Dalje od minimalne države? Kritika Rolsove teorije pravde (I deo)

Rolsova teorija

Naša rasprava o distributivnoj pravdi izazvaće više interesovanja ako se podrobnije pozabavimo nedavnim prilogom koji je toj temi dao Džon Rols. Teorija pravde1 je snažno, duboko, pronicljivo i sveobuhvatno sistematsko delo političke filozofije i filozofije morala. Ništa ni nalik ovom delu nije se pojavilo još od spisa Džona Stjuarta Mila. Ono predstavlja pravo vrelo prosvetljujućih ideja sjedinjenih u veličanstvenu celinu. Politički filozofi moraju sada ili da rade u okvirima Rolsove teorije ili da objasne zašto to ne čine. Razmatranja i razlike koje smo mi dosad razvili2 biće pojašnjena Rolsovim maestralnim predstavljanjem jednog alternativnog shvatanja, ali će pomoći i da nam ono sâmo bude pojašnjeno. Čak i oni koji iz rvanja sa Rolsovom sistematskom vizijom izađu neubeđeni, naučiće mnogo iz njenog pomnog studiranja. Ovde nije samo reč o milovskom izoštravanju sopstvenog viđenja u borbi sa (onim što se smatra) pogrešnim. Rolsovu knjigu nije moguće čitati a da se barem ne pretvaramo da smo uključeni u jedno produbljeno viđenje stvari, i nije je moguće završiti bez jednog novog i inspirativnog uviđanja šta moralna teorija može da pokuša da učini i da ujedini, odnosno kako skladno čitava teorija može da izgleda. Dopustiću sebi da se ovde koncentrišem na sopstvena neslaganja sa Rolsom samo zbog toga što sam duboko uveren da su moji čitaoci sposobni i spremni da sami u Rolsovoj teoriji otkriju mnoge vrline.

Društvena saradnja

“Počeću tako što ću razmotriti ulogu principa pravde. Pretpostavimo, da bismo definisali okvire, da je društvo manje-više samodovoljno udruženje osoba koje u svojim međusobnim odnosima priznaju izvesna pravila ponašanja kao obavezujuća i koja se uglavnom ponašaju u skladu sa njima. Pretpostavimo, dalje, da ova pravila potanko određuju sistem saradnje koji je zamišljen da unapredi dobro onih koji u njoj učestvuju. Dalje, mada je društvo kooperativan poduhvat čiji je cilj uzajamna korist, ono je tipično obeleženo kako sukobom tako i identitetom interesa. Identitet interesa postoji pošto društvena saradnja omogućava bolji život svakome u odnosu na život koji bi imao svaki pojedinac kada bi živeo sam pomoću svog sopstvenog truda. Sukob interesa postoji zato što osobe nisu indiferentne u pogledu načina na koji se raspodeljuju viškovi-koristi koje se proizvode njihovom saradnjom, jer da bi sledio ciljeve, svako želi veći umesto manjeg udela. Za izbor između različitih društvenih uređenja potreban je skup načela koja određuju ovu podelu koristi i osiguravaju saglasnost o pravilnim udelima u raspodeli. Ovi principi su principi društvene pravde: oni određuju način dodela prava i dužnosti u osnovnim ustanovama društva i definišu odgovarajuću raspodelu koristi i tereta u društvenoj saradnji.”3

Zamislimo n individua koje ne učestvuju u saradnji i koje žive samo pomoću svog sopstvenog truda. Svaka osoba i prima mito, dohodak, prihod i slično, Si; ukupna suma koju svako individualno dobija radeći odvojeno je:

Sarađujući oni bi mogli da ostvare veću ukupnu sumu T. Prema Rolsu, problem distributivne društvene pravde jeste u tome kako da ove koristi od saradnje budu raspodeljene ili dodeljene? Ovaj problem se može zamisliti na dva načina: kako da ukupno T bude raspodeljeno, ili, kako da se raspodeli dodatna količina udela u društvenoj saradnji, tj.korist od društvene saradnje TS ? Ova poslednja formulacija pretpostavlja da svaka individua i prima S od ukupne sume T, svoj deo Si. Ove dve formulacije problema međusobno se razlikuju. Kada se kombinuje sa nekooperativnom distribucijom sume S (svako i dobija Si), distribucija T – S »koja deluje pošteno« ne mora u drugoj verziji da daje distribuciju T »koja deluje pošteno« (prva verzija). Alternativno, distribucija T , koja deluje pošteno može da pojedinoj individui i dâ manje od njenog dela Si. (Ograničavanje Ti Si na pitanje prve formulacije problema, gde Ti jeste deo T individualnog i , isključilo bi ovu mogućnost.) Rols, ne praveći razliku između ove dve formulacije problema, piše kao da je njegova briga ono prvo, odnosno, kako raspodeliti ili distribuisati ukupnu sumu T? Da bi se potvrdilo interesovanje za prvi problem, moglo bi se tvrditi da su zbog ogromne koristi od društvene saradnje, nekooperativni delovi Si toliko mali u poređenju sa bilo kojim kooperativnim Ti, da oni mogu da se ostave po strani u postavljanju problema društvene pravde. Mada, mi bismo napomenuli, ovo sigurno nije način na koji ljudi koji ulaze u saradnju jedni sa drugima zamišljaju problem raspodele koristi od saradnje.

