O austrijskoj metodologiji (I deo)

Ključne ličnosti austrijske tradicije u ekonomskoj teoriji su Karl Menger (Carl Menger) i Fridrih fon Vajzer (Friedrich von Weiser), tvorci teorije marginalne korisnosti, Eugen fon Bem-Baverk (Eugen von Böhm-Bawerk), a u dvadesetom veku Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) i sadobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1974. godine, Fridrih fon Hajek (Friedrich von Hayek).1

Okvir metodoloških principa i pretpostavki, koje ekonomisti u drugim tradicijama ili ne prihvataju ili im nisu privrženi, oblikuje i čini suštinu supstancijalne teorije austrijskih ekonomista. Ja ću se koncentrisati na najfundamentalnija obeležja ovog okvira, na princip metodološkog individualizma i tvrdnju da je ekonomija apriorna nauka o ljudskom delovanju, kao i na dva pitanja u utemeljenju austrijske teorije unutar ovog okvira: prirodu preferencije i njen odnos sa delovanjem, kao i na osnovu vremenski određene preferencije. Biću prinuđen da zanemarim najdalje domete teorije, npr. austrijsku teoriju poslovnog ciklusa, u kojima se još uvek prepliću fundamentalne metodološke teze. Takođe ću ostaviti netaknutim druga osobena rasvetljavajuća ukazivanja i prilaze austrijske teorije, kao što su konstantna svest i pažnja za procese koji se javljaju u vremenu i tokom njega, razmatranje koordinacije postupaka i projekata onda kada su informacije decentralizovane, realističku teoriju procesâ nadmetanja. Takođe neću biti u mogućnosti da potanko razmotrim komplikovane međupovezanosti različitih austrijskih tema.


I Metodološki individualizam

Metodološki individualista tvrdi da su sve istinite teorije drušvenih nauka svodljive na teorije o pojedinačnom ljudskom delovanju, uz dodatak graničnih uslova koji specifikuju uslove pod kojima pojedinci deluju.2

Metodološki individualisti su redukcionisti u meri u kojoj tvrde da su istinite teorije društvenih nauka svodljive na teorije o pojedinačnom ljudskom delovanju, ali se austrijanci obično suprotstavljaju drugim tvrdnjama redukcionista, kao što su tvrdnje da su teo­ri­je ljudskog delovanja svodljive na neurofiziologiju, hemiju i fiziku, ili one po kojima je dru­štvena nauka svodljiva na njih na način koji zaobilazi ljudsko delo­va­nje. Na osnovu ovoga nastaje pitanje, koje ovde neću razmatrati, da li antireduk­cio­ni­sti­čki argumenti koje austrijski metodološki individualisti nastoje da upotrebe protiv mo­guć­no­­sti redukcije odozdo (na fiziku ili neurofiziologiju) mogu da se upute i protiv samog me­to­dološkog individualizma, od strane ne-individualističkih društvenih naučnika koji dovode u sumnju mogućnost svođenja društvene nauke na nivo pojedinačnog ljudskog delovanja.

Sada moramo nešto preciznije formulisati tezu metodološkog individualizma. Raz­mo­­trićemo pitanje da li je moguće svođenje teorije o interakciji dve osobe na teoriju o indi­vidualnom ljudskom delovanju. Ekonomisti koji razmatraju individualno ljudsko delovanje če­sto koriste primer Robinzona Krusoa, tako da bismo teoriju o individualnom ljudskom de­lovanju mogli nazvati “krusoovskom teorijom”. U svetlu toga naše pitanje je da li se teorija o interakciji Krusoa i Petka može svesti na krusoovsku teoriju.

Krusoovska teorija jeste teorija o Krusoovoj interakciji sa neživim i ne-ljudskim živim okruženjem. Kruso se suočava sa oskudicom, raspoređuje vreme i zalihe za neke potrebe odričući se drugih, radi ono što želi, zadovoljava princip opadajuće granične koristi, ispoljava vremenski određenu preferenciju, čuva se trenutne potrošnje radi uvećanja buduće i tome slično. Krusoovska teorija će obuhvatiti teoriju o individualnom odlučivanju u uslovima rizika i neizvesnosti.3


U njoj će se govoriti o različitim stvarima, kao što su postupci, alternative, očekivane posledice, procene verovatnoća očekivanih posledica i, verujem, očekivana korisnost, ali ništa od toga ne mora da bude učinjeno odmah.

