Džejms Bjukenen, ili kako je javni izbor postao nauka

Kada sam pre petnaestak godina na jednoj naučnoj konferenciji sreo Džejmsa Bjukenena (James McGill Buchanan) izgledao mi je kao sasvim obični Amerikanac koji rado priča o stvarima iz svakidašnjeg života i ničim ne odaje utisak da predstavlja nešto posebno. Iako je par godina ranije bio dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju izgledao je kao tihi, ljubazni, nepretenciozni čovek. Neupućenog bi to lako moglo prevariti da zaključi kako pred sobom ima nekog pojedinca prosečnih sposobnosti.

U razgovorima o ekonomiji i društvenim naukama bio je krajnje razumljiv uvek nastojeći da ukaže na problem, kontekst, pretpostavke i razmišljanja, pre nego što dođe do zaključaka. Nije bio sklon skraćenim zaključivanjima i izvođenjima, čemu se često pribegava u profesionalnim razgovorima. Nekoliko godina kasnije sam imao prilike da ga svakodnevno viđam na Center for Study of Public Choice. Tamo su često navraćali gosti iz celog sveta sa predavanjima i ponekad pritisnuti željom da budu što efektniji i da izbegnu očito i konvencionalno, koristili sporne činjenice, skraćena izvođenja ili neobične teze. Nisu znali da ih Bjukenen čeka u zasedi i da ništa ne vredi dok ne prođe njegov test jasnoće, tačnosti, postupnosti, konkluzivnosti i sličnih načela.

Uz jutarnju kafu su se često na Centru vodili razgovori koji su počinjali u svakidašnjem životu, a završavali u komplikovanoj teoriji ili metafizici. Sećam se kako sam se jednog jutra požalio da je propisima o iznajmljivanju kuće regulisano gde treba da mi stoji satelitska antena i koje vrste i koje boje sme da bude cveće na terasi. Govorio sam kako mi to izgleda normalno za Moskvu iz vremena Brežnjeva, ali ne i za neko slobodno društvo. Neke kolege su smatrale da su takva ograničenja u redu, jer ako bi svako stavljao antenu gde stigne, farbao kuću u čudne boje ili držao čudne biljke na terasi, onda bi pala vrednost ne samo njegove kuće, nego i vrednost kuća u susedstvu, pa čak i u čitavom naselju. Naviknućeš se, govorili su. U toj raspravi, koja je u to vreme bila česta na Centru, Bjukenen je međutim bio moja stranka. On je smatrao da čovek u slobodnom društvu treba da ima slobodu izbora, da antenu može da stavi ispred ili iza kuće, da može da drži cveće koje mu se sviđa, itd. Dakle, nije bio sklon ideji interne regulacije koja korak po korak podriva ličnu slobodu dok jednog dana ne ostane samo himera. U tim raspravama teško da je ko promenio stranu, ali su se one stalno obnavljale sa novim argumentima i sa mnogo živahnosti. Često su se na njima mogli čuti jednako sofistikovani argumenti kao na posebnim predavanjima slavnih ekonomista ili na seriji predavanja koja se konvencionalno zvala Brown bag luncheon.1

Biografija

Džejms M. Bjukenen je rođen u gradiću Marfrisborou 3. oktobra 1919. u američkoj saveznoj državi Tenesi. Potiče iz relativno siromašne porodice škotsko-irskog porekla. Otac je bio farmer, a majka učiteljica. Od Džejmsa je porodica očekivala da bude advokat i političar i tako nastavi tradiciju njegovog dede, koji je bio farmer i lokalni političar. Prve dve godine obrazovanja je dobio od majke na porodičnom imanju. Od nje je verovatno nasledio radoznalost i interesovanja koja prelaze granice jedne nauke ili discipline.