Zašto društvena saradnja stvara problem distributivne pravde? Da li bi problem pravde nestao i potreba za teorijom pravde prestala da postoji kada uopšte ne bi bilo društvene saradnje, već bi svaka osoba dobijala svoj deo samo zahvaljujući sopstvenom trudu? Ako pretpostavimo, kako se čini da Rols pretpostavlja, da iz ovakve situacije ne proizlazi pitanje distributivne pravde, usled kojih se onda činjenica o društvenoj saradnji pojavljuju ova pitanja pravde? Šta je to u vezi društvene saradnje što prouzrokuje problem pravde? Ne može se reći da će sukobljeni zahtevi postojati samo tamo gde postoji društvena saradnja, ili reći da individue koje proizvode nezavisno i staraju se same o sebi (u početku) neće zatražiti pravdu jedne od drugih. Ako bi bilo deset Robinsona Krusoa, koji samostalno rade dve godine na odvojenim ostrvima, i koji se komunikacijom preko radija, putem predajnika koji su tamo postavljeni dvadeset godina ranije, međusobno otkriju i otkriju činjenicu da se njihove parcele razlikuju, zar oni ne bi mogli jedni od drugih nešto da traže, pod pretpostavkom da bi prenos dobara sa jednog na drugo ostrvo bio moguć?4 Zar ne bi mogao onaj Robinson koji ima najmanje da podnese zahtev na osnovu potrebe, ili na osnovu toga što je njegovo ostrvo prirodno najsiromašnije, ili na osnovu toga što je on po prirodi najmanje sposoban da se sam stara o sebi? Zar on ne bi mogao da kaže da pravda zahteva da njemu bude dato nešto više od strane drugih, tvrdeći da nije pošteno da on dobija toliko malo ili čak da oskudeva ili gladuje? On bi mogao da ode dalje i kaže da različiti individualni ne-kooperativni doprinosi proističu iz različitih prirodnih sposobnosti, koje nisu zaslužene, i da je zadatak pravde da ispravi ove arbitrarne činjenice i nejednakosti. Osim toga što niko ne bi podnosio takve zahteve u situaciji u kojoj izostaje društvena saradnja, poenta je u tome da takvi zahtevi ne bi imali nikakvog osnova. Zašto je jasno da bi oni bili bez osnova i vrednosti? U situaciji društvene saradnje, moglo bi se reći, svako individualno zaslužuje ono što dobija bez pomoći drugih, zahvaljujući isključivo sopstveniom trudu; ili još bolje, niko ne može da zahteva od pravde nešto što nema u posedu. U ovoj situaciji transparentno je ko ima pravo na šta, tako da nikakva teorija pravde nije ni potrebna. U ovom pogledu društvena saradnja stvara vrzino kolo čineći nejasnim ili neodređenim to ko ima pravo na šta. Umesto da se kaže da se nijedna teorija pravde ne primenjuje na ovaj slučaj nekooperacije (zar ne bi bilo nepravedno kada bi neko ukrao tuđ proizvod u ovoj situaciji nekooperacije?), ja bih rekao da je to jedan čist slučaj primene ispravne teorije pravde: teorije ovlašćenja (entitlement theory).

Kako to da društvena saradnja menja stvari tako da ista načela ovlašćenja koja se primenjuju na slučajeve nekooperacije postaju neprimenljiva ili neodgovarajuća za slučajeve kooperacije? Moglo bi se reći da se ne mogu razmrsiti doprinosi različitih individua koje sarađuju; sve je svačiji zajednički proizvod. Na ovaj zajednički proizvod, ili bilo koji njegov deo, svaka će osoba moći razložno da polaže pravo jednakom snagom, svi imaju podjednako valjan zahtev, ili nijedna osoba nipočemu ne može da ima bolji zahtev, koji bi je razlikovao od bilo koje druge. Nekako se, dakle, mora odlučiti kako da se ukupni proizvod zajedničke društvene saradnje (na koji se individualno ovlašćenje različito primenjuje) raspodeli: to je problem distributivne pravde.

Zar se individualna ovlašćenja ne primenjuju na delove proizvoda proizvedenog u saradnji? Prvo, pretpostavimo da je društvena saradnja zasnovana na podeli rada, specijalizaciji, komparativnim prednostima i razmeni; svaka osoba pojedinačno radi na transformaciji nekog inputa koji dobija, ugovarajući sa drugima koji obavljaju dalju transformaciju ili transport proizvoda dok on ne stigne do svog krajnjeg korisnika. Ljudi sarađuju u pravljenju stvari ali oni rade odvojeno; svaka osoba je jedna minijaturna firma.5  Proizvod svake osobe može se lako identifikovati, a razmene se obavljaju na otvorenom tržištu sa postavljenim konkurentskim cenama, datim informacionim ograničenjima, i tako dalje. Kakav je zadatak teorije pravde u takvom jednom sistemu društvene saradnje? Moglo bi se reći da kakav god da je imovinski rezultat, on će zavisiti od proporcija razmena ili cena pod kojima je razmena obavljena, a prema tome da je zadatak teorije pravde da postavi kriterijum za »fer cene«. Ovo teško da je mesto za ulaženje u trag krivuljama serpentina teorije o pravednoj ceni. Teško je uvideti zašto bi ova pitanja uopšte bila ovde postavljana. Ljudi biraju da, bez restrikcija njihove slobode trgovanja sa bilo kojom ekipom prema bilo kakvim obostrano prihvatljim proporcijama, vrše razmene sa drugim ljudima i da obave prenos ovlašćenja.6 Zašto takva uzastopna društvena saradnja, povezana ujedno sa ljudskim dobrovoljnim razmenama, postavlja bilo kakav specijalni problem oko toga kako će se stvari raspodeliti (distribuirati)? Zašto ne bi odgovarajući (a ne neodgovarajući) skup imovine bio naprosto onaj koji se oblikuje putem ovog procesa saradnje na koju se uzajamno pristaje a u kome ljudi biraju da daju drugima ono što oni imaju pravo da daju ili poseduju?

