O austrijskoj metodologiji (III deo)

III Preferencija, izbor i delovanje

Austrijski pisci iznose nekoliko međusobno povezanih teza o odnosu preferencije, izbora i delovanja:

  1. Ako osoba čini A, onda je ta osoba preferirala činjenje A pre nego činjenje nekog drugog postupka koji joj je bio (verovala je) dostupan u datom vremenu.
  2. Ne postoji evidencija kojom se može ustanoviti da osoba preferira A u odnosu na B, uprkos izboru B-a onda kada joj je bilo dostupno A.
  3. Pojam preferencije nema nikakvog smisla odvojen od stvarno izvršenog izbora.1

Da li svako delovanje pokazuje preferenciju? (Drugim rečima, da li je 1 isinito?) Zar osoba ne bi mogla da bude indiferentna između onoga što je uradila i neke druge alternative koja joj je dostupna? Možemo imati sledeću sliku: od radnji koje su osobi dostupne, neke će biti rada da izvrši, a neke ne. Ona preferira A u odnosu na B ako i samo ako je u izboru između A i B rada da izvrši A i ne želi da izvrši B. Dopustimo da ako čini A, ovo ukazuje da je rada da učini A. Ali, činjenje A ne pokazuje da nije spremna da učini B. Možda je takođe bila rada da učini B. Dakle, činjenje A ne pokazuje da osoba preferira činjenje A pre nego činjenje B.

Autori ponekad pišu o slaboj preferenciji, o osobi koja slabo preferira vršenje jedne radnje u odnosu na vršenje druge. “Osoba slabo preferira činjenje A u odnosu na činjenje B” možemo razumeti kao: osoba preferira činjenje A u odnosu na činjenje B, ili je osoba indiferentna u odnosu na činjenje A i činjenje B. Rečeno jezikom relacije slabe preferencije, osoba je indiferentna između činjenja A i činjenja B ako i samo ako slabo preferira A u odnosu na B, i slabo preferira B u odnosu na A. Osoba jako preferira A u odnosu na B ako i samo ako ona slabo preferira A u odnosu na B i ne preferira slabo B u odnosu na A. Izbor postupka može biti dovoljan razlog da se on slabo preferira u odnosu na činjenje neke od njegovih alternativa. Ali, on nije nužan uslov, te stoga nije dovoljan uslov za jaku preferenciju. Postoje i drugi pokazatelji indiferencije – na primer, osoba baca novčić da bi odlučila da li da učini A ili da učini B i deluje u skladu sa ishodom bacanja; ili, prihvata sredstvo za nasumično izvlačenje da bi izabrala između činjenja A, činjenja B i bacanja novčića da bi odlučila između činjenja A i činjenja B, itd.

Zaista, austrijskim teoretičarima je potreban pojam indiferencije da bi objasnili i odredili pojam robe ácommodityñ i jedinice robe. Ako svi ili jedna osoba preferira jednu homogenu grupu stvari u odnosu na drugu homogenu grupu istih stvari istog oblika (možda će želeti da izaberu onu s leve strane, ili onu koja je prva iskopana), one nisu ista roba. One će imati različite cene. Pojedinačne stvari x i y biće ista roba (pripadaće istoj vrsti robe) samo ako su sve osobe indiferentne između x i y. Bez pojma indiferencije, a time i ekvivalentne klase stvari, ne možemo imati pojam robe, ili jedinice robe; bez pojma jedinice (“zamenljive jedinice”) robe, ne postoji način uspostavljanja zakona (umanjivanja) granične koristi.2

Da li postojanje ponašanja, onda kada je načinjen izbor, pokazuje šta je izabrano i šta je preferirano? Izvršeno ponašanje ne pokazuje u odnosu na šta je nešto preferirano, jer ne pokazuje ni koje je ponašanje odbačeno. To zavisi od verovanjâ osobe o tome koje su joj alternative bile dostupne, a to se ne vidi u njenom aktualnom ponašanju. Mogli bismo pomisliti da se to dâ uvideti na osnovu njenog govora, ali zašto govor može da pokaže verovanja o dostupnim alternativama a da ipak ne pokaže preferenciju? Ne treba da odgovorimo: “Zato što se verovanja javljaju u govoru, a preferencije se javljaju u postupanju”. Jer, ne javljaju li se verovanja ponekad u postupanju, a preferencije u govoru? Nisu li pre postupanje i govor proizvod verovanja i preferencija zajedno?

