Dalje od minimalne države? Kritika Rolsove teorije pravde (II deo)

Prvobitni položaj i princip konačnog rezultata

Kako je moglo da se pretpostavi da su uslovi koje nude oni manje obdareni nepristrasni? Zamislite da se imamo jedan takav društveni kolač čiji deo niko ne može da traži jer niko nema više osnova od bilo koga drugog da traži neki svoj deo, a da ipak mora da postoji jednoglasan sporazum o tome kako ga treba podeliti. Nema sumnje da bi jedna jednaka raspodela bila predložena i prihvaćena kao prikladno rešenje. (To je rešenje jedne fokalne tačke u Šelingovom smislu.) Ako nekim slučajem veličina kolača ne bi bila fiksirana, a bilo bi jasno da će težnja jednakoj raspodeli nekako dovesti do toga da kolač u celini bude manji nego što bi se dogodilo da stvari stoje drugačije, ljudi bi mogli da se slože sa nejednakom raspodelom koja bi doprinela povećanju najmanjeg udela.

Ali u bilo kojoj stvarnoj situaciji, ne bi li ovakva realizacija otkrila nešto o razlikama u polaganju prava na delove kolača? Ko je taj ko će učiniti kolač većim, i to ukoliko dobije veći udeo, ali ne i ako dobija jednak udeo u shemi jednake raspodele? Za koga treba da se obezbede podstreci ne bi li kolač postao veći? (Ovde se ne govori o neizbežno zamršenom zajedničkom proizvodu, zna se kome treba da budu ponuđeni podstreci ili barem kome se na kraju plaća nekakav bonus.) Zašto nas ovo razlikovanje u prilozima koji se mogu identifikovati ne vodi nekom razlikovanju u ovlašćenju?  Kada bi stvari padale sa neba i kada niko ne bi imao nikakvo posebno ovlašćenje na bilo koji njihov deo, i kada one ne bi padale ako ne bi svi prihvatili pojedinačnu raspodelu i kad bi nekako količina zavisila od raspodele, onda bi bilo uverljivo tvrditi da će se osobe koje su u poziciji iz koje ne mogu da budu pretnja, ili ne mogu da se drže zahteva za velikim udelima, složiti sa vladavinom distribucije po principu razlike. Ali da li je ovo odgovarajući model za razmišljanje o tome kako raspodeliti stvari koje proizvode ljudi? Zašto misliti da treba dobiti iste rezultate za situacije gde postoji razlikovanje ovlašćenja kao i za situacije u kojima ono ne postoji?

Procedura koja principe distributivne pravde zasniva na onome sa čime bi se razumne osobe koje ne znaju ništa o sebi i sopstvenoj istoriji složile garantuje da će se principi konačnog rezultata pravde uzeti za one fundamentalne. Možda se i neka istorijska načela pravde mogu dobiti iz načela konačnog rezultata, kao što utilitaristi pokušavaju da dobiju individualna prava iz njihovih principa konačnog rezlutata; možda se čak takva argumentacija može konstruisati i za princip ovlašćenja. Ali, izgleda da nema tog istorijskog principa sa kojim bi ponajpre mogli da se slože Rolsovi učesnici u prvobitnom položaju. Jer, ljudi koji se nalaze iza vela neznanja, kako bi odlučili o tome ko šta dobija, ne znajući ništa o bilo kojim specijalnim ovlašćenjima koja bi mogli da imaju, tretiraće bilo šta što dobiju kao da im je palo sa neba. ((*Da li se ljudi u prvobitnom položaju uopšte zapitaju imaju li oni to pravo da odlučuju kako sve treba da bude raspodeljeno? Možda oni rezonuju tako da, pošto oni odlučuju o tom pitanju, mora se pretpostaviti da su ovlašćeni da tako čine; i tako onda pojedinačni ljudi ne mogu da imaju pojedinačna ovlašćenja na posede (jer onda oni ne bi imali pravo da odlučuju zajedno o tome kako sav posed da bude podeljen); a prema tome sve se legitimno može tretirati kao da je palo sa neba. )) Pretpostavimo da postoji grupa studenata koja je učila tokom jedne godine, polagala ispit, dobila ocene koje se kreću od 0 do 100, i da još nije saznala te rezultate. Oni su sada okupljeni na jednom mestu, nemajući pojma o ocenama koje su pojedinačno dobili, i zamoljeni su da dodele jedni drugima ocene tako da ukupan broj ocena bude data suma (koja je određena sumom ocena koje je profesor dodelio.). Prvo, pretpostavimo da će oni odlučivati zajednički o pojedinačnoj distribuciji ocena; oni će davati jednu po jednu određenu ocenu svakome od prisutnih. Sada, ako su data dovoljna ograničenja njihovoj sposobnosti da jedan drugom predstavljaju pretnju, oni će se verovatno složiti sa tim da svaka osoba dobije istu ocenu, da ocena svake osobe bude jednaka ukupnoj sumi podeljenoj na broj ljudi koji bi trebalo da budu ocenjeni. Sigurno da oni ne bi slučajno pogodili određeni skup ocena koji su stvarno već dobili. Pretpostavimo sada da je na oglasnoj tabli na njihovom sastanku okačen papir naslovljen sa OVLAŠĆENJA, na kome je lista sa imenima svih osoba i ocenama koje su dobili od svog instruktora. Ipak, ta pojedinačna distribucija ocena biće ono sa čim se neće složiti oni koji su ispit slabije uradili.