Ostavimo sada po strani našu pretpostavku da ljudi rade nezavisno jedni od drugih, sarađujući samo u sekvencama putem dobrovoljne razmene i, umesto toga, razmotrimo ljude koji zajedno rade i udruženo nešto proizvode. Nije li sada nemoguće razmrsiti doprinose tih ljudi? Ovde nije pitanje da li je teorija marginalne produktivnosti odgovarajuća teorija fer i pravednih udela, već to da li postoji neka koherentna ideja marginalnog proizvoda koja se može identifikovati. Čini se malo verovatnim da Rolsova teorija počiva na jakom tvrđenju da ne postoji takva razložno upotrebljiva ideja. Kako god bilo, još jednom imamo situaciju velikog broja bilateralnih razmena; vlasnici resursa dolaze do odvojenih dogovora sa preduzetnicima o korišćenju njihovih resursa, preduzetnici dolaze do dogovora sa pojedinačnim radnicima, ili grupama radnika, polazeći prvo od nekog zajedničkog dogovora a onda prikazuju paket nekom drugom preduzetniku, i tako dalje. Ljudi vrše prenos svoje imovine ili rada na slobodnom tržištu, sa proporcijama razmene određenim na uobičajen način. Ako teorija marginalne produktivnosti odgovara, ljudi će u ovom dobrovoljnom prenosu dobijati svoj bruto marginalni proizvod.7

Ali ukoliko je ideja marginalnog proizvoda toliko neefikasna da marginalni proizvod faktora u stvarnim situacijama udružene proizvodnje ne može da se identifikuje od strane onih koji iznajmljuju ili kupuju faktore, onda rezultujuća distribucija faktorima ne bi bila izrađena u skladu sa marginalnim proizvodom. Neko ko proverava teoriju marginalne produktivnosti, gde je ona bila primenljiva, kao šablonska teorija pravde (patterened theory of justice), mogao bi da pomisli kako je takva situacija udružene proizvodnje i neodređenog marginalnog proizvoda omogućila nekim teorijama pravde da pristupe određivanju proporcija razmena. Ali za one koji zastupaju teoriju ovlašćenja bilo kakva distribucija koja predstavlja rezultat dobrovoljne razmene stranaka8 bila bi prihvatljiva. Pitanja upotrebljivosti teorija marginalne produktivnosti zamršena su pitanja.9 Pomenimo ovde samo snažne lične pobude vlasnika resursa da se približe marginalnom proizvodu i snažne tržišne pritiske koji teže proizvodnji tog rezultata. Zaposleni u fabrikama nisu samo glupani koji ne znaju šta se radi, dok vlasnici prenose drugima imovinu koju vrednuju na iracionalnim i arbitrarnim osnovama. Zaista, Rolsova pozicija u odnosu na nejednakost zahteva da oni koji doprinose odvojeno barem u nekom stepenu, budu udruženi u izolovanom proizvodu. Kod Rolsa nije usputno tvrđenje da su nejednakosti opravdane ukoliko služe tome da poboljšavaju položaj najlošije stojeće grupe u društvu, ako ona ne bi stajala lošije bez tih nejednakosti. Ove korisne nejednakosti proističu, bar delimično, iz neophodnosti da se obezbedi podstrek izvesnim ljudima da izvode razne aktivnosti ili igraju razne uloge koje ne bi svi podjednako dobro izvodili ili igrali (i kad bi hteli). (Rols ne misli da su nejednakosti potrebne kako bi se popunile pozicije na kojima bi svi mogli podjednako dobro da rade, ili da su pozicije na kojima se najviše dirinči i zahteva najmanje veština ono što upravlja najvišim prihodima.) Ali kome to treba platiti podstrek? Kojim izvođačima, kojih aktivnosti? Ako je i neophodno obezbediti podstrek jednima da izvode svoje proizvodne delatnosti, nema govora o zajedničkom društvenom proizvodu od koga se ne mogu izdvojiti individualni doprinosi. Ako je proizvod zajednički, ne bi se moglo znati da li su ekstra podstreci došli do odlučujućih osoba; a ne bi se znalo ni da li je dodatni proizvod, proizveden od sada motivisanih ljudi, veći nego što bi bio trošak podstreka. Dakle, ne bi se moglo znati da li je provizija od podstreka efikasna ili nije, bilo da ona uvodi u igru neto dobitak ili gubitak. Ali, Rolsova rasprava o opravdanim nepravdama pretpostavlja da se ove stvari mogu znati. I tako, pretpostavljeni zahtev o nepodeljenoj, nedeljivoj prirodi zajedničkog proizvoda izgleda da postepeno nestaje, ostavljajući nejasne, ako ne i misteriozne, razloge za shvatanje da društvena saradnja stvara specijalni problem distributivne pravde, problem koji ne bi ni postojao da je drugačije.

Uslovi saradnje i princip razlike

Drugi pristup problemu veze društvene saradnje i distributivnih udela vodi nas hvatanju u koštac sa Rolsovom raspravom. Rols zamišlja da se razumne, uzajamno nezainteresovane individue susreću u izvesnoj situaciji, apstrahovane od svojih ostalih karakteristika kojima nisu obeležene u toj situaciji. U toj hipotetičkoj situaciji izbora, koju Rols naziva »prvobitnim položajem« (original position) oni biraju prvi princip shvatanja pravde koji bi trebalo da reguliše svaku potonju kritiku i reformu njihovih institucija. Prilikom pravljenja ovog izbora niko ne zna svoje mesto u društvu, svoj klasni ili društveni status, svoje prirodno preimućstvo ili obdarenost, svoju snagu, inteligenciju, itd.

“Principi pravde se biraju iza vela neznanja. Ovo obezbeđuje da niko nije u boljem ili lošijem položaju prilikom izbora principa zbog posledica prirodnih mogućnosti ili slučajnosti društvenih okolnosti. Pošto su svi u sličnom položaju i niko nije u stanju da sačini principe koji bi pogodovali posebnim uslovima, principi pravde su rezultat nepristrasne saglasnosti ili pogodbe.”10

Sa čime bi se to osobe u prvobitnom položaju saglasile?