Da li makar znamo koja je alternativa preferirana? Zapamtite da se izvedeno ponašanje može opisati različito, na primer, “putuje do prvog sprata”, “dolazi do ovog posebnog mesta”, “vrši izvestan pritisak”. Šta je osoba preferirala da učini u odnosu na nešto drugo? Preferencija se, izgleda, ne odnosi na stvari direktno, već se primenjuje preko opisâ, preko nečega nalik na jezik. Ne možemo prosto reći “to ponašanje” i ukazati prstom. Jer koje je to to? Mogli bismo pokušati da suzimo stvari zapažajući da je ono što je preferirala nešto o čemu je nešto znala; zato opis mora biti nešto što je znala u vreme kada je delovala ili birala. Ali, koji je od ovih opisa za koje zna povezan sa njenom preferencijom? Možda je odgovor – svi za koje je znala: ona preferira kombinaciju svih opisa za koje zna za ponašanje koje čini, u odnosu na kombinaciju svih opisa za koje zna za svako od alternativnih ponašanja koja ne čini. Ali, možda je ona zanemarila ili čak potisnula mnoge opise za koje zna. Za mnoge zna da o njima nije svesno razmislila u bilo kojem momentu procesa odlučivanja; mislila je na neke koje je zaboravila, ali ih se može prisetiti samo sa naporom, i tako dalje.

Umesto toga bi se moglo predložiti da ona preferira onu kombinaciju opisâ koja (za koju je mislila da) odgovara izvršenom ponašanju i na koju je u stvari mislila kada je odlučivala, u odnosu na kombinaciju za koju je tada trenutno mislila da odgovara odbačenom ponašanju. Zar možda tada nije mislila samo o najgorem opisu, te onda odlučila “Uradiću to mimo svega”? Da li je tada uopšte trebalo da misli o opisu? Je li mogla da nastavi sa opredeljivanjima, i da onda kada je došlo vreme, deluje bez svesnog razmišljanja o njima?

Čini se da je ono što je preferirano skriveno od posmatrača. Najviše što neki posmatrač može sa sigurnošću reći jeste to da kada se postupak dogodi, nešto se (slabo) preferira u odnosu na nešto drugo; potpunije rečeno, nešto što je povezano sa izvršenim ponašanjem bilo je (slabo) preferirano u odnosu na nešto drugo što nije bilo (podjednako blisko) povezano sa izvršenim ponašanjem. Često se kaže da spoljašnji posmatrač ne može predvideti ponašanje na osnovu preferencije. Sada vidimo kako on ne može ni da retrospektivno opiše preferenciju, čak ni na osnovu izvršenog ponašanja!

Da li makar mora biti da osoba koja deluje zna šta sama preferira? Zar ona ne može reći: “Razmišljao sam o mnogim stvarima povodom onoga što treba da uradim, a kasnije sam delovao upravo ne razmišljajući o njima. Ne znam šta sam od toga preferirao”? Da li je to nemoguće? Ili samo retko? “Ali, ona zna da je preferirala da to učini!” Mora li ona da zna šta je to to koje je preferirala? “Pa ipak, ona je to učinila!” To je istina, ali ko to poriče?

Vratimo se sada na najjači od gorenavedenih stavova o povezanosti preferencije i delovanja, na 3: pojam preferencije nema smisla odvojeno od stvarnog postupanja koje ga pokazuje. Uočite da je ovo jače od tvrđenja da je preferencija nekako povezana sa izborima, sa onim što bi osoba izabrala u izvesnim okolnostima. Ovim se tvrdi da je taj pojam neraskidivo povezan sa stvarnim izborima.

