Dalje od anarhije? Da li je Robert Nozik opravdavao državu?

Knjigu Anarhija, država i utopija možemo da vrednujemo na više nivoa. Njen naglasak na individualnim slobodama predstavlja osvežavajuću promenu ritma. Ona preispituje pretpostavke koje su dugo bile neprikosnovene. Ona iznosi teoriju vlasničkih prava koja izuzetna u ovo vreme i doba. I najvažnije, shvaćena je ozbiljno od strane štampe i nadam se, takođe, od strane filozofskog establišmenta.

Ali, profesor Nozik je pokušao više od toga. On je pokušao da opovrgne anarhističku poziciju. To je nesvakidašnji pokušaj. Malo ko je tako ozbiljno shvatio anarhističku poziciju da bi je opovrgavao. Malo ko je dovoljno dobro razumeo da bi to pravilno uradio. Doktor Nozik pokazuje podrobno poznavanje anarhističkih stavova, ali ih ipak odbacuje. Njegovo opovrgavanje je zamršen i slojevit roman. Ali, da li uspeva u tome? U ovom radu, probaću da podvučem nekoliko razloga zbog kojih ja mislim da ne uspeva.

Nozik počinje tako što tvrdi da “Individue imaju prava…”(ix) Cilj prvog dela njegove knjige (jedinog dela koji ćemo ovde razmatrati) je da vidi da li je moguće da država ili “entitet nalik državi” (118) nastane bez ikakvog narušavanja prava individue. On zaključuje da je takva stvar moguća i verovatna takođe. Ja ću ograničiti moje ispitivanje na mogućnost postojanja takve države koja ne narušava prava individue ad initio.

“U prirodnom stanju, individua može nametnuti svoja prava, braniti se, tražiti naknadu štete i kažnjavati.”(12) Ali ta individua, isto tako, može to pravo dodeliti prijateljima, rođacima ili plaćenicima. Kompaniju koja je specijalizovana za odbranu svojih klijenata, Nozik naziva asocijacija za zaštitu.(12) Asocijacija za zaštitu nema prava da dela drugačije od onoga što joj dozvoljava zbir prava koja joj dodeljuju njeni potpisnici.(89) Dovde, nema problema za jednog anarhistu. U najmanju ruku, on misli da nema problem. On tek treba da čuje šta profesor Nozik veruje da je sadržano u ovim pravima individue.

Nozik pravi analogiju između prava i neke vrste ograničenja koje “ograničava oblast u moralnom prostoru oko individue”.(57) Šta se dešava kada jedna osoba uradi nešto što predstavlja rizik prelaska tuđe granice? Nozik odgovara da možete zabraniti rizične aktivnosti ukoliko se “onima koji su oštećeni zabranom postupaka kojima bi mogli da naude drugima, nadoknadi šteta za ova ograničenja koja su silom nametnuta da bi se obezbedila sigurnost drugih.”(83) Ovo se zove princip “nadoknade štete”. On “obavezuje da se ljudima nadoknadi šteta zbog toga što im se zabranjuju određeni rizični postupci.”(83)

Iz ovog principa sledi da se nekoj individui može zabraniti da koristi procedure nametanja svojih prava koje su rizične ili nepouzdane, ukoliko se princip primenjuje na ovaj tip postupaka. Nozik daje dva paralelna opravdanja za primenu ovog principa na rešavanje rasprave.

Pošto tvrdi da asocijacija za zaštitu nema drugih prava da dela, do onog skupa prava koja su joj dodeljena od strane njenih klijenata(89), Nozik prvo traži neko pravo koje imaju sve individue kao osnov za njegovo opravdanje. Sa puno nade on se okreće zamisli o “proceduralnim pravima”. “Svaka osoba ima pravo da joj se odredi krivica najmanje opasnom od poznatih procedura za utvrđivanje krivice, to jest onom koja ima najmanju verovatnoću da nevinu osobu proglasi krivom.”(96) Pravo asocijacije da zabrani rizične procedure, stoga, direktno proizilazi iz proceduralnih prava individue.