Čak i ako znaju šta znači „ovlašćenja“ (a mi bi možda morali da pretpostavimo upravo suprotno, da bi se to poklopilo sa odsustvom moralnih faktora u kalkulacijama osoba u Rolsovom prvobitnom položaju), zašto bi oni trebalo da se slože sa profesorovom distribucijom? Kakav je to sebičan razlog iz kog bi se oni sa tim složili?  Pretpostavimo sada sledeće: neka ono sa čim bi oni trebalo da se jednoglasno saglase nije jedna određena raspodela ocena, nego opšti principa koji će vladati raspodelom ocena. Koji bi principi onda bili odabrani? Princip jednakosti, koji daje svakoj osobi istu ocenu, imalo bi velikih šansi. A ako bi se ispostavilo da je celina promenljiva u zavisnosti od toga kako je raspodeljena, da zavisi od toga ko je koju ocenu dobio, i da je viša ocena i poželjnija, iako se oni međusobno ne nadmeću (na primer, svako se od njih nadmetao sa članovima nekih odvojenih grupa za neku poziciju), onda bi princip raspodele ocena koji je takav da maksimizuje najniže ocene mogao da se čini razumnim. Da li bi se ovi ljudi složili sa tim istorijskim principom distribucije ne-konačnog stanja: dati ljudima u skladu sa tim kako su njihova ispitivanja bila ocenjena od strane jednog kvalifikovanog i nepristrasnog posmatrača? ((*Ja ne mislim da pretpostavim da su svi nastavnici takvi, pa ni da bi trebalo da se učenje na univerzitetima ocenjuje. Sve što je meni potrebno je neki primer za ovlašćenje, sa detaljima koji bi čitaocima bili bliski, i koji bih upotrebio da ispitam odluku koja se pravi u prvobitnom položaju. Ocenjivanje je jedan jednostavan primer, iako nije savršen, jer je toliko upleten u kakve god konačne svrhe bile, kojima ta tekuća praksa i služi. Mi možemo ovu komplikaciju da ignorišemo jer njihovo biranje istorijskog principa na osnovu toga što on efektivno služi tim svrhama upravo bi pokazalo našu poentu ispod toga, a to je da su njihove fundamentalne brige i fundamentalni principi oni principi koji se tiču konačnog rezultata. )) Ako bi svi ljudi koji odlučuju znali za određenu distribuciju koja bi bila doneta prema istorijskom načelu, oni se sa njom ne bi složili. Jer situacija bi tada bila ekvivalentna onoj ranijoj kada su odlučivali o određenoj distribuciji, u kojoj se kao što smo videli, oni ne bi složili sa distribucijom na osnovu ovlašćenja. Pretpostavimo onda da ljudi ne znaju da je određena distribucija doneta prema istorijskom načelu. Oni ne bi mogli da budu navedeni da biraju to istorijsko načelo zato što im ono izgleda pravedno, ili pošteno; jer, takvim idejama nije dozvoljeno da budu na delu u prvobitnom položaju. (U suprotnom, ljudi bi se tamo raspravljali, kao i ovde, o tome šta zahteva pravda.) Svaka se osoba uključuje u kalkulaciju da bi odlučila da li je u njenom sopstvenom interesu da prihvati ovaj istorijski princip distribucije. Ocene, po ovom istorijskom principu, zavise od prirode i razvoja inteligencije, toga koliko se naporno radilo, slučaja, sreće, i tako dalje, sve u svemu, faktora o kojima ljudi u prvobitnom položaju gotovo ništa ne znaju. (Bilo bi rizično za nekoga da misli kako, pošto toliko dobro rasuđuje pri razmišljanju o principima, to mora da znači da je on od onih intelektualno obdarenijih. Ko zna kakav je to sjajan argument onaj kojim neko drugi dokazuje svoj put, a možda ga krije iz strateških razloga.) Svaka osoba u prvobitnom položaju učiniće nešto što je kao dodeljivanje verovatnoće distribucija na svoje mesto uporedo sa ovim raznim dimenzijama.

