Estonsko čudo

Estonija je najsevernija od tri baltičke republike bivšeg Sovjetskog saveza. Prostire se na teritoriji od 45.000 kvadratnih kilometara. Zemlja je uglavnom u niziji, sa preko 1.000 jezera i raznim šumama koje pokrivaju više od polovine teritorije. Od oko 1.370.000 ljudi koji u njoj žive 400.000 živi u prestonici Talinu. Po društvenom uređenju Estonija je parlamentarna republika. Parlament, čiji je zvanični naziv Rigikogu (Riigikogu), čini 101 poslanik, koji se bira svake četvrte godine, a za ulazak u parlament stranke moraju preći cenzus od 5 %. Estonija nema državnu crkvu. Službeni jezik je estonski. Kako zemlja ne obiluje prirodnim bogatstvima, privreda je uglavnom zasnovana na lakoj industriji i sektoru usluga (turizam, trgovina, bankarstvo), i u njoj dominiraju mala i srednja preduzeća. Estonska valuta je kruna (1 evro = 15,6466 EEK). Bruto društveni proizvod iznosi 7,1 milijardi $, a po glavi stanovnika iznosi 5.270$. Glavni spoljnotrgovinski partneri su Finska, Švedska, Nemačka, Rusija, Letonija. Estonija je na naslovne strana novina i u naučne rasprave dospela poslednjih desetak godina zahvaljujući izuzetno uspešnim reformama.

Ekonomske slobode

Estonske reforme se oslanjaju na povećanje ekonomskih sloboda. Ekonomske slobode podrazumevaju odsustvo državne prinude ili ograničenja nad proizvodnjom, raspodelom i potrošnjom dobara i usluga. Porast ekonomskih sloboda odlučujuće utiče na porast blagostanja izraženog kroz porast BDP-a. Istraživanja korelacije između ekonomskih sloboda i visine nacionalnog dohotka od strane Feedom houseFraser institute i Heritage fondation ukazuju da je korelacija izražena 56-70% , što opet govori u prilog tome da brzog privrednog napretka nema bez visokog nivoa ekonomskih sloboda.

Faktori1 koji utiču na ekonomske slobode jedne zemlje su:

1. Spoljno-trgovinska politika zemlje, koju sačinjavaju varijable kao što su ponderisani prosek carinskih stopa, necarinske barijere i korupcija u carini, i koja predstavlja stepen u kojem država ograničava pristup svom tržištu stranim firmama.

2. Fiskalno opterećenje vlade – sa varijablama: najviša granična stopa poreza na prihod, najviša granična stopa poreza na dobit firmi i godišnje promene vladine potrošnje kao procenat BDP-a.

3. Intervencija vlade u ekonomiji – sa varijablama: državna potrošnja kao procenat ekonomije, državna imovina u poslovanju i industriji, udeo državnih prihoda od preduzeća u državnom vlasništvu i državne svojine i ekonomski izlazi proizvedeni od strane vlade.

4. Monetarna politika kroz prosečnu stopu inflacije u periodu od deset godina.

5. Tokovi kapitala i strane investicije – sa varijablama: zakon o stranim investicijama, restrikcije stranaca u poslovanju, restrikcije na industrije i kompanije otvorene za strane investitore, restrikcije i zahtevane performanse za strane kompanije, zemlja u vlasništvu stranaca, jednak treman pred zakonom za strana i domaća preduzeća, restrikcije na repatriaciju zarade, restrikcije na transakcije kapitala i dostupnost lokalnog finansiranja za strane kompanije.

6. Bankarstvo i finansije – sa varijablama: finansijske institucije u državnom vlasništvu, restrikcije na mogućnost stranih banaka da otvore ogranke, uticaj države na alokaciju kredita, regulacija vlade i sloboda da se nude svi tipovi finansijskih usluga, obezbeđenja i polisa osiguranja.

7. Plate i cene – sa varijablama: zakoni o minimalnoj zaradi, sloboda da se cene odrede privatno bez mešanja države, kontrola cena od strane vlade, opseg u kojem se koristi kontrola cena od strane vlade i vladine subvencije koje utiču na cene.

