisu neposredno vezana za neki od konkretnih detalja njegove teorije, ali koja su svejedno važna i koja iziskuju da se posebno razmotre. Takvih pitanja je nekoliko.a) Da li je teorija ovlašćenja vezana za sasvim određeni uzor iz određene sfere delatnosti prema kome se shvata svo vlasništvo? Da li je moguće postići izvesno poboljšanje time što bi delatnosti sticanja i prenosa vlasništva univerzalnije shvatila?

b) Da li je Nozikovu teoriju ovlašćenja moguće poopštiti u pogledu upućivanja na povezanost zbivanja koja bi bila drugačija od kauzalne?

c) Da li kod Nozika postoji odgovor na pitanje, zašto pojedinci treba da zadrže ono što su zaradili?

Ad a) Nozikovo tumačenje vlasništva izgleda nije slobodno od predstava vezanih za sasvim određen tip delatnosti, a taj tip delatnosti je poljoprivreda. Na to ukazuje više stvari. Prvo, Lokova teorija vlasništva koja je zasnovana na standardima poljoprivrede se uzima kao neka vrsta opšteg okvira za sva razmišljanja o pitanjima vlasništva. Drugo, razgraničenja parcela i vlasništva kakvi postoje u poljoprivredi se prenose na koncipiranje ukupnih odnosa, a time i prava pojedinca. Nozikova teorija bi bila efektnija ako bi se usredsredila na to da su vlasnička prava odnosi među ljudima, tj. da se odnose na razgraničavanje među pojedincima u smislu preciziranja onog (onih) koji su vlasnici i isključivanja svih drugih iz upravljanja vlasništvom. Kao što neka parcela ima zamišljenu granicu koja se poklapa sa obrisima njene geografske lokacije i proteže do neke (neodređene) visine,25 tako se i oko svakog pojedinca nalazi moralno i u drugom smislu relevantna sfera. Ulazak u tu sferu bez saglasnosti pojedinca o kome je reč znači povredu sloboda i prava tog pojedinca. Treće, shvatanje delovanja i promena koje se odvijaju je sačinjeno ako ne po uzoru na poljoprivredu, ono po uzoru na svet fizičkih objekata i rada sa velikim učešćem fizičkog rada.

Ad b) Četvrto, usled orijentacije na svet fizičkih objekata izgleda da Nozik u objašnjenjima naginje kauzalnoj teoriji. Reakcija nekih autora na ove “posebnosti” je bila da pokušaju da oslobode Nozikovu teoriju pomenutih ograničenja, kako bi se pokazalo da je njeno važenje univerzalno. Takvi poduhvati nisu mogući bez velike pojmovne ekvilibristike i bez rastezanja pojmova i shvatanja kako bi postigli odgovarajući doseg i svojstva. Ja to ovde neću raditi ostavljajući kao mogućnost da neko to izvede u obliku misaonog ili stvarnog eksperimenta ili da prosto obavi potrebna poređenja. Ostavljam otvoreno koliko je Nozikova teorija u stanju da izdrži takva prilagođavanja. Toj prilagodljivosti možda ide u susret što su određeni standardi vezani za delanje, slobodu i vlasništvo rođeni u pradavnim vremenima i skoro neosetno ugrađeni u sva naša shvatanja, tako da njihovo prisustvo više i ne osećamo kao nešto posebno i nešto što štrči. Nije nemoguće da pravnoj teoriji i praksi najviše pogoduje oslanjanje na neku kvazi-kauzalnu teoriju, jer to olakšava lociranje vlasničkih prava i odgovornosti.

Ad c) Na pitanje zašto pojedinci treba da zadrže ono što su zaradili, Nozik bi mogao da odgovori: zato što je to pravedno stečeno. Pretpostavlja se daje zaista tako, tj. da nije narušeno ni jedno od osnovnih načela sticanja i prenošenja vlasništva. Barem toliko je jasno, i to bi bila neka vrsta legalističkog odgovora, ali nije sasvim jasno da li bi to bio odgovor na postavljeno ili na neko drugo pitanje. Takvo razmišljanje ne odgovara na pitanje, zašto i na osnovu čega pojedinci imaju pravo da prisvajaju ono što na taj način prisvajaju.

Nekoliko je mogućih odgovora na to pitanje i oni su se u manje ili više eksplicitnoj formi pojavljivali kod raznih autora, od kojih neke i sam Nozik navodi.