Čini se malo verovatnim da će kalkulacija verovatnoće svake osobe voditi istorijskom principu i principu ovlašćenja, a ne nekom drugom principu. Razmotrimo princip koji možemo nazvati principom obrnutog ovlašćenja. On preporučuje sastavljanje liste istorijskih ovlašćenja po veličini, i davanje najvećeg mogućeg udela osobi koja je ovlašćena na najmanje, drugog najvećeg udela osobi koja je ovlašćena na drugi najmanji udeo, itd. Bilo koja kalkulacija verovatnoće sebičnih osoba u Rolsovom prvobitnom položaju, ili bilo koja kalkulacija verovatnoće studenata koje smo razmotrili, vodiće ih podjednakoj oceni principa ovlašćenja i obrnutog-ovlašćenja dokle god se oni tiču njihovih sebičnih interesa. (Koja bi ih kalkulacija odvela oceni da je jedan princip superioran u odnosu na drugi?) Njihove kalkulacije neće ih voditi tome da odaberu princip ovlašćenja.  Priroda problema odluke sa kojom se suočavaju osobe koje odlučuju o principima u prvobitnom položaju iza vela neznanja ograničava ih na principe konačnog rezultata distribucije. Sebična osoba vrednuje bilo koji princip ne-konačnog stanja na osnovu toga kako on radi za nju; njene su kalkulacije o bilo kom principu usredsređene na to kako ona prolazi u slučaju važenja tog principa. (Ove kalkulacije uključuju razmatranja o radu koji je čeka, koji se ne pojavljuje na primeru sa ocenama, izuzev kao propali ulog rada koji je predhodio.) Prema tome, za bilo koje načelo važi da će prisutni u prvobitnom položaju da se usredsrede na distribuciju dobara, D, kojoj ono vodi, ili na mogućnost distribucije preko distribucije D1,…Dn, kojoj ono može da vodi, i na mogućnost da zauzme svaki položaj u svakoj Di, pretpostavljajući da će je postići. Suština bi ostala ista ako bi se, umesto upotrebe lične mogućnosti, upotrebilo neko drugo pravilo odluke, tipa onih pravila kojima se bave teoretičari odlučivanja. U ovim kalkulacijama, jedina je uloga koju igra princip ta da on proizvodi distribuciju dobara (ili nečeg drugog do čega je ljudima stalo) ili ta da on proizvodi jednu mogućnost distribucije preko distribucije dobara. Različiti principi su uporedivi samo upoređivanjem alternativnih distribucija koje proizvode. Tako principi ispadaju iz igre, a svaka sebična osoba pravi izbore između alternativnih distribucija krajnjih stanja. Ljudi u prvobitnom položaju se ili direktno slažu sa jednim principom krajnjeg stanja ili se ne slažu; ako se slažu sa jednim principom, oni to čine na osnovu razmatranja o krajnjim rezultatima distribucija (u skladu sa njim). Fundamentalni principi sa kojima se oni slažu, oni koji ih sebi približavaju time što se sa njima svi slažu, moraju da budu principi konačnog rezultata.  Rolsova teorija nije u stanju da ostvari jedno istorijsko shvatanje distributivne pravde ili shvatanje pravde kao ovlašćenja. Principi pravde konačnog rezultata, koji su postignuti njegovom procedurom, mogli bi da budu upotrebljeni u jednom pokušaju izvođenja, kada se spoje sa činjeničnim informacijama istorijskog principa i principa pravde kao ovlašćenja, kao izvedenih principa koji potpadaju pod jedno shvatanje pravde kao neovlašćenosti. ((Pre nekoliko godina Hajek je tvrdio u trećem delu svoje knjige Constitution of Liberty (Poredak slobode,Global
Book, N.Sad, 1998.) da jedno slobodno kapitalističko društvo, tokom vremena, uzdiže položaj onih najložije stojećih više nego bilo koja alternativna institucionalna struktura; da se poslužimo sadašnjom terminologijom, on je tvrdio da ono najbolje zadovoljava princip pravde konačnog rezultata, formulisanog principom razlike. )) Teško je videti kako takvi pokušaji mogu da izvedu i objasne određeni zamršeni čvor istorijskog principa i principa pravde kao ovlašćenja. A bilo kakva izvođenja principa konačnog rezultata aproksimacija principa sticanja, prenosa, i obeštećenja pogodila bi nekoga na sličan način kao izopačeno utilitarističko nastojanje da se izvedu obični propisi pravde (ili njihove aproksimacije); oni ne postižu određene poželjne rezultate, a proizvode pogrešne razloge za onu vrstu rezultata koje žele da postignu. Ako su istorijski principi i principi pravde kao ovlašćenja fundamentalni, onda će Rolsova konstrukcija u najboljem slučaju postići njihove aproksimacije; ona će proizvesti pogrešnu vrstu razloga za njih, i njeni će izvedeni rezultati ponekada biti u sukobu sa zapravo valjanim principima. Cela procedura u kojoj osobe biraju principe u Rolsovom prvobitnom položaju pretpostavlja da nema valjanog istorijskog shvatanja pravde i shvatanja pravde kao ovlašćenja.  Našem bi se argumentu moglo prigovoriti da je Rolsova procedura predviđena kao procedura koja treba da ustanovi sve činjenice o pravdi; ne postoji nezavisna ideja ovlašćenja koja nije obezbeđena njegovom teorijom, i stanovište sa kog bi se ona mogla kritikovati.