Roditelji su najpre hteli da ga školuju na Vanderbilt univerzitetu, ali kako je to usled ekonomske krize postalo preskupo, školovanje je nastavio u Koledžu rodnog grada, gde je kako kaže škola bila slaba, ali je ipak stekao neka znanja iz matematike, engleske književnosti i društvenih nauka, uključujući ekonomiju. Školovanje je nastavio na Univerzitetu Tenesija u Noksvilu (Knoxville), gde kaže da nije naučio mnogo o ekonomiji već o „ženama i viskiju, koji su, posle svega, važan deo obrazovanja“.2 Čitaoca, međutim, ovakve formulacije ne treba da zavaraju, jer je „zagrejati stolicu“ jedna od omiljenih Bjukenenovih izreka kada se postavi pitanje kako uspeti u ekonomskoj i drugim naukama.

Umesto da školovanje nastavi na Univerzitetu Kalambija (Columbia University), Džejms je dobio poziv za vojsku i avgusta 1941. se obreo u mornarici. Posle obuke od godinu dana postao je deo osoblja oko admirala Nimica, komandanta Pacifičke flote SAD, gde će ostati do kraja II Svetskog rata.

Posle četiri godine provedene u vojsci Bjukenen odlučuje da se vrati se profesionalnom usavršavanju. Dobija stipendiju, ženi se i na nagovor prijatelja odlučuje da studije ekonomije nastavi u Čikagu. Čikago je morao biti pravi intelektualni šok za Bjukenena koji je odrastao u kraju gde su dominantni populizam i shvatanja Demokratske stranke. Među studentima u to vreme je liberalni socijalizam inače bio vrlo popularan. Da je znao šta ga čeka, kaže, sigurno bi otišao negde drugde. Ali, posle samo nekoliko nedelja kursa teorije cena kod Frenka Najta (Frank Knight), tada najčuvenijeg američkog ekonomiste, Bjukenen kaže da se od liberalnog populiste preobrazio u gorljivog pristalicu „tržišnog poretka“.

Pored Najta, koji je snažno uticao na Bjukenena, drugi važan autor je postao švedski matematičar i ekonomista Knut Vigzel (Knut Wicksell). Bjukenen je učeći nemački slučajno otkrio nemački prevod Vigzelove knjige o oporezivanju i javnim finansijama.3 Na sreću, Bjukenena kod Vigzela nisu zainteresovala njegova politička uverenja, koja su bila socijalistička, jer bi ga to vratilo starim shvatanjima, već tumačenje poreskog sistema. Ako ekonomisti žele da na javni sektor prenesu metod procene prema efikasnosti, onda proceduralnu garantiju za to pri društvenom izboru jedino nudi pravilo jednoglasnosti. Naime, samo jednoglasnost u društvenom odlučivanju osigurava da nema preraspodela.

Bjukenen napušta Čikago posle odbrane doktorata 1948. i pokušava da se snađe u sve snažnijoj akademskoj konkurenciji, objavljujući prve akademske članke i praveći prve korake u akademskom životu.

Akademsku karijeru Bjukenen započinje na matičnom fakultetu u Noksvilu (1948-1951), potom postaje profesor na Državnom univerzitetu Floride (Florida State University) u Talahasiju (1951-1956). Od 1956-1968. je profesor na Univerzitetu Virdžinije (University of Virginia) u Šarlotsvilu. Posle školske 1968/1969. godine provedne na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA), Bjukenen se vraća u Virdžiniju, ali sada na Politehnički institut u Bleksburgu (1969-1983) i postaje direktor novoosnovanog Centra za studije javnog izbora (Center for study of public choice), Džordž Mejson Univerziteta (George Mason University) u Ferfaksu (1969-1988). Posle penzionisanja 1984. Bjukenen postaje Holbert Haris (Holbert L. Harris) profesor na Džordž Mejson Univerzitetu, a od 1988 počasni direktor Centra za studije javnog izbora. Danas, u svojoj 87 godini Bjukenen živi na svom ranču pored Ferfaksa i još uvek je vrlo aktivan u akademskom životu, preko rasprava, predavanja i učešća na naučnim konferencijama.