Neizvesno je mogu li austrijanci da konsistentno tvrde ovu jaku tezu. Razmotrite, na primer, Mizesovo gledište o delovanju kao razmeni.3 Postupak A je izvršen umesto nekog drugog postipka B. Ono što nije izvršeno, B, jeste cena činjenja A. Vrednost B je onolika koliko košta činjenje A. Mizes onda nastavlja time što govori o dobiti od činjenja, a takođe i o (pretpostavljam, ex post) gubitku. No, cena činjenja A ne može biti vrednost svega propuštenog, odnosno ne može biti zbir svega propuštenog. Kada bi bilo tako, gotovo nikada ne bismo imali dobit. Pretpostavite da postoji pet alternativnih postupaka, blisko povezanih, i da činite jedan, A, koji je najbolji. Cena A nije zbir vrednosti preostale četiri. (Ovo bi umnogome nadmašilo vrednost A.) Cena A je vrednost najbolje od odbačenih alternativa. Najbolja od odbačenih alternativa je ona koja se jako preferira u odnosu na sve druge, ili (ako postoji nerešenost na vrhu hijerarhije odbačenih alternativa) ona koja se slabo preferira u odnosu na svaku drugu odbačenu alternativu. Uočite da govorimo o preferenciji osobe nezavisno od bilo kog aktualnog izbora preferirane alternative. Druga najbolja alternativa posle A, nazovimo je B, je preferirana u odnosu na druge C, D, E, premda sámo B nije izabrano. Ako treba da govorimo o ceni A onda kada postoji više od jedne odbačene alternative, mora imati smisla govoriti o preferenciji nezavisno od stvarnog izbora ili činjenja preferirane alternative. Ako to nema smisla, onda nema ni pojam cene postupka koji je stvarno izabran.4

Kako može imati smisla govor o preferenciji bez stvarnog izbora? Kako je to moguće ako dopuštamo da austrijanci greše što poriču da to ima smisla? Dozvolite mi da načinim skicu povoljnog prikaza. Preferencija je povezana sa kondicionalom: reći da osoba preferira A u odnosu na B u određenom vremenu znači reći da bi izabrala pre A nego B ako bi joj u datom vremenu bio pružen izbor (samo) između A i B. Postoji nešto u vezi s njom na osnovu čega će izabrati pre A nego B. To nije, na primer, nasumičan događaj.

To što se događaj stvarno zbiva ne pokazuje da je kondicional istinit. Razmotrite fotone emitovane na ekran sa dva otvora, i pretpostavite da je zaista nasumičan događaj prolazak fotona kroz neki od otvora. Ako se dvoje ljudi kladi kroz koji će otvor proći sledeći foton, pri čemu jedan kaže da je to jedan, a drugi da je drugi otvor, pobednik će biti onaj koji izabere otvor za koji se ispostavi da je ispravan. Indikativni stav se pokazuje kao istinit na osnovu događaja. Nasuprot tome, ako neko kaže “ako bi foton bio emitovan u sledećoj sekundi, prošao bi kroz otvor sa moje desne strane”, a ako je emitovan i zaista prođe kroz otvor sa njegove desne strane, to ne pokazuje da je bio u pravu. Kondicionalni stav se ne pokazuje kao istinit na osnovu događaja.