Kao drugo, Nozik insistira na tome da je ukidanje “nepouzdanih” procedura valjano, čak i da nema proceduralnih prava. On tvrdi da epupućuju na korišćenje sile pri odmazdi. Drugačije rečeno, morate znati da je agresor narušio nečija prava pre nego što možete da izvršite odmazdu. Upotreba sile nad agresorom bez saznanja da je kriv, sama po sebi predstavlja agresiju. “Ako neko zna da će, ako uradi A, narušiti Q-ova prava ukoliko uslovi C nisu obezbeđeni, on možda neće uraditi A, ako nije utvrđeno da je C obezbeđeno, tako što će biti u najboljoj mogućoj poziciji da utvrdi ovo.”(106)

Na osnovu ove analize, neka asocijacija za zaštitu može drugima da zabrani da koriste procedure koje se ne slažu sa standardima sigurnosti pošto neslaganje sa ovim standardima znači da iznuđivač nema potrebno znanje o krivici.

Kada jednom progutate princip nadoknade štete i njegovu primenu na razrešenje sukoba, uvođenje entiteta nalik na minimalnu državu predstavlja nizbrdicu. Nozik zamišlja da će jedna asocijacija dominirati tržištem. Po njegovim principima, ova asocijacija bi imala pravo da zabrani sve konkurente koji po njenom mišljenju preduzimaju rizične procedure (naravno, uz uslov da plati “naknadu za štetu”). Mašala! Imamo entitet nalik na državu koji se uspostavlja bez da narušava ičijih prava, jel’ da?

Sve zavisi od toga da li je Nozik uspešno izveo objašnjenje “nevidljive ruke” za nastanak države, pri čemu se, u tom procesu, ne narušava ni jedno pravo. Kao posledica toga, Nozikova koncepcija o pravima i njihovim osnovama, postaje ovde od ključne važnosti. A ipak, ranije u knjizi, on se izvinjava što ne daje teoriju moralne osnove prava.(xiv) Ipak je moguće ovde prepoznati ideju o pravima koja se koristi.

Pravo je sloboda da se nešto uradi, to jest, da se koristi svojina, koja uključuje telo, na način koji nije podvrgnut spoljnim ograničenjima (silom ili pretnjom sile). Pravo samoodbrane sadržano je u konceptu samog prava. To je, naprosto, sredstvo iskorišćavanja tog prava kada neko pokušava da vas spreči da nešto uradite. Činjenica da vi imate pravo delanja znači da možete delati na taj način, čak iako drugi pokuša da to spreči. Samoodbrana se onda podrazumeva pod idejom o pravima.

Odakle prava izviru? Na čemu su ona zasnovana? Nozik nam to ne kaže, a ja se neću pretvarati da nudim konačan odgovor na ovo pitanje. Ali izgleda da su prava, pošto koncept o pravu nosi u sebi slobodu da se koristi svojina, stvorena zajedno sa vlasništvom nad svojinom. Ja ću pretpostaviti da je to ono što vlasništvo znači. Prava (da se svojina koristi na određeni način), onda, mogu biti ograničena na kuću, razmenjena ili upotrebljena tako da oličavaju Lokovu trihotomiju? .

Da li je Nozikova minimalna država narušila prava individue? Sećate se da je razlog zbog kog dominantna asocijacija za zaštitu ima prava da zabrani rizične, nepouzdane metode prinude, taj da njeni članovi, u stvari svi ljudi, imaju proceduralna prava. “Svaka osoba ima pravo da joj se krivica odredi najmanje opasnom od svih poznatih procedura za utvrđivanje krivice, to jest onom koja ima najmanju verovatnoću da će nevinog proglasiti krivim.”(96)

“Taj princip kaže da osoba može u samoodbrani pružiti otpor, ako drugi pokušaju da nad njom primene nepouzdanu ili nepravednu pravnu proceduru.”(102)

Ali, odakle dolazi takvo pravo? Da li je vezano za kuću, razmenjeno ili dobijeno na poklon? I da li ovo pravo na samoodbranu ima bilo kakve sličnosti sa pravom na samoodbranu o kojem sam ranije govorio? Nozik ne dotiče ni jedno od ovih pitanja. On naprosto pretpostavlja postojanje proceduralnih prava, a zatim nastavlja da spekuliše o tome kakvu formu bi ona trebalo da imaju. To ne znači da Nozik nije u pravu. To samo znači da mi nemamo razloga da verujemo da je on u pravu.