Ali, nama nije ni potrebna nekakva određena razvijena istorijska teorija ili teorija ovlašćenja da bismo kritikovali Rolsovu konstrukciju. Ako bilo koje takvo fundamentalno istorijsko stanovište i stanovište ovlašćenja jeste valjano, onda Rolsova teorija nije. Mi smo, prema tome, u stanju da damo ovu strukturalnu kritiku vrste teorije koju predstavlja Rols i vrste principa koju ona mora proizvesti, bez da prethodno u potpunosti formulišemo jedan određeni istorijski princip ili princip ovlašćenja, kao onaj koji predstavlja alternativu Rolsu. Bili bismo nesmotreni da prihvatimo Rolsovu teoriju i njenu analizu problema kao onu čije bi principe mogle da izaberu racionalne sebične individue iza vela neznanja, osim ukoliko bismo bili sigurni da ne bi mogla da se izvede nijedna odgovarajuća istorijska teorija ili teorija ovlašćenja.  Pošto Rolsova konstrukcija ne iznosi istorijsko shvatanje ili shvatanje pravde kao ovlašćenja, postojaće i neke karakteristike njegove teorije zbog kojih je to slučaj. Da li smo mi uopšte uradili nešto drugo osim što smo se usredsredili na te karakteristike, i rekli da upravo one čine Rolsovu konstrukciju u načelu nesposobnom da iznese shvatanje pravde kao ovlašćenja ili jedno istorijsko shvatanje pravde? Ovo bi bila kritika bez ikakve snage, budući da bismo u tom slučaju morali da kažemo da je ta konstrukcija nesposobna da iznese bilo koje drugo shvatanje od onog koje ona zapravo iznosi. Čini se jasnim da naša kritika ide dublje od toga (i ja se nadam da je to jasno i čitaocu); ali teško je formulisati potrebni kriterijum dubine. Da se ne bi pojavljivala ova neuverljivost, dodajmo da je, kako Rols izjavljuje, ključna ideja, suštinska za veo neznanja, ona karakteristika koja je, pored sporazuma o shvatanju ovlašćenja, najistaknutija, naime, ideja koja treba da spreči da bilo ko može da kroji principe prema sopstvenim prednostima, odnosno da kreira principe koji bi favorizovali njegovo određeno stanje. Ali veo neznanja ne čini samo to; on osigurava da ne padne ni senka razmatranja ovlašćenja na razumne kalkulacije neznalica, amoralnih individua koje su prinuđene da donesu odluku u jednoj situaciji razmišljanjem o nekim formalnim uslovima moralnosti. ((Neko bi mogao da pomisli da su principi ovlašćenja specijalno skrojeni na jedan moralno objektivan način, i mogao bi odbaciti moju tvrdnju da se velom neznanja postiže više nego što se to inače tvrdi. Pošto specijalno skrojiti principe znači skrojiti ih nepošteno samo prema nečijim prednostima, i pošto je nepristrasnost principa ovlaščenja upravo ono što je u pitanju, teško je odlučiti šta pre zahteva odgovor: moja kritika snage vela neznanja, ili odbrana od ove kritike koju sam zamislio u ovoj belešci.)) Možda bi i konstrukciji sličnoj Rolsovoj neki uslovi slabiji od vela neznanja mogli da posluže tome da se isključi specijalno krojenje principa, ili bi mogla da se formuliše neka druga “strukturalna“ karakteristika izbora situacije, a u kojoj bi se ogledala razmatranja ovlašćenja. Ali kako stvari stoje, za one u situaciji prvobitnog položaja ne postoji razmišljanje o razmatranjima ovlašćenja u bilo kom obliku; takva razmatranja se ne uvode čak ni kako bi bila odbačena ili na neki drugi način otklonjena. Pošto u strukturi situacije osoba u prvobitnom položaju nema ni traga principima ovlašćenja, nema ni načina da ovi principi budu odabrani; i Rolsova je konstrukcija u načelu nesposobna da ih uvede. To, naravno, ne znači da princip ovlašćenja ( ili „princip prirodne slobode“) ne bi mogao da bude zapisan na listi principa koju imaju da razmotre oni u prvobitnom položaju. Rols čak ni to ne čini, možda zbog toga što je kristalno jasno da ne bi bilo svrhe da se ono razmatra tamo.

Makro i mikro

Zabeležili smo ranije prigovor koji dovodi u sumnju pitanje da li uopšte postoji nezavistan pojam ovlašćenja. To se povezuje sa Rolsovim insistiranjem da bi principi koje on formuliše trebalo da se primenjuju samo na fundamentalnu makrostrukturu čitavog društva, i da nije prihvatljiv nijedan mikro kontraprimer. Princip razlike je, na prvi pogled, nepošten (unfair) (iako se ono ne bi ticalo onih koji odlučuju u prvobitnom položaju); a čitav niz kontraprimera za njega može se sačiniti usredsređivanjem na sitne situacije koje je lako uvesti i sa kojima to može uspeti. Ali Rols ne tvrdi da se princip razlike primenjuje na svaku situaciju već samo na osnovnu strukturu društva. Kako mi treba da odlučimo šta se na šta može primeniti? Pošto mi možemo da imamo samo slabo poverenje u naše intuicije i u naše rasuđivanje o pravednosti čitave strukture društva, pri našem rasuđivanju možemo pokušati da se ispomognemo usredsređivanjem na mikrosituacije za koje možemo čvršće da se uhvatimo. Za mnoge od nas, jedan značajan deo procesa dolaženja do onoga što Rols naziva “refleksivnom ravnotežom” sastojaće se od misaonih eksperimenata u kojima ćemo isprobavati principe u hipotetičkim mikrosituacijama. Ako oni u razmotrenim rasuđivanjima nisu primenljivi, onda oni nisu ni univerzalno primenljivi. A možemo misliti da pošto valjani principi pravde obično jesu univerzalno primenljivi, principi koji ne prođu u mikrosuituacijama ne mogu biti valjani. Još od Platona, koji u svakom slučaju pripada našoj tradiciji, moguće je isprobavati principe na velikom i na malom. Platon je mislio da je na velikom lakše razlučiti principe; drugi mogu da misle da je obrnuto.  