O austrijskoj metodologiji (IV deo)

IV Vremenski određena preferencija

Vremenski određena preferencija ima u toj meri značajnu ulogu u austrijskom pristupu (kamati, teoriji kapitala, poslovnom ciklusu itd.) da ne možemo završiti a da je ukratko ne ispitamo. Tri čuvena Bem-Baverkova razloga za vremenski određenu preferenciju često su bila ispitivana,1  te se okrećemo skorašnjim gledištima.

Možemo se kratko pozabaviti Rotbardovim argumentom:2

“Osnovna i nepromenljiva istina o ljudskom delovanju jeste da čovek preferira da njegov cilj bude dostignut u najkraćem vremenu. Što pre se dođe do specifičnog zadovoljenja, to bolje. Ovo proističe iz činjenice da je vreme uvek nedovoljno, a sredstvima valja ekonomisati. Što je ranije neki cilj postignut, utoliko bolje. Tako za bilo koji dati cilj koji treba da bude postignut, što je kraće razdoblje delovanja, tj. proizvodnje, utoliko povoljnije za delatnika. Ovo je unverzalna činjenica vremenski određene preferencije.

Ovaj argument ne dokazuje vremenski određenu preferenciju na osnovu nedovoljnosti vremena. Vreme je ograničeno i mi želimo da njime ekonomišemo, da u postizanju svojih ciljeva utrošimo što manji njegov deo. Ako je dat način da postignemo naš cilj za dva minuta, i drugi način koji zahteva pet minuta, izabraćemo dvominutni način, ostavljajući time dodatna tri minuta za sleđenje nekog drugog cilja. Ipak, vremenski određena preferencija nije isto što i ekonomisanje vremenom. Pretpostavite da postoje dva čina, A i B, koja vode istom cilju i od kojih svaki za svoje ostvarenje zahteva pet minuta, ali jednim se cilj dostiže ranije nego drugim. Pretpostavite da se pomoću A cilj dostiže sedam minuta posle, a pomoću B jednu godinu pošto je on izvršen. Međutim, oba jednako ekonomišu vremenom, budući da oba zahtevaju po pet minuta za svoje izvršenje. Vremenski određena preferencija stoga ne može da se izvede iz ekonomisanja vremenom. Ona može sa njim doći i u konflikt, na primer, kada delovanje koje dovodi do cilja ranije iziskuje duže izvođenje nego delovanje koje dovodi do cilja kasnije.”

Mizes povezuje vremenski određenu preferenciju sa delovanjem na drugačiji i upečatljiviji način3 :

“Vremenski određena preferencija je kategorijalni preduslov ljudskog delovanja. Ne može se smisliti nijedan način delovanja u kojem se zadovoljenje u bližem periodu budućnosti ne – ako su druge stvari jednake – preferira u odnosu na ono u kasnijem periodu. Sâm čin zadovoljavanja želje implicira da se zadovoljenje u sadašnjem trenutku preferira u odnosu na ono u nekom kasnijem trenutku. Onaj koji troši neko nekvarljivo dobro umesto da odloži potrošnju za neki neodređeni budući trenutak, time otkriva da sadašnje zadovoljenje procenjuje kao više u poređenju s kasnijim zadovoljenjem. Ako on ne bi preferirao zadovoljenje u bližem periodu budućnosti u odnosu na ono u udaljenijem periodu, on nikada ne bi trošio i time zadovoljavao želje. Uvek bi nagomilavao; nikada ne bi trošio i uživao. On ne bi trošio danas, ali ne bi trošio ni sutra, mada bi ga sledeći dan suočio sa istom alternativom.”

Prema ovom gledištu, delovanje pokazuje vremenski određenu preferenciju, jer ako osoba ne bi preferirala da ga učini sada, ne bi ga sada ni učinila. Nadalje, ako osoba nikad ne bi preferirala da ga učini pre u nekom vremenu nego u nekom kasnijem, ona nikada ne bi delovala u tom trenutku, te stoga ne bi delovala nikada.