A Adam Smit (Smith) je izgleda smatrao da smo moralno ovlašćeni na zaradu koju stičemo tako što pogodnosti prenosimo na druge. Teško bi bilo reći da je Smit imao takvo gledište zato što je smatrao da je dobit u proporciji sa stepenom koristi koju imaju drugi ili daje to usled rizika, mada bi se naknadnim učitavanjem možda moglo govoriti o tome da je na raznim mestima sklon takvim tumačenjima. Jednostavno, ako se ne prihvati sud tržišta sve drugo može biti samo spornije. Stotinak godina posle Smita marginalisti (Jevons, Mill, Edgeworth, John Bates Clark) su dodali da se to ovlašćenje proteže u srazmeri sa pogodnostima koje prenosimo na druge osobe (granična teorija vrednosti).

Smitovo objašnjenje bi se svelo na to, da naše ovlašćenje na uživanje plodova našeg rada seže toliko daleko koliko su drugi spremni da plate. To što su drugi spremni da plate je najčešće tržišna cena usluga koje nudimo. Izuzetno, pojedinci mogu biti spremni da plate više od tržišne cene, recimo ako se radi o monopolskom proizvodu, ako nisu obavešteni o kretanju cena na tržištu ili ako iz nekog drugog razloga žele da plate više. Smitova teorija očito popunjava deo praznine u pogledu gore navedenog pitanja, ali istovremeno ostavlja deo prostora za daljnje preciziranje. Marginalisti su jedan od primera kako taj prostor može da se iskoristi. Njihov odgovor je zanimljiv, ali teško daje i održiv. Ako bi njihova teorija u doslovnom smislu trebalo da bude tačna, onda bi pojedinac bio spreman da plati najviše za prvu jedinicu proizvoda koji kupuje (recimo, za prvu flašu piva), dok bi za svaku daljnju jedinicu bio spreman da ponudi sve manje, dok ne bi došao do tačke kada u određenom trenutku ne bi bio spreman da plati ništa za daljnju jedinicu tog proizvoda. Naravno, različiti pojedinci bi u skladu sa sopstvenom vizijom koristi bili spremni da plate različite cene za različite proizvode i usluge. Vrlo snažan prigovor protiv marginalista je bila okolnost da u stvarnosti nije moguće opaziti takvu diversifikaciju cena prema raznim pojedincima i u raznim vremenskim periodima. Marginalisti su pokušavali da taj problem reše time što bi rekli da su tržišne cene neki prosek nivoa graničnih koristi raznih pojedinaca, ali ta odbrana je bila zapravo napuštanje marginalizma na ovoj tački.

Nozikov argument o graničnoj produktivnosti nije sasvim jasan, ali izgleda da se svodi na to, da kada se stvari zajednički proizvedu, tada treba da izmerimo doprinos svakog pojedinca primenom teorije “svakome prema onome što učini (napravi)”, što bi trebalo da se svodi na vrednost koju izbacuje tržišni proces.26 Nozik odbacuje argument da smo ovlašćeni na ono što nam tržište plaća jer to reflektuje vrednost graničnog proizvoda, pošto raspodela prema pogodnostima za druge (granična produktivnost) jeste “glavna provodna nit u jednom slobodnom kapitalističkom društvu”, ona ipak nije jedina niti je “neki standard na kome neko treba da insistira da odgovara društvu”.27 Nozik čak dodaje da ako neko sumnja da tržište pojedincima plaća njihov granični proizvod (cenu), teoretičar ovlašćenja će prihvatiti raspodelu koja nastane iz dobrovoljne tržišne razmene.

Od pada marginalista privremeno je najviše profitirala jedna druga škola koja je tvrdila da cene proizvoda utvrđuje količina rada koja je uložena u njihovu proizvodnju. Ta teorija je poznata kao tzv. “radna teorija vrednosti” i njeni glavni protagonisti su Marks (Marx), Engels i drugi radikalni autori, posebno iz bivših komunističkih zemalja. Radna teorija vrednosti je odmah naišla na paradokse, kao što su da neke stvari imaju veliku vrednost iako i njih nije uložen nikakav ljudski rad (npr. dijamanti), dok druge imaju vrlo malu vrednost iako je u njih uloženo obilje ljudskog rada. Ali ona nije propala na paradoksima ili usled teškoća da objasni neke granične pojave, nego usled fundamentalne teškoće vezane za obične robe: ko je taj ko treba da kaže koliko nečiji rad vredi. Ako to budu činili radnici i njihova udruženja (sindikati) onda će kapitalisti smatrati da je cena vrlo visoka, a ako to budu određivali kapitalisti, onda će radnici smatrati da je ta cena niska. Država nema nikakvo posebno rešenje, njeni birokrati mogu izabrati da budu više na strani radnika ili kapitalista, uspostavljajući neku treću, ali svakako arbitrarnu cenu. Konačno, ako bilo ko drugi sem kupca određuje vrednost nekog dobra teško da može postojati tržišna privreda.28