Međutim, Rols nastavlja da se upravlja prema osnovnoj strukturi društva i situacijama koje možemo shvatiti i razumeti kao da se različiti principi primenjuju na makro i mikro kontekste. Da li su ti fundamentalni principi pravde u izvesnom smislu neizgrađeni, da se primenjuju samo na najkrupnije društvene strukture, ali ne i na njene delove? Možda se misli na mogućnost da je čitava društvena struktura pravedna, uprkos tome što nijedan njen deo to nije, zbog toga što bi nepravda u svakom njenom delu nekako bila uravnotežena ili sprečena drugom, a celina nepravde na kraju ispravljena ili anulirana. Ali može li jedan deo koji zadovoljava najfundamentalnije principe pravde ipak sam da bude nesumnjivo nepravedan, bez obzira na njegov neuspeh da izvrši bilo koji pretpostavljeni zadatak protivteže drugoj postojećoj nepravdi? Možda i može, ukoliko deo uvodi u igru neki specijalni domen. Ali, sigurno da bi regularni, obični, svakodnevni deo, koji ne poseduje naročito neobične karakteristike trebalo da se ispostavi kao pravedan kada zadovoljava fundamentalne principe pravde; u suprotnom, moraju se ponuditi posebna objašnjenja. Ne može se samo reći da je reč o principima koji se primenjuju samo na fundamentalnu strukturu, tako da mikro-kontraprimeri ništa ne govore. Koje su to karakteristike osnovne strukture zbog kojih karakteristike koje nisu na delu u mikro-slučajevima, čine da se posebni moralni principi primenjuju tako da nigde drugo ne bi bila prihvatljiva?  Posebne teškoće nastaju ako nastavimo sa usredsređivanjem na intuitivnu pravdu opisanih složenih celina. Jer složene celine nije lako sagledati; ne možemo lako uočiti koje stvari su tu relevantne. Pravednost čitavog društva može da zavisi od zadovoljavanja izvesnog broja različitih principa. Ti principi, iako individualno ubedljivi (što je znak da su primenljivi na širok opseg pojedinačnih mikro-slučajeva), kada se kombinuju mogu da proizvedu iznenađujuće rezultate. To jest, može biti iznenađujuće koje, i samo koje, institucionalne forme zadovoljavaju sve principe. (Uporedite iznenađenje prilikom otkrića toga koje, i samo koje institucionalne forme zadovoljavaju izvestan broj različitih i individualno ubedljivih uslova adekvacije; i koliko su takva otkrića prosvetljujuća.) Ne tvrdim da se novi principi očituju na velikom, nego to koliko može iznenaditi što ispada da su stari mikro-principi zadovoljeni. Ako tako stoje stvari, onda ne treba da zavisimo od rasuđivanja o celini koje bi isključivo obezbeđivalo podatake u odnosu na koje se proverava neki princip. Jedan glavni put u pravcu promene intuitivnog rasuđivanja o nekoj kompleksnojcelini jeste put kroz uviđanje često veoma iznenađujućih posledica principa koji su čvrsto utemeljeni na mikro nivou. Slično tome, otkriće da su nečija rasuđivanja pogrešna ili neispravna često će zasigurno uključivati njihovo preokretanje putem primene principa zasnovanih na mikro-nivou. Zbog toga su nepoželjni pokušaji da principe zaštitimo isključivanjem njihovog mikrotestiranja.  Jedini razlog kog sam se ja setio, a koji bi išao u prilog odbacivanju mikrotestiranja fundamentalnih principa, jeste taj da mikrosituacije imaju posebna u sebe ugrađena ovlašćenja. Naravno, nastavlja se ovaj argument, fundamentalni principi o kojima je reč doći će u sukob sa ovim ovlašćenjima jer bi principi trebalo da rade na dubljem nivou od samih ovlašćenja. Pošto bi oni trebalo da rade na nivou koji čini pozadinu takvih ovlašćenja, nikakve mikrosituacije koje uključuju ovlašćenja ne mogi da budu uvedene kao primer prema kome bi trebalo da se testiraju ovi fundamentalni principi. Zapazite da se ovakvo rezonovanje slaže sa tim da Rolsova procedura pretpostavlja da nijedno stanovište fundamentalnog ovlašćenja nije tačno, da ona pretpostavlja da postoji neki tako dubok nivo gde nijedno ovlašćenje ne može da funkcioniše.  Mogu li sva ovlašćenja da budu degradirana tako da funkcionišu na relativno površnim nivoima? Na primer, ovlašćenje ljudi da raspolažu delovima sopstvenog tela? Jedna primena principa maksimizacije položaja najlošije stojećih u društvu mogla bi uključivati prinudnu redistribuciju delova tela („Ti si sve ove godine mogao da vidiš; sada će jedno tvoje oko, ili čak oba, biti transplantacijom preneta drugima“), ili preventivno usmrćivanje nekih ljudi da bi se njihovo telo upotrebilo, odnosno, kako bi se obezbedio materijal neophodan za spasavanje života onih koji bi, u suprotnom, umrli mladi. ((Ovo je naročito ozbiljno u pogledu slabosti Rolsovih razloga (odeljak 82) za smeštanje principa slobode pre principa razlike u leksikografskom poretku.)) Iznošenje takvih slučajeva svakako zvuči pomalo histerično. Ali mi smo naterani da pomenemo takve ekstremne slučajeve u ispitivanju Rolsove zabrane mikro- kontraprimera. Da nisu sva ovlašćenja u mikro-slučajevima uverljivo analizirana kao površna, i shodno tome, kao nelegitiman materijal za testiranje sugerisanih principa, najbolje će se razjasniti ako se usredsredimo na ona ovlašćenja i prava koja nisu sasvim jasno društveno ili institucionalno utemeljena. Na osnovu čega su takvi slučajevi, čije detaljno specifikovanje ostavljam čitaocu, proglašeni neprihvatljivim? Na osnovu čega se može tvrditi da fundamentalni principi pravde mogu da se primene samo na fundamentalne institucionalne strukture društva? (I zar ne bismo mogli da ugradimo neku takvu redistributivnu praksu koja bi se ticala delova tela ili okončavanja ljudskih života u fundamentalnu strukturu društva?)  