Proučimo ovaj argument nešto bliže. Prvo, osoba bi mogla biti indiferentna između činjenja neke radnje sada i njenog činjenja kasnije, a da je učini sada. (“Zašto je ne učiniti sada?”)4 Tako delovanje sada može pokazati (slabu) vremenski određenu preferenciju, ali ne mora da pokaže (jaku) vremenski određenu preferenciju. Drugo, osoba bi sada mogla delovati da bi postigla pojedinačno zadovoljenje a da se ne obazire na to da li ono nastupa ranije ili kasnije. Ona deluje sada zato što je opcija dobijanja zadovoljenja nešto prolazno, što neće biti dostupno kasnije. Stoga, osoba može imati razlog, drugačiji od vremenski određene preferencije, da deluje sada; preferiranje skorašnjeg zadovoljenja u odnosu na kasnije nije neophodno da bi se delovalo sada. Treće, činjenica da konstantno delujemo ne može pokazati da uvek imamo vremenski određenu preferenciju za sva dobra. Najviše što ona pokazuje je da kada osoba deluje (a opcija je dostupna kasnije), ona tada ima vremenski određenu preferenciju u odnosu na pojedinačno dobro, koje delovanjem nastoji da dobije. Ovo je kompatibilno sa izmenama periodâ vremenski određene preferencije u odnosu na dobro G i perioda u kome ne postoji vremenski određena preferencija u odnosu na dobro G. Osoba deluje da dobije G tokom nekog od perioda vremenski određene preferencije u odnosu na G. Ovo je prilično slabije od opšte vremenski određene preferencije, što bi se moglo videti na osnovu razmatranja kako bi izgledala teorija kamate ako bi u njoj postojala jedino ova slabija forma vremenski određene preferencije. Konačno, čak i ako bi Mizes svojim pristupom pružao jači zaključak nego što on zamišlja (što, verujem, nije slučaj), to bi vremenski određenu preferenciju ostavilo misterioznom. Delovanje pokazuje vremenski određenu preferenciju; ali zašto postoji vremenski određena preferencija? Vremenski određena preferencija još uvek treba da bude objašnjena.5

Pristupimo vremenski određenoj preferenciji razmatranjem prividno nepovezanih iskaza, koje austrijski teoretičari obično navode kao dodatne (ne-apriorne) pretpostavke, naime, slobodno vreme je potrošačevo dobro, a rad poseduje nekorisnost.6 Trebalo bi da je moguće izvesti prvu od ove dve iz drugih dubljih činjenica (koje neće i same biti nužne istine). Prvo uočite da slobodo vreme ne mora da bude potrošačevo dobro, za svaku osobu. To zavisi kakav je njen posao. Na primer, pretpostavite da nemate nikakvu želju za privatnošću, i da psiholog želi da proučava vaš život. On želi da vas posmatra izdaleka, nenametljivo, i da vam plati utvrđenu nadoknadu po satu. Ne postoji ograničenje količine vremena u kome ćete unosno raditi, možete raditi šta god hoćete. Nemojte reći da ovo nije rad zato što nema nekorisnost, jer to bi učinilo nužnom istinu da rad ima nekorisnost. Ne mora li rad, makar, da bude aktivnost? Unajmljena osoba uvek deluje. Ona prodaje baš pravo – pravo da je posmatramo. To što obavlja mogao bi biti neki naročit posao; njeno zaposlenje može od nje zahtevati da ne vrši neki trivijalni čin A za koji ne mari.

Uočite koliko se ovaj osobeni rad koji sam opisao razlikuje od skoro svakog drugog rada. Karakteristika je skoro svakog rada da je inkompatibilan sa istovremenim upražnjavanjem drugih aktivnosti koje osoba želi da čini i koje za nju imaju neku vrednost. Neka potrošnja (consumption) zahteva vreme i ne može se upražnjavati zajedno sa nekim drugim aktivnostima; na primer, slušanje Betovenovih kvarteta i rad na hidrauličnoj bušilici, opušteno ležanje na plaži i držanje filozofskog predavanja. Stoga će osoba sa mnogostrukim željama, od kojih neke ne mogu da budu zadovoljene istovremeno sa specifičnim poslom koji obavlja, želeti slobodno vreme u kojem bi zadovoljila te druge želje. Vrednost sata slobodnog vremena će za osobu biti vrednost zadovoljenja njenih najviše rangiranih želja ili kombinacijâ želja koje mogu biti zadovoljene za sat, čije je zadovoljenje inkompatibilno sa istovremenim obavljanjem njenog specifičnog oblika rada. Ne treba nam dodatna pretpostavka da rad poseduje nekorisnost. Čak i ako je rad dobro, još uvek možemo imati razmenu rada i slobodnog vremena; odnosno, razmenu rada za druga dobra koja se mogu posedovati samo u ne-radnom vremenu te osobe. (Zato austrijski pisci ne moraju poricati da rad može sâm po sebi da ima intrinsični kvalitet zadovoljenja.)