Istovremeno, Nozik kritikuje tradiciju prirodnih prava koja, kako on kaže, ne nudi nikakav vodič o tome šta su tačno nečija proceduralna prava u prirodnoj državi, o tome kako principi koji specifikuju kako neko treba da se ponaša imaju ugrađeno znanje u svoje različite klauzule, i tako dalje. “Ipak”, nastavlja on, “osobe u okviru ove tradicije ne smatraju da neko ne može da se brani od toga da se nad njim koriste nepouzdane ili nepravedne procedure.”(101)

Ja tvrdim da je ovo tačno ono što tradicija prirodnih prava podrazumeva ili što bi, u najmanju ruku, trebalo da podrazumeva: da ne postoje prirodna proceduralna prava. Dozvolite da ukratko objasnim tu tvrdnju.

U prirodnom stanju, čovek ima pravo da se brani od korišćenja sile koja bi naštetila njegovoj ličnosti ili vlasništvu. Ali ako počinite nasilni akt, korišćenje sile od strane žrtve da bi povratila ono što joj je uzeto nije štetno. Ako ste ukrali TV, pravi vlasnik može doći i uzeti ga natrag. Možete se sa punim pravom opirati samo ako ste nevini ili ako imate neku pravnu odbranu. Šta onda treba da mislimo o proceduralnim pravima?

To, da samo nevina strana može sa punim pravom koristiti samoodbranu, često je nejasno neutralnim posmatračima i strancima, koji treba da prosude ko je u stvari nevin? Kao rezultat toga, postoji praktični problem utvrđivanja činjenica o nekom slučaju, a zatim poštovanja prava zavađenih. Ali, ovde moram da naglasim da je ovo praktično pitanje epistemologije, a ne pitanje morala. Prava ovih strana određena su objektivnom činjeničnom situacijom. Problem je opaziti šta su objektivne činjenice, ili drugim rečima, da objektivno razumemo činjenice koje se prilagođavaju samim objektivnim činjenicama.

Ključna stvar je da, pošto su prava ontološki zasnovana, to jest zasnovana u objektivnoj situaciji, bilo koja subjektivna greška koju napravimo i nametnemo predstavlja narušavanje prava individue, bez obzira da li je korišćena pouzdana procedura ili ne. Na stvarno pravo tih strana, onda, ne utiče to koji je tip procedure u pitanju, bilo da je pouzdana ili nepouzdana. Na njih samo utiče konačan ishod te procedure u toj prinudi nekorektnog suđenja koje narušava stvarna prava tih strana, ma koliko da je procedura bila pouzdana.

Stvar je u tome da vi imate pravo na samoodbranu ako ste nevini, ali ne i ako ste krivi. Samo ako neka procedura proglasi nevinog čoveka krivim i ako neko prosudi da su tom odlukom narušena njegova prava. Imate pravo da se branite od svih procedura ako ste nevini, a ni od jedne ako ste krivi. Pouzdanost procedura je nebitna. Ukoliko se nevina osoba ne saglasi s tim da bude vezana za ishod sudskih procedura, ona zadržava svoje pravo na samoodbranu, čak i posle neke “pouzdane” procedure koja se ogrešila o njega.

Svrha bilo koje procedure je, onda, da uvede poštovanje odluka arbitara. Stranke kao i zajednica moraju biti ubeđene u to da postoji velika šansa za pravednu odluku, pre nego što bi bili voljni da se vežu za bilo kakav mogući ishod. U nekoj kulturi koja smatra da su prava zasnovana na konkretnim činjenicama, strane u sporu bi tražile pogodne procedure za otkrivanje tih činjenica. Što bolje funkcionišu, to bi prihvatljivije bile. Stoga bi se o procedurama sudilo i trebalo da se sudi na osnovu principa korisnosti.

Zbog toga procedure za otkrivanje činjeničnog stanja ne treba pomešati sa samim pravima. Vi imate samo pravo na proceduru, kao na bilo koju drugu uslugu, ako je neko, na primer vaša asocijacija za zaštitu, ugovorom obavezan da vam je pruži.

Šta onda sa Nozikovom drugom linijom napada – epistemološkim opravdanjem? “Po ovom mišljenju, pravima drugih nije određeno šta jedna osoba može da uradi. Nepouzdani delilac ne narušava nijedno pravo osobe koja je kriva; ali, on ipak ne mora da ga kazni.”(107) Nije dovoljno što je stranka koja je kriva, kriva. Čovek dođe u iskušenje da ovo označi kao pristup tipa “ono što ne znaš, može da ti škodi”.