Ironično je što mi kritikujemo Rolsovu teoriju zbog njene fundamentalne nekompatibilnosti sa istorijskim shvatanjem pravde kao ovlašćenja. Jer sama Rolsova teorija opisuje jedan (apstraktno zasnovan) proces sa jednim rezultatom. On ne izvodi direktan deduktivni argument za svoja dva principa pravde iz drugih tvrđenja koja ih iziskuju. Bilo kakva deduktivna formulacija Rolsovog argumenta sadržala bi meta-tvrđenja, tvrđenja o principima: poput onog da je valjan svaki onaj princip sa kojim se osobe u određenoj situaciji slože. Kombinovan sa argumentom koji pokazuje da bi se osobe u toj situaciji saglasile sa principom P, može se izvesti zaključak da je P valjano, a onda izvesti zaključak da je P. Na nekim mestima u argumentaciji, „P“ se pojavljuje pod navodnicima, da bismo razlikovali čitav argument od direktnog deduktivnog argumenta za istinitost P. Umesto direktnog deduktivnog argumenta, specifikovani su situacija i proces, a bilo koji principi koji bi se pojavili u toj situaciji i procesu smatrali bi se za one koji konstituišu principe pravde. (Ja ovde izbegavam komplikovanu međuigru između toga koji se principi pravde žele dobiti i koja je početna situacija koja se specifikuje.) Kao što je za zastupnika teorije ovlašćenja bilo koji skup imovine koji se očituje u legitimnom procesu (specifikovanom principima prenosa) pravedan, tako je za Rolsa bilo koji skup principa koji se očituje u prvobitnom položaju kroz analizirani proces jednodušnog sporazuma – skup (valjanih) principa pravde. Svaka teorija određuje početne tačke i procese transformacije, i svaka prihvata šta god da iz toga proizađe. Prema svakoj od teorija, šta god iz njih proizađe mora se prihvatiti zbog njenog pedigrea, njene istorije. Svaka teorija koja dolazi do procesa mora da startuje od nečega što samo nije opravdano time što je ishod procesa (u suprotnom, morala bi da krene od nečega što je još ranije), naime, bilo sa opštim tvrdnjama koje dokazuju fundamentalni prioritet procesa, ili proces sam. Teorija ovlašćenja specifikuje jedan proces za stvaranje skupova imovine. Tri principa pravde (pri sticanju, prenosu, i obeštećenju) koja čine pozadinu ovog procesa, imajući taj proces kao svoj predmet, jesu principi procesa a ne principi konačnog stanja distributivne pravde. Oni određuju jedan proces koji je u toku, bez fiksiranja toga kako će se on završiti i bez obezbeđivanja spoljašnjih šablonizovanih kriterijuma koje proces mora da zadovolji. Rolsova teorija dolazi do procesa P za stvaranje principa pravde. Ovaj proces P uključuje ljude u prvobitnom položaju koji prihvataju principe pravde iza vela neznanja. Prema Rolsu, bilo koji principi koji se pojavljuju u ovom procesu P biće principi pravde. Ali ovaj proces P za stvaranje principa pravde ne može, kako smo već dokazali, sam stvoriti principe procesa kao fundamentalne principe pravde. P mora da stvori principe konačnog rezultata ili principe konačnog stanja. Iako se u Rolsovoj teoriji princip razlike primenjuje na institucionalne procese koji su u toku i u kontinuitetu (one koji uključuju izvedena ovlašćenja zasnovana na institucionalnim očekivanjima od principa, i izvedenim elementima čiste proceduralne pravde, i tako dalje.), to je princip konačnog rezultata (ali ne i princip tekućeg udela). Princip razlike fiksira ishod procesa koji je u toku i omogućuje jedan spoljašnji šablonski kriterijum koji mora biti zadovoljen; svaki proces koji ne zadovoljava taj kriterijum mora da otpadne. Puka činjenica da jedan princip reguliše institucionalne procese koji su u toku, ne čini ga principom procesa. Da to čini, i utilitaristički princip bi predstavljao princip procesa, a ne princip konačnog rezultata.  Struktura Rolsove teorije, prema tome, ukazuje na jednu dilemu. Ako su procesi tako značajni, Rolsova teorija je defektna zato što nije sposobna da ostvari procesualni princip pravde. Ako procesi nisu tako značajni, onda nije obezbeđena dovoljna podrška za principe ostvarene Rolsovim procesom P za dolazak do principa. Ugovorni argumenti sadrže pretpostavku da je pravedno sve što se pojavi kao ishod određenih procesa. Na snazi ove fundamentalne pretpostavke počiva snaga ugovornog argumenta. Sigurno da onda ne bi trebalo da ugovorni argument bude strukturisan tako da sprečava principe procesa da budu fundamentalni principi distributivne pravde po kojima se prosuđuju društvene institucije; nikakav ugovorni argument ne bi trebalo da bude strukturisan tako da onemogućava da njegovi rezultati budu iste vrste kao i pretpostavke na kojima on počiva. ((„Ideja prvobitnog položaja jeste da se odredi nepristrasne procedure takve da bilo koji princip sa kojim se slože svi
bude onaj koji je pravedan. Cilj je upotrebiti ideju čiste procedualne pravde kao osnovu za teoriju.“ (Rols, Teorija pravde, p.136.) ))