Džejms Bjukenen je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1986 za „razvoj ugovornih i konstitucionalnih osnova za teoriju ekonomskog i političkog odlučivanja“.4 Član Mt. Pelerin društva, od 1984-1986 je bio predsednik tog društva, član i predsednik (1982-84) Western Economic Association, član American Economic Association, Southern Economic Association. Jedan je od saosnivača američkog Public Choice Society (osnovano 1963) i član je Royal Economic Society. Nosilac je pedesetak počasnih doktorata univerziteta širom sveta.

Shvatanja

Intelektualni razvoj Džejmsa Bjukenena lepo pokazuje kako su život i nastanak radova od uticaja nepredvidivi. Pre nego što će sa Gordonom Talokom napisati knjigu The calculus of consent 1962, koja se danas računa kao trenutak kada je rođen public choice, najpre kao teorija a danas kao nauka, Bjukenen je imao radove koji su izgledali izazovnije, nego što se to danas zna, a pisani su možda ambicioznije nego ta danas čuvena njegova knjiga.

Iz tih ranih faza ću izdvojiti tri stvari koje zaslužuju da se pomenu. One su naravno vezane za različite radove.

U vreme kada je počinjao akademsku karijeru ranih 1950-ih, jedna od najvećih kontroverzi u ekonomiji i srodnim naukama je bila Erouova (J. K. Arrow) teorema „nemogućnosti društvenog izbora“. Ona u osnovi tvrdi da postupak društvenog izbora ne može istovremeno da zadovolji četiri uslove, koji uzeti pojedinačno izgledaju nezaobilazni (kao što su kolektivna racionalnost, Pareto optimalnost, nezavisnost od irelevantnih alternativa i odsustvo diktatora)5 , a da je sa druge strane društveni izbor moguć samo ako se neki od tih uslova naruši. Drugim rečima, nema ni jednog postupka društvenog izbora koji je u stanju da istovremeno zadovolji ta sva četiri uslova, pa bilo koji postupak društvenog izbora mora da naruši bar jedan od uslova. To je indirektno bio dokaz da demokratsko odlučivanja ili ne rezultira društvenom odlukom, pa završava u neodlučnosti ili se pak dolazi do društvene odluke ali po cenu narušavanja nekog od elementarnih kriterijuma, što baca senku na taj postupak i demokratiju uopšte. Obzirom na taj zaključak, nije nikakvo čudo što je Erouova teorema pokrenula mnoge debate u ekonomiji i društvenim naukama. Danas će se malo ko setiti da je Bjukenen bio prvi ko je povodom teoreme o „nemogućnosti društvenog izbora“ primetio, da se Erouova teorema ne odnosi na demokratsko društvo.6 Zašto bi društveni izbor morao biti konzistentan i istovremeno zadovoljavati četiri uslova, ako su individualne preferencije i vrednosti nekonzistentni, pisao je Bjukenen.

Drugi primer vrednijih ranih radova je knjiga o javnom dugu. Za Bjukenenov intelektualni razvoj je posebno bila značajna akademska 1955-1956. godina koju je proveo u Italiji. Italijanska teorija države i privrede nije bila opterećena idealističkim konstrukcijama, seća se Bjukenen, kao nemačka ili utilitarizmom kao anglosaksonska, pa je jasnije i realističnije videla stvari kakve jesu. Ako nauka privredu i politiku prikazuje bez romantike ili iluzija, ključna zasluga za to je u Bjukenenovom „italijanskom iskustvu“ i jednoj liniji angloameričke teorije, prema kojoj je ljudska priroda kvarljiva, pa su zato potrebna snažna i efikasna ograničenja vlasti. Ali o tome kasnije. Odmah po povratku iz Italije Bjukenen je napisao i objavio svoju prvu samostalnu autorsku knjigu7 o javnom dugu. Ali ovaj deo njegovih istraživanja nije naišao na tako dobar prijem kao drugi radovi iz domena public choice, ekonomije i javnih finansija.