Da li teorija o interakciji dve osobe samo specifikuje prethodnu krusoovsku teoriju i primenjuje je u posebnim okolnostima, ili uvodi nešto novo i nesvodljivo? Ovo je interesantno pitanje i nije jasno kakav je odgovor na njega. Pre nego što ga dublje razmotrim, moram ga suprotstaviti trivijalnom i neinteresantnom pitanju i odgovoru. Pretpostavite da je pitano da li je teorija o interakciji dve osobe svodljiva na teoriju koja sadrži sve psihološke istine o pojedincima, i da je na to pitanje predložen potvrdan odgovor na osnovu toga što jeste psihološka istina o Krusou da kada je u interakciji sa nekim drugim u izvesnim okolnostima, on se ponaša na izvestan pobliže određen način.4 Ovo jeste istina o Krusou, ali kakva je to vrsta istine? Odnosno, da li je to istina koja sledi iz, ili je specifikacija istinâ o Krusou u okolnostima u kojima nema interakcije?

Pošto smo razdvojili interesantno od trivijalnog pitanja, pokušaćemo da uočimo zbog čega odgovor nije očigledan. Kruso ne može tek da posmatra postupke Petka kao događaje nežive prirode, on ima izvesna očekivanja u pogledu njih, procenjuje verovatnoće raznih stvari koje Petko može da uradi, u odnosu na koje deluje saglasno i racionalno. Problem se sastoji u tome da ono što će Petko učiniti u određenim okolnostima zavisi od njegove procene verovatnoće onoga što će činiti Kruso, pri čemu Petko ne tretira Krusoa prosto kao neživi objekt, već kao nekoga ko takođe procenjuje ono što će on (Petko) učiniti. Svako uzima onog drugog kao racionalnog delatnika čije delovanje zavisi od (sopstvene procene) racionalnog toka delovanja onog drugog, uzajamno uviđajući da postupak drugoga na isti način zavisi od njegovog sopstvenog. Ovakvi slučajevi su razmatrani u literaturi o teoriji igara.5

Da li je teorija delovanja u situacijama teorije igara svodljiva, odnosno izvodljiva, iz opšte teorije o izolovanom delovanju (krusoovske teorije) uz dodatak tvrđenja da se ljudi nalaze, i (uzajamno) uviđaju da se nalaze, u situaciji teorije igara? Ili je teorija koja je istinita za ljude u situacijama teorije igara nova i nesvodljiva teorija? Ne možemo prosto reći da će ljudi učiniti ono za šta misle da je najbolje u ovoj situaciji, preuzimajući ovu tvrdnju iz krusoovske teorije. Pitanje je da li je ono za šta oni misle da je najbolje u ovoj situaciji određeno krusoovskim istinama onako kako se primenjuju na ovu situaciju. Odgovor na ovo pitanje nije očigledan i trebalo bi istaći da teoretičari koji rade na teoriji igara razvijaju takve pojmove (npr. “strategija ravnoteže”) za koje se ne čini da su samo specifikacije nekih pojmova krusoovske teorije. (Drugim rečima, čini se da oni nisu samo pojmovi krusoovske teorije ograničeni parametrima interakcije dve osobe.) Reći da, budući da su sve što postoji individue, krusoovska teorija mora biti dovoljna, značilo bi odgovoriti na trivijalno pitanje. (“Za njega je istinito da u situacijama teorije igara deluje na takav i takav način.”) Interesantno pitanje bi još uvek ostalo.

Međutim, ne želim da poričem da neživa okolina može oponašati situacije teorije igara. Na primer, pretpostavimo da je Kruso u interakciji sa mehanizmom čija stanja uzročno zavise od rasuđivanja koje Kruso preduzima. Krusoovo rasuđivanje se ogleda u stanjima njegovog mozga, a ova stanja uzročno utiču na mehanizam čiji pokreti onda dotiču Krusoa. Ako krusoovska teorija uključuje teoriju Krusoove interakcije sa ovim delićem nežive prirode, uključivaće isto tako i teoriju igara. Ili možda, i bez takvog mehanizma, pojedinac može (smatrati za samoga sebe) da je u situaciji izbora u kojoj mora da anticipira, i možda spreči izbore svog budućeg ja (koje neće pamtiti raniji izbor). Da ponovimo, teorija o nečijem individualnom ponašanju može da uključi principe teorije igara ili neke druge slične principe.