Ovaj pristup ujedno izbegava obrazloženje proceduralnih prava i, uz to, predstavlja svestan pokušaj da se odgovori na zamerku da se neka osoba koja je kriva ne može braniti od nepuzdanih procedura i ne može kazniti nekog drugog zbog toga što je nad njom koristio tu proceduru.(103) Naša pažnja se sada preusmerava od prava osoba koje su krive na “moralnost” asocijacija za zaštitu; od pitanja da li se neka osoba koja je kriva može braniti od svoje žrtve, mi se pomeramo na razmotranje pitanja da li treća strana može zaštititi osobu koja je kriva, ako ta treća strana nije sigurna u krivicu klijenta. “Ali”, kao što pita Nozik, ”da li ova razlika u saznanju čini nužnu razliku?” (108)

On veruje da epistemološki problem, u najmanju ruku dopušta asocijaciji da odloži nametanje kazne svojim klijentima dok ne bude mogla da utvrdi njegovu krivicu. Pod uslovom da oni plate naknadu štete za odlaganje, ako se ispostavi da je njihov klijent kriv. I dok ja nisam siguran u pravičnost tog odlaganja, ono izgleda da ne predstavlja neku bitnu teškoću. Nozik, međutim, nastavlja da tvrdi da osoba koja koristi nepouzdanu proceduru “nije u poziciji da zna da li drugi zaslužuje kaznu; stoga ona nema pravo da ga kazni”.(106) Jedna se stvar može tvrditi, a to je da ako asocijacija za zaštitu odlaže sankcionisanje svojih krivih klijenata, ona mora da nadoknadi štetu žrtvi zbog tog odlaganja. Tvrditi da asocijacija može punopravno sprečiti bilo kakvo kažnjavanje pomoću iznuđivača za kojeg ona tvrdi da je nepouzdan, sasvim je druga stvar.

Ostavljam po strani pitanje da li bilo ko ima pravo da “kazni”, ako se pod kaznom podrazumeva nešto drugo nego “nadoknaditi gubitke žrtvama”. Kada bi kazna bila ograničena na naknadu gubitaka, to bi moglo umanjiti Nozikovu impulsivnu reakciju protiv delanja treće strane. Jer on se očigledno plaši da će neka osoba ukrasti ili povrediti nekoga, a onda pokušati da iskopa neke davne žrtvine indiskrecije, da bi opravdala svoju agresiju.

Norma naknade za štetu bi opravdala delanja lopova koji su ukrali od nekoga za koga se ispostavi da je i sam kriminalac, samo u slučaju da su lopovi dali svoj plen prvobitnoj žrtvi. Ako lopovi zadrže plen, činjenica da je žrtva i sama kriminalac, ne bi ni na koji način opravdala njihove postupke. Teško da je ovo carte blanche za bezobzirne “kazne”.

Ali, Nozikovo epistemološko opravdanje je više nego impulsivna reakcija protiv rupa u zakonu, zgodnih za kriminalce. To postavlja pitanje principa moralnosti. Na nesreću, on ne opravdava ovaj princip izvan njegove vrednosti zastrašivanja iznuđivača, koristeći nepouzdane procedure.(105) U ovom trenutku, on čak dopušta da “nijedna stvar koja bi pomogla takvom zastrašivanju ne može biti nametnuta”; ali pravo pitanje je (moralna) pravna valjanost “kažnjavanja posle utvrđivnja činjenice da je nepouzdan izvršilac kazne izvršene nad nekim ko je ispao nevin”.(106)

I mada ovo epistemološko razmatranje može biti važno kao praktičan problem ili čak moralni problem, ja ispitujem njegovu važnost za pitanja prava. (A siguran sam da profesor Nozik deli moje mišljenje da prava i moral ne mogu da obuhvataju jedno drugo). Ako su prirodna moralna osnova prava ono na šta sam aludirao ranije – sloboda da se koristi svojina, koja nastaje zajedno sa vlasništvom svojine – onda epistemološka razmatranja ne mogu stvoriti ili izmeniti prava. Pravo na samoodbranu oko koga se sporimo je direktan rezultat kršenja prava svojine. Njegova svrha je da zaštiti i povrati ono što neko zakonski poseduje. Pošto ima ontološku osnovu, ovo pravo postoji protiv agresora, zavisno od toga da li znamo ko je agresor. Kao posledicu toga, mi imamo pravo da uzmemo naknadu štete od samog agresora bez obzira na to da li smo sigurni ili ne u njegovu krivicu. To jest, stvarna krivica ili nevinost osumnjičenog nasuprot našem subjektivnom znanju o njegovoj krivici, odlučuje da li je uzimanje naknade od njega opravdano.