“Osobe u prvobitnom položaju odabrale bi sledeća dva principa: prvi zahteva jednakost u pripisivanju osnovnih prava i dužnosti, dok drugi drži da su društvene i ekonomske nejednakosti, na primer, nejednakost u pogledu bogatstva i vlasti, pravedne samo ako imaju za posledicu poravnavajuće dobiti za svakoga, a posebno za članove društva koji su u najnepovoljnijem položaju. Ovi principi isključuju opravdavanje ustanova na osnovu toga što se tegobe nekih poravnavaju većim dobrom u celini. Može biti korisno, ali nije pravedno da jedni imaju manje kako bi drugi mogli da napreduju. Nema, međutim, nepravde u većim dobitima koje zarađuje manjina pod uslovom da se time popravlja situacija osoba koje nisu te sreće. Intuitivna ideja je da, pošto blagostanje svakog zavisi od sheme kooperacije bez koje niko ne može imati zadovoljavajući život, raspodela dobiti treba da je takva da izmami voljnu saradnju svakoga ko učestvuje u njoj, uključujući i one koji su u lošijim prilikama. (Ovo se, pak, može očekivati samo ukoliko su postavljeni razumni uslovi.) Izgleda da su pomenuta dva principa nepristrasna osnova na kojoj oni koji su obdareniji ili srećniji po svom društvenom položaju, a ni za jedno ni za drugo ne možemo reći da je zasluženo, mogu da očekuju voljnu saradnju drugih, kada je neka ostvariva shema nužan uslov blagostanja svih.”11

Ovaj drugi princip, koji Rols određuje kao princip razlike, kaže da bi institucionalna struktura trebalo da bude stvorena tako da bi grupama koje su u najnepovoljnijem položaju bilo bar podjednako dobro kao što bi bilo i (ne nužno istim) grupama u najnepovoljnijem položaju u bilo kojoj alternativnoj institucionalnoj strukturi. Ako osobe u prvobitnom položaju slede minimaks stav prilikom izbora načela pravde, Rols tvrdi da će one odabrati načelo razlike. Naša briga ovde nije da li će osobe u položaju koji Rols opisuje stvarno minimaksirati i stvarno odabrati načelo koje Rols određuje. Međutim, trebalo bi ipak da postavimo pitanje zašto bi individue u prvobitnom položaju izabrale načelo koje se usredsređuje na grupe, a ne na individue. Neće li primena minimaks politike voditi svaku osobu u prvobitni položaj koji favorizuje maksimizujuće pozicije individue u najnepovoljnijem položaju? Sigurnosti radi, ovo načelo bi redukovalo pitanja vrednovanja društvenih institucija na pitanje kako prolaze najnesrećniji depresivci. Ipak, ovo izbegavanje koje se čini pomeranjem težišta na grupe (ili reprezentativne individue) deluje ad hoc, i neadekvatno je motivisano za one koji se nalaze u individualnom položaju.12 Nije jasno ni to koje se grupe na prikladan način razmatraju; zašto isključiti grupu depresivaca ili alkoholičara, ili reprezentativnih paraplegičara?

Ako načelo razlike nije zadovoljeno nekom institucionalnom strukturom J, onda je u strukturi J nekoj grupi G lošije nego što bi joj bilo u nekoj institucionalnoj strukturi I koja zadovoljava načelo. Ako je drugoj grupi F bolje u strukturi J , onda bi ona bila favorizovana u strukturi I načelom razlike. Da li je dovoljno reći da u strukturi J »neki … imaju manje kako bi drugi mogli da prosperišu«? (Ovde treba imati na umu da grupa G ima manje kako bi grupa F prosperisala. Da li bi moglo isto da se tvrdi i o strukturi I ? Da li grupa F ima manje u strukturi I kako bi grupa G prosperisala?) Pretpostavimo da u društvu preovladava sledeća situacija:

  • “1.Grupa G ima iznos A a grupa F ima iznos B, gde je iznos B veći od A. Isto tako bi moglo da bude ako bi grupa G imala više od A, a F manje od B. (Različiti raspored mogao bi da uključuje jedan mehanizam za prenos neke imovine sa grupe G na grupu F.)”

Da li je dovoljno da se kaže sledeće:

  • “2.Grupa G je lošije stojeća zato što je grupa F bolje stojeća; grupa G je lošije stojeća da bi grupa F mogla da bude bolje stojeća; to što je grupa F bolje stojeća čini da je grupa G lošije stojeća; grupa G je lošije stojeća zbog toga što je grupa F bolje stojeća; grupa G nije dovoljno dobro stojeća zato što grupa F nije dovoljno loše stojeća.

Ako je tako, da li onda istina stava 2. zavisi od toga što je grupa G u lošijem položaju od grupе F? Postoji još neka druga moguća institucionalna struktura K koja vrši prenos imovine sa najlošije stojeće grupe G na grupu F, što samo još pogoršava položaj grupe G. Da li mogućnost strukture K čini istinitim iskaz da, u strukturi J, grupa F (čak) nije bolje stojeća zato što je grupa G nedovoljno dobro stojeća?

Mi obično ne smatramo da je istina konjunkcije (kao u 1.) samodovoljna za istinu nekog indikativnog uzročnog iskaza (kao u 2.). Moj bi život u mnogome bio poboljšan ako bi ti izabrao da budeš moj verni rob, pod pretpostavkom da bih ja prevazišao početne nelagodnosti. Da li je uzrok mog sadašnjeg stanja to što ti nisi pristao da budeš moj rob? Zbog toga što bi tvoje potčinjavanje siromašnijoj osobi unapredilo njega a unazadilo tebe, treba li da kažemo da je siromašnijoj osobi gore zato što je tebi onoliko dobro koliko ti je dobro: ima li on manje da bi ti mogao da prosperišeš? Iz

  • 3. Ako bi P izvodio akt A onda Q ne bi bilo u situaciji S.

Izvodimo sledeći zaključak:

  • 4. P–ovo neizvođenje akta A odgovorno je za to što je Q u situaciji S; To što P ne čini A uzrokuje Q da bude u situaciji S.

