Odnos ekonomske i političke slobode
Široko je rasprostranjeno verovanje da su politika i ekonomija odvojene i uglavnom nepovezane; da je sloboda pojedinca politički problem a materijalno blagostanje ekonomski problem; da bilo koji oblik političkog uređenja može da se kombinuje sa bilo kojim oblikom ekonomskog uređenja. Glavna savremena manifestacija ove ideje je ,,demokratski socijalizam”, čiji zagovornici a priori osuđuju ograničenja individualne slobode koja nameće ,,totalitarni socijalizam” u Rusiji i koji su uvereni u mogućnost da neka država usvoji osnovne karakteristike ruskog ekonomskog sistemna, a da obezbedi individualnu slobodu preko političkog uređenja. Teza ovog poglavlja jeste da je ovakvo stanovište iluzija, da postoji bliska veza ekonomije i politike, da su moguće samo neke kombinacije političkog i ekonomskog uređenja, naročito da društvo koje je socijalističko ne može da bude i demokratsko – da garantuje individualnu slobodu.
Ekonomska uređenja igraju dvostruku ulogu u unapređivanju slobodnog društva. S jedne strane, sloboda u ekonomskom uređenju sama po sebi je komponenta slobode u širem smislu, te je time cilj po sebi. S druge strane, ekonomska sloboda je i nezamenjivo sredstvo za postizanje političke slobode.
Prva od ovih uloga ekonomske slobode zahteva poseban naglasak, jer naročito intelektualci imaju snažne predrasude u odnosu na naglašavanje ovog aspekta slobode. Oni su skloni da preziru ono što smatraju materijalističkim aspektima života i smatraju da je njihovo traganje za navodno višim vrednostima drugačijeg ranga po važnosti i da zaslužuje posebnu pažnju. Za većinu ostalih građana, međutim, neposredni značaj ekonomske slobode može da se poredi bar sa indirektnim značajem ekonomske slobode kao sredstvom političke slobode.
Građanin Velike Britanije koji posle Drugog svetskog rata nije smeo da provede godišnji odmor u SAD zbog kontrole kursa nije bio ništa manje lišen osnovne slobode nego građanin SAD kome je, zbog političkih uverenja, uskraćena prilika da provede godišnji odmor u Rusiji. Prvo je bilo tobože ekonomsko ograničenje slobode, drugo političko, a u stvari nema bitne razlike.
Građanin SAD koji je bio zakonom prinuđen da izdvoji oko deset procenata svog dohotka za određenu vrstu penzijskog staža koji je vlada nametnula, lišen je odgovarajućeg dela vlastite slobode. Kako teško ovo lišavanje može da izgleda, vidi se iz sličnosti sa lišavanjem religijske slobode, koju bi svi smatrali kao ,,građansku” ili ,,političku” pre nego ,,ekonomsku”, koju je dramatično prikazala jedna epizoda sa farmerima iz sekte Amiša. Prinudne federalne programe za penzionere ova grupa smatra za kršenje njihove lične individualne slobode i odbija da plati poreze ili da dobije povlastice. Zbog toga su im na licitaciji prodavali stoku da bi se namirili doprinosi za socijalno osiguranje. Istini za volju, možda je malo onih koji prinudno penzijsko osiguranje smatraju za lišavanje slobode, ali onaj ko veruje u slobodu ne broji pristalice.
Građanin SAD koji po zakonima pojedinih federalnih država u SAD nije slobodan da se bavi profesijom koju sam odabere ako za to ne dobije dozvolu, isto je lišen suštinskog dela svoje slobode. I čovek koji bi razmenio neku robu sa recimo Švajcarcem za sat, ali u tome ga sprečava kvota. Isto je sa kalifornijskim trgovcem koji je zatvoren zato što je prodavao mineralnu vodu Alka Seltzer po ceni nižoj od cene koju su odredili proizvođači prema takozvanim ,,poštenim trgovačkim” zakonima. Isto je i sa farmerom koji ne može da uzgaja onu količinu pšenice koju želi. I tako dalje. Jasno je da je ekonomska sloboda sama po sebi izuzetno važan deo ukupne slobode.
Posmatrano kao sredstvo za postizanje političke slobode, ekonomsko uređenje je važno zbog uticaja na koncentraciju ili disperziju moći. Vrsta ekonomskog poretka koji direktno obezbeđuje ekonomsku slobodu, naime, konkurentski kapitalizam, takođe promoviše političku slobodu jer je odvaja od ekonomske moći i tako omogućuje jednoj da bude protivteža drugoj.