Ako su procesi dovoljno dobri da se na njima zasnuje teorija, oni su dovoljno dobri i da budu mogući rezultat teorije. Ne možemo imati i jedno i drugo.  Trebalo bi da napomenemo da je princip razlike jedna posebno jaka vrsta šablonskog principa konačnog stanja. Recimo da je princip distribucije organski ako nepravedna distribucija može, u skladu sa principom, da se dobije od onoga ko princip smatra pravednim, tako što (u mislima) briše neke ljude i njihove distributivne udele. Organski principi usredsređuju se na karakteristike koje zavise od globalnih šablona. Nasuprot tome, šablonski principi tipa: „Svakom u skladu sa njegovim rezultatom u pogledu prirodne dimenzije D“ nisu organski principi. Ako distribucija zadovoljava ovaj princip, ona će se nastaviti i kada neki ljudi i njihova imovina budu izbrisani, jer ovo brisanje neće uticati na proporcije preostalih imovina ljudi, ili proporcije njihovih rezultata u pogledu dimenzije D. Ove neizmenjene proporcije će nastaviti da budu iste i nastaviće da zadovoljavaju princip.  Princip razlike jeste organski. Ako je i najmanja dobro stojeća grupa i njihova imovina obrisana iz situacije, neće postojati garancija da će novonastala situacija i distribucija maksimizovati položaj nove manje dobro stojeće grupe. Moguće je da bi nova grupa sa dna imala više ako bi grupa sa vrha imala manje (iako ne bi postojao način prenosa od grupe sa vrha do grupe sa dna). ((*Princip razlike tako stvara dve vrste sukoba interesa: između onih na vrhu i onih na dnu; i između onih u sredini i onih na dnu, jer ako bi oni na dnu nestali princip razlike bi se mogao primeniti da poboljša položaj onih u sredini, koji bi postali nova grupa sa dna čiji bi se položaj maksimizovao. ))

Neuspeh da se zadovolji uslov brisanja (da distribucija ostaje pravedna kada se obrišu ljudi i njihova imovina) karakterističan je za organske principe. Razmotrite i dodatni uslov, koji kaže da, ako dve distribucije (razdvojenim skupovima individua) jesu pravedne, onda je pravedna i distribucija koja se sastoji iz kombinacije ove dve pravedne distribucije. (Ako je distribucija na Zemlji pravedna, kao i ona na nekoj planeti udaljene zvezde, onda je pravedna i suma njihovih distribucija). Principi distribucije tipa: „Svakome u skladu sa njegovim rezultatom u pogledu prirodne dimenzije D“, narušavaju ovaj uslov, i shodno tome (da tako kažemo) neagregativni. Jer iako se u okviru svake grupe sve proporcije udela slažu sa proporcijama rezultata u D, oni se ne moraju slagati među grupama. ((*Neka druga grupa ima individue koje postižu rezultat u D duplo manji i imaju udele koji su duplo veći od odgovarajućih individua u prvoj grupi, gde u prvoj grupi proporcije iste između bilo kojih udela dve individue i njihovih rezultata u D. Sledi da će u okviru druge grupe, proporcija udela bilo koje dve individue biti ista kao i proporcija njihovih rezultata. Ipak između grupa ovaj identitet proporcija neće stajati. ))  Princip pravde ovlašćenja u imovini zadovoljava i brisanje i dodatni uslov; princip ovlašćenja jeste neorganski i agregatan.  Ne bismo smeli da napustimo ispitivanje karakteristika principa razlike a da ne pomenemo interesantnu ali po mom mišljenju pogrešnu spekulaciju Tomasa Skenlona (Thomas Scanlon) da „ne postoji neki uverljiv princip mimo principa razlike a koji bi bilo između njega i jednakosti.“ ((Thomas Scanlon, Jr., „Rawls Theory of Justice“, University of Pennsylvania Law Review,121, No.5, May 1973, p.1064. ))

Kako je moguće da ne postoji egalitarni princip koji bi bio ispod apsolutne jednakosti i koji bi isključivao velike nejednakosti da bi se postigla neznatna korist za one najlošije stojeće ljude? Za egalitaristu nejednakost predstavlja trošak, jedan minus-faktor. Strogi egalitarista uopšte ne dozvoljava nikakvu nejednakost, tretirajući trošak nejednakosti kao beskonačan. Princip razlike dopušta bilo koju količinu ovog troška, ako ona obezbeđuje postojanje neke koristi, ma koliko male, za grupe najlošije stojećih. Znači da se nejednakost ne tretira kao neki značajan trošak. Moj komentar na ovo je da sledeći princip, nazovimo ga I egalitarni opšti princip, formulišem kao stav: nejednakost je opravdana samo ako su njene koristi veće od njenih troškova. Sledeći Rolsa, pretpostavimo da su koristi nejednakosti samo koristi za najlošije stojeće grupe. Kako ćemo meriti troškove nejednakosti (i to tako da su oni kompatibilni sa njenim koristima)? Troškovi bi trebalo da predstavljaju ukupnu količinu nejednakosti u društvu, koju možemo tretirati na različite načine. Dakle, razmotrimo kao meru nejednakosti u određenom sistemu (a prema tome i kao njegove troškove) razliku između situacije najbolje stojećih i najlošije stojećih ljudi. Neka Xw bude udeo najlošije stojećih ljudi pod sistemom X; i neka Xb bude udeo najbolje stojećih ljudi pod sistemom X. Neka E bude efikasan sistem jednakosti (u kojem svako dobija udeo koji nije manji od udela u bilo kom drugom jednakom sistemu). (Eb=Ew) Tako dobijamo sledeće prvo određenje I egalitarnog opšteg principa. (Ostala određenja koristila bi druga merila nejednakosti.) Jedan sistem nejednakosti U je neopravdan ako Ub – Uw > Uw – Ew. (Ili bi trebalo da bude ??) Nejednakost je opravdana samo ako su njene koristi za najlošije stojeće grupe ( Uw – Ew) veće (ili jednake?) trošku nejednakosti ( Ub – Uw ). (Obratite pažnju da ovo uključuje merenje na jednoj intervalskoj skali, kao i interpersonalna poređenja.) Ovo je srednji položaj koji egalitarista može smatrati privlačnim, a to je jedan jači egalitarni princip od principa razlike.