Ovo su empirijske činjenice visokog nivoa opštosti:

  • (a) postoje višestruka dobra;
  • (b) rad većine ljudi (što će im drugi platiti) inkompatibilan je sa istovremenim sticanjem nekih drugih dobara (kako ih oni procenjuju). Ova druga dobra (takođe) se ne mogu steći istovremeno sa radom;
  • (c) unutar ovog polja, moguće su korisne razmene.

No, razmotrite u svetlu ovoga vremenski određenu preferenciju.7 Ako bi osoba znala trenutak svoje smrti i znala svaku od želja koju bi mogla da zadovolji, onda bi inkompatibilnost različitih želja (nemogućnost njihovog istovremenog zadovoljenja) od nje zahtevala, ako sve želje treba da se zadovolje, da uredi želje unazad od poslednjeg trenutka, dovoljno daleko da sve mogu da se slože. Ovo, međutim, neće konstituisati vremenski određenu preferenciju.

Pretpostavite da je uvedena neizvesnost; neizvesnost koja se pominje u ovom kontekstu je neizvesnost u pogledu trenutka nečije smrti (“jedi, pij i budi veseo, jer koliko sutra možemo umreti”), i u pogledu toga da li će trenutno moguća potrošnja ostati moguća i u budućnosti. Postoji druga vrsta neizvesnosti, koju ovde želim da istaknem (ako ništa drugo, zato što je opšte zanemarivana), ona koja se tiče razmatranja toga za koje druge sadašnje želje (ili za koje želje što će se javiti u budućnosti) možete biti u položaju da ih zadovoljite u budućnosti. Ova neizvesnost će osobu navesti da preferira pre zadovoljenje jedne ili druge želje sada nego da odloži svako njihovo zadovoljenje za kasnije. Jer bi se kasnije se moglo ispostaviti da se neka druga jača želja može zadovoljiti samo tada, što je inkompatibilno sa zadovoljenjem bilo koje od želja koje je trenutno moguće zadovoljiti. Ovo može biti istinito za sve “kasnije” trenutke. (Dodajte ovome neizvesnost u pogledu toga da li će ostati moguće da se zadovolji neka od trenutnih želja.) Ako ne zadovoljite neku od želja sada, možda to nikada nećete učiniti, jer kasnije može imati prioritet inkompatibilna želja. Na osnovu ovoga, ne postoji ništa što se može dobiti odlaganjem zadovoljenja neke želje i postoji nešto što se može izgubiti. Prema tome, zadovoljenje neke želje sada slabo dominira (u smislu teorije odlučivanja) u odnosu na odlaganje zadovoljenja svih želja za kasnije. Otuda imamo racionalnost analogonu Mizesovoj vremenski određenoj preferenciji, premda ne takvu koja povlači za sobom preferiranje veće trenutne potrošnje i manje buduće potrošnje naspram ravnomerne potrošnje (koja vodi istom ishodu kao i prethodna alternativa) tokom vremena.

Oportunitetni trošak (opportunity cost) propuštanja da se zadovolji neka želja sada jeste vrednost te želje, ako postoji, trenutne ili buduće, koja se umnožava kasnije. Budući da može postojati takva umnožena želja, može postojati i takav oportunitetni trošak. Ako su date dve želje koje mogu biti zadovoljne sada ili kasnije, ona veća ne mora da bude zadovoljena prva; oportunitetni troškovi njenog zadovoljenja kao prve mogli bi biti veći nego ako se zadovolji kao druga. Analiza oportunitetnih troškova objašnjava raspoređivanje zadovoljenja želja. Ne postoji oportunitetni trošak zadovoljenja pojedinačne želje sada pre nego nijedne, osim ukoliko ne izmislimo razlog da je pre želimo kasnije nego sada. Ali, ne polazeći, kao što pretpostavljamo, ni od kakve preferencije ni na koji način, razmatranja o dominantnosti (opcijâ) pruža nam vremenski određenu preferenciju.