Istorijske činjenice jednoznačno govore o odnosu političke slobode i slobodnog tržišta, Ne znam ni za jedan primer u vremenu ili na prostoru nekog društva koji je označen velikom merom političke slobode, a koji ne koristi nešto slično slobodnom tržištu radi organizovanja pretežnog dela ekonomske aktivnosti.
S obzirom da živimo u prilično slobodnom društvu, skloni smo da zaboravimo kako je ograničen period i kutak zemlje gde je ikad bilo nečeg sličnog političkoj slobodi: tipično stanje čovečanstva su tiranija, ropstvo i beda. Devetnaesti vek i početak dvadesetog veka u zapadnom svetu ističu se kao upadljivi izuzeci od opšte tendencije istorijskog razvoja. Politička sloboda u ovom slučaju je došla sa slobodnim tržištem i razvojem kapitalističkih ustanova. Isto tako je bilo sa političkom slobodom u zlatno doba Grčke i u prvim danima rimskog doba.
Istorija samo podseća da je kapitalizam neophodni uslov za političku slobodu. Jasno je da to nije dovoljan uslov. Fašistička Italija i fašistička Španija, Nemačka u različitim periodima za poslednjih sedamdeset godina, Japan pre Prvog i Drugog svetskog rata, carska Rusija decenijama pre Prvog svetskog rata – sve su to društva koja je nemoguće opisati kao politički slobodna. Ipak, u svakom od njih je privatno preduzetništvo bilo dominantni oblik ekonomske organizacije. Zato je sasvim moguće imati ekonomsko uređenje koje je suštinski kapitalističko i političko uređenje koje nije slobodno.
Čak i u takvim društvima građani su imali mnogo više slobode nego građani moderne totalitarne države poput Rusije ili nacističke Nemačke, gde je ekonomski totalitarizam kombinovan sa političkim totalitarizmom. Čak je i u carskoj Rusiji bilo moguće da neki građani, u određenim okolnostima, promene posao bez odobrenja političke vlasti, jer su kapitalizam i postojanje privatnog vlasništva bili nekakva zapreka centralizovanoj moći države.
Odnos političke i ekonomske slobode složen je i ni u kom slučaju jednostran. Početkom XIX veka, Bentam (Bentham) i filozofski radikali bili su skloni da političku slobodu smatraju kao sredstvo za postizanje ekonomske slobode. Oni su verovali da masama smetaju nametnuta ograničenja, i kad bi političke reforme dale većini ljudi pravo glasa, oni bi činili ono što im koristi, što će reći, glasali bi za laissez-faire. Gledano unatrag, ne može se reći da nisu bili u pravu. Bilo je dosta političkih reformi praćenih ekonomskom reformom, koju je preovlađujuće usmeravalo shvatanje laissez-faire. Ogroman porast blagostanja masa pratio je ovu promenu ekonomskog uređenja.
Trijumf bentamovskog liberalizma u Engleskoj XIX veka pratila je reakcija – povećano mešanje vlade u ekonomska pitanja. Prvi i Drugi svetski rat su umnogome pojačali ovu težnju ka kolektivizinu u Engleskoj i drugde. Blagostanje je umesto slobode postalo dominantna crta u demokratskim zemljama. Prepoznajući implicitnu pretnju individualizmu, intelektualni naslednici filozofskih radikala – Dajsi (Dicey), Mizes (Mises), Hajek i Sajmons, da pomenemo samo neke – strahovali su da će neprestano kretanje ka centralizovanoj kontroli ekonomske aktivnosti dokazati ispravnost Puta u ropstvo, kako je Hajek naslovio svoju pronicljivu analizu toga procesa. Njihov akcenat je bio na ekonomskoj slobodi kao sredstvu za postizanje političke slobode.