8. Svojinska prava – sa varijablama: sloboda od uticaja vlade na sudski sistem, trgovinski zakon koji definiše ugovore, sankcionisanje stranih arbitraža na ugovorne sporove, vladino otuđivanje imovine, korupcija u sudstvu, odlaganja u donošenju sudskih odluka i legalno garantovana i zaštićena privatna svojina.

9. Regulacija – sa varijablama: zahtevane licence za poslovanje, lakoća dobijanja poslovnih licenci, korupcija u birokratiji, regulacija rada, kao ustanovljene radne nedelje, plaćeni odmori i porodična odsustva, kao i selektivna regulacija rada, regulacija okruženja, bezbednosti potrošača i zdravlja radnika i regulacije koje opterećuju poslovanje.

10. Crno tržište – sa varijablama: krijumčarenje, piraterija intelektualne svojine na crnom tržištu, poljoprivredna dobra nabavljena na crnom tržištu, proizvedena dobra nabavljena na crnom tržištu, usluge nabavljene na crnom tržištu, transport nabavljen na crnom tržištu i rad nabavljen na crnom tržištu.

Estonija, jedna od ekonomski najslobodnijih država

Kao rezultat značajnih tržišnih reformi, Estonija već nekoliko godina ima najkonkurentnije poslovno okruženje u centralnoj i istočnoj Evropi, što je čini ravnopravnim takmacom i sa većim zemljama Evropske unije. U izveštaju Heritage fondation za 2005. godinu Estonija je četvrta ekonomski najslobodnija zemlja sveta, dok u Evropi samo Luksemburg ima viši nivo ekonomskih sloboda.2

Sa carinskim stopama od 0.05%3 i bez necarinskih barijera, Estonija je morala po ulasku u Evropsku Uniju da poveća carine.4 Pogodan poreski sistem, kao i tretiranje stranih investitora kao domaćih uz mogućnost investiranja u sve sektore bez ograničenja dovodi do povećanja direktnih stranih investicija5 (sa 307 miliona $ 2002. na 800 miliona $ 2003. godine). Porez na neraspodeljenu (reinvestiranu) dobit je nula, što predstavlja kuriozitet u svetu, i takođe vodi povećanju investicija. Udeo privatnih preduzeća u stvaranju bruto nacionalnog dohotka je preko 80% (pre 15 godina bio je 0%). Inflacija je ispod 3 %, bankarski sektor zdrav i osmišljeno regulisan, najrazvijeniji među baltičkim zemljama a finansijski sektor moderan i efikasan, na kojem se krediti alociraju po tržišnim uslovima sa jednakim uslovima za domaće i strane investitore. Iako postoje cene koje kontroliše država (posebno u energetskom sektoru), tržište je glavni determinator cena, dok zakonski određena minimalna zarada utiče svega 5-6% na tržište radne snage.

Estonija, podstrek regionu

Estonski primer nije ostavio ravnodušnim dve okolne baltičke zemlje, Litvaniju i Letoniju. Podstaknute uspešnim reformama u Estoniji, obe zemlje su i same zabeležile značajan ekonomski napredak. 1996. godine.6 Dve baltičke države su bile delimično ekonomski neslobodne zemlje, Litvanija je bila osamdeset sedma po stepenu ekonomskih sloboda na listi Heritage fondation sa skorom 3,5, a Letonija sedamdeset prva sa skorom 3,24. Danas i Litvanija i Letonija spadaju u delimično ekonomski slobodne zemlje, njihov napredak na listi za samo 9 godina je ogroman (Litvanija je napravila pomak od 64 mesta, a Letonija od 43) i to ih, ako izuzmemo Estoniju, čini najuspešnijim među istočnoevropskim zemljama. Kako je povećanje nivoa ekonomskih sloboda u tesnoj korelaciji sa rastom BDP-a, baltičke zemlje, su poslednjih godina superiorne po stopi rasta BDP-a u odnosu na stare članice EU,7 i to će, ako se taj trend rasta nastavi, relativno brzo smanjiti jaz u razvijenosti između baltičkih zemalja i EU 15.