Nozikova epistemološka razmatranja su relevantna za pitanje da li je onaj koji, ne praveći razliku, uzima naknadu od ljudi za koje nije siguran da li su agresori (ali se slučajno desi da je tako), dobar čovek. Ovo je pitanje moralnosti, a ne prava. Epistemološka razmatranja su takođe bitna kada shvatimo da ćemo se najverovatnije ogrešiti o nevine ljude i da ćemo biti odgovorni za njih, ako nismo pažljivi u vezi toga koga “kažnjavamo”. Ovo je praktično pitanje, a ne jedno od prava.

Ova analiza, kao i analiza proceduralnih prava, podvlači suštinsku potrebu za teorijom prava i teškoće sa kojima se susrećemo u političkoj filozofiji, bez takve teorije. Činjenica je da u izlaganju svojih argumenata, ni ja nisam uspeo da obezbedim detaljnu teoriju o moralnoj osnovi i prirodi prava. Svrha ovakvog postupka je, međutim, samo da pokaže koliko je neophodna takva jedna teorija i kako potpuno različiti zaključci proističu iz samo malo drugačije koncepcije prava.

Kako onda da mi valjano sagledamo odnos između proceduralnih zaštita, epistemoloških razmatranja povodom iznuđivača i prava na samoodbranu? Možda bi intrigirajuća distinkcija između moralnih ograničenja i moralnih ciljeva doktora Nozika, ovde bila korisna. “Jedna strana stanovišta o prinudi, zabranjuje vam da narušite ova moralna ograničenja pri ostvarivanju vaših ciljeva; dok vam stanovište čija je svrha da umanji narušavanje ovih prava, dopušta da narušite prava (prinude) da biste smanjili njihovo ukupno narušavanje u društvu.”(29) Dozvolite mi da ovo ukratko pojasnim.

Za naš moralni cilj ili svrhu možemo uzeti određeno stanje stvari. Možemo učiniti sve što bi poboljšalo to stanje stvari, ukoliko pri tome našim delovanjem ne narušavamo određena sporedna moralna ograničenja. Nozik ispravno tvrdi da zaštita prava nije moralni cilj, jer bi nam to dozvolilo da narušimo prava manjine da bismo afirmisali prava većine. Na primer, ne smemo mučiti nevinu osobu da bismo dobili informacije koje će sprečiti eksploziju bombe, čak iako bi ovo doprinelo zaštiti ljudskih prava (u ovom slučaju prava potencijalnih žrtvi). Prava individua predstavljaju sporedna moralna ograničenja. Mi možemo težiti ostvarenju naših ciljeva na bilo koji način koji ne narušava prava individua.

Ovo gledište bih prilagodio potrebama naše rasprave. Iz praktičnih i moralnih razloga, proceduralna pravičnost i znanja prinuđivača o krivici njegovih osumnjičenih, su moralni ciljevi kojima treba da težimo. Međutim, naši napori da ih ostvarimo, ne smeju narušiti prava bilo koje individue. Kažnjavanje neke žrtve zbog uzimanja naknade od svog stvarnog agresora, samo zbog toga što nije bila sigurna da je to njen agresor, predstavlja narušavanje prava na samoodbranu te žrtve, i stoga, narušavanje naših sporednih moralnih ograničenja. Pravo na samoodbranu, stoga, kaže da su proceduralna pravičnost i epistemološka izvesnost ciljevi a ne ograničenja.

U ovoj raspravi sam pokušao da pokažem kako profesor Nozik nije uspeo da primeni svoj “princip naknade štete” na situacije poravnjanja strana u sporu, bitnog dela njegovog objašnjenja ultraminimalne države. Ali, šta sa samim ovim principom naknade štete? Mislim da će se i profesor Nozik složiti da, ako taj princip ne funkcioniše, nema sumnje da je ultraminimalna država neopravdana.