Džejms M. Bjukenen

Džejms M. Bjukenen

Treći važan rad koji nije našao dovoljno odjeka ni do danas je knjiga Cost and choice8 , koju Bjukenen, ali i ne samo on, smatra svojom najboljom knjigom. Ova knjiga je predstavljala pokušaj izrade subjektivne teorije vrednosti, a kritike objektivne teorije. Objektivna teorija kaže da ako za proizvodnju pakla cigareta treba duplo više resursa nego za litar ulja, onda će cigarete biti duplo skuplje od ulja. Ona počiva na uverenju da se troškovi mogu objektivno utvrditi i izraziti. Subjektivna teorija ima sasvim druge pretpostavke. Cena je u stanju da promeni ponašanje pojedinca samo u trenutku izbora.9 Zato subjektivna teorija definiše cenu u terminima izbora i koristi, a ne ex post, u utrošku resursa ili robnoj dimenziji.

Ali, kako to često u životu i nauci biva, ne može se unapred znati šta će se u naučnoj zajednici primiti, a šta ne. Tako se i Bjukenenu desilo da postane poznat po nečemu sasvim drugom, a ne po bilo čemu od onoga o čemu je upravo bilo reči.

Javni izbor

Krajem 1950-ih je na Univerzitet Virdžinije došao Gordon Talok (Gordon Tullock), koji se u to vreme bavio pitanjem većinskog odlučivanja. Tokom svakidašnjih susreta Talok i Bjukenen su otkrili da na neke stvari slično gledaju i odlučili su da zajednički napišu knjigu. Tako je nastala knjiga The calculus of consent.10 Da su svi delovi knjige objavljeni odvojeno, malo ko bi primetio da se njome predlaže neka inovacija. Svi delovi gledani za sebe ne donose neku posebnu inovaciju u vezi problema o kojima se raspravlja. I sam Bjukenen će kasnije reći da knjigu nisu pisali sa nekom velikom pretenzijom, te da su bili iznenađeni prijemom i velikim odjekom na koji je naišla u ekonomiji i društvenim naukama.

Osnovni predmet knjige je društveno odlučivanje – tema kojom se ekonomsti do tada obično nisu bavili. Bjukenen i Talok najpre iznose pristup koji je poznat kao metodološki individualizam, koji se svodi na to da ne odlučuju ustanove ili firme, nego pojedinci. Potom se ukratko analiziraju politika i društveno odlučivanje i što je možda najvažnije, troškovi društvenog odlučivanja. Ovde će se Bjukenen nadovezati na ranije studije Vigzela. Odlučivanje saglasnošću bi sa stanovišta individualne efikasnosti bilo najbolje, jer onemogućava preraspodele. Svaki pojedinac mora da se složi sa nekom odlukom da bi bila doneta. Zašto onda društveno odlučivanje i demokratija ne počivaju na saglasnosti? Razlog je vrlo prost. Ako bi za svaku odluku bilo potrebno slaganje svakog pojedinca, onda svaki glas ima stratešku vrednost, tj. i jedan glas protivljenja je dovoljan da odluka padne u vodu. Dakle, pri odlučivanju saglasnošću pojedinci imaju podsticaj da traže veliku kompenzaciju u zamenu za pristanak, što na društvenom nivou vodi skupim rešenjima. Ili drugi odbijaju da plate nadoknadu poslednjem ko je ostao da složi, ovaj odbije da se složi, pa nema odluke i vladaju neizvesnost ili anarhija. Usled toga je za društvo kao celinu efikasno preći na odlučivanje većinom. Tamo pojedinac nema priliku da podiže cenu kako bi glasao „za“. No, nevolja ovog načina odlučivanja je da ono postaje neefikasno za pojedince, jer nastaje mogućnost preraspodela i nametanja troškova. Čak i ako je bio protiv neke odluke, pojedinac će morati da je prihvati, zato što je tako odlučila većina. To znači da će dotični pojedinac imati dodatne troškove, iako ih nije želeo. Ostajući stalno u manjini imaće stalne dodatne troškove, tj. resursi će od njega teći ka drugim pojedincima. U nastavku Talok i Bjukenen analizariju razne načine odlučivanja (izborne sisteme) i na kraju govore o demokratiji i efikasnosti, delovanju birokratije i interesnih grupa, itd. Stvarna inovacija knjige nije u tome što je pomerila tumačenje stvari u odnosu na dotadašnja u bilo kom važnijem detalju. Njena najveća inovacija je bila u tome što je to bila verovatno prva celovita knjiga koja je društveno odlučivanje i političke procese analizirala ekonomskim sredstvima. Tako je rođena najpre nova teorija, a kasnije i nauka, koja se danas naziva različitim imenima – ekonomska analiza netržištnog odlučivanja, javni izbor, konstitucionalna ekonomija, konstitucionalna politička ekonomija, itd. U osnovi tog pristupa je bila ekonomska analiza društvenog odlučivanja, tj. političkog, zakonodavnog i drugog odlučivanja u društvu.