Samo ako takođeverujemo da

  • 5. P treba da izvodi akt A, ili P ima dužnost da izvodi akt A, ili P ima obavezu da izvodi akt A, itd.13

Tako zaključivanje 4. na osnovu 3., u ovom slučaju pretpostavlja 5. Ne može se iz 3. zaključiti 4. kao korak u dolaženju do 5. Tvrđenje da u posebnoj situaciji neki imaju manje kako bi drugi mogli da prosperišu, često je zasnovana na samom vrednovanju situacije ili na institucionalnom okviru koji je uveden radi njene podrške. Pošto ovo vrednovanje ne sledi iz same konjunkcije (npr. 1. ili 3.) za nju se mora pronaći jedan nezavistan argument.14

Kao što smo videli, Rols smatra da

“budući blagostanje svakog zavisi od sheme kooperacije bez koje niko ne može imati zadovoljavajući život, raspodela dobara treba da je takva da izmami voljnu saradnju svakog ko učestvuje u njoj, uključujući i one koji su u lošijim prilikama. Ovo se, pak, može očekivati samo ukoliko su postavljeni razumni uslovi. Izgleda da su pomenuta dva principa nepristrasna osnova na kojoj oni koji su obdareniji ili srećniji po svom društvenom položaju…mogu da očekuju voljnu saradnju drugih, kada je neka ostvariva shema nužan uslov blagostanja svih.”15

Nema sumnje da načelo razlike pretpostavlja uslove na osnovu kojih će oni manje obdareni biti voljni da sarađuju. (Koje bi oni bolje uslove mogli sebi da postave?) Ali, da li je ovo nepristrasna osnova na temelju koje oni koji su manje obdareni mogu da očekuju dobrovoljnu saradnju drugih? S obzirom na postojanje profita od društvene saradnje, situacija je simetrična. Obdareniji dobijaju sarađujući sa manje obdarenima, i oni manje obdareni dobijaju sarađujući sa obdarenijima. Ipak načelo razlike nije nepristrasno prema obdarenijima i manje obdarenima. Otkud ta asimetrija?

Možda se simetrija narušava postavljanjem pitanja koliko svako dobija od društvene saradnje. Ovo pitanje bi moglo da se shvati na dva načina. Koliko imaju svi koristi od društvene saradnje, u poređenju sa njihovom individualnom imovinom u ne-kooperativnoj shemi? To jest, koliko je TiSi, za svaku individuu i? Ili, alternativno, koliko svaka individua dobija od opšte društvene saradnje, ne u poređenju sa ne-saradnjom, nego sa ograničenom saradnjom? Ovo poslednje pitanje je prikladnije s obzirom na opštu društvenu saradnju. Jer u slučaju neuspeha opšteg sporazuma po principima kontrole toga kako će da se razume korist od opšte društvene saradnje, neće ostati svi u nekooperativnoj situaciji ako postoji neki drugi koristan kooperativni aranžman, koji uvodi u igru neke, ali ne sve ljude, odnosno, čiji će učesnici moći da postignu sporazum. Oni će onda sarađivati u tom užem kooperativnom aranžmanu. Da bismo se usredsredili na koristi obdarenijih i manje obdarenih koji uzajamno sarađuju, moramo da pokušamo da zamislimo manje ekstenzivne sheme podeljene društvene saradnje u kojima međusobno sarađuju obdareniji sa obdarenijima, i manje obdareni sa manje obdarenima, bez uzajamnog ukrštanja. Članovi obe grupe dobijaju od interne saradnje u okviru svoje grupe i imaju većeg udela nego što bi imali kada društvene saradnje ne bi bilo. Individua izvlači korist iz šireg sistema ekstenzivne saradnje između onih obdarenijih i onih manje obdarenih u onom stepenu u kom ona dodatno dobija od ove šire saradnje; naime, iznos po kom je njen udeo u shemi opšte saradnje veći nego što bi bio unutar sheme saradnje jedne odeljene grupe bez ukrštanja sa drugom. Оpšta saradnja će doneti više koristi onim obdarenijim ili onim manje obdarenim ako su (da izaberemo jedan prost kriterijum) srednje vrednosti dodatnog dobitka od društvene saradnje (kada se uporede sa ograničenom internom saradnjom odeljene grupe) veće u jednoj grupi nego što su u drugoj.

Moglo bi se razmisliti o tome da li postoji nejednakost grupnih prosečnih vrednosti dodatnog dobitka, i ako postoji prema čijoj šteti odnosno koristi je ona usmerena. Ako grupa obdarenijih uključuje one koji uspevaju da postignu nešto što donosi veliku ekonomsku prednost drugima, kao što su novi pronalasci, nove ideje za proizvodnju ili načini da se nešto uradi, veštine u rešavanju ekonomskih zadataka, itd.,16 teško je izbeći zaključak da oni manje obdareni dobijaju više nego obdareniji u istoj shemi saradnje. Šta sledi iz ovog zaključka? Ja ne mislim da impliciram da bi obdareniji trebalo da dobijaju još više nego što dobijaju u sistemu ovlašćenja opšte društvene saradnje.17  Ono što sledi iz tog zaključka jeste jedna duboka sumnja u nametanje ograničenja, u ime nepristrasnosti, spram dobrovoljne društvene saradnje (i skupa imovine koji iz nje proizlazi) tako da oni koji već imaju najveću korist od opšte saradnje, imaju još više koristi!

Rols nas primorava da zamislimo kako bi manje obdarene osobe mogle reći nešto slično ovome: »Vidi, obdareniji: ti dobijaš saradnjom sa nama. Ako hoćeš našu saradnju moraćeš da prihvatiš razumne uslove. Mi predlažemo ove uslove: Mi ćemo sarađivati sa tobom samo ako dobijemo što je moguće više. To jest, uslovi naše saradnje trebalo bi da nam daju takav maksimalni udeo da, ako bi neko pokušao da nam da više, mi bismo završili sa manje«. Koliko su velikodušni ovi ponuđeni uslovi može se videti ako zamislimo da obdareniji naprave gotovo simetričnu suprotnu ponudu: »Vidi, manje obdareni: ti dobijaš saradnjom sa nama. Ako hoćeš našu saradnju moraćeš da prihvatiš razumne uslove. Mi predlažemo ove uslove: Mi ćemo sarađivati sa tobom sve dok mi dobijamo što je moguće više. To jest, uslovi naše saradnje trebalo bi da nam daju takav maksimalni udeo da, ako bi neko pokušao da nam da više, mi bismo završili sa manje«. Ako nam se čini da su ovi uslovi neumereni, kao što i jesu, zašto nam se uslovi koje predlažu oni manje obdareni ne čine takvim? Zašto bi trebalo da obdareniji tretiraju ovu ponudu, pretpostavljajući da bi neko imao hrabrosti da je eksplicitno iznese, kao nešto što ne dolazi u obzir?