Poželjno je pokušati razdvojiti takve situacije S koje uključuju verovanje delatnika da su ishodi (na način koji mora biti specifikovan) kontingentno zavisni od načina na koji okolina reaguje na njegove sopstvene postupke. Ako je dato ovo izdvajanje, krusoovska teorija će biti teorija izolovanog ljudskog ponašanja u situacijama ne-S. S druge strane, ako ovo razdvajanje ne može da se sprovede, te na ovaj način teorija individualnog ponašanja uključuje teoriju igara, kantovska moralna razmatranja itd, onda predstavljeno odstupanje u interakcijama n osoba neće biti potrebno da bi se uspostavila pozicija metodološkog individualizma.

Da li je teorija o interakcijama tri osobe svodljiva na krusoovsku teoriju uz dodatak teorije o interakcijama dve osobe? Situacije od tri osobe uključuju mogućnost koalicija dve protiv jedne, članovi većinske koalicije mogu ući u novu koaliciju sa autsajderom, i tako dalje. Pretpostavimo, na primer, da treba da podelimo 10 dolara na tri osobe tako da, ako se (bar) dve od njih slože sa pojedinačnom deobom, ona postaje ustanovljena (instituted). Kruso i Petko kažu: “Hajde da obojica uzmemo po 5 dolara i isključimo Defoa.” Defo kaže Krusou: “Daću ti 6 dolara i uzeti samo 4 dolara za sebe, tako da je za tebe bolji savez sa mnom nego sa Petkom.” Kruso se sa time slaže. Zatim Petko kaže Defou: “Hajde da podelimo 10 dolara između sebe i da isključimo Krusoa. Na taj način ćemo se obojica okoristiti.” I tako dalje.6 Da ponovimo, nije očigledno da je teorija o tri lica svodljiva na teoriju jednog i dva lica, ili se umesto toga pojavljuju novi principi koji stvaraju nove moguće fenomene.

Naša pitanja su imala sledeću formu: da li su zakoni o interakcijama n+1 osobe svodljivi na zakone o (inter-)akcijama n osoba? Po mom mišljenju metodološki individualista je obavezan da kaže sledeće:

(a) da postoji n posle kog ne postoji promena u zakonima; svi zakoni koji se tiču interakcija svodljivi su na teoriju o interakcijama n (ili manje) osoba; celokupna društvena nauka je svodljiva na zakone (L n) o ljudskoj interakciji uz dodatak specifikacije situacije (na koju se zakoni primenjuju)7

i

(b) da je n malo.

Priznajem da je izraz “malo” neprezican način da se tvrđenje ograničani. Koliko n mora biti malo ako metodološki individualizam treba da bude istinit?

Tri? Bilo koji broj manji od deset? Međutim, takva nepreciznost ne podriva kontrast između metodološkog individualizma i gledišta da je potrebna, na primer, nova teorija (nasuprot specifikacijama i primenama prethodne) za objašnjenje ponašanja gomile (i u gomili).8 Metodološki individualista poriče da postoje specijalizovane i nesvodljive psihološke istine koje utiču na to da osoba u revolucionarnoj situaciji i okolnostima C čini A, itd. Logički jeste moguće da će postojati takve emergentne istine, koje su nesvodljive na opštu teoriju o interakciji n osoba.9 (U tom slučaju potpuno univerzalna tvrdnja metodološkog individualiste bila bi pogrešna.)

Na koji način metodološki individualista posmatra institucije? Uzmimo kao primer (doduše, povoljan) instituciju novca. Menger predlaže sledeći prikaz.10

Da bi se izbegle nezgode koje uključuje direktna razmena, naime nemogućnost zamene za ono što želimo od Krusoa koji ne želi ništa od onoga što mi imamo, te time nužnosti traganja za posrednikom Petkom koji ima ono što Kruso želi i želi ono što mi imamo, ljudi će nastojati da zadrže, razmene i prihvate u zamenu ona dobra za koja smatraju da će ih drugi (verovatno) radije prihvatiti u zameni; što se više zna o tome, to će se takva dobra češće razmenjivati, te će postojati konvergencija u odnosu na mali broj dobara koja će iz očiglednih razloga biti početno vredna, prenosiva, lako deljiva u varirajuće kvantitete i homogena. Stoga sredstva razmene izviru iz razmenâ pojedinaca u uslovima trgovine, u kojoj svako nastoji da poboljša svoju sopstvenu situaciju uzimajući u obzir verovatne postupke drugog. Menger nam obezbeđuje objašnjenje nastanka i održanja pojedinačne institucije preko individualnih postupaka. 11