Postoji još stroži egalitarni princip kome nedostaje strogi egalitarizam, a koji podržava razmatranja slična onima koja vode odbacivanju jednostavnog principa troška-i-koristi za moralni kontekst. ((Videti moj tekst “Moral Complications and Moral Structures”, Natural Law Forum, 13, 1968, posebno str. 11-21. )) To bi nam dalo II egalitarni opšti princip: Sistem nejednakosti U je opravdan samo ako a) njegove koristi prevazilaze njegove troškove, i b) ne postoji drugi sistem nejednakosti S, sa manjom nejednakošću, takav da ekstra troškovi sistema U u odnosu na S ne prevazilaze ekstra troškove U u odnosu na S. Kao i pre, tretirajući Xb – Xw kao trošak nejednakosti u sistemu X, dobijamo sledeće prvo određenje II egalitarnog opšteg principa: Sistem nejednakosti U opravdan je samo ako:  a)Uw – Ew > Ub – Uw i  b) Ne postoji sistem S takav da je Sb – Sw < Ub – Uw , i  Uw – Sw ? (Ub – Uw) – ( Sb – Sw ).  (Obratite pažnju da se b) svodi na sledeće: Ne postoji sistem S sa manje nejednakosti od U, takav da je ekstra korist od U nad S manja od ili jednaka njegovim ekstra troškovima.)  U rastućem poretku egalitarne strogosti imamo: princip razlike, prvo određenje I opšteg egalitarnog principa, prvo određenje II opšteg egalitarnog principa i princip stroge jednakosti (izabrano E). Sigurno je da bi egalitarista smatrao da su srednja dva određenja privlačnija od principa razlike. (Takav egalitarista bi mogao poželeti da razmotri kakve bi promene u strukturi prvobitnog položaja ili prirode osoba u njemu, mogle voditi tome da bude izabrano jedan od ovih egalitarnih principa.) Naravno, ja lično ne sugerišem da su ovi egalitarni principi ispravni. Ali njihovo razmatranje nam pomaže da bolje osvetlimo u kom smislu je taj princip razlike egalitaran, kao i to da pokaže koliko je neuverljivo tvrđenje da on važi kao najegalitarniji razumni princip kome nedostaje stroga jednakost. (Međutim, možda Skenlon misli da bi bilo koji drugi strožiji egalitarni princip morao da uzme u obzir trošak nejednakosti, i da nisu ni bila data nikakva teoretska opravdavanja, koja bi omogućila da se precizira iznos troška.)  Postoji jedan način koji bi trebalo da pomenemo a pomoću kojeg bi iz Rolsovog prvobitnog položaja mogli da se dobiju čak i egalitarniji principi. Rols zamišlja racionalne sebične osobe iza vela neznanja kako biraju principe koji će vladati njihovim institucijama. Nadalje, u trećem delu svoje knjige, on zamišlja da ljudi, kada su vaspitani u društvu koje otelotvoruje ove principe, imaju razvijen osećaj za pravdu i određenu psihologiju (stav prema drugima, itd.). Nazovimo to korakom I u argumentaciji. Korak II bi uključivao uzimanje ovih ljudi, koji su rezultat koraka I i operaciju društva u skladu sa principima koraka I, kao i njihovo smeštanje u prvobitni položaj. Korak II prvobitnog položaja sadrži individue sa psihologijom i osećajem za pravdu koje su proizvod koraka I a ne individue koje su (samo) racionalne i sebične. Sada ove osobe biraju principe koji će vladati društvom u kome će one živeti. Da li će principi koje oni odaberu u koraku II biti isti principi kao principi odabrani u koraku I? Ako ne, zamislite ljude koji su vaspitani u jednom društvu koje otelotvoruje principe iz koraka II, odredite koju bi psihologiju oni razvili, i smestite ove individue, koje su proizvod koraka II, u korak III prvobitnog položaja, i nastavite kao i pre da ponovite proces. Reći ćemo da ponovljeni prvobitni položaj daje određene principe P ako 1) postoji korak n prvobitnog položaja gde je P odabrano, i P je takođe odabrano u koraku n+1 prvobitnog položaja, ili 2) ako su novi principi odabrani u svakom novom koraku prvobitnog položaja, ti principi konvergiraju sa P na granici. U suprotnom, nikakvi posebni principi ne bi bili proizvedeni ponavljanjem prvobitnog položaja, na primer, različiti koraci prvobitnog položaja oscilirali bi između dva skupa principa.  Da li su Rolsova dva principa u stvari data ponavljanjem prvobitnog položaja, to jest, da li ljudi sa psihologijom koju Rols opisuje kao rezultat delovanja njegova dva principa pravde u koraku II biraju baš te principe kada su oni smešteni u prvobitni položaj? Ako je tako, to bi osnažilo Rolsov rezultat. Ako nije, suočavamo se sa pitanjem da li su ikakvi principi dati prvobitnim položajem, u kom su koraku oni dati (ili da li su oni uopšte dati), i šta su tačno ti principi. Ovo bi se činilo kao interesantno područje istraživanja za one duše koje bi odabrale da, uprkos mojim argumentima, rade u okviru Rolsove teorije.

_______________________________________________________________________________________________________
Robert Nozik – Izvornik: Robert Nozick, Anarchy, State, and Utopia, Basic Blackwell, Oxford, 1974. Str. 198-213. Prevod: Marija M. Jovanović
_______________________________________________________________________________________________________