Treća, vrlo poznata struja razmišljanja iz ove porodice bi bili teoretičari rizika, gde pored Frenka Najta (Frank Knight) spadaju i neki autori “austrijske škole”. Svaki rad ili bilo koji drugi poslovni potez predstavlja izvestan rizik. Najveći deo renti predstavlja fer povraćaj za neki ex ante rizik, pa je privatno vlasništvo u opravdano na utilitarnim Lokovskim osnovama. Oni koji posluju o delatnostima sa visokim rizikom i neizvesnošću imaju daleko veće nadoknade od onih čija je delatnost skopčana sa malim rizikom ili zanemarivom neizvesnošću. Tako recimo broker na berzi ima visok dohoda jer ga priroda njegove delatnosti tera na veliki rizik, dok seoski pop i učitelj imaju nizak dohodak, jer njihove radne aktivnosti ne podležu nikakvom posebnom riziku. Iako su rizik I neizvesnost nerazrešivo povezani sa poslovnim aktivnostima pitanje je da li se čitava renta može pripisati samo delovanju ovih faktora. Ali čak i ako bi bilo tako da su tržišni dohoci samo delimično uslovljeni rizikom i neizvesnošću, autori ove orijentacije imaju spremnu odbranu: čak i da je moguće, administrativno je preskupo da se komponenta rente odvaja od komponente fer povraćaja.

Teškoće poput navedenih nestaju ako se pribegne teoriji prema kojoj cenu rada, roba, usluga ili kapitala određuje tržište, na osnovu ponudei tražnje. To shvatanje ostavlja prostor za utvrđivanje razloga usledkojih su u određenom trenutku na određenom tržištu cene takve kakve jesu, ali ne ulazi ni u kakvu dubioznu investiciju kao što je to bioslušaj samarginalističkom ili radnom teorijom vrednosti. Nije nužno da se tržištu pripisuju neke magične moći, jer se sve svodi na dostatransparentan mehanizam čijefunkcionisanjeuslovljavaju mehanizmi kojise mogu identifikovati, Međutim, ovo objašnjenje je dovelo do izvesne distorzije pitanja, jer ono ne odgovara zašto imamo pravo da prisvajamo određene stvari, već samo zašto dobijamo onoliko koliko dobijamo. Možda bi se eventualno moglo reći da je to što dobijamo pravedna, tržišna nadoknada za naš rad.

B Usled distorzije pitanja ili zamene pitanja ovakva rasprava stalno teži da inspiriše povratke nekim ranijim teorijama koje su se bavile takvim objašnjenjima. Pošto sebe i svoje sposobnosti neograničeno posedujemo, što metafiziški liberali smatraju Lokovim shvatanjem, onda posedujemo i ono što svojim rukama i duhom proizvedemo. Objašnjenja ovakvog tipa se ne oslanjaju na zasluge, učinak, obavljeni rad, graničnu vrednost našeg proizvoda za druge ili nešto slično, nego na tip povezanosti koji postoji između određenih proizvoda i onih koji su ih proizveli. Teško je izbeći utisak da odgovori ovakvog tipa dobijaju na snazi ne samo zahvaljujući uverljivosti onoga o čemu govore, nego i zahvaljujući manjoj privlačnoj moći alternativa. Zato se snaga B vidi tek kada se u obzir uzme i C.

C Ma koliko je slab (ako je uopšte!) zahtev pojedinca za potpunim vlasništvom i raspolaganjem onim što poseduje, zahtev društva kao celine (ili države) je još slabiji. Razlog C zapravo u negativnim terminima izražava ono što je u pozitivnom smislu bilo rešeno u B. Ako je zahtev blizine koja se izražava neposrednom povezanošću odlučujući, onda svi drugi pojedinci, grupe ili društvo kao celina ne mogu bolje stajati (nego samo lošije) od pojedinca koji je u pitanju. Intelektualci su po pravilu nezadovoljni ovakvim tipom objašnjenja, jer se ne zasniva na nekoj unutrašnjoj povezanosti pojedinca i njegovih proizvoda ili na okolnosti da je neko rešenje kao takvo dobro, nego na okolnosti da bi alternativna rešenja bila još više sporna. U stvamosti je, međutim, često slučaj da se ne odlučujemo za nešto zato što je posebno dobro, nego zato što su alternative lošije. Tako je u čitavom nizu privatnih i društvenih odluka, počev od izbora pojedinih roba do važnih društvenih postupaka, kao što je recimo demokratija.