Postojeće institucije oblikuju i dotiču postupke pojedinaca. One dotiču prilike koje su dostupne pojedincima i oblikuju njihove funkcije korisnosti (utility functions). Nadalje, institucije se transformišu i preobraćaju u drugačije, a ponekad se i odbacuju, što je takođe rezultat individualnih postupaka. Ove tvrdnje nisu toliko sporne. Metodološki individualista dodaje to da je u objašnjenju svakog ovakvog prelaza i doticaja ono što se primenjuje i specifikuje opšta teorija (o interakciji L n osoba), a ne neka specijalizovana teorija koja odgovara samo ovoj društvenoj situaciji. Naše tumačenje teze metodološkog individualizma ima nekoliko prednosti: pri ovom tumačenju teza je interesantna, ima realni sadržaj i može biti pogrešna (emergencija bi mogla biti istinita), a njena istinitost u ovom trenutku (verujem da) nije poznata. Dalje, objašnjenja koja daju metodološki individualisti, kao i gledište koje zadovoljava njihovu tezu, odgovaraju na ovaj način protumačenoj tezi.12

Da li metodološki individualisti uopšte moraju da govore o institucijama? Neće li oni radije videti institucije samo kao zbir stvarnih postupaka ostvarenih unutar njih, tako da bilo koja institucija nije ništa više nego stvarni postupci izvršeni od strane pojedinačnih ljudi (koji zauzimaju pojedinačne institucionalne uloge ali se identifikuju na drugi način)? Međutim, institucije nisu samo zbirovi posebnih slučajeva delovanja, jer tada ukoliko pojedinac ne bi izvršio te posebne slučajeve radnji, on bi morao da izvrši neke druge slične, ili ukoliko ova osoba ne bi zauzimala neku službu ili ulogu, to bi učinila druga koja bi delovala na sličan način. U takvim situacijama moraju biti objašnjeni i konjunktivi, a ne samo indikativne činjenice čiji su slučajevi izvršeni. Upravo postojanje ovakvih konjunktivnih činjenica sprečava poistovećivanje institucije i posebnih slučajeva radnje (kao što obično kažemo) pri njenom postojanju. Ali, iako je ovo poistovećivanje otklonjeno, metodološki individualista može nastaviti (da pokušava) da objašnjava konjunktive kao i slučajeve radnje na osnovu prethodnih slučajeva radnje, te ništa u pogledu institucija ne mora da ostane neobjašnjeno.13

Dalje, pogledajmo obrasce u kojima postupci stvaraju i održavaju institucije koje oblikuju postupke (videti shemu 5.1).14 Institucija je samoodržavajuća ako oblikuje postupke koji održavaju nju (i koji su dovoljni da nadvladaju one postupke koji téže da je izmene). Institucija je samorazorna ako oblikuje postupke koje je menjaju i transformišu.15

Postojaće pravilnost pri kojoj je institucija 1 praćena institucijom 2 ako 1 oblikuje postupke koje stvaraju 2. Uviđanjem ovog objašnjenja može se sugerisati koji će tip izuzetaka postojati u odnosu na generalizaciju. Metodološki individualista poriče da postoji zakon po kome institucija 2 mora da sledi instituciju 1, i da će zbog zakona instiucija 1, htela to ili ne, oblikovati jedne ili druge od postupaka koji vode instituciji 2. Da bismo objasnili novonastali odnos institucija i postupaka, pokazaćemo na koji način sadašnje postupke oblikuju jučerašnje institucije i postupci, i kako su današnje institucije u stvari jučerašnje institucije, izmenjene posredujućim postupcima (a neki od njih je održavaju), s kulturnim zaostajanjem. Institucije ne nestaju preko noći, jer su otelotvorene u načinima ponašanja koji se ne menjaju preko noći.

Ako svaki put objašnjavamo tekuću situaciju kao nastalu iz prethodnih postupaka u izvesnom institucionalnom aranžmanu, zašto onda postupci imaju prednost?

Zašto i u ovoj očiglednoj situaciji kokoške i jajeta, nismo jednako metodološki institucionalisti? Zašto razmišljamo pre na osnovu sheme 5.1 nego sheme 5.2? Da li se tako na kraju vraćamo na polazište od postupaka, a ne institucijâ?