Rols posvećuje puno pažnje objašnjenju zašto oni koji su u manje povoljnom položaju ne bi trebalo da se žale što dobijaju manje. Njegovo objašnjenje, jednostavno rečeno, jeste da zato što ga nepravda (nejednakost) dovodi u prednost, onaj ko je u manje povoljnom položaju ne bi trebalo da se žali; on dobija više u takvom nepravednom sistemu nego što bi dobijao u nekom pravednom. (Iako bi on mogao da dobija još više u nekom drugom nepravednom sistemu koji bi postavio još nekog ispod njega.) Ali, Rols pitanje da li će oni koji jesu u povoljnijem položaju smatrati da su uslovi zadovoljavajući raspravlja samo u sledećem pasusu, gde su A i B bilo koja dva čoveka koji predstavljaju dve grupe u društvu, od kojih je A iz one koja je u povoljnijem položaju.

“Poteškoća je prikazati da A nema osnova za žalbu. Možda se od njega zahteva da ima manje nego što bi mogao da ima, pošto ako bi imao više, B bi bio na gubitku. Šta sada da kažemo čoveku koji je u povoljnijem položaju? Za početak, jasno je da dobrobit svakoga zavisi od sheme društvene sradnje bez koje niko ne bi mogao da ima zadovoljavajući život. Zatim, mi možemo da tražimo voljnu saradnju svakoga samo ako su uslovi sheme razumni. Princip razlike se, onda, čini nepristrasnom osnovom na kojoj bi oni obdareniji, ili srećniji u svojim društvenim okolnostima, mogli da očekuju od drugih da sarađuju sa njima kada je nakakav radni aranžman neophodan uslov za dobro svih.”18

Ono što Rols zamišlja da je rečeno čoveku u povoljnijem položaju uopšte ne pokazuje da ovi ljudi nemaju osnova za ulaganje žalbe, niti uopšte smanjuje težinu njihove žalbe, kakva god ona bila. To da dobrobit svih zavisi od društvene saradnje bez koje niko ne bi imao zadovoljavajući život moglo bi se reći i onom u manje povoljnom položaju tako što bi se predložio bilo koje drugo načelo, uključujući i ono koje maksimizuje položaj najbolje stojećih. Slično je i sa činjenicom da možemo tražiti voljnu saradnju bilo koga samo ako su uslovi sheme razumni. Pitanje je: Koji uslovi bi bili razumni? Ono što Rols zamišlja da je rečeno, tako, samo izdaleka postavlja njegov problem; princip razlike koji on predlaže ne razlikuje se od gotovo simetričnog kontrapredloga koji smo mi zamislili da postavlja obdareniji, ili od bilo kog drugog predloga. Prema tome, kada Rols u nastavku kaže: »Načelo razlike se, onda, čini nepristrasnom osnovom na kojoj bi oni obdareniji, ili srećniji u svojim društvenim okolnostima, mogli da očekuju od drugih da sarađuju sa njima kada je nekakav radni aranžman neophodan uslov za dobro svih«, prisustvo onoga »onda« u njegovoj rečenici je zbunjujuće. Pošto su rečenice koje joj prethode neutralne po pitanju njegovog i bilo kog drugog predloga, zaključak da je princip razlike nepristrasna osnova za saradnju ne može da sledi iz onoga što prethodi u ovom pasusu. Rols samo ponavlja ono što izgleda razumno; ali, to teško da je dobar odgovor za bilo koga kome upravo to ne izgleda razumno.19

Rols nije pokazao da čovek A koji je u povoljnijem položaju nema osnova da se žali na to da se od njega zahteva da ima manje kako bi drugi čovek B mogao da ima više nego što bi inače imao. A on to i ne može da pokaže, pošto ustvari A ima osnova da se žali. Zar ne?

________________________________________________________________________________________________________
Robert Nozik – Naslov je redakcijski. Inače, ovaj tekst predstavlja sedmo poglavlje (pod naslovom “Distributivna pravda“) drugog dela knjige: Robert Nozick, Anarchy, State, and Utopia, Basil Blackwell, Oxford, 1974. (str.183-232.) Prevod: Marija M. Jovanović
________________________________________________________________________________________________________

 

 