Događaji posle Drugog svetskog rata odnos ekonomske i političke slobode prikazuju u drugom svetlu. Kolektivističko ekonomsko planiranje svakako je zadiralo u individualnu slobodu. Bar u nekim zemljama, međutim, posledica nije bilo gušenje slobode, već potpuna promena ekonomske politike. Engleska je opet najočitiji primer. Prekretnica je možda bio ,,zakon o kontroli zapošljavanja” koji je, uprkos mnogim sumnjama, laburistima bio neophodan da sprovedu svoju ekonomsku politiku. Taj zakon bi podrazumevao centralizovano određivanje zanimanja pojedincima kada bi se u potpunosti primenio i sproveo.Ovo se toliko kosilo sa ličnom slobodom da je zakon primenjen samo u zanemarljivom broju slučajeva, a onda je ubrzo ukinut. Njegovo ukidanje je bilo vesnik odlučujuće promene u ekonomskoj politici označenoj smanjenim oslanjanjem na centralizovane ,,planove” i ,,programe”, popuštanjem kontrole i jačim akcentom na privatno tržište. Sličan pomak u politici desio se u većini drugih demokratskih država.
Približno objašnjenje ovih pomaka u politici jeste ograničen uspeh centralnog planiranja ili njegov potpun neuspeh u postizanju navedenih ciljeva. Međutim, ovaj neuspeh treba pripisati, bar u izvesnoj meri, političkim implikacijama centralnog planiranja i protivljenju da se do kraja prati njegova logika kad to zahteva bezobzirno gaženje brižno čuvanih privatnih prava. Moguće je da je taj pomak samo privremeni prekid kolektivističke tendencije u ovom veku. Čak i da je tako, on ilustruje tesnu vezu političke slobode i ekonomskog uređenja.
Istorijska činjenica sama po sebi nikad ne može da bude sasvim uverljiva. Možda je samo slučajnost što se širenje slobode desilo u isto vreme kad i razvoj kapitalističkih i tržišnih ustanova. Zašto bi onda bilo nekakve veze? Koje su logičke veze ekonomske i političke slobode? Raspravljajući o ovim pitanjima, razmotrićemo prvo tržište kao neposrednu komponentu slobode, a potom i posrednu vezu tržišnog uređenja i političke slobode. Usputni proizvod ovoga će biti skica idealnog ekonomskog uređenja za slobodno društvo.
Kao liberali, uzimamo slobodu pojedinca, ili možda porodice, kao krajnji cilj u proceni društvenog uređenja. Sloboda kao vrednost u ovom smislu ima veze sa interakcijama među ljudima; ona nema nikakvo značenje za Robinzona Krusoa na pustom ostrvu (bez njegovog Petka) ((Da bi se konstituisalo minimalno društvo (koje se sastoji od najmanje dve osobe), Robinzonu se dodaje Petko (eng. Friday) (prim. redaktora) )). Robinzon Kruso na svom ostrvu je podložan ,,ograničenjima”, ima ograničenu ,,moć” i samo ograničen broj mogućnosti, ali nema pomena slobode u smislu bitnom za našu raspravu. Slično tome, u nekom društvu sloboda nema šta da kaže o tome šta pojedinac radi sa svojom slobodom; to nije sveobuhvatno moralno načelo. Naravno, glavni cilj liberala jeste da prepusti pojedincu da se rve s moralnim problemom. ,,Stvarno” značajni moralni problemi jesu oni sa kojima se suočava pojedinac u slobodnorn društvu – šta da radi sa svojom slobodom. Postoje dva skupa vrednosti koje će liberal naglašavati – vrednosti relevantne za odnose među ljudima, što je kontekst u kojem on daje prioritet slobodi i vrednosti relevantne za pojedinca u ispoljavanju njegove slobode, što je domen individualističkog morala i filozofije
Liberal ljude shvata kao nesavršena bića. On problem društvene organizacije smatra kao negativan problem sprečavanja ,,loših” ljudi da nanose štetu, isto kao i omogućavanje ,,dobrim” ljudima da čine dobro; naravno, ,,loši” i ,,dobri” ljudi mogu biti jedni te isti, zavisno od toga ko o njima sudi.
Osnovni problem društvene organizacije jeste kako koordinisati ekonomske aktivnosti velikog broja ljudi. Čak i u relativno zaostalim društvima potrebna je razrađena podela rada i specijalizacija funkcija da bi se efikasno koristili raspoloživi resursi. U razvijenim društvima je mnogo veća skala na kojoj je potrebna koordinacija da bi se potpuno iskoristile mogućnosti moderne nauke i tehnologije. Milioni ljudi doslovno jedni drugima svakog dana obezbeđuju hleb nasušni, a da ne govorimo o automobilima. Izazov je za onoga ko veruje u slobodu kako pomiriti ovu široko rasprostranjenu međuzavisnost sa pojedinačnom slobodom.