Prvi ljudi su nastali iz organizama obrascima parenja, grupnim relacijama, teritorijalnim obrascima i tome slično. Nemamo potrebe da ističemo termin institucija. Možda se institucije (po definiciji) prenose i održavaju putem kulture, dok su se ovi obrasci iz daleke prošlosti (iz početka) prenosili biološki, kao rezultat evolucione selekcije.16

S obzirom na ove činjenice, da li metodološki individualista dobija ili gubi? Po mom mišljenju dobija, ako sve može da objasni teorijom ljudskog delovanja uz dodatak evolucione biologije. Institucije su onda, isprva, zavisna promenljiva.

Međutim, proces evolucije je možda usadio želje koje i same ukazuju na institucije ili posebne društvene situacije. U ovom slučaju, premda se ne-makrodruštvena objašnjenja mogu ponuditi od samog početka, društvenonaučna objašnjenja tekućeg ponašanja moraće da priznaju (urođene) želje ili pojačavače áreinforcersn za koje će biti neophodno upućivanje na makrodruštvo da bi se specifikovalo ili ono što je predmet želje ili uslovi pod kojima je želja delotvorna. Najjača i najopštija teza metodološkog individualizma onda bi bila lažna, a premda pomenute činjenice sigurno neće mnogo zbuniti metodološkog individualistu, teško je videti kako modifikovati njegovu tezu tako da bude kompatibilna sa takvim biološkim činjenicama i sličnim još uvek neznanim a da se izbegne ranije diskutovana trivijalna teza.17

Još uvek se nismo usredsredili na onaj deo sheme u kome institucije oblikuju postupke. Metodološki individualista se, kao što smo videli, od ovoga izdvaja svojom tvrdnjom da se primenjuje upravo opšta teorija delovanja, a ne partikularne teorije koje su nesvodljive na opšte zakone delovanja. Ali, pomoću kojih to opštih zakona institucije oblikuju postupke, koji su opšti zakoni oblikovanja funkcijâ korisnosti? Austrijska tradicija je ovom pitanju posvetila malo pažnje, možda zato što se mislilo da su sve suštinske karakteristike funkcijâ korisnosti (ili preferencijâ) bile predmet ili biologije ili slobodnog izbora. Ako je metodološki individalizam istinit, neće postojati nesvodljivi zakoni: ljudi odgajeni unutar institucije I skloni su takvom i takvom tipu funkcija korisnosti. Fundamentalni zakoni neće pominjati neku posebnu vrste institucije, već će pre postojati opšti zakoni oblikovanja korisnosti koji su primenjljivi na situaciju pojedinačne institucije da bi se uvidelo na koji je način oblikuju. Institucije (stabilni obrasci postupaka drugih) pružaju prilike za činjenje različitih stvari i sigurne obrasce nagrada i kazni za postupke. Jedna opšta teorija o oblikovanju funkcija korisnosti mogla bi da ustanovi kako se prilike, nagrade i kazne, kao i kontingentnosti pojačanja kombinuju da bi oblikovali funkcije korisnosti i preferencije. Okvir ovakve vrste teorije pruža teorija operantnog uslovljavanja.18

Ovu teoriju su dosta napadali libertarijanci, ali je značajno uvideti da metodološki individualizam zahteva neku opštu teoriju (to ne mora da bude ova) o tome kako se funkcije korisnosti oblikuju u institucionalnim okolnostima.