Knjiga je predočila izvesne promene u gledanju na politiku i zakonodavstvo u odnosu na ono što je važilo kao klasično shvatanje. Ona je najpre ponudila analogiju ponašanja pojedinca na privrednim tržištima i politici. Ako je pojedinac u privrednoj aktivnosti i svakodnevici vođen sebičnim interesom, nelogično je da on postane altruističan kada postane političar ili javni službenik, tj. nelogično je da pojedinac suštinski menja ponašanje kako menja aktivnost kojom se bavi. Ako je tačno da je pojedinac i dalje sebičan, onda to znači da mu je pri bavljenju javnim poslovima potrebno postaviti ograničenja. Ispostavi li se da su pojedinci u ulozi političara kao anđeli, ta ograničenja im neće smetati, a ako ne budu anđeli, onda će to znatno pomoći onima nad kojima takvi pojedinci imaju vlast. Nadalje, ako je osnovni motiv pojedinca u politici sebični, to znači da je glavni cilj političara da budu (re)izabrani. Da bi došli do položaja, oni moraju da ponude neki program. Birači dajući glasove onda kažu koliko je on dobar ili ne. Oni kupuju programe takođe vođeni sopstvenim interesom, kao što u radnjama kupuju robe. Pri tom se birači opredeljuju na osnovu svojih kratkoročnih interesa. Naravno, to što je neki političar ili program dobio najviše glasova ne znači da je to i najbolji program. Pobednik na izborima ne mora biti ni lep, ni pravičan, ni inovativan ni racionalan. On je pobedio zato što ima najviše glasova, a ne zato što je bilo šta od pomenutog. Usled toga, demokratija mora biti ograničena vladavinom prava. Tj. mora postojati neki skup stvari koje niko ne sme da radi, bez obzira što je pobedio na izborima.

Verovatno je više razloga usled kojih je The Calculus of Consent naišao na dobar prijem.

Prvo, uobičajeno je bilo da se privrednim pitanjima bave ekonomisti, a političkim politikolozi, sociolozi ili filozofi. Ovde se podela uloga menja, ali ne nastaje loš proizvod, što se obično dešava pri čudnim kombinacijama nauka, nego naprotiv nastaje vrlo jasna, precizna teorija. Ovaj pristup nikada ne bi opstao da je bio inferioran u odnosu na konkurente.

Drugo, tokom prethodnih decenija je bilo više radova koji su delom ili u celini imali public choice pristup. Broj tih radova se tokom 1950-ih i 1960-ih uvećavao, pre svega u SAD. Bjukenen i Talok su samo objedinili takve napore i pojačali već postojeći trend istraživanja.

Treće, stalni rast državnih izdataka i širenje državih nadležnosti i potrošnje posle II Svetskog rata su postajali sve zanimljiviji predmet raznih nauka, uključujući i ekonomske discipline. Teško da bi javni izbor toliko dobio na uticaju da se bavio nekom sporednom temom.