  1. John Rawls, Theory of Justice, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1971. (Džon Rols, Teorija pravde, JP Službeni list SRJ, CiD, Podgorica, Beograd, 1998. – prevod dr Milorad Ivović) []
  2. U prvom odeljku istog poglavlja, koje je preveo Dušan Janić; izdato u zborniku Savremena politička filozofija, ur.: Janoš Kiš, Knjižarnica Zoran Stojanovića, Sremski Karlovci, 1998. (Prim.prev.) []
  3. Džon Rols, Teorija pravde, str.22. []
  4. Videti: Milton Friedman, Capitalism and Freedom (Chicago: University of Chicago Press, 1962) p.165. (Milton Fridman, Kapitalizam i sloboda, Global Book, N.Sad, 1998.) []
  5. O pitanju zašto ekonomija sadrži firme (od više od jedne osobe), i zašto svaka individua ne sklapa i ne raskida ugovore sa drugima, videti: Ronald H. Coase, “The nature of the Firm”, u Readings in the Price Theory, ed. George Stinger and Kennet Boulding (Homewood, Ill.: Irwin, 1952); i: Armen A. Alchain and Harold Demsetz, “Production, Information Costs and Economic Organization”, American Economic Rewiew,1972, 777-795. []
  6. Mi, međutim, ni ovde ni bilo gde drugo, ne pretpostavljamo zadovoljenje onih uslova određenih u ekonomskim veštačkim modelima takozvane “savršene konkurencije”. Jedan odgovarajući način analize predstavlje je u: Israel M. Kirzner, Market Theory and The Prize System (Princeton, N.J.: Van Nostrand, 1963); videti i njegovo delo: Competition and Enterpreneurship (Chicago: Univerity of Chicago Press, 1973). []
  7. *Dobijanje toga, treba napomenuti, nije isto što dobijanje ekvivalenta onome što osoba prouzrokuje, ili ono što ona proizvodi. Marginalni proizvod jedinice F1 u odnosu na činilac F2,. . . , Fn je ideja konjunkcije; to je razlika između ukupnog proizvoda F1, . . . , Fn upotrebljenog najefikasnije (efikasno onoliko koliko se zna kako sa razboritošću o mnogim troškovima pronaći najefikasniju moguću upotrebu činilaca) i ukupnog proizvoda najefikasnije upotrebljenog F2,. . . , Fn uporedo sa jedinicom manjom od F1. Ali ove različite najefikasnije upotrebe F2,. . . , Fn uporedo sa jedinicom manjom od F1 (jedna sa dodatnom jedinicom F1, druga bez nje) koristiće se različito. A marginalni proizvod F1 (u odnosu na druge činioce), ono što bi svako razuman platio za dodatnu jedinicu F1 , neće biti ono što prouzrokuje (što ono prouzrokuje) u kombinaciji sa F2,. . . , Fn i ostalim jedinicama F1, već pre razlika koju on pravi. Razlika bi postojala ako bi ova jedinica F1 bila odsutna a ostali činioci bili tako organizovani da izađu na kraj sa njenim odsustvom. Tako se o teoriji marginalne produktivnosti ne misli najbolje kada se ona misli kao teorija stvarnih proizvedenih proizvoda, onih stvari čiji uzročni pedigre uključuje jedinicu činioca, već o njoj treba misliti kao o teoriji razlike (definisane konjukcijom) koju čini prisustvo nekog činioca. Ako bi takvo shvatanje bilo povezano sa pravdom, činilo bi se da najbolje pristaje neko shvatanje pravde kao ovlašćenja. []
  8. *Čitaoci koji veruju da su Marksove analize razmene odnosa između vlasnika kapitala i radnika prodale po sniženim cenama shvatanje da je skup imovine koji rezultira iz dobrovoljne razmene legitiman, ili oni koji veruju da je u pitanju iskrivljenost termina »dobrovoljna« razmena, pronaći će neka relevantna razmatranja navedena u osmom poglavlju. []
  9. Videti: Marc Blaug, Economic Theory in Retrospect (Homewood, Ill.: Irwin, 1968), pogl.II, i tamo navedene reference. Za nedavni pregled problema marginalne produktivnosti kapitala, videti: G.C.Harcourt, “Some Cambridge Controversies in the Theory of Capital”, Journal of Economic Literature, 7, no.2 (jun 1969), 369-405. []
  10. Džon Rols, Teorija pravde, str. 29 []
  11. Džon Rols, Teorija pravde, str.31. []
  12. Džon Rols, Teorija pravde, odeljak 16, posebno str. 101. []
  13. Ovde pojednostavljujemo sadržaj u 5., ali ne na štetu naše rasprave. Takođe, naravno da verovanja drugačija od ovih u 5., kada se sjedine sa 3. opravdavaju mešanje u 4.; na primer verovanje u materijalnu uslovljenost »Ako 3., onda 4.«. To je nešto kao 5. i relevantno je ovde za našu raspravu. []
  14. *Iako Rols ne razlikuje jasno 2. od 1. ili 4. od 3., ja ne tvrdim da on čini nelegitiman korak klizeći od poslednje konjunkcije na predhodni zaključak. Ipak, greška je vredna pažnje zato što se u nju lako može upasti, ali i zato što može da izgleda kao da ona podržava upravo one pozicije koje mi osporavamo. []
  15. Džon Rols, Teorija pravde, str. 31. []
  16. *Oni ne moraju da budu obdareniji od rođenja. U kontekstu u kom Rols koristi izraz »obdareniji«, on znači sledeće: postizanje veće ekonomske vrednosti, sposobnosti da se nešto uradi, imovina visokog marginalnog proizvoda, i tako dalje. (Uloga koju ovde igraju nepredvidljivi činioci komplikuje zamišljanje jedne prethodne podele na dve grupe.) Tekst sledi Rolsa u kategorizaciji osoba kao »više « i »manje« obdarenih samo radi kritike razmatranja na koja se onpoziva u svojoj teoriji. Teorija pravde kao ovlašćenja ne počiva na pretpostavkama da je klasifikacija bitna, ili čak moguća, niti ona počiva na bilo kakvim elitističkim pretpostavkama.

    Pošto zastupnik teorije pravde kao ovlašćenja ne prihvata šablonski princip »svakome u skladu sa njegovim prirodnim obdarenostima«, on ćе lako moći da odobri da ono što će nečije upražnjavanje obdarenosti izneti na tržište zavisi od obdarenosti drugih, toga kako oni biraju da je upražnjavaju, zavisiće i od tržišnih potreba kupaca, od naizmeničnog snabdevanja onim što se nudi i onoga što neko drugi može nuditi kao zamenu, od drugih okolnosti koje sumiraju bezbrojne izbore i postupke drugih. Slično tome, ranije smo videli da, slična razmatranja koja navodi Rols o društvenim faktorima od kojih zavisi marginalni proizvod rada neće zbuniti zastupnika teorije pravde kao ovlašćenja, iako oni prodaju po sniženim cenama princip koji ističu zagovornici šablonskog principa distribucije u skladu sa marginalnim proizvodom. []