“Princip naknade štete zahteva da se ljudima nadoknadi šteta za zabranjivanje određenih rizičnih postupaka.”(83) Drugim rečima, u redu je ako vi na silu zabranite drugom da upotrebi neki rizični postupak, ukoliko mu za to nadoknadite štetu. Nozik predupređuje našu reakciju isticanjem da se “može prigovoriti tome da li vi imate pravo da zabranite rizične postupke tim ljudima. Ako imate, ne morate da im nadoknađujete štetu zbog toga što činite ono što imate pravo da učinite; a ako nemate, onda umesto da sastavljate polisu naknade štete ljudima za vaše nepravično zabranjivanje, treba samo da odustanete od zabrane.”(83)

Nozik tvrdi da je ova dilema “prekratka”(83); da postoji srednje područje za “zabranu ukoliko nadoknadite štetu”. Ovo srednje područje, kaže on, zasnovano je na distinkciji između “produktivne” razmene za koju imate pravo da je koriste i “ne-produktivne” razmene za koju nemate to pravo. Pošto od samog starta nemate pravo na neproduktivnu razmenu, zabrana takve razmene ne predstavlja narušavanje vaših prava.

U produktivnoj razmeni, svaka strana bolje stoji nego što bi stajala da druga strana nije tako postupila ili da druge strana nje uopšte postojala.(84) “Dok ja, ako platim tebi da mi ne naštetiš, ne dobijam ništa od tebe što ne bih posedovao bilo da ti uopšte ne postojiš, bilo da postojiš, ali mi ništa ne uradiš“.(84) Princip naknade štete samo kaže da ako zabrana ne-produktivne razmene uzrokuje da se vi odreknete neke koristi (drugačije od one koju biste mogli neplatiti u razmeni), onda nemate pravo na naknadu štete.

Moja briga u ovoj diskusiji, nije toliko da li postoji ovakva distinkcija, već da li je ovakva distinkcija bitna za političku filozofiju ili, određenije, za koncepciju prava. Ono što se ovde, izgleda, dogodilo jeste nesrećno mešanje ekonomskih objašnjenja sa moralnim imperativima. Koncept ex ante povećanja u individualnoj duhovnoj koristi kao razultat razmene, razvijen je kao aksiomatsko objašnjenje činjenice da se dobrovoljne razmene dešavaju. Nikada nije ni nameravano da on bude upotrebljen kao moralno ili političko opravdanje te razmene. Takva njegova upotreba odbacuje čitavu zamisao prava.

Ako mi nešto pripada, onda je ono što ja posedujem pravo na taj objekat. Ja mogu raditi šta god poželim sa njim, a to uključuje i razmenu mog pravnog ovlašćenja za druga pravna ovlašćenja. Razlog zbog kog obavljam razmenu jeste da bih povećao svoju duhovnu korist, ali to ništa ne govori o mom pravu da izvršim razmenu. U Nozikovom primeru sa ucenjivačem, tačno je da bi strana koju ucenjuje bolje stajala da ucenjivač nije postojao (nasuprot kupcu automobila koji ne bi bolje stajao da Dženeral Motors ne postoji). Ali razlog zbog koga je ovo tačno, jeste da je ucenjivač slobodan čovek koji, kao i svi mi, ima pravo da kaže ono što zna. Da li bi biznismenu bilo bolje bez njegove konkurencije? Ako bi konkurentska kompanija ponudila da napusti tržište za određenu cenu, da li bi preostala kompanija, samo zato što je konkurent nudio ne-produktivnu razmenu, imala pravo na bilo kakvo dalje nadmetanje sa konkurenatskom stranom? Ja mislim da ne bi.

Nozik priznaje da bi se po njegovom principu naknade štete podrazumevalo da ucenjivač može da naplati za ono čega se odrekao, za šta Nozik netačno pretpostavlja da je malo ili ništa. Ono čega se ucenjivač odriče je njegovo pravo da koristi svoje telo, tj. govor, na bilo koji način koji on smatra odgovarajućim. Ovo stvara zabludu o “pravičnoj ceni”. Ne postoji pravična cena za ovo pravo, ili preciznije, za pravo na korišćenje neke svojine – tela – na određen način. Ono nema istinsku, objektivno merljivu vrednost. Njegova jedina pravična cena je ona koja se postigne slobodnim cenjkanjem. Bilo šta manje od toga značilo bi da je pravo na pravno ovlašćenje na silu oduzeto od njegovog vlasnika. Ovo, po definiciji, predstavlja narušavanje prava ucenjivača.

Ova zabluda o pravičnoj ceni se širi kroz celu Nozikovu raspravu o “naknadi štete”. Ona brka moralno dopustivu razmenu sa kaznom za narušavanje prava, to jest naknadom štete. Ako neko naruši prava nekog drugog, žrtva ima pravo na naknadu da bi bila obeštećena za prekršaj. To prosto znači da ona sama ima pravo na ono što joj je oduzeto. Mi se ne pretvaramo da je novac ekvivalent ili čak “pravična cena” za gubitak života ili nekog organa. Mi samo kažemo da se nekakvi pokušaji da se žrtvi povrati ono što joj je oduzeto, koliko god je to u ljudskoj moći, moraju napraviti.