Možda se ovo može učiniti intuitivno očiglednijim putem savremenog objašnjenja kondicionalâ. Prema ovom prikazu, kondicional oblika “ako je p istinito, q će biti istinito” i sâm je istinit ako i samo ako u svim onim mogućim svetovima koji su bliski stvarnom svetu, u kojima p važi kao istinito, q takođe važi kao istinito. Minimalna promena unutar aktualnog sveta potrebna da bi se p učinilo istinitim daje zajedno sa time i istinitost q-a (u tim najbližim svetovima).5

No, moglo bi se dogoditi da ti najbliži svetovi u kojima je p istinito ne čine jednoobraznim ni q ni ne-q. U tom slučaju u aktualnom svetu nijedan od kondicionalâ “ako bi p bilo istinito, i q bi bilo istinito” i “ako bi p bilo istinito, ne-q bi bilo istinito” neće važiti. Ako je zaista stvar slučaja kroz koji će otvor proći foton, onda će pre nego što je foton emitovan, za svaki mogući svet u kojem je foton emitovan i prolazi kroz desni (levi) otvor, postojati drugi mogući svet, jednako blizak stvarnom svetu, u kojem emitovani foton prolazi kroz levi (desni) otvor. Preciznije rečeno, susedstvo stvarnog sveta takvo da “foton je emitovan” sadrži svetove u kojima foton prolazi kroz desni otvor i svetove u kojima prolazi kroz levi otvor. Kondicional “ako bi foton bio emitovan, prošao bi kroz ovaj otvor” nije istinit.

Reći da je osoba učinila pre A nego B zato što je preferirala A u odnosu na B znači reći da je radije učinila A nego B zato što je za nju istinito da bi izabrala A umesto B. Ovo nije naročito moćno objašnjenje, ali ono ipak stavlja delovanje u obrazac – ono kaže da delovanje polazi od neke temeljne dispozicije (koja može biti vrlo nepostojana) da se izabere A naspram B. Nastupanje delovanja ne dokazuje da je kondicional istinit; osoba je takođe mogla da bude i indiferentna. Ali, često će delovanje poticati od temeljne preferencije i ukazivati na to da postoji takva preferencija.

Prema ovom gledištu o preferenciji kao konstituisanoj kondicionalom, s ishodom da bi osoba izabrala A naspram B ako bi joj bila data mogućnost izbora između njih, možemo videti kako da učinimo smislenom preferenciju bez stvarnog izbora preferiranog čina. Možda bi osoba izabrala A naspram B prilikom izbora između njih, ali budući da nije morala da načini izbor između njih, preferencija nije izvršena; ona nije stvarno izabrala A umesto B, te nije učinila A.

Neka supstanca je rastvorljiva u vodi ako bi se rastvorila kada bi se stavila u vodu. Supstance koje nisu stavljene u vodu mogu ipak biti rastvorljive u vodi, premda nikada nisu stvarno rastvorene. “Preferira A u odnosu na B” nalik je “rastvorljivom”; “bira A naspram B” nalik je ”rastvara se”. Tvrđenje da nema smisla govoriti o tome da osoba preferira A u odnosu na B ukoliko nije stvarno izabrala A naspram B, nalik je tvrdnji da nema smisla reći kako je nešto rastvorljivo ukoliko nije već stvarno rastvoreno. Obe tvrdnje su pogrešne.6

Videli smo da je cena postupka vrednost najviše preferirane alternative koja nije izabrana. Reći da je neka neizabrana alternativa preferirana u odnosu na svaku drugu znači reći da bi bila izabrana pre nego bilo koja druga u naspramnim izborima (pairwise choices). Sve ovo bi takođe moglo da bude istinito. Ako bi austrijanci bili u pravu kada su govorili o skalama vrednosti samo u slučaju stvarnih izbora, ne bi mogla da postoji pojedinačna cena izbora.

Kondicionali nam pružaju mogućnost da damo smisao racionalnim uslovima preferencije, npr. uslovu da preferencija bude tranzitivna. Reći da je preferencija tranzitivna u vreme t znači reći: ako je za bilo koja tri čina X, Y i Z

1. istinito da bi osoba izabrala X naspram Y ako joj je data mogućnost izbora u vreme t između (samo) X i Y

i

2. istinito da bi osoba izabrala Y naspram Z ako joj je data mogućnost izbora u vreme t između (samo) Y i Z

onda

3. istinito je da bi osoba izabrala X naspram Z ako joj je data mogućnost izbora u vreme t između (samo) X i Z.