  17. *Pod pretpostavkom da bi oni mogli da identifikuju sebe i jedni druge, oni bi mogli da pokušaju da iznude veći udeo vezujući se zajedno u grupu i cenjkajući se zajednički sa ostalima. Dat je veliki broj osoba koje su umešane i puno podstreka za neke obdarenije individue da sruše rangove i postignu zasebne sporazume sa manje obdarenima, ako je takva koalicija obdarenijih nesposobna da nametne sankcije onima koji je kvare, ona će se raspasti. Obdareniji koji ostaju u koaliciji mogu upotrebiti bojkot kao sankciju i odbiti saradnju sa onima koji je kvare. Da bi razbili koaliciju, oni manje obdareni bi morali (da mogu) da ponude onim obdarenijim dovoljni podstrek za kvar koja će nadoknaditi njihov gubitak zbog prestanka saradnje sa ostalima obdarenijima. Možda bi se nekome isplatilo da kvari koaliciju samo kao deo veće grupe onih koji kvare, itd. To je komplikovan problem, dalje zakomplikovan očiglednom činjenicom (uprkos našoj upotrebi Rolsove klasifikatorske terminologije) da ne postoji oštra linija rascepa između obdarenosti ljudi koja bi mogla da odredi to kako bi se formirale grupe. []
  18. Rols, Teorija pravde, odeljak 17. (Prevod sa originala bio je nužan jer se u postojećem prevodu (vidi str.105-106) izgubilo ono na šta Nozik ovde stavlja akcenat – prim. prev.) []
  19. *Sa Rolsovom raspravom ovde postupam kao sa onom koja se bavi obdarenijim i manje obdarenim individuama koje su svesne svog položaja. Alternativno, moglo bi se zamisliti da ova razmatranja treba odmeriti iz prvobitnog položaja.( »Ako ispadne da sam ja obdareniji, onda…; ako ispadne da sam ja manje obdaren, onda…«) Ali to neće moći. Zašto bi se Rols mučio da kaže: »Ta dva principa…izgleda da su nepristrasna osnova na kojoj oni koji su obdareniji ili srećniji po svom društvenom položaju mogu da očekuju voljnu saradnju drugih « (Teorija pravde,str.31). Ko je onda onaj koji očekuje? Kako ovo da se prevede u konjunkciju koju zamišlja neko u prvobitnom položaju? Slično tome, postavlja se pitanje o Rolsovoj tvrdnji:»Poteškoća je prikazati da A nema osnova za žalbu. Možda se od njega zahteva da ima manje nego što bi mogao da ima, pošto ako bi imao više, B bi bio na gubitku. Šta sada da kažemo čoveku koji je u povoljnijem položaju?… Princip razlike se, onda, čini nepristrasnom osnovom na kojoj bi oni obdareniji, ili srećniji u svojim društvenim okolnostima, mogli da očekuju od drugih da sarađuju sa njima…« (Teorija pravde, pp. 308, podvukao R.N.) Da li ovo treba da razumemo ovako: neko u prvobitnom položaju se pita šta da kaže sebi kada misli o mogućnosti da će ispasti da je on jedam od onih koji su obdareniji? I da li on tada sebi kaže da je ondaprincip razlike ono što se čini nepristrasnom osnovom za saradnju uprkos činjenici da on samo misli o mogućnosti da je on onaj obdareniji? Ili on kaže da će se čak i kasnije, ako i kada on bude znao da je obdareniji, princip razlike činiti nepristrasnim? I kada da zamislimo da se on može žaliti? Ne dok je u prvobitnom položaju, jer on tada pristaje na princip razlike. On se ni ne brine u toku procesa odlučivanja u prvobitnom položaju da će se kasnije žaliti. Jer on zna da neće imati razloga da se žali kasnije zbog efekta bilo kog principa koji bi on racionalno odabrao u prvobitnom položaju. Da li da zamislimo kako se on žali na samoga sebe? I zar nije odgovor na bilo kakvu žalbu: »Ti si se složio sa tim (ili, složio bi se sa tim) u prvobitnom položaju«? Sa kakvom se »poteškoćom« ovde bori Rols? Pokušavajući da je ugura u prvobitni položaj on čini celu stvar krajnje misterioznom. A šta tek mišljenje o tome šta je »nepristrasni sporazum« ili »nepristrasna osnova« radi ovde, usred racionalne sebične kalkulacije osoba u prvobitnom položaju, koje tada ne poseduju znanje, ili bilo kakvu korist od određenih moralnih ideja?

    Ja vidim jednu nedoslednost u tome što je Rols pitanja i govor o uslovima saradnje između više i manje obdarenih uključio u strukturu i perspektivu prvobitnog položaja. Shodno tome, moja rasprava razmatra ovde Rolsa kao nekoga ko se obraća individuama izvan prvobitnog položaja, bilo onima obdarenijima ili svome čitaocu, kako bi njih ubedio da je princip razlike koji Rols izvodi iz prvobitnog položaja nepristrasan. Uputno je uporediti kako Rols zamišlja opravdanje društvenog poretka osobi koja je u najnepovoljnijem položaju u jednom nepravednom društvu. Rols hoće da kaže ovoj osobi da nejednakosti rade u njenu korist. To je rečeno nekom ko je svestan toga ko je: »Društveni poredak može da bude opravdan za svakog, pogotovo za onog ko je u manje povoljnom položaju«. Rols ne želi da kaže: »Vi biste se kockali, i izgubili biste«, ili bilo šta tome slično, čak ni: »Izabrali ste to kada ste bili u prvobitnom položaju«; niti želi da se obrati nekome ko je u prvobitnom položaju. On takođe želi jedno razmatranje nevezano za prvobitni položaj, koje će biti ubedljivo za nekoga kome je poznat njegov inferiorni položaj u nepravednom društvu. Reći, »Ti imaš manje kako bi ja mogao da prosperišem«, ne bi ubedilo nekoga kome je poznat njegov inferiorni položaj, i Rols s pravom to odbacuje, iako njegova konjunktivna analogija za nekoga ko je u prvobitnom položaju, ako bismo u njoj videli nekakav smisao, ne bi bila bez ubeđivačke snage. []