D Konačno, postoji odgovor koji ne odiše pretencioznošću da rasvetli prirodu tržišnog dohotka, ali koji je svejedno privlačan i Nozik ga u više navrata pominje. Autorstvo za ovaj odgovor obično se pripisuje Hajeku. Pravo pojedinaca na njihov proizvod je nužni nusproizvod prava na ličnu slobodu, koje se maksimizuje kroz spontani poredak tržišta. Kao što je svako od nas ovlašćen na ono što spada u sferu njegove lične slobode, tako bi trebalo da je ovlašćen i na proizvode koji nastaju kao manifestacija te slobode.

Literatura

  • Epstein, R. (1989), The utilitarian foundations of natural law, Harvard journal of law and public policy, god. 12.
  • Fried, B. (1995) Wilt Chamberlain revisited: Nozick’s “justice in transfer” and the problem of market based distribution, Philosophy & public affairs, god. 24.
  • Hayek, F. A. von, (1959) The constitution of liberty, Chicago: The University of Chicago Press.
  • Hayek, F. A. von (1976) Law, legislation and liberty, t. 2, Chicago: The University of Chicago Press.
  • Hayek, F. A. von (1998) Poredak slobode, N. Sad: Global Book.
  • Lomasky, L. E. (1990) Persons, rights, and the moral community, N. York & Oxford: OUP.
  • Mack, E. (1983) “Distributive justice and the tensions of Lockeanism”, Social philosophy and policy 1, s. 132-150.
  • Mill, J. St. (1929) Principles of political economy, London: Longmans, Green & Co., knj. II.
  • Nozick, R. (1974) Anarchy, state, and utopia, London: Basic books.
  • Paul, J. (ur.)(1981) Reading Nozick, Totowa, NJ: Rowman & Littlefield.
  • Prokopijević, M. (2002) “Fiskalna nezavisnost lokalnih zajednica”, u: M. Damjanović (Ur.)(2002) Inicijativa za fiskalnu decentralizaciju, Beograd: Magna Agenda, s. 45-58.
  • Prokopijević, M. (2004) “Tržišna privreda”, u: Bukvar demokratije, Beograd: CRS.
  • Waldron, J. (1988), The right to private property, Oxford: Clarendon.