Kako?

Za samo deset godina Estonija se promenila do neprepoznatljivosti. Po raspadu SSSR-a Estonija je doživela kolaps. Inflacija je bila 1000%, cene goriva su skočile 10000% za samo godinu dana, radnje i budžet su bili prazni, a ljudi su satima stajali u redu za hranu.8 Prvi postkomunistički premijer Estonije i čovek koji je verovatno najzaslužniji za ovakav napredak, Mart Lar (Mart Laar), navodi tri ključne lekcije koje je trebalo naučiti na iskustvima drugih tranzicionih zemalja:

1. U nekim tranzicionim zemljama nije na pravi način shvaćena važnost vladavine prava i donošenja novih i modernih ustava, što je kasnije dovelo do velikih problema. Prave ekonomske reforme se ne smeju zasnivati na uopštenim shvatanjima, najboljim namerama ili lepim željama. Bez pravih zakona, jasnih svojinskih prava i funkcionisanja pravnog sistema nema ni demokratije ni reformi.

2. Proces tranzicije je prilično bolan. Mora se biti odlučan u nameri da se istraje, da se reforme sprovedu do kraja, bez obzira na to što će usput biti puno poteškoća.

3. Najvažnija lekcija je da se odlučujuće promene moraju odigrati u glavama ljudi. Ljude koji su u socijalizmu bili nenaviknuti da razmišljaju za sebe, da rizikuju, koji su od države očekivali da im nađe posao i rešava problema, treba prodrmati. Treba im se objasniti da oni moraju da se bore za sebe, da odlučuju u svoje ime i da preuzmu odgovornost za svoje odluke. Treba im se objasniti značaj ulaganja, investiranja u sebe.

Imajući u vidu ove lekcije podstaknuta je konkurencija ukidanjem carina i pretvaranjem zemlje u slobodnu trgovinsku zonu, dok su istovremeno obustavljene sve subvencije, podrške i ekonomski neopravdani i netržišni krediti domaćim preduzećima. Preduzećima su ostavljene dve mogućnosti, ili da počnu da posluju rentabilno ili da se ugase. Istovremeno je urađena radikalna reforma poreskog sistema, koja je smanjila poreze i uvela ravnu poresku stopu (tzv. flat-rate poresku stopu).

Shvatajući da se dugoročni uspeh ne može obezbediti samo rešavanjem aktuelnih problema, već i razmišljanjima o budućnosti, smišljen je slogan “Radi, ne čekaj pomoć” (Trade, not aid). Jednoj nerazvijenoj zemlji, kakva je Estonija bila, pošiljke zastarelih tehnologija u vidu pomoći bi obezbedile sigurno mesto među zemljama trećeg sveta. Kao rezultat tog shvatanja da nije dobro previše se oslanjati na stranu pomoć, Estonija je napravila skok ka savremenim tehnologijama, i danas je zemlja sa prosečno najviše korisnika interneta u Evropi, zemlja u kojoj je elektronska vlada (e-government) realnost, zemlja čijih 44% izvoza čini elektronika.

***

Estonija je 13. aprila 2005. godine dobila svoju trinaestu vladu (jedanaestu nekomunističku) u samo petnaest godina. Vlade su se menjale, ali te promene nisu uticale na privredni razvitak zemlje. Temelji, koje je postavila vlada Marta Lara, bili su tako čvrsti i dobro postavljeni da ih njegovi naslednici, koji možda i nisu bili tako tržišno orijentisani, nisu mogli poremetiti i za to nisu imali razloga. Tržišne reforme su imale svoju cenu, bilo je nezadovoljnih, posebno iz redova radnika i seljaka, ali su se višestruko isplatile, jer su zemlji obezbedile odličnu perspektivu u pogledu uklapanja u svetsku podelu rada i visoke stope rasta.