Nije isključeno da je moglo biti i nekih drugih razloga. Ali, najvažnije je da se knjiga pojavila u intelektualnoj atmosferi koja kao da je samo čekala da se tako nešto pojavi. Time se može objasniti brz uspon, širenje i etabliranje ovog pristupa. Bilo je mnogo reakcija na knjigu, drugi autori su počeli da objavljuju svoja istraživanja sličnog profila, osnovano je američko Public Choice Society11, množio se broj citata u akademskoj literaturi, nastao je poseban časopis Public Choice, a i mnogi drugi pre svega ekonomski časopisi su sve više objavljivali radove iz ove oblasti, naučni skupovi koji su se bavili raznim problemima public choice su postajali sve brojniji, predmet je počeo da se predaje na raznim fakultetima (odseci za ekonomiju, politikologiju, pravo, biznis i slično). Danas je javni izbor etablirana nauka ne samo u SAD, Japanu, Australiji, Dalekom Istoku, već i u zemljama Evrope, uključjući Istočnu Evropu. Kod nas se za sada predaje samo na post-diplomskim studijama „Preduzetnike ekonomije“ Ekonomskog fakulteta u Podgorici, Univerzitet Crne Gore.

Bjukenen sebe nikada nije shvatao kao čisto tehničkog ekonomistu o čemu svedoče ne samo njegovi radovi nego i sledeća samoprocena: „Drugi autori priloga u ovoj seriji su raspravljali o uticajima na njihov razvoj kao ’ekonomista’. Nisam siguran da se ja kvalifikujem za uključivanje u tim terminima u ovu profesionalnu ili disciplinarnu klasifikaciju. Nisam i nikada nisam bio ’ekonomista’ u bilo kom usko definisanom značenju te reči. Moja interesovanja u razumevanju kako radi proces ekonomske interakcije su uvek bila samo oruđe za širu svrhu razumevanja pitanja kako smo naučili da živimo jedan sa drugim, a da pri tom ne zapadnemo u hobsovski rat ili da sebe ne podvrgnemo diktatima države. ’Bogatstvo naroda’ kao takvo nikada nije upravljalo mojim interesovanjima sem kao usputni proizvod nekog stvarno slobodnog društva. Načini i sredstva preko kojih društveni poredak može da se učini znatno ’efikasnijim’ u standardnom značenju te reči – ta ortodoksna uputstva su za mene imala relativno malu težinu“.12 I ovde čitaoca moram da upozorim da ga ova procena ne zavara. Ovakva orijentacija kod Bjukenena nije proizašla usled nepoznavanja ekonomije, nego upravo usled dobrog poznavanja i uočavanja ograničenja neoklasičnog pristupa.

Proširenje

U godinama koje su usledile posle objavljivanja knjige The calculus of consent došlo je do proširenja istraživačkog programa teorije javnog izbora. Posle nje Bjukenen je objavio, što samostalno što koautorski, preko dvadesetak knjiga i mnoštvo članaka. Ako je pomenuta knjiga prvenstveno bila orijentisana na društveno odlučivanje i izborne sisteme, kasnija evolucija discipline je više išla u pravcu istraživanja alternativnih skupova pravila. Time je javni izbor postao ekvivalentan svojoj matičnoj nauci. Ako je ekonomija nauka o alternativnoj upotrebi resursa, onda bi javni izbor bio nauka koja se bavi upotrebom resursa u okviru alternativnih skupova pravila.

Poređenje različitih pravila je naravno samo široki program. Unutar njega bilo je mnogo istraživanja koja su se odnosila na razna pitanja kao što su porezi, pitanja mikroekonomije i monetarne politike, državna potrošnja, regulacija u raznim oblastima privređivanja, birokratija, rente i rent seeking, korupcija, siva privreda, međunarodne organizacije, Evropska Unija, društveno odlučivanje, izborni sistemi, zakonodavna aktivnost, snaga pojedinačnog glasa i pri određenim oblicima odlučivanja (razni indeksi glasačke snage), tranzicija i tranzicione promene, privatizacija, liberalizacija, itd.

Takvim proširenjem istraživačkog programa Bjukenen i „virdžinijska škola“ su izašli u susret nekim drugim orijentacijama u modernoj ekonomiji, kao što je institucionalna škola, a delom i neke druge orijentacije, poput austrijske ili čikaške. Time su se možda izgubile neke čiste konture virdžinijskog pristupa, ali su istraživanja dobila novi zamah i energiju.