Čini se da ovo nije čitava priča o vremenski određenoj preferenciji. Ovakva preferencija je otkrivena u eksperimentima sa životinjama, gde efektivnost nagrade opada s njenom udaljenošću u vremenu prema nekoj konkavnoj krivi. Ako je kriva konkavnija od eksponencijalne, na primer, ako je hiperbola, onda postoji mogućnost ukrštanja dveju takvih kriva. (Vidi shemu 5.3.) Visina krive na svakoj tački vremena pokazuje koliko je vredna kasnija nagrada za stvorenje u toj vremenskoj tački. U svakom trenutku stvorenje izabira da dostigne najviši nivo krive. Stoga, na prikazanom dijagramu, u vreme I osoba će izabrati da čeka veću kasniju nagradu pre nego da uzme raniju manju nagradu koja isključuje dobijanje veće, u vreme II organizam će izabrati raniju manju nagradu, čak iako bi, ukoliko se uzdrži i sačeka, bila dostupna veća, a ako bi organizam nekako mogao da zanemari vreme dostizanja manje nagrade, izabraće i požnjeti veću. Zato su hiperbolične krive koje se ukrštaju kadre da na rasvetljavajući način objasne donošenje i potonje odustajanje od odluka (prva je u vreme I, a druga u vremeII), probleme samokontrole (u vreme II) itd.8

Pretpostavljam da se vremenski određena preferencija pronađena u eksperimentima sa životinjama ne može objasniti njihovim izvođenjem racionalnog proračuna, čak ni implicitno. Kako ona treba da bude objašnjena? Ako je moj prethodni argument o dominaciji u pogledu zadovoljenja jedne ili druge želje u sadašnjosti ispravan, onda će organizam koji to čini i ispoljava takav oblik vremenski određene preferencije, u proseku, zadovoljiti više svojih želja. Postojaće i drugi argumenti koji će pokazati da će u velikom broju situacija, vremenski određena preferencija voditi većem ukupnom zadovoljenju želja. U neizvesnom svetu, u kome se nepredviđene situacije često prepliću sa postizanjem pojedinačnih budućih zadovoljenja, vremenski određena preferencija omogućava takvim organizmima, koji nisu u mogućnosti da rasuđuju o takvim nepredvidivostima, da zadovolje mnoge od svojih želja.

Ako pretpostavimo da je takva tendencija vremenske određenosti preferencija nastala slučajnom mutacijom i prenošena genetski, i da su želje koje su tu upletene bile povezane sa opstankom do reproduktivnog uzrasta, sposobnošću zaštite potomstva itd, onda bi vremenski određena preferencija bila evoluciono prilagodljiva i izabrana u procesu evolucije čim bi se pojavila. Ako neko od takvih objašnjenja objašnjava njeno prisustvo u nižim organizmima, onda je razložno smatrati da i mi imamo neki oblik genetski zasnovane vremenski određene preferencije. Proces evolucije nam je usadio vremenski određenu preferenciju, jer se unutar tog procesa njena racionalnost odražava kao vrednost prilagođavanja.

Moje objašnjenje je bilo prilično šturo, ali se mora dati neko evoluciono objašnjenje vremenski određene preferencije u nižim organizmima, da bismo na taj način bili u kontinuitetu sa njima. Ekonomisti ne treba da oklevaju da koriste ove biološki utemeljene činjenice o ljudima ništa više nego što je Mizes oklevao da uvrsti opšte (ne-apriorno) tvrđenje da rad odlikuje nekorisnost. Ipak nas to ne ostavlja zbunjenima. Proces evolucije usađuje vremenski određenu preferenciju u organizme koji ne proračunavaju, kao (grubo) praktično pravilo da se približno odredi ono do čega bi dovelo proračunavanje. Uračunavanje budućih dobara je zamena za proračun na osnovu argumenta dominacije (možda uz dodatak drugih maksimizujućih argumenata). Razmotrimo sada situaciju organizama koji uistinu vrše proračune, i koji u svojim promišljanjima mogu da uzmu u obzir različite buduće mogućnosti. Ako ovi organizmi (nazovimo ih ljudima) vrše takve eksplicitne proračune, i takođe unose u ove proračune stavove o (budućim) željama koje su bile odložene da bi se već uzela u obzir takva računska razmatranja, zar tu onda ne postoji dvostruko uračunavanje (double-counting), odnosno dvostruko odlaganje (double-discounting)? Prva odlaže vremenski određena preferencija, a kasnije naš proračun eksplicitno objašnjava činioce i vodi, u stvari, do eksplicitnog odlaganja. Da li onda kada i sami možemo eksplicitno uzeti u obzir različite kontingencije, želimo da budemo obavezani vrstom odlaganja koja se smatra adaptativnom kao prosečno praktično pravilo u evolucionoj istoriji vrsta? Zar ne treba da pokušamo da ispravimo takvo odlaganje koje nam je usađeno, i da odlaganje unesemo u naše proračune? Ili, umesto toga, svako takvo odlaganje treba da otklonimo iz naših proračuna?