Moguće je da i (1) i (2) budu istiniti za neke X, Y i Za da (3) to ne bude, te da to pre bude (4):

4. istinito je da bi osoba izabrala Z naspram X ako joj je data mogućnost izbora u vreme t između (samo) X i Z.

Takođe, moguće je da nijedan kondicional, ni (3) ni (4), nije istinit za izbor između X i Z. U tom slučaju, dakle, preferencija ne uspeva da bude tranzitivna. Moguće je da je (4) istinito zajedno sa (1) i (2), zato što svaki od ovih kondicionala govori o različitim hipotetičkim okolnostima. Budući da (1) i (2) ne govore o izboru između (samo) X i Z, oni, čak ni zajedno, ne određuju šta bi se dogodilo pod tim uslovom. Međutim, neosporno je da one određuju šta treba da se dogodi, tako da dobijamo prostor za uslov racionalnosti.7

Mizes razmatra i kritikuje zahtev da preferencija bude tranzitivna (Human Action, str. 103):

Učinjen je pokušaj da se do pojma ne-racionalnog delovanja dođe sledećim rasuđivanjem: Ako se a preferira u odnosu na b, a b u odnosu na c, logički gledano, a treba preferirati u odnosu na c. Ali, ako se c u stvari preferira u odnosu na a, suočeni smo sa oblikom delovanja kome ne možemo pripisati konzistentnost i racionalnost. Ovo razmatranje se ne obazire na činjenicu da dva čina pojedinca nikada ne mogu da budu sinhrona. Ako se u jednom postupku a preferira u odnosu na b, a u drugom b u odnosu na c, onda, bez obzira na to koliko je mali interval između postupaka, nije dozvoljeno konstruisati uniformnu skalu vrednosti u kojoj a prethodi b i b prethodi c. Niti je dozvoljeno smatrati kasniji treći postupak kao podudaran s prethodna dva postupka. Sve što primer dokazuje jeste da vrednosni sudovi nisu nepromenljivi i da stoga skala vrednosti, koja je apstrahovana iz od različitih i nužno nesinhronih postupaka pojedinaca, može biti samoprotivrečna.

Činovi ne mogu biti sinhroni, ali kondicionali mogu važiti u isto vreme. Tako možemo osmisliti ne-tranzitivne preferencije u neko vreme. (Pa ipak, iz toga ne sledi da je delovanje iracionalno, već samo da struktura koja se sastoji od delovanja uz dodatak preferencija narušava normativni zahtev. Šta treba da bude promenjeno, još uvek je otvoreno.) Ostavljajući preferenciju po strani, šta možemo da kažemo o odgovarajućim ne-tranzitivnim kondicionalima? Da li je iracionalan neko ko (1), (3) i (4) smatra istinitim?8

Ako je preferencija pobliže određena izborima koji će biti izvršeni u situacijama naspramnih izbora, ima prostora za normativne uslove pored tranzitivnih. Jer će postojati uslovi koji povezuju naspramne izbore sa izborima koji nisu takvi. Na primer:

  • Ako, ako bi postojao izbor samo između X i Y, X bi bilo izabrano, onda, ako bi postojao izbor između X, Y i nekih drugih alternativa, Y ne bi bilo izabrano.

i

  • Ako bi u izboru između članova skupa S, bilo izabrano X, onda bi u izboru između članova podskupa T skupa S čiji je X član, takođe bilo izabrano X.9

Zašto Mizes smatra da je toliko značajno tvrditi kako struktura preferencije ne može biti iracionalna? Možda zato što ne želi da se iko upliće izbore, na osnovu toga što izviru iz iracionalno strukturiranih preferencija. To je, međutim, drugo pitanje, a moglo bi se pomisliti kako je moguće da ljudi imaju iracionalno strukturirane preferencije i takođe držati da je to njihovo pravo, tako da ne smeju biti ometani na osnovu toga što su njihove preferencije iracionalno strukturirane (osim ukoliko su eksplicitno obavezani na takvu shemu uplitanja). Neću zanemariti da pomenem kako gledište da preferencije otelotvoruju kondicionale o izboru (i u njima su otelotvorene) otvara mogućnost formulisanja daljih uslova za preferenciju unutar mešavine verovatnoćâ ishoda (na način Fon Nojmana i Morgenšterna) ili između neizvesnih postupaka (preslikavanjâ stanjâ sveta na posledice, na način L. Dž. Sevidža), tako da se pruži mera korisnosti na osnovu intervalne skale.10