Džejms Bjukenen nije sam izmislio javni izbor, ali mu je dao važan, možda odlučujući podsticaj. On je samo ubrzao razvoj nečega što je danas jedan veliki pogon moderne ekonomije i jedno od najživljih područja istraživanja u društvenim naukama. Da bi se neka nauka razvijala, potrebni su novi autori i nove inovacije. Danas bar nekoliko hiljada istraživača u svetu piše akademske rasprave i obavlja istraživanja i to je broj koji će izvesno još za dugo vremena držati javni izbor vrlo visoko na listi istraživačkih i intelektualnih prioriteta.

Mesto

Posle knjige Cost and Choice Bjukenen se malo bavio teorijom cena i temama koje se danas smatraju mikroekonomskim. Nije ni čudo što ta knjiga nije naišla na neki odjek jer su u vreme kada se pojavila ekonomijom dominirale dve vrste teorija, neoklasika i marksizam, od kojih su se obe oslanjale ne samo na objektivnu teoriju vrednosti nego su smatrale da su vrednosti interpersonalno uporedive. Govoriti suptrotno od toga bilo je kao nositi krst u Meku. Jedino su predstavnici austrijske škole tada mogli imati razumevanja za njegova shvatanja. Bjukenena je uvek više zanimalo kako funkcioniše stvari, a ne idealni svet. Verovatno je samo takav autor mogao da bude tvorac teorije javnog izbora. Njemu je na ruku išlo i to što su oba shvatanja koja su dominirala sredinom XX veka polako gubila na uverljivosti. Danas marksizam kao dobru teoriju niko i ne pominje, a neoklasika je pod pritiskom prigovora na svim ključnim tačkama skliznula u matematizaciju.

Kao što je bio daleko od tehničke ortodoksije svog vremena, Bjukenen je sličan put imao i kada je u pitanju politička obojenost njegovih radova. Kada se jednom rešio populizma iz „rodnog kraja“, Bjukenen je postao pristalica individualne slobode, vladavine prava, slobodnog tržišta i konstitucionalno ograničene vlade. Spadao je u retke autore – poput Mizesa (L. Mises), Hajeka (F. A. Hayek) ili Fridmena (M. Friedman) – koji su tokom prvih nekoliko decenija posle II Svetskog rata ostali neprijemčivi za planiranje, državna ulaganja, mešanje države u privredu i koji su ostali dosledni ličnoj slobodi i tržišnim silama. Danas su takva shvatanja u slobodnim društvima postala dominantna, ali su im nekada verni bili samo retki autori. Danas je moguće ta shvatanja još konzistentnije zastupati i ponekad se pomenuti autori kritikuju da nisu bili savršeno dosledni u liberalnosti. Prigovor je tačan, ali je neuporedivo veća zasluga ovih autora što su u intelektualno i politički teškim vremenima sačuvali uspomenu na ličnu slobodu, tržišne sile, vladavinu prava i stvarne analize.

Primarna literatura:

  • “The pure theory of public finance: A suggested approach”, Journal of political economy, god. 57 (1949), s. 496-505.
  • “Social choice, democracy and free markets”, Journal of political economy, god. 62 (1954), s. 114-123.
  • “Individual choice in voting and the market”, Journal of political economy, god. 62 (1954), s. 334-343.
  • Public Principles and Public Debt: A Defense and Restatement, Homewood, Ill.: Richard D Irwin, 1958., Chapel Hill, University of North Carolina Press, 1960.
  • The calculus of Consent: Logical Foundation of Constitutional Democracy, sa Gordonom Talokom, Ann Arbor: University of Michigan Press, 1962.
  • Public finance in democratic process: Fiscal institutions and individual choice, Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1966.
  • The demand and supply of public goods, Chicago: Rand McNally, 1968.
  • Cost and choice: An inquiry in economic theory, Chicago: Markham, 1969.
  • The limits of liberty: Between anarchy and Leviathan, Chicago: The University of Chicago Press, 1975.
  • Democracy in deficit: The political legacy of Lord Keynes, sa Ričardom Vegnerom (Richard Wagner) New York: Academic press, 1977.
  • Freedom in constitutional contract, Austin: Texas A & M University Press, 1977.
  • Liberty, market and the state: Political economy of the 1980s, Brighton: New York University Press, 1985.
  • The reason of rules: Constitutional political economy, sa Džefrijem Brenanom (Geoffrey Brennan), Cambridge, England: Cambridge University Press, 1985.
  • Economics: Between predictive science and moral philosophy, uredili Robert Talison (Tallison) i Viktor Vanberg, Austin: Texas A & M University Press.
  • Constitutional economics, Oxford: Basil Blackwell, 1991.
  • Better than plowing and other personal essays, Chicago: The University of Chicago Press, 1992.
  • Property as a guardian of liberty, Aldershot: Edward Elgar, 1993.
  • Sabrana dela Džejmsa Bjukenena je objavio Liberty fund iz Inidianopolisa u 20 tomova, 1999-2002.

