Zašto je moderni liberalizam u defanzivi

Radikalni idealizam, koji je označavao oslobađanje zrelih ljudi od vlade, postao je klasični liberalizam, a kasnije, libertarijanizam, bar u Sjedinjenim Američkim Državama (iako u ostatku sveta reč „liberal“ još uvek asocira na izvorno značenje). Ipak, ovde se ne raspravlja samo o rečima.

Moderni liberali – ili oni pojedinci koje drugde zovu socijal-demokratama ili socijalistima – na drugačiji način shvataju suštinu ljudskog bića. Oni misle da su ljudi bespomoćni pred izazovima i nevoljama prirode i društva. U najopštijem smislu, klasični liberali gledaju na ljude kao na bića sposobna za preuzimanje inicijative, samo ako ih drugi ljudi ili vlada ne stave u lance, ukoliko ih ne spreče da sami sebi pomognu. Izvesno je da različiti ljudi počinju od različitih startnih pozicija u naporu da postignu lični napredak – za neke će taj početak biti srećniji, otpočeće kao zdraviji, preduzimljiviji ili talentovaniji, imaće imućnije roditelje od drugih ljudi. Ali, sve u svemu, i oni moraju saviti leđa ne bi li unapredili svoje živote, kakva god bila njihova prvobitna pozicija. A slobodno društvo, za koje su se nekada borili klasični liberali ili libertarijanci, daće im najbolju šansu za uspeh u njihovim različitim poduhvatima.

Međutim, moderni liberali prihvataju drugačiji pogled na ljudsku prirodu. Oni smatraju da nama u osnovi upravljaju bezlične sile i da zato nismo sposobni da iniciramo bilo kakva poboljšanja naših života. Svako takvo poboljšanje mora doći spolja, a vlada, sa svojom koncentrisanom i masivnom prinudnom silom, predstavlja kandidata koji najviše obećava u pogledu postizanja tog napretka. To je, u stvari, intelektualni izvor one promene od originalne ideje individualnih prava američkih očeva ka ideji o pozitivnim pravima ili ovlašćenjima, koje su predstavlje suštinu „Druge povelje o pravima“ Frenklina Ruzvelta. Naravno, bilo je i mnogo drugih faktora koji su uticali na ovu promenu, uključujući različite posebne interese koji su se kamuflirali javnim interesom, ali su svi oni, u osnovi, počivali na promeni od razumevanja ljudi kao inicijatora, ka razumevanju ljudi kao pasivnih učesnika u okviru društva. Centralno pitanje je, zaista, pitanje ljudske prirode – da li smo mi po prirodi samostalna živa bića ili nas pokreću bezlične sile, te nam stalno treba vladina pomoć?

Ipak, trebalo bi da bude očigledna paradoksalnost pristupa modernih liberala kada je u pitanju ljudski napredak. Poričući mogućnost samostalnog snalaženja pojedinaca, ukoliko ono počiva na sopstvenim snagama i na dobrovoljnoj saradnji, oni tvrde da vlade – koje se, na kraju krajeva, sastoje od individua – treba da imaju inicijativu i proizvedu prava rešenja za ljudske probleme. Kako je ovo moguće? Ili smo bespomoćni, pa je onda to automatski i vlada, ili sebi možemo pomoći, te je onda najbolje, u mnogim slučajevima, pustiti nas same da pronađeno rešenja za probleme. Štaviše, ukoliko smo sposobni za inicijativu, onda su oni koji poznaju problem s kojim su suočeni, koji imaju pristupa onome što se zove lokalno znanje – tu se rešanja najčešće i nalaze – u mnogo boljoj poziciji suočavanja s izazovima, daleko van vladine pomoći.

Šta je, stoga, to što je ometalo pun razvoj klasično-liberalnog, afirmativnog pogleda na sposobnosti individua, muškaraca i žena? U pitanju je prvo to, da je ta ideja bila prosto radikalna i nepoznata većini ljudi i, drugo, oni koji su