U suštini, postoje samo dva načina koordinisanja ekonomskih aktivnosti miliona ljudi. Jedan je centralno upravljanje koje podrazumeva upotrebu prisile – tehniku vojske i moderne totalitarne države. Drugi način je dobrovoljna saradnja pojedinaca – tehnika tržišta.
Mogućnost koordinacije preko dobrovoljne saradnje zasniva se na elementarnom – mada često poricanom – preduslovu da obe strane imaju koristi od ekonomske transakcije, pod uslovom da je transakcija obostrano dobrovoljna i da su učesnici u nju upućeni.
Razmena stoga može da uspostavi saradnju bez prinude. Funkcionalni model društva organizovanog preko dobrovoljne razmene jeste ekonomija slobodne razmene privatnog preduzetništva – ono što nazivamo konkurentski kapitalizam.
U najjednostavnijem obliku, takvo društvo se sastoji od velikog broja nezavisnih domaćinstava – takoreći kolekcija Robinzona Krusoa. Svako domaćinstvo koristi resurse koje kontroliše da proizvede robu i usluge koje razmenjuje za robu i usluge koje proizvode druga domaćinstva, prema uslovima prihvatljivim za obe ugovorne strane. Time je zadovoljenje potreba omogućeno indirektno, proizvodnjom robe i usluga za druge umesto direktno, proizvodnjom robe za sopstveno neposredno korišćenje. Podsticaj za prihvatanje ovog indirektnog puta predstavlja, naravno, povećana proizvodnja omogućena podelom rada i specijalizacijom funkcija. Pošto domaćinstvo uvek ima mogućnost da proizvodi neposredno za sebe, ono ne mora da ulazi ni u kakvu razmenu, osim ako od nje nema koristi. Usled toga neće biti razmene ako obe strane nemaju koristi.
Saradnja se tako postiže bez prisile. Specijalizacija funkcije i podela rada ne bi stigle daleko kad bi krajnja proizvodna jedinica bilo domaćinstvo. U savremenom društvu otišli smo mnogo dalje. Uveli smo preduzeća koja su posrednici između pojedinaca kao ponuđača usluga i pojedinaca kao kupaca robe. Slično tome, specijalizacija funkcije i podela rada ne bi stigle daleko kad bismo morali da se oslanjamo na trampu proizvoda za proizvod. Shodno tome, novac je uveden kao sredstvo da olakša razmenu i omogući razdvajanje čina kupovine od čina prodaje.
Uprkos važnoj ulozi preduzeća i novca u našoj stvarnoj ekonomiji, uprkos brojnim i složenim problemima koje oni pokreću, glavna karakteristika tržišne tehnike uspostavljanja saradnje potpuno se prikazuje u jednostavnoj ekonomiji razmene koja ne sadrži ni preduzeća ni novac. Kao u jednostavnom modelu, tako i usloženom preduzeću i robno-novčanoj ekonomiji, saradnja je strogo individualna i dobrovoljna pod uslovom da su (a) preduzeća privatna, tako da su krajnje ugovorne strane pojedinci i da su (b) pojedinci stvarno slobodni da pristupe ili ne pristupe nekakvoj razmeni, te je svaka transakcija strogo dobrovoljna.
Mnogo je lakše navesti ove uslove uopšteno nego detaljno ili tačno označiti institucionalno organizovanje koje najbolje vodi njihovom održavanju. Stručna ekonomska literatura dosta se bavi upravo ovim pitanjima. Osnovni uslov jeste održavanje zakona i poretka da bi se sprečila fizička prisila jednog pojedinca nad drugim i ispunili dobrovoljni ugovori, i time ,,privatnom” dao smisao. Pored toga, možda najveći problemi proističu od monopola – koji ometa stvarnu slobodu poričući pojedincima alternative u određenim razmenama – i od ,,efekata na okolinu” – efekata na treće strane koje nije moguće kompenzovati. O ovim problemima će se detaljnije
raspravljati u sledećem poglavlju.
Sve dok je efikasna sloboda razmene, glavna osobina tržišne organizacije ekonomske aktivnosti jeste da sprečava jednu osobu da smeta drugoj u pogledu većine njenih delatnosti. Potrošač se štiti od prisile prodavca prisustvom drugih prodavaca sa kojima može da posluje. Prodavac se štiti od prinude potrošača postojanjem drugih potrošača kojima može da prodaje. Zaposleni se štiti od prisile poslodavca postojanjem drugih poslodavaca za koje može da radi i tako dalje.