Od tri teze koje povezuju preferenciju, izbor i delovanje koje su gore navedene, tvrdili smo da su prva i treća neispravne. Šta je sa drugom? Mogu li svedočanstva da uspostave preferenciju A naspram B u svetlu suprotnog izbora B-a, kada je osobi bilo dostupno A? Mogu li postojati indirektna svedočanstva da bi osoba izabrala A naspram B ako joj je data mogućnost izbora (samo) između A i B, tako da zaključujemo da je zaista preferirala A u odnosu na B, uprkos činjenici da je izabrala B kad je bilo dostupno A? Osoba bi možda bila izabrala B naspram A i mnoštva drugih stvari, naspram toliko mnogo stvari da je u stvari izgubila iz vida A. Ovo bi bio slučaj u kome bi izabrala A ako postoji izbor (samo) između A i B, a u izboru između A, B i mnoštva drugih stvari izabrala bi B, zato što je izgubila vezu sa A. Ili, možda, u vezi sa ovim ne postoji nikakvo “bi”, ona je samo zbunjena i deluje; nije istinit nijedan kondicional o širokom izboru. Osoba je zaista birala i učinila B (kršeći jedan od ranije navedenih uslova racionalnosti), a ovo ipak ne pokazuje da nije preferirala A u odnosu na B. Mogli bismo ostati pri tvrdnji da ona ne preferira A naspram B, nudeći neko posebno objašnjenje zašto je tada izabrala B.

Ovi primeri, koji su smišljeni da bace sumnju na gorenavedenu tezu (2), uključuju izbor između velikog broja alternativa. Ne može postojati sličan protivprimer koji uključuje samo naspramni izbor ako preferencija ide zajedno sa kondicionalom koji uključuje “uvek bi uradila A pre nego B“. Ako, međutim, preferencija ide zajedno sa kondicionalom koji uključuje “bi… osim ako…”, onda postoji mogućnost protivprimera naspramnog izbora tezi (2). Ostaje, međutim, još jedna teškoća sa tvrdnjom iz (2) da se nikakvim svedočanstvima ne može ustanoviti da osoba preferira A u odnosu na B uprkos izboru B kada joj je bilo dostupno A. Na osnovu toga što osoba čini B ne možemo znati da li je verovala da joj je A dostupno, ili kako je shvatala odbačene alternative. Ako je bilo ispravno naše prethodno razmatranje o tome da li možemo znati u odnosu na šta je nešto preferirano, nikako ne možemo, kakav god da je zaključak, da se usprotivimo izboru B naspram A. Jer, to nikad nije činjenica sa kojom se suočavamo.

Uslovi racionalnosti su uslovi koje je moguće prekršiti. Nasuprot tome, teško je uvideti na koji bi način preferencija mogla propustiti da bude nerefleksivna i asimetrična. Čini se da je ovo deo pojma preferencije, a vrlina je kondicionalnog prikaza što obesmišljava slučajeve u kojima je preferencija refleksivna i simetrična. Međutim, iako (u suprotnosti sa konstitutivnim uslovima) uslovi racionalnosti jesu uslovi koje je moguće prekršiti, bilo bi bolje ne kršiti ih odviše, bez posebnog objašnjenja. Jer, ako bi ih neko stvorenje skoro uvek kršilo, bilo bi nejasno da li poseduje upravo preferencije, čak i ako bi za njega zaista važili binarni kondicionali. (Ako alfa-centurioni uvek imaju intranzitivnu strukturu kondicionala koji za njih važe, da li su to što imaju preferencije?) Stvorenje ima preferencije, izgleda, ne samo zato što i kada su za njega istiniti binarni kondicionali. Binarni kondicionali koji su za njega istiniti moraju biti međuzavisni na razborit način. Stvorenje mora pokazivati neku malu količinu racionalnosti da bi se uopšte računalo kao nešto što ima preferencije. U slučaju bića čiji kondicionali često i uobičajeno ne dostižu racionalnu koherenciju (bez posebnog objašnjenja ovog neuspeha), postoji sumnja da su ono što biće ima preferencije.11