Ako pretpostavimo da je teza metodološkog individualizma istinita, koje su njene posledice za praksu društvene nauke? Činjenica da su sve istinite teorije društvene nauke svodljive na opšte teorije ljudske akcije i interakcije (L n) ne znači da su sve istinite teorije već redukovane, ili da je očigledno kako će se redukcija izvesti. Stoga je društvenonaučna teorija formulisana na makronivou takva da se ne može osuditi samo na osnovu toga što (još uvek) nije redukovana. Ona bi se mogla osuditi (ako pretpostavimo da znamo da je teza metodološkog individualizma istinita) ako bi se znalo da je nemoguća njena redukcija na teorije ljudskog delovanja. Ali, u oblasti društvene nauke postoji sumnja da će se uskoro doći do dokaza o nesvodljivosti neke teorije. (Premda bi se možda moglo pokazati da ánjojn suprotna teorija na makronivou sledi iz neke specifične konsistentne teorije ljudskog delovanja.) Da li iz teze metodološkog individualizma sledi da je pravi put pravljenja društvenih teorija započinjanje od teorije ljudskog delovanja, i dalje izgrađivanje polazeći od nje? (Ovo je postupak austrijanaca.) Uporedite ovo sa situacijom nekoga ko veruje da su istinite teorije biologije (konačno) svodljive na fiziku i hemiju. On neće osuditi biologa da svodi biologiju na fiziku i hemiju, i neće odbaciti biološke teorije koje još uvek nisu redukovane (čak i ako veruje da će ma kakve istinite biološke teorije koje budu bile otkrivene biti redukovane na fiziku i hemiju makar u krajnjoj liniji). Društveni naučnici treba da budu poslednji koji bi tvrdili da ne može postojati slična podela rada u njihovom intelektualnom svetu. Iz toga, izgleda, proizlazi da nikakve posledice ne moraju slediti iz teze metodološkog individualizma o tome kakav treba da bude naš stav prema bilo kojoj datoj još neredukovanoj makroteoriji društvene nauke. Metodološki individualisti će, kao i bilo ko drugi, morati da ocene istinitost takvih teorija ispitivanjem svedočanstava i argumenata za i protiv njih. Zaključak razmatranja je u tolikoj suprotnosti sa uobičajenim gledištem austrijskog metodološkog individualizma da sugeriše da se učini pokušaj formulisanja teze metodološkog individualizma tako da ne govori samo o svodljivosti teorija. Kad bih znao da je formulišem nekako drugačije, to bih uradio.

Robert Nozik
Prevod: Aleksandra Zorić
  1. Glavni spisi o austrijskoj tradiciji jesu: Carl Menger, Principles of Economics, Problems of Economics and Sociology; Eugen von Böhm-Bawerk, History and Critique of Interest Theories, The Positive Theory of Capital; Ludwig von Mises, The Theory of Money and Credit, Human Action; Frederick átj. Friedrich vonn Hayek, Individualism and Economic Order, The Pure Theory of Capital, Prices and Production, Monetary Theory and the Trade Cycle.

    Videti takođe: Ludwig von Mises, Socialism; Murray Rothbard, Man, Economy and State; Ludwig Lachman, Capital and Its Structure, Macro-Economic Thinking and the Market Economy; i: Israel Kirzner, The Economic Point of View, Market Theory and the Price System, An Essay on Capital, kao i njegovu nedavno objavljenu i važnu knjigu Competition and Entrepreneurship.

    Ne prihvata niti smešta svaka ličnost jednak naglasak na svako od obeležja metodološkog okvira. Na primer, premda svi delovi ovog ogleda važe za Mizesa (i za Rotbarda), samo je odeljak I nedvosmisleno relevantan za Hajekova gledišta. []

  2. Videti: F. A. Hayek, The Counterrevolution of Science, The Free Press, Glencoe, Ill., 1955 áprevod na srpski: Kontrarevolucija nauke, CID, Podgorica, 1999n, odeljke: 1-10, i Individualism and Economic Order, University of Chicago Press, 1948, poglavlja: 2-4. Kao primer diskusije u časopisima videti eseje Watkinsa, Mandelbauma i Goldsteina (po dva od svakoga) preštampane u: Leonard Krimmerman (ed.), The Nature and Scope of Social Science, Appleton, Century, Crofts, New York, 1969.

    Standardni metod redukcije je prikazao Ernest Nagel u The Structure of Science, Harcourt, Brace and World, New York, 1961 áprevod na srpski: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974n, poglavlje 11. U pogledu usložnjavanjâ i prefinjavanjâ videti i: Lawrence Sklar, “Types of Inter-Theoretic Reduction”, British Journal for the Philosophy of Science 18, 1967, str. 109-124. []