Sekundarna literatura:

  • Ekonomska misao, tematski broj “Javni izbor (public choice) u novim demokratijama”, god. 31 (1998), br.3, s. 167-360.
  • Mueller, D. C. (1990) Public choice II, London i dr.: Cambridge UP.
  • Mueller, D. C. (2003) Public choice III, London i dr.: Cambridge UP.
  • Reisman, D. (1989) The political economy of James Buchanan, London: MacMillan.
  • Romer, T. (1988) “On James Buchanan’s contributions to public economics”, Journal of economic perspectives, god. 2, br. 4, s. 165-179.
  • Rowley, C. K. (Ed)(1993) Public choice theory, Cheltenham: Edward Elgar., A. (1990) “Buchanan on political economy. A review article”, Journal of economic literature, god. 28, s. 50-65.
  • Shughart, W. & Razzolini, L. (2003) The Elgar companion to public choice, Cheltenham: Edward Elgar.
  • Stringham, E. (Ed)(2005) Anarchy, state and public choice, Cheltenham: Edward Elgar.
  • Voigt, S. (Ed)(2003) Constitutional political economy, Cheltenham: Edward Elgar.

Prevodi na srpski:

  • Bjukenen, Dž. (2002) Granice slobode. Između anarhije i Levijatana, Beograd: Dereta.

Pored pomenute knjige na srpski je u raznim časopisima prevedeno i desetak članaka Džejmsa Bjukenena.

_______________________________________________________________________________________________________

Miroslav Prokopijević je osnivač i predsednik Free Market Centra iz Beograda

_______________________________________________________________________________________________________

  1. To su predavanja u vreme pauze za ručak. Svi donesu svoj ručak i taman pojedu dok traje predavanje. Ako predavaču ne prisedne od pitanja i diskusije, može da jede dok sluša pitanja. Ako se još dobro sećam, predavanja su nazvana tako zato što je u nekad jedinoj obližnjoj radnji ručak pakovan u braon kese, pa je ime zadržano i kada se pojavilo više radnji sa raznim pakovanjima []
  2. Better than plowing, u: Collected works of James M. Buchanan, tom I, s. 13 []
  3. Finanztheoretische Untersuchungen, Jena: Gustav Fischer, 1896 []
  4. The Royal Swedish Academy of Sciences Press Release, 16. oktobar 1986, s. 1 []
  5. Detaljnije o tome u mojoj knjizi Konstitucionalna ekonomija, Beograd: E press, 2000, s. 363-388. []
  6. Up. dva Bjukenenova članka iz 1954. godine navedena u literaturi []
  7. Public principles of public debt, Homewood, Ill.: Richard D. Irwin, 1958 []
  8. Chicago: Markham 1969, reprint kod Chicago University Press 1976. Ovde se navodi prema Sabranim delima, tom 6 []
  9. Up. Cost and choice, s. 41 []
  10. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1962. Kasnije je imala još nekoliko izdanja. []
  11. European Public Choice Society je osnovano znatno kasnije, sredinom 1980-ih. Danas se na kongresima ovog udruženja prezentira po nekoliko stotina radova, što govori o porastu broja autora koji se bave ovim pitanjima u Evropi. []
  12. Better than plowing, s. 26. []