Robert Nozik

Prevod: Aleksandra Zorić

  1. Human Action Mizes piše: “Međutim, ne sme se zaboraviti da se skala vrednosti ili željâ manifestuje samo u stvarnosti delovanja. Ove skale nemaju nezavisno postojanje odvojeno od stvarnog ponašanja pojedinaca” (str. 95); “Skala vrednosti se manifestuje samo u stvarnom delovanju; može se prepoznati samo posmatranjem stvarnog delovanja. Stoga je nedozvoljeno suprotstavljati je stvarnom delovanju i koristiti je kao merilo procene stvarnih postupaka” (str. 102). []
  2. Ovu poentu Mizes možda poriče na sredini poslednjeg odeljka na 119. strani Human Action, ali je teško biti siguran. Kako bilo na str. 122. kaže “Svi delovi – jedinice – dostupnih zaliha smatraju se jednako korisnim i vrednim ako se javi problem da li da se odustane od neke od njih.” Ovde zaista postoji indiferencija. Ipak, izbor će biti načinjen, makar nasumično. Od nekog pojedinačnog objekta će se odustati. Ipak, osoba ne preferira odustajanje pre od jednog nego od drugog. Stoga izbor povlači (u najboljem slučaju) slabu preferenciju; on ne povlači jaku preferenciju.

    Rothbard tvrdi (Man, Economy, and State, str. 265): “Svaki postupak demonstrira izbor zasnovan na preferenciji – preferenciji za jednu alternativu naspram drugih. Zato nema mesta za pojam indiferencije u ekonomiji ili bilo kojoj drugoj prakseološkoj nauci.” Međutim, (na str. 18-19) on takođe piše: “u ovim primerima, jedinice dobra su bile razmenljive sa gledišta aktera. Tako se bilo koja konkretna funta putera u ovom slučaju procenjivala kao savšeno jednaka sa bilo kojom drugom funtom putera.” (prvi kurziv je njegov, a drugi moj), a on nastavlja na isti način na ostatku str. 19.  []

  3. Mises, Human Action, str. 97.  []
  4. Možemo li cenu A-a razmatrati kao vrednost izbora među preostalim alternativama, čineći implicitnu pretpostavku da je vrednost izbora među svim preostalim alternativama jednaka vrednosti najbolje alternative među njima? Uočite, ipak, da ovo podrazumeva uvođenje situacije izbora (izbora između upravo onih) sa kojom se osoba nikada stvarno ne suočava. Pretvaranje implicitne pretpostavke u eksplicitnu ponovo pokreće problem []
  5. Videti: David Lewis, Counterfactuals, Harvard University Press, Cambridge, Mass., 1973. Nisam, međutim, ovde ubeđen u adekvatnost Luisovog prikaza, ako ništa a ono u slučaju koji samo približno opisujem u tekstu. Nadalje, budući da je aktualni svet, naravno, svet najbliži aktualnom svetu, Luisov prikaz ima nesrećnu posledicu da čini protivčinjenički istinitim bilo koji kondicional sa istinitim antecedensom i konsekvensom. Ovu posledicu možemo izbeći sledećim predlogom, koji ima i neke druge željene posledice. Neka p-susedstvo iz sveta W bude najbliži svežanj svetova u kojima je p istinito, neprekinut svetom u kome važi ne-p. Preciznije rečeno, ako je p istinito u svetu Wp-susedstvo W-a je skup svetova w takvih da je p istinito u w i ne postoji svet w’ u kome je istinito ne-p a koji je jednako blizak W-u koliko je to w. Ako je p lažno u W-u, p-susedstvo W-a je skup takvih svetova w da je p istinito u w i ne postoji svet w’ u kome je istinito ne-p i koji je na istom odstojanju od W koliko je to w, i za svaki svet w” koji se nalazi između w i W i u kome je istinito ne-p, ne postoji svet u kome je p istinito a koji je onoliko blizak W-u koliko je to w”.(Uslov po kome je p lažno u W kaže da je p-susedstvo W-a skup svetova w u kojima je p istinito, takvih da nijedan svet u kojem važi ne-p nije jednako udaljen od W, i takvih da bilo koji svet u kojem važi ne-p između w i W nije u ne-p-susedstvu W-a.) Međutim, kada je p lažno, ako su najbliži p-svetovi svetu W na istom odstojanju kao i neki ne-p-svetovi, onda se mora pružiti komplikovaniji prikaz relevantnog svežnja.