  3. Ostavio sam po strani pitanje u kojoj je meri takva teorija odluke, u obliku u kome je razvijena, prihvatljiva unutar austrijske teorije, premda zaista verujem da veći deo nje jeste i da su pogrešna viđenja relacije preferencije prema izboru i delovanju (videti odeljak III) navela austrijske autore da zanemare ovu literaturu. Zapravo, očekivalo bi se da spisi o ličnoj ili subjektivnoj verovatnoći budu veoma bliski austrijancima, glavnim predstavnicima subjektivističke teorije vrednosti. Zagonetno je što su austrijski pisci razmatrali isključivo “objektivnu” verovatnoću, budući da ne postoji jamstvo da će pojedinac delovati u skladu sa takvim proporcijama ili limesima relativne frekvencije. Samo ako se takve proporcije ogledaju u subjektivnim verovatnoćama, teorija o ljudskom delovanju će se njima baviti, a ako se ona ne ogledaju, teorija će u svakom slučaju morati da razmatra (divergentne) subjektivne verovatnoće. O ličnoj (subjektivnoj) verovatnoći videti: Leonard J. Savage, The Foundations of Statistics, John Wiley and Sons, New York, 1954, i: F. J. Anscombe and R. J. Aumann, “A Definition of Subjective Probability”, Annals of Mathematical Statistics 34, 1963, str. 199-205. []
  4. U ovom slučaju zanemarujem pitanje da li se situacija može specifikovati isključivo korišćenjem pojmova krusoovske teorije. []
  5. Videti: R. D. Luce & H. Raiffa, Games and Decisions, John Wiley and Sons, New York, 1957; razmatranje o koordinaciji igara Thomasa Schellinga u: The Strategy of Conflict, Oxford University Press, 1963; John Harsanyi, “A General Theory of Rational Behavior in Game Situations”, Econometrica 34, 1966, str. 613-634; i: “Advances in Understanding Rational Behavior”, Working Paper CP-366 of the Center for Research in Management Science, University of California, Berkeley, July 1975, i tu navedene radove Harsanyi-ja. []
  6. Videti: Luce & Raiffa, Games and decisions, poglavlje 9. []
  7. Metodološki ne-individualist bi se mogao složiti sa time da je eksplanatorna teorija o interakcijama n osoba dovoljna da objasni sve interakcije a uprkos tome verovati da krajnje objašnjenje interakcija n osoba leži u opštoj teoriji o interakcijama više osoba (> n). (Ovo zapažanje i naredni pasus dugujem Dejvidu Hilsu.) Metodološki individualista, međutim, veruje da opšta teorija o interakciji više osoba neće suštinski upućivati na više od n osoba utoliko što neće biti prazno istinita u domenu sa ne više od nindividua.

    Nadalje, teorija u kojoj je n > 1 u potpunosti će udovoljiti primedbama metodološkog individualiste samo ako ne propisuje korisnost ili rasuđivanje parovima ili grupama, na način koji je nesvodljiv na pojedinačne funkcije korisnosti i pojedinačna rasuđivanja. Ona neće tolerisati nesvodljivi grupni um, funkcije korisnosti itd. (Nije sasvim jasno kako odrediti ovo “itd”.) []

  8. Videti: Richard B. McKenzie & Gordon Tullock, The New World of Economics, Richard D. Irwin, Inc., Homewood, Ill., 1975, poglavlje 18, “Riots and Panic”, za objašnjenja metodološkoindividualističkog prikaza takvog ponašanja. []
  9. O emergenciji videti: Nagel, Structure of Science, str. 366-380; Carl Hempel, Aspects of Scientific Explanation, Free Press, new York, 1965, str. 258-264. []
  10. Menger, Principles of Economics, poglavlje VIII. []
  11. Mizes smatra da teorija o regresiji novca ámoney-regression theoryn pokazuje da nijedno drugo poreklo novca nije moguće. “Sledi da predmet ne može da se upotrebi kao novac ukoliko, u trenutku kada počne da se koristi kao novac, ne poseduje objektivnu razmensku vrednost zasnovanu na nekoj drugoj upotrebi. Ovo obezbeđuje kako pobijanje onih teorija koje poreklo novca izvode iz opšteg slaganja da se pripiše fiktivna vrednost stvarima koje su suštinski bez vrednosti [ovde Mizes navodi Loka] tako i potvrđivanje Mengerove hipoteze koja se tiče porekla upotrebe novca” (The Theory of Money and Credit, prošireno izdanje, Yale University Press, 1953, str. 110). Sutrašnje cene zavise od svote koja je potrošena, sačuvana, i održana u tekućoj ravnoteži gotovog novca ácurrent cash balancen. Ono što se održava u ravnoteži gotovog novca zavisiće od očekivanjâ o sutrašnjim cenama (koje i same treba da budu posebno objašnjene) i cenâ sledećeg dana. Strogo uzev, ne postoji cirkularnost u objašnjenju cena datog dana na osnovu očekivanjâ o cenama tog istog dana, ali bi se takođe možda želelo da se to izbegne, naročito ako se ima u vidu mogućnost da se sva takva očekivanja formiraju u skladu (i samo u skladu) sa samom teorijom koja se razvila. Mizes zaustavlja (beskonačni) regres time što današnjecene određuju sutrašnju ravnotežu gotovog novca. Dan za danom idemo unazad u vremenu do one tačke kada se nešto drži kao vredno samo zbog upotrebne vrednosti, ali ne i razmenske vrednosti. Tako su cene objašnjene bez cirkularnosti.