Na kraju, jasno je da ovakav privredni uspeh jedne zemlje ne može da se pripiše samo jednoj ličnosti, ali Mart Laar, istoričar i blagi nacionalista, čovek čiji je politički uzor Margaret Tačer, i čovek čija su neki politički pogledi veoma problematični sa pravom zaslužuje “titulu” nosioca promena i glavnog refomatora. Njegova istrajnost i spremnost da povlači nepopularne poteze učinili su proces okretanja Estonije ka Zapadu ireverzibilnim, a refome koje je on pokrenuo su najveće među svim tranzicinoim zemljama, i sa njima se u svetskim razmerama mogu porediti samo Irska i Novi Zeland.

Literatura:

  1. EC(2001) Comprehensive monitoring report on Estonia’s preparations for membership Brussels: European Commission, elektronska verzija.
  2. EC (2002) Regular reports. Estonia, Brussels: European Commission, elektronska verzija.
  3. ESTONICA, Encyclopedia about Estonia , www.estonica.org
  4. Estonia 2003 Regular report, Freedom House.
  5. Estonia, The 2005 index of economic freedom: The Countries, Washington, Heritage foundation.
  6. Laar, M. (2003) “How Estonia did it”, u: O’Driscoll, G. P. (Ed.) The 2003 index of economic freedom, Washington: Heritage foundation, str. 35-37.
  7. Prokopijević, M (2004) „Alice is not missing Wonderland“. Torino, ICER Working papers. www.icer.it
  8. Prokopijević, M. (2005) Budućnost EU , Beograd: Službeni glasnik.
  9. Prokopijević, M. (2002) „Does further economic freedom improve growth?“, Torino, ICER Working papers. www.icer.it
  10. Prokopijević, M. (2000) Konstitucionalna ekonomija, E press. Beograd
  11. Weidenfeld, W. (1997) Transition in East Europe, Bonn: Bertelsmann, (deo o Estoniji).
  12. WilliamW. Beach, Marc A. Miles (2004) „Explaining the factors of the index of economic freedom“, The 2004 index of economic freedom, Washington: Heritage foundation.

Aleksandar Štajner

  1. Po metodologiji Heritage fondation.  []
  2. Izveštaj se pravi na osnovu ocene gore navedenih faktora ekonomskih sloboda. Za svaki od 10 faktora zemlja dobija ocenu između 1 i 5, gde je 1 najbolje a 5 najgore, dok se konačna ocena dobija kao aritmetička sredina ocena faktora. Zemlje mogu biti ekonomski slobodne (ako je konačna ocena u intervalu 1-1,99) delimično ekonomski slobodne (2-2,99), delimično ekonomski neslobodne (3-3,99) i ekonomski neslobodne (4-5). Ono što je interesantno vezano za Estoniju je da samo jedan faktor ocenjen ocenom 2.5, dok su svi ostali ocenjeni sa 1 ili 2, čineći ukupnu ocenu 1.65. (Hipotetički neka zemlja bi mogla da ima ukupan skor od 1.4 (sve jedinice i jedna petica), što bi je činilo ekonomski veoma slobodnom, a ta petica bi mogla da označava npr. da je prosečna carinska stopa 50%, odnosno da ta zemlja realno ne bi bila ekonomski slobodna).  []
  3. Izvor kvantitativnih podataka je Heritage fondation.  []
  4. Uglavnom su zemlje morale da smanjuju carine da bi ušle u EU. []
  5. Ova činjenica još više dobija na značaju ako se ima u vidu da su ukupne direktne strane investicije u istočnoevropske zemlje opale za više od 10 milijardi $, upravo zbog viših poreza i nejednakog tretmana stranih i domaćih investitora. []
  6. Prva godina kada su Litvanija i Letonija stavljene na listu ekonomskih sloboda Heritage fondation. []
  7. Izuzetak je 1999. godina, kada je velika finansijska kriza u Rusiji ostavila veliki trag i na baltičke zemlje. []
  8. Možda je ta oskudica bila ”srećna” okolnost, jer mi se čini da je lakše graditi novo nakon što se ono što je staro sruši do kraja, nego prepravljati to staro.  []