Zašto je moderni liberalizam u defanzivi

Radi­kal­ni ide­a­li­zam, koji je ozna­ča­vao oslo­ba­đa­nje zre­lih lju­di od vla­de, postao je kla­sič­ni libe­ra­li­zam, a kasni­je, liber­ta­ri­ja­ni­zam, bar u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Drža­va­ma (iako u ostat­ku sve­ta reč „libe­ral“ još uvek aso­ci­ra na izvor­no zna­če­nje). Ipak, ovde se ne raspra­vlja samo o rečima.

Moder­ni libe­ra­li – ili oni poje­din­ci koje drug­de zovu soci­jal-demo­kra­ta­ma ili soci­ja­li­sti­ma — na dru­ga­či­ji način shva­ta­ju sušti­nu ljud­skog bića. Oni misle da su lju­di bes­po­moć­ni pred iza­zo­vi­ma i nevo­lja­ma pri­ro­de i dru­štva. U naj­op­šti­jem smi­slu, kla­sič­ni libe­ra­li gle­da­ju na lju­de kao na bića spo­sob­na za pre­u­zi­ma­nje ini­ci­ja­ti­ve, samo ako ih dru­gi lju­di ili vla­da ne sta­ve u lan­ce, uko­li­ko ih ne spre­če da sami sebi pomog­nu. Izve­sno je da razli­či­ti lju­di poči­nju od razli­či­tih start­nih pozi­ci­ja u napo­ru da postig­nu lič­ni napre­dak – za neke će taj poče­tak biti sreć­ni­ji, otpo­če­će kao zdra­vi­ji, pre­du­zi­mlji­vi­ji ili talen­to­va­ni­ji, ima­će imuć­ni­je rodi­te­lje od dru­gih lju­di. Ali, sve u sve­mu, i oni mora­ju savi­ti leđa ne bi li una­pre­di­li svo­je živo­te, kakva god bila nji­ho­va prvo­bit­na pozi­ci­ja. A slo­bod­no dru­štvo, za koje su se neka­da bori­li kla­sič­ni libe­ra­li ili liber­ta­ri­jan­ci, daće im naj­bo­lju šan­su za uspeh u nji­ho­vim razli­či­tim poduhvatima.

Među­tim, moder­ni libe­ra­li pri­hva­ta­ju dru­ga­či­ji pogled na ljud­sku pri­ro­du. Oni sma­tra­ju da nama u osno­vi upra­vlja­ju bez­lič­ne sile i da zato nismo spo­sob­ni da ini­ci­ra­mo bilo kakva pobolj­ša­nja naših živo­ta. Sva­ko takvo pobolj­ša­nje mora doći spo­lja, a vla­da, sa svo­jom kon­cen­tri­sa­nom i masiv­nom pri­nud­nom silom, pred­sta­vlja kan­di­da­ta koji naj­vi­še obe­ća­va u pogle­du posti­za­nja tog napret­ka. To je, u stva­ri, inte­lek­tu­al­ni izvor one pro­me­ne od ori­gi­nal­ne ide­je indi­vi­du­al­nih pra­va ame­rič­kih oče­va ka ide­ji o pozi­tiv­nim pra­vi­ma ili ovla­šće­nji­ma, koje su pred­sta­vlje sušti­nu „Dru­ge pove­lje o pra­vi­ma“ Fren­kli­na Ruzvel­ta. Narav­no, bilo je i mno­go dru­gih fak­to­ra koji su uti­ca­li na ovu pro­me­nu, uklju­ču­ju­ći razli­či­te poseb­ne inte­re­se koji su se kamu­fli­ra­li jav­nim inte­re­som, ali su svi oni, u osno­vi, poči­va­li na pro­me­ni od razu­me­va­nja lju­di kao ini­ci­ja­to­ra, ka razu­me­va­nju lju­di kao pasiv­nih uče­sni­ka u okvi­ru dru­štva. Cen­tral­no pita­nje je, zai­sta, pita­nje ljud­ske pri­ro­de – da li smo mi po pri­ro­di samo­stal­na živa bića ili nas pokre­ću bez­lič­ne sile, te nam stal­no tre­ba vla­di­na pomoć?

Ipak, tre­ba­lo bi da bude oči­gled­na para­dok­sal­nost pri­stu­pa moder­nih libe­ra­la kada je u pita­nju ljud­ski napre­dak. Pori­ču­ći moguć­nost samo­stal­nog sna­la­že­nja poje­di­na­ca, uko­li­ko ono poči­va na sop­stve­nim sna­ga­ma i na dobro­volj­noj sarad­nji, oni tvr­de da vla­de — koje se, na kra­ju kra­je­va, sasto­je od indi­vi­dua – tre­ba da ima­ju ini­ci­ja­ti­vu i pro­i­zve­du pra­va reše­nja za ljud­ske pro­ble­me. Kako je ovo mogu­će? Ili smo bes­po­moć­ni, pa je onda to auto­mat­ski i vla­da, ili sebi može­mo pomo­ći, te je onda naj­bo­lje, u mno­gim slu­ča­je­vi­ma, pusti­ti nas same da pro­na­đe­no reše­nja za pro­ble­me. Šta­vi­še, uko­li­ko smo spo­sob­ni za ini­ci­ja­ti­vu, onda su oni koji pozna­ju pro­blem s kojim su suo­če­ni, koji ima­ju pri­stu­pa ono­me što se zove lokal­no zna­nje – tu se reša­nja naj­če­šće i nala­ze – u mno­go boljoj pozi­ci­ji suo­ča­va­nja s iza­zo­vi­ma, dale­ko van vla­di­ne pomoći.

Šta je, sto­ga, to što je ome­ta­lo pun razvoj kla­sič­no-libe­ral­nog, afir­ma­tiv­nog pogle­da na spo­sob­no­sti indi­vi­dua, muška­ra­ca i žena? U pita­nju je prvo to, da je ta ide­ja bila pro­sto radi­kal­na i nepo­zna­ta veći­ni lju­di i, dru­go, oni koji su se oko­ri­sti­li od dru­ga­či­je ide­je (po kojoj su za upra­vlja­nje živo­ti­ma lju­di potreb­ni vla­da­ri) žele­li su da nasta­ve s takvom praksom.

Moder­ni libe­ral je ustva­ri reak­ci­o­nar, neko ko će još uvek nagi­nja­ti sta­roj ide­ji da su lju­di uglav­nom nespo­sob­ni, te da im je potre­ban neki vrhov­ni vla­dar za upra­vlja­nje nji­ho­vim živo­ti­ma, neko ko bi bri­nuo o nji­ma. To je temelj­na ide­ja koju nala­zi­mo u feu­da­li­zmu i monar­hi­zmu, s care­vi­ma, ceza­ri­ma, kra­lje­vi­ma, kra­lji­ca­ma, fara­o­ni­ma i dru­gim šefo­vi­ma koji vla­da­ju kra­ljev­stvom, dok smo mi uni­že­ni na nivo poda­ni­ka koji tre­ba da sle­de volju vladara.

Razum­no je oče­ki­va­ti da će vre­me­nom kla­sič­no-libe­ral­ni radi­kal­ni ali veo­ma sup­ti­lan uvid u sušti­nu ljud­ske pri­ro­de – koja je u osno­vi kre­a­tiv­na, pro­duk­tiv­na i kojoj je potreb­na slo­bo­da za pro­cvat – pono­vo poja­vi­ti, pre­va­zi­la­ze­ći lošu navi­ku zavi­sno­sti od vla­de. Ali se ovo ipak ne može desi­ti auto­mat­ski. A cena za to je, narav­no, več­ni oprez.