Krucijalna distinkcija je da dok dobrovoljno plaćanje cene kupovine čini razmenu dopustivom, naknada štete agresiju ne čini dopustivom ili opravdanom. Nije dopustivo da vas ja lišim prava na slobodu govora, ukoliko vam “nadoknadim štetu”. Imali biste pravo da se branite. Ako biste bili neuspešni ili nevoljni da se branite, onda biste dodatno imali pravo na naknadu. Izraženo više analitičnim terminima, dobrovoljnost je neophodan uslov za moralno dopustivu razmenu vrednosti. Naknada štete nije dovoljan uslov da bi se opravdalo ili dopustilo narušavanje prava.

Suprotno Nozikovom principu naknade štete, sva narušavanja prava bi trebalo zabraniti. To je ono što pravo znači. Jedini način na koji se pravo može ukinuti jeste dobrovoljni pristanak onog koji to pravo poseduje. Nozik odbacuje ovo, na osnovu toga što “neki faktor može sprečiti dobijanje ovog pređašnjeg pristanka ili onemogućiti da se on dobije”. (Neki faktor različit od žrtvinog odbijanja da se složi)”.(71) Na ovo čovek mora da odgovori : “pa šta?” Praktičan problem u dobijanju pristanka nekad se zaista ne može izbeći, ali to ne znači da pristanak nije potreban. Niti će argument iz koristi biti dovoljan, pošto smo videli da korist može samo biti primenjena na moralne ciljeve, a ne na prava koja su sporedna moralna ograničenja (da upotrebim nozikijansku distinkciju). Noziku se isuviše žuri da odbaci princip koji kaže da su narušavanja prava uvek zabranjena.

Politička realnost diktira da praktičan teret dokaza pada na one koji ne žele da naprave radikalne promene u društvu. Anarhisti moraju da se suoče sa ovim teretom. Ali oni koji se suočavaju sa moralnim teretom dokaza jesu oni koji nastoje da nametnu državu, oni koji žele da opravdaju svoje korišćenje sile protiv individua.

Kao što sam pokušao da naglasim na početku ovog rada, postoje mnogi razlozi zbog kojih treba da smo zahvalni Robertu Noziku što je napisao ovu knjigu. Ne samo zbog toga što je ispravno zapazio moralni teret dokaza. On je, više od toga, pokušao da se suoči sa tim teretom. Ja sam pokušao da utvrdim da li uspeo. Da li je Robert Nozik opravdao državu?

Zaključujem da nije, iako ne bez istinskog i ingenioznog napora.

Ono što je ključno za njegov pokušaj jeste da se pokaže da uspostavljanje države ne narušava prava nijedne individue. On je ovo pokušao da pokaže tako što je implicitno redefinisao prava. Ključni korak u ovom procesu je princip naknade i njegova primena na poravnjanje strana u sporu. Verujem da je primena ovog principa na poravnjanje strana u sporu putem proceduralnih prava i epistemoloških razmatranja neuspešna. Tvrdim da je sam princip zasnovan na objašnjenju ekonomskog tipa koje vodi na pogrešan put, a ne ka moralnom argumentu. Na kraju, verujem da nam sama Nozikova koncepcija o moralnim ograničenjima i moralnim ciljevima, pomaže da vidimo gde on kasnije ostaje kratkih rukava.

Nozikova knjiga niti tvrdi da jeste, niti uspeva da bude poslednja reč u polemici o anarhističkoj minimalnoj državi. Kada smo već kod toga, ni ovaj rad to ne tvrdi. Naprosto zaključujem da Nozik nije uspeo da sagleda svoj teret dokaza. Država ostaje neopravdana.

Rendi Barnet – Randy E. Barnett, ”Whither Anarchy? Has Robert Nozick Justified the State?”, Journal of Libertarian Studies, 1(1), 1977. R. Barnett je bio profesor na Harvardskoj pravnoj školi. Danas predaje na Univerzitetu Boston. Njegova novija knjiga je The Structure of liberty. Justice and the Rule of Law, Oxford University Press, 2000. Prevod: Bojana Radovanović