    Mizes može da uvede današnje cene kao nešto što određuje sutrašnju ravnotežu gotovog novca, samo ako ili (a) ljudi očekuju da će sutrašnje cene biti (približno) slične današnjim ili (b) ljudi dolaze do svog očekivanja o sutrašnjim cenama polazeći od znanja o današnjim cenama uz dodatak njihovog znanja o delovanju uzročnih činilaca, te tako dolaze do gledišta o tome koliko će se sutrašnje cene razlikovati od današnjih i o tome kakve će biti sutrašnje cene.

    U oba slučaja upravo je očekivanje o sutrašnjim cenama ono što je ključno za određenje držanja gotovog novca. Mizesov argument o povlačenju novca pokazuje jedan od načina funkcionisanja takvih očekivanja. Međutim, na osnovu njega se ne može dokazati da Mengerov prikaz opisuje jedini način na koji novac može nastati, zato što ne može dokazati da očekivanja u pogledu sutrašnjih cena mogu nastati jedino na osnovu današnjih cena. Naročito ne može pokazati da društveni ugovor ásocial constructn nije mogao zaista da proizvede (približno) uniformna očekivanja u pogledu sutrašnjih cena. Da bi se to dokazalo, potrebna je druga vrsta argumenta. []

  12. Ekonomisti dodeljuju središnje mesto takvim objašnjenjima. George Homans daje rasvetljujuće primere metodološkoindividualističkih objašnjenja u sociologiji u svom delu Social Behavior, izmenjeno izdanje, Harcourt, Brace Jovanovich, Inc., New York, 1974, i eksplicitno potvrđuje metodološki individualizam u: The Cultural Contradictions of Capitalism, Basic Books, New York, 1975. []
  13. Ali, stvari postaju nešto komplikovanije ako objašnjenje kondicionalâ i slučajeva radnji suštinski upućuje na prethodno važenje kondicionalâ kao i na prethodne slučajeve radnje. []
  14. Nažalost, zbog tehničkih ograničenja, nismo bili u mogućnosti da damo shemu. Potrudićemo se da ovaj propust ubrzo ispravimo. (prim. ur.) []
  15. Različiti teoretičari su smatrali da su institucije kapitalizma samorušilačke, naročito Marx i Schumpeter. U skorije vreme slične tvrdnje je izneo Daniel Bell u: The Cultural Contradictions of Capitalism, Basic Books, New York, 1975. []
  16. Videti: E. O. Wilson, Sociobiology, Harvard University Press, Cambridge, Mass., 1975. []
  17. Neki autori govore ne samo kao da različite istorijske faze ljudskog društva nastanjuju različiti psihološki tipovi, nego i kao da u ovim različitim etapama deluju različiti psihološki zakoni. Nalazim da je ovo nategnuto, ali ako bi bilo istinito, i ako bi opšti zakon koji povezuje istorijske etape s operantnim psihološkim zakonima bio grub makrozakon, neobjašnjiv bilo kojim dubljim psihološkim zakonom kao delotvornim u različitim društvenim okolnostima, onda bi metodološki individualizam bio pogrešan. Međutim, objašnjenja ponašanja unutar svake etape i prelaska društva od jedne etape ka drugoj mogu još uvek da budu metodološkoindividualistička objašnjenja koja koriste psihološke zakone relevantne etape. Metodološkoindividualistički odgovor ne bi dobilo pitanje “zašto ti zakoni?’’ []
  18. Za skorašnji pregled trenutnog stanja teorije videti: Roger Brown & Richard Herrnstein, Psychology, Little, Brown, and Co., Boston, 1975, poglavlja 1-3. Kasnije ću reći nešto više o gore pomenutom operantnom uslovljavanju. []

You may also like...