Miroslav Prokopijević je osnivač i predsednik Free Market Centra iz Beograda


  1. Nozick 1974, 150 []
  2. Tako npr. Mil (Principles of political economy, London: Longmans, Green & Co., 1929, knj. II, gl. 2, #3, s. 221) piše: “Ništa se ne podrazumeva u vlasništvu sem prava svakoga na njegove (ili njene) sposobnosti (faculties), i ono što pomoću njih može da proizvede, kao i sve ono što on za njih može da dobije na slobodnom tržištu; skupa sa njegovim pravom da to ustupi bilo kojoj drugoj osobi ako tako odabere, i prava tog drugoga da to primi ili da ga uživa” []
  3. Jeremv Waldron, The right to private property, Oxford: Clarendon 1988, s. 404 []
  4. Kao deo nasleđa “nove levice” krajem 1960-ih su se u SAD i nekim zemljama Zapada mogli čuti glasovi koji su išli upravo ovim pravcem: društvo je još odgovornije od pojedinaca koji su počinili krivična dela, zato što su uslovi u njemu generisali ta dela. Konsekventni zastupnici ove teorije bi “društvo” trebali da stave u zatvor, a prekršioce da puste na slobodu []
  5. Pristalice komunizma i drugih vidova komunitarizma često ističu, da i drugi pojedinci mogu naporno raditi na unapređenju svojih talenata, a da pri tom ipak ne postignu rezultate koje postižu nešto talentovaniji pojedinci sa isto toliko napornog rada i usavršavanja. Zato bi talentovaniji pojedinci trebali da dobijaju samo malo više od drugih; recimo, Fridova preporučuje $ 1.000 za jednu utakmicu, umesto $250.000, koliko Čemberlen stvarno može da dobije. (Fried 1995, 242) Kao i kod tzv. nadoknade za rizik (za koju Fridova ne zna kako da je odredi), tako je i ovde problem, jer se radi o potpuno arbitrarnoj odluci. Ostalih $249.000 bi bili “monopolska renta”, koju država ima pravo da konfiskuje. “Pošto između Čemberlena, koji nije uradio ništa da zasluži tako dobru sreću, i društva, koje je ponudilo posebne ukuse i materijalne uslove koji su njegove retke talente učinili vrednim i iskoristivim, društvo ima snažniji zahtev na ovaj višak vrednosti”. (Fried 1995, 242 []
  6. Up. Richard Epstein, The utilitarian foundations of natural law, Harvard journal of law and public policy12 (1989), 713, s. 730-732 []
  7. Up. i Eric Mack, “Distributive justice and the tensions of Lockeanism”, Social philosophy and policy 1 (1983), s. 132-150 []
  8. To bi morali biti doslovno izolovani pojedinci, pošto prema standardnom tumačenju teorije odlučivanja minimalno društvo ima dva člana []
  9. Nozik greši kada kaže da kocka nije klasična tržišna aktivnosti (1974, 149), jer ona to jeste bez obzira da li se uzima u obliku kupovine zabave ili ulaganja []
  10. Up. Nozick 1974, 158-9 []
  11. Up. F. A. von Hayek, The constitution of liberty, Chicago: The University of Chicago Press 1959, s. 95-100. (Hayek, Poredak slobode, N. Sad: Global Book 1998,…). Bolja adresa od Hajeka bi bio Džon Bejts Klark (John Bates Clark, The distribution of wealth, 1899), koji se zalagao za moralno ovlašćenje nad svim onim što proizvedemo []
  12. Neke države u SAD (poput Kalifornije) i neke druge zemlje zabranjuju porez na vlasništvo (wealth tax) procenjene vrednosti objekata u kojima vlasnici stanuju, da bi se pojedincima omogućilo da nastave da stanuju u objektima za koje su emotivno i na drugi način vezani, umesto da ih se tera da ih prodaju i da se drugde nastanjuju. Ovim se poštuje mesto stanovanja kao deo ličnog identiteta []
  13. Hayek, Law, legislation and liberty, t. 2, Chicago: The University of Chicago Press, 1976, s. 69 []
  14. Primer je bio predmet najrazličitije kritike, uključujući i sasvim apsurdne zahteve, što se može videti iz zbirke: Jeffrey Paul (ur.) Reading Nozick, Totowa, NJ: Rowman & Littlefield, 1981, posebno prilozi T. Nejgela (Thomas Nagel) i Onore O’Nil (Onora O’Neill []
  15. Nozick 1974, 160-4 []
  16. O tržišnom rešenju za prirodne monopole up. deo mog članka pod naslovom “Tržište umesto (prirodnog) monopola”, u: Prokopijević 2002, s. 51-55 []
  17. Nozick 1974, 179-180 []
  18. Up. Barbara Fried Wilt Chamberlain revisited: Nozick’s “justice in transfer” and the problem of market based distribution, Philosophv & public affairs 24 (1995), 3, s. 235-6 []
  19. Fried 1995, 236 []
  20. I “Levi” i “Desni Lok” polaze od pretpostavke da je “rad moralna osnova vlasništva”, ali dolaze do različitog zaključka o obimu vlasničkih prava. “Levi Lok” smatra da je rad značajan jer uspostavlja moralni kvalitet, a “Desni Lok” misli da uspostavlja slobodno stečeno ovlašćenje []
  21. Nozick, 1974, 237 []
  22. Fried 1995, 242 []
  23. Fried 1995, 243 []
  24. Nozick 1974, 161 []
  25. Teško je tačno reći koja je to visina, ali je očito da je dva metra visina koja se smatra sastavnim delom neke parcele, a hiljadu metara nije. ” Današnje pozitivno pravo je u smislu određivanja visine nekonzistentno, jer se smatra da pojedine parcele nemaju “vazdušni prostor”, dok ga neka zemlja ili teritorija imaju. Tako pravo vlasnika neke parcele nije povređeno ako avion preleti njegovu parcelu na 500 metara visine, ali se istovremeno smatra da je “vazdušni prostor” neke zemlje narušen, ako je avion preleti na bilo kojoj visini []
  26. Nozick 1974, 187-8 []
  27. Nozick 1974, 158 []
  28. Više o odredbi tržišne privrede u: Prokopijević 2004 []

You may also like...