Problem dvostrukog odlaganja nastaje kada naši proračuni koriste sadašnju vrednost za nas budućih dobara, koju eksplicitno uzimamo u obzir, da bismo uzeli u obzir neizvesnosti realizovanja dobara. Odlaganje je dvostruko zato što sadašnja vrednost za nas budućeg dobra ispoljava vremenski određenu preferenciju, odnosno implicitno odlaganje budućnosti odabrane u evolucionom procesu zbog adaptivne prednosti odlaganja budućih neizvesnosti i drugih takvih činilaca.

Problem dvostrukog odlaganja bio bi izbegnut ako bi naši proračuni, umesto da koriste sadašnju vrednost za nas budućih dobara, koristili neki oblik mere vrednosti tih dobara za nas u onom vremenu u budućnosti u kome će biti realizovana. Neće biti dvostrukog uračunavanja u eksplicitnom odlaganju takvih budućih vrednosti koje još uvek nisu uzete u obzir čak ni implicitno, usled neizvesnostî.

Međutim, mera prema kojoj će vaše preferencije sada o tome koliko će neko buduće dobro biti vredno za vas tada ne slaže se najbolje sa austrijskom teorijom određivanja preferencije strogo u odnosu na stvarne izbore, ili pak sa fleksibilizovanjem na osnovu kondicionalâ, što smo predložili ranije.9 Stoga je problem dvostrukog odlaganja naročito ozbiljan za austrijsku teoriju. Pošto imamo usađenu vremenski određenu preferenciju i uviđamo koje je evoluciono objašnjenje takve vremenski određene preferencije, kako treba da se, kao racionalna bića, ponašamo?

Robert Nozik

Prevod: Aleksandra Zorić

  1. Videti, na primer: Mark Blaug, Economic Theory in Retrospect, Irwin & Company, Homewood, Ill., 1968, prerađeno izdanje, str. 503-509; Robert E. Kuenne, Eugen von Böhm-Bawerk, Columbia University Press, New York, 1971, str. 25-34. []
  2. Man, Economy, and State, str. 13, kurziv je njegov []
  3. Human Action, str. 484 []
  4. Ovo se može dogoditi samo ako je osoba u tom trenutku indiferentna, s obzirom na sve stvari koje može dobiti, između njihovog dobijanja tada i njihovog dobijanja kasnije. Inače će učiniti jednu od (drugih) vremenski preferiranih stvari. []
  5. Oni koji smatraju vremenski određenu preferenciju kategorijalnom komponentom delovanja mogu smatrati čudnim pokušaj, koji ja činim kasnije, njenog evolucionog objašnjenja, i upoređuju ovo sa evolucionim objašnjenjem preferencije, druge (pretpostavljene) kategorijalne komponente delovanja. Međutim, nijedno od toga nije neprikladno. Budući da nije nužna istina da postoje preferencije ili vremenski određene preferencije (ili postupci), svet nije morao da ih sadrži, te je njihova egzistencija prava tema objašnjenja, a tačno objašnjenje će verovatno biti neka vrsta evolucionog. []
  6. Videti: Mises, Human Action, str. 131-132; Rothbard, Man, Economy, and State, str. 37-38. []
  7. Da potrošnja zahteva vreme i može biti inkompatibilna sa drugim aktivnostima, uključujući i drugačiju potrošnju, ekonomski je drugačije iskoristio: Staffan Linder, The Harried Leisure Class, Columbia University Press, 1970. []
  8. Ove pojedinosti sam preuzeo iz: George Ainslie, “Specious Reward: A Behavioral Theory of Impulsiveness and Impulse Control”, Psychological Bulletin 82, 1975, str. 463-496, koji na rasvetljavajući način razmatra razna sredstva za prolaženje pored ranije manje nagrade, bez njenog izbora. []
  9. Relevantno pitanje nije šta biste stvarno izabrali u budućnosti ako je tada data mogućnost izbora (budući da se vaše preferencije mogu izmeniti), već koliko će dragoceno, prema vašim sadašnjim preferencijama, njegovo dobijanje tada za vas biti vredno. Nije jasno kako ovo zahvatiti kondicionalom o izborima. []