A tržište ovo postiže bezlično i bez centralizovane vlasti. Naravno da je glavna primedba slobodnoj ekonomiji upravo to što ona tako dobro obavlja ovaj posao. Ona daje ljudima ono što žele, a ne ono što određena grupa misli da bi oni trebalo da žele, U osnovi većine argumenata protiv slobodnog tržišta leži nedostatak vere u samu slobodu.
Postojanje slobodnog tržišta svakako ne uklanja potrebu za vladom. Naprotiv, vlada je nužna i kao forum za određivanje ,,pravila igre” i kao sudija koji tumači i sprovodi dogovorena pravila. Tržište umnogome smanjuje raspon pitanja koja moraju da se reše političkim sredstvima, i time svodi na minimum direktno vladino učešće. Karakteristična osobina delovanja preko političkih kanala jeste da zahteva ili sprovodi priličnu jednoobraznost. Velika prednost tržišta, s druge strane, jeste što dozvoljava veliku raznolikost. To je, politički rečeno, sistem proporcionalnog predstavljanja. Svaki čovek može da glasa, takoreći, za boju kravate koju hoće i da je i dobije; on ne mora da vidi koju boju želi većina i da tada popusti, ako je u manjini.
Na ovu osobinu tržišta mislimo kad kažemo da tržište daje ekonomsku slobodu. Ali ovo svojstvo takođe nosi implikacije koje sežu dalje od usko ekonomskih. Politička sloboda znači odsustvo prinude jednog čoveka nad drugirn. Fundamentalna pretnja slobodi jeste moć prinude, bilo u rukama monarha, diktatora, oligarhije ili trenutne većine. Očuvanje slobode zahteva uklanjanje takve koncentracije moći do najvećeg mogućeg stepena i raspodelu one moći koja ne može da se eliminiše — sistem kočnica i protivteža. Odvajanjem organizacije ekonomske aktivnosti od nadzora političke vlasti, tržište eliminiše izvor sile prinude i omogućava ekonomskoj sili da bude kočnica političkoj moći, umesto da je ojačava.
Ekonomska moć može da se decentralizuje. Ne postoji zakon održanja koji nameće razvoj novih centara ekonomske moći na račun postojećih centara. Političku moć, s druge strane, teže je decentralizovati. Mogu da postoje brojne male nezavisne vlade. Ali mnogo je teže održavati brojne male, podjednako moćne centre političke moći u okviru samo jedne velike vlade nego imati brojne centre ekonomske moći u samo jednoj velikoj ekonomiji. Može da bude mnogo milionera u velikoj ekonomiji. Ali može li biti više od jednog stvamo izuzetnog vode, jedne osobe kojoj su upućeni energija i entuzijazam sunarodnika? Ako centralna vlada stekne moć, verovatno će to biti na račun lokalnih vlada. Izgleda da postoji nešto kao utvrđena suma političke moći koja se raspoređuje. Shodno tome, ako se ekonomska moć pridruži političkoj moći, koncentracija izgleda skoro neizbežna. S druge strane, ako se ekonomska moć drži odvojeno od političke moći, ona može da posluži kao kočnica i protivteža političkoj moći.
Snaga ovog apstraktnog argumenta možda se najbolje može pokazati primerom. Da prvo razmotrimo jedan hipotetički primer koji može pomoći da se istaknu načela o kojima se radi, a potom neke stvarne primere iz nedavnog iskustva koji ilustruju način na koji deluje tržište da bi se sačuvala politička sloboda.
Jedna od osobina slobodnog društva sigurno je sloboda pojedinaca da zastupaju i otvoreno propagiraju radikalne promene u strukturi društva – sve dok se zastupanje ograničava na ubeđivanje i ne uključuje silu ili druge oblike prinude. Znak je političke slobode nekog kapitalističkog društva kad ljudi mogu otvoreno da zastupaju i rade za socijalizam. Isto tako, politička sloboda u socijalističkom društvu bi zahtevala da ljudi budu slobodni da zastupaju uvođenje kapitalizma. Kake bi mogla da se zaštiti sloboda zalaganja za kapitalizam u socijalističkom društvu?