    Konačno, možemo reći da je kondicional sa p kao antecedensom i q kao konsekvensom istinit, ako je q istinito u svakom svetu iz p-susedstva aktualnog sveta.  []

  6. O objašnjenju dispozicija kao nečega što čuva mesto za temeljnu fizičku strukturu videti W. V. Quine, The Roots of Reference, Open Court, La Salle, Ill., 1973, str. 8-12. Takođe videti: Isaac Levi & Sidney Morgenbesser, “Belief and Disposition”, American Philosophical Quarterly 1, 1964, str. 1-12. []
  7. Zahtev da preferencija bude tranzitivna ne treba čitati “ako preferiramo X u odnosu na Y, a Y u odnosu na Z, onda X treba preferirati u odnosu na Z“, tako kao da je dozvoljeno izvođenje konsekvensa ako je antecedens zadovoljen. Možda je slučaj da X ne treba preferirati u odnosu na Y. Takođe, ako osoba preferira X u odnosu na Y, Y u odnosu na Z, i Z u odnosu na X (tako da ima netranzitivne preferencije), tri primene principa, ako se čita kao gore, vodile bi zaključku da treba da preferira X u odnosu na ZZ u odnosu na Y, i Y u odnosu na X – još jedna netranzitivna trijada! Nasuprot tome, zahtev treba čitati kao zahtev da se preferencije drže zajedno na izvestan način, i da isključuju druge vrste kombinovanja preferencija, na primer: “Ne treba da bude slučaj da se X preferira u odnosu na YY u odnosu na Z, a da se X ne preferira u odnosu na Z.” Videti: Robert Nozick, The Normative Theory of Individual Choice, Doctoral dissertation, Princeton University, 1963, str. 94-98. [objavio 1990. Garland Press, New York].  []
  8. Upozorenje: videti moje primedbe dole o povezanosti preferencija sa kondicionalima. []
  9. Za novije preglede teorija o skupovima izbora, teorija o uslovima kao što su ovi, videti: A. K. Sen, “Choice Functions and Revealed Preference”, Review of Economic Studies 38, 1971, str. 307-317.  []
  10. Kao protivotrov Rothbardovoj tvrdnji (Man, Economy, and State, str. 15): “Značajno je uvideti da nikad ne postoji mogućnost merenja povećanjâ i umanjenjâ u sreći ili zadovoljenju… Da bi ma koje merenje bilo moguće, mora postojati zauvek fiksirana i objektivno data jedinica sa kojom se mogu porediti druge jedinice “, čitaoci će možda želeti da vide: D. Krantz, R. D. Luce, P. Suppes, and A. Tversky, Foundations of Measurement, vol. 1, Academic Press, New York, 1971.  []
  11. Ovaj oblik zaključka biće blizak čitaocima W. V. Quinea i Donalda Davidsona. []