Da bi ljudi mogli da se zalažu za bilo šta, oni u prvom redu moraju biti sposobni da zarađuju za život. Već ovo je problem u socijalističkom društvu, pošto su svi poslovi pod neposrednom kontrolom političkih vlasti. Od socijalističke vlade bi se tražio čin samoporicanja – čiju teškoću podvlači iskustvo u SAD posle Drugog svetskog rata sa problemom ,,sigurnosti” među federalnim službenicima – da dozvoli svojim službenicima da zastupaju politiku upravo suprotnu zvaničnoj doktrini.
Ali pretpostavimo da dođe do ovog čina samoporicanja. Da bi zastupanje kapitalizma išta značilo, zagovornici moraju da finansiraju svoj cilj – da održavaju javne sastanke, štampaju pamflete, da zakupljuju vreme na radiju, izdaju novine i časopise i tako dalje. Kako da sakupe sredstva? U socijalističkom društvu verovatno ima ljudi sa visokim dohotkom, možda čak velikim kapitalom u obliku vladinih obveznica i sličnog, ali to bi obavezno bili visoki funkcioneri. Moguće je zamisliti nižeg socijalističkog službenika kako zadržava svoj posao, iako se otvoreno zalaže za kapitalizam. Ali teško je zamisliti najvišeg socijalističkog funkcionera kako finansira ovakve ,,subverzivne” aktivnosti.
Jedini izvor sredstava bio bi da veći broj nižih službenika prikupi manje iznose. Ali ovo nije pravi odgovor. Da bi se iskamčila ova sredstva, mnogi ljudi bi već trebalo da budu ubeđeni u to, a naš problem je kako da započnemo i finansiramo kampanju za tako nešto. Radikalni pokreti u kapitalističkim društvima nikad nisu finansirani na ovaj način. Oni su imali podršku nekoliko bogatih pojedinaca koji su bili ubeđeni u nešto, kao Frederik Vanderbilt Fild (Field), ili Anita Mekormik Blejn (McCormick Blaine) ili Korlis Lamont, da pomenemo neka, danas istaknuta imena, ili Fridrih Engels, ako idemo još dalje u prošlost. Ovo je uloga nejednakosti bogatstva u čuvanju političke slobode koja se retko primećuje – uloga pokrovitetja.
U kapitalističkom drustvu neophodno je samo ubediti nekoliko bogatih ljudi da daju sredstva za bilo koju ideju, ma koliko čudnu, a takvih osoba ima mnogo, usled čega je mnogo nezavisnih fokusa podrške. Naravno, nije nužno ni ubediti ljude ili finansijske ustanove koje imaju sredstva u ispravnost ideja koje se propagiraju. Samo ih treba ubediti da to propagiranje može da bude finansijski uspešno; da će novine ili časopis ili knjiga ili neki drugi poduhvat doneti profit. Konkurentni izdavač, na primer, ne može sebi da dozvoli da štampa samo štivo sa kojim se on lično slaže; njegov kriterijum mora da bude verovatnoća da će tržište biti dovoljno veliko da mu vrati ono što je uložio.
Na ovaj način tržište prekida začarani krug i omogućava finansiranje ovakvih poduhvata malim parama velikog broja ljudi koje prethodno ne treba ubeđivati. Ovakvih mogućnosti nema u socijalističkom društvu; postoji samo svemoćna država.
Napregnimo sada maštu i pretpostavimo da je socijalistička vlada svesna tog problema i da je sastavljena od ljudi željnih da sačuvaju slobodu. Da li vlada može da nabavi sredstva? Možda može, ali je teško videti kako. Mogla bi da otvori biro za pomoć subverzivnoj propagandi. Ali kako bi izabrala koga da pomaže? Ako bi davala pomoć svakom ko je traži, vrlo brzo bi ostala bez sredstava, jer socijalizam ne može da porekne elementarni ekonomski zakon da dovoljno visoka cena povlači za sobom veliku potporu. Ako zastupanje radikalnih ciljeva donosi dovoljnu nadoknadu, ponuda zastupnika će biti neograničena.
Štaviše, sloboda da se zastupaju nepopularne stvari ne povlači da takvo zastupanje ništa ne košta. Naprotiv, ni jedno društvo ne bi bilo stabilno kad bi zastupanje radikalne promene bilo bez troškova, kad bi bilo mnogo manje dotirano. Potpuno je prikladno da ljudi podnose žrtve da bi zastupali ciljeve u koje iskreno veruju. Naravno, važno je sačuvati slobodu samo za ljude koji su spremni na samopregor, jer se inače sloboda srozava do povlastice i neodgovornosti. Suština je u tome da cena zastupanja nepopulamih ciljeva bude podnošljiva i nerestriktivna.
Ali još nismo gotovi. U društvu slobodnog tržišta dovoljno je imati sredstva. Snabdevači papirom voljni su da ga prodaju Daily Workeru isto kao i Wall Street Journalu. U socijalističkom društvu ne bi bilo dovoljno imati sredstva. Hipotetički pristalica kapitalizma morao bi da ubedi vladinu fabriku da mu proda papir, vladinu štampariju da mu štampa pamflete, vladinu poštu da ih razdeli narodu, vladinu agenciju da mu izda prostor za govore i tako dalje.
Možda postoji neki način na koji bi se prevazišle ove teškoće i sačuvala sloboda u socijalističkom društvu. Ne može se reći da je to potpuno nemoguće. Jasno je, međutim, da postoje veoma realne teskoće da se osnuju ustanove koje će efikasno čuvati mogućnost razlike u mišljenju.
Koliko ja znam, nema pristalica socijalizma i slobode koji su se stvarno suočili sa ovim pitanjem ili bar počeli institucionalno organizovanje koje bi dozvolilo slobodu u okviru socijalizma. Nasuprot tome, jasno je kako kapitalističko društvo slobodnog tržišta podstiče slobodu.
Upadljiv konkretan primer ovih apstraktnih načela predstavlja iskustvo Vinstona Čerčila (Churchill). Od 1933. do izbijanja Drugog svetskog rata, Čercilu nije bilo dozvoljeno da govori preko britanskog radija koji je, naravno, bio vladin monopol pod upravom BBC-ja. Reč je bila o prvom građaninu države, članu Parlamenta, ranije ministru kabineta, čoveku koji je očajnički pokušavao, svim mogućim sredstvima, da ubedi svoje sunarodnike da preduzmu korake kako bi odbili pretnju Hitlerove Nemačke. Čerčilu nije bilo dozvoljeno da Britancima govori preko radija, jer je BBC bio vladin monopol a njegov položaj suviše ,,sporan”.
Još jedan tako očit primer, zabeležen 26. januara 1959. u Timeu, ima veze sa gašenjem ,,crne liste”. Ovako kaže Timeova priča: Ceremonija dodeljivanja Oskara je najviši domet dostojanstva Holivuda, ali pre dve godine dostojanstvo je zadobilo udarac. Kad je neki Robert Rič (Rich) proglašen za najboljeg scenaristu za Hrabrog čoveka (.The Brave One) , on se nikad nije pojavio da primi nagradu. Robert Rič je bio pseudonim koji je sakrivao jedaog od oko 150 scenarista… sa ,,crne liste” filmske industrije od 1947. godine, osumnjičenih da su komunisti ili njihovi simpatizeri; Ovaj slučaj je bio naročito neprijatan jer je Filmska akademija zabranila svim komunistima ili pristalicama 5. amandmana da učestvuju u konkurenciji za Oskara. Prošle nedelje su i Pravilo o komunistima i misterija Ričovog tdentiteta iznenada bili obelodanjeni.
Ispostavilo se da je Rič u stvari Dalton (Johny Got His Gun) Trambo (Trumbo), jedan od ,,desetorice holivudskih scenarista – osobenjaka” koji su 1947. godine odbili da svedoče na saslušanju o komunizmu u filmskoj industriji. Producent Frenk King je uporno tvrdio da je Robert Rič ,,neki mladić sa bradom iz Španije”: ,,Obavezni smo prema našim deoničarima da kupujemo najbolje scenarije. Trambo nam je doneo Hrabrog čoveka i mi smo ga kupili…”
U stvari, to je bio zvanični kraj holivudske ,,crne liste”. Za zabranjene scenariste, nezvanični kraj je nastupio mnogo ranije. Tvrdi se da su za najmanje petnaest odsto holivudskih filmova scenario napisali scenaristi sa ,,crne liste”. Producent King je izjavio: ,,U Holivudu ima više duhova nego igde. Svaka kompanija u gradu sarađivala je sa scenaristima sa ‘crne liste’. Mi samo prvi potvrđujemo ono što svi znaju.”
Čovek može da veruje, kao što ja verujem, da bi komunizam uništio svu našu slobodu, čovek može da bude protiv njega svim srcem, pa da ipak istovremeno veruje da je u slobodnom društvu nepodnošljivo da nekog sprečavaju da sklapa dobrovoljne, uzajamno privlačne aranžmane sa drugima samo zato što on veruje u komunizam ili ga propagira. Njegova sloboda uključuje i slobodu da propagira komunizam. Sloboda uključuje i slobodu drugih da ne posluju s njim pod tim okolnostima. Holivudska ,,crna lista” bila je čin neslobode koji uništava slobodu zato što je bila tajni sporazum što je koristio prinudna sredstva da spreči dobrovoljnu razmenu. Nije uspeo zato što je ljudima, zbog tržišta, bilo skupo da održavaju tu ,,crnu listu”, Komercijalni naglasak, činjenica da ljudi koji vode preduzeća imaju podsticaj da zarade što više novca, štitila je slobodu pojedinaca sa ,,crne liste” dajući im drugačiji oblik zaposlenja i podstičući ljude da ih zapošljavajiu.
Da su Holivud i filmska industrija bili državna preduzeća ili da je u Engleskoj to bilo pitanje zapošljavanja u BBC-ju, teško je poverovati da bi ,,holivudska desetorica” ili njima slični našli zaposlenje. Isto tako, teško je poverovati da bi pod ovim okolnostima verni sledbenici individualizma i privatnog preduzetništva ili verni sledbenici bilo kog drugog gledišta osim statusa quo mogli da dobiju posao.
Makartizam je još jedan primer uloge tržišta u čuvanju političke slobode iz našeg iskustva. Potpuno izvan bitnih pitanja koja su tu u igri i valjanosti optužnica, kakvu su zaštitu imali pojedinci, a naročito vladini službenici, od neodgovornih optužbi i čeprkanja po stvarima koje su otkrivali protiv njihove volje? Njihovo pozivanje na Peti amandman bilo bi samo prazna sprdnja da nije bilo alternative državnom zaposlenju.
Njihova osnovna zaštita bilo je postojanje privatne tržišne ekonomije u kojoj su mogli da zarade za život. Ni tako ova zaštita nije bila apsolutna. Mnogi potencijalni privatni poslodavci bili su, ispravno ili pogrešno, protiv zapošljavanja ovih ljudi prikovanih na stub srama. Moguće da je u ovom slučaju bilo mnogo manje opravdanja za troškove nametnute mnogim uspešnim ljudima nego za troškove koji se obično nameću ljudima koji zastupaju nepopularne stvari. Ali u svemu tome važno je da su ti troškovi bili ograničeni i ne preterano visoki, kao što bi bili da je državno zaposlenje bilo jedina mogućnost.
Interesantno je napomenuti da je nesrazmerno veliki udeo umešanih ljudi očito otišao u najkonkurentnije sektore ekonomije – malu privredu, trgovinu, poljoprivredu – tamo gde se tržište najviše približava idealu slobodnog tržišta. Niko ko kupuje hleb ne zna da li pšenicu od koje se hleb pravi gaji neki komunista, republikanac, fašista, crnac ili belac. Ovo ilustruje način na koji bezlično tržište odvaja ekonomske aktivnosti od političkih pogleda i štiti ljude od diskriminacije u ekonomskim aktivnostima iz razloga koji su
irelevantni za njihovu produktivnost – bilo da su ovi razlozi povezani sa njihovim pogledima ili bojom kože.
Kao što ovaj primer pokazuje, grupe u našem društvu čiji je ulog najveći u očuvanju i jačanju konkurentskog kapitalizma jesu one manjinske grupe koje najlakše mogu da postanu predmet nepoverenja i mržnje većine – crnci, Jevreji, stranci, da pomenemo samo najočiglednije. Da paradoks bude veći, neprijatelji slobodnog tržišta – socijalisti i komunisti – regrutovani su u natproporcionalnoj srazmeri baš iz ovih grupa.Umesto da priznaju da ih je postojanje tržišta zaštitilo od stavova njihovih sunarodnika, oni pogrešno tržištu pripisuju preostalu diskriminaciju.
Milton Fridman – “Odnos ekonomske i političke slobode“ predstavlja prvo poglavlje Fridmanove knjige Kapitalizam i sloboda, kod nas objavljene u ediciji Global Book (Milton Friedman, Kapitalizam i sloboda, Global Book, Novi Sad, 1997). Prevod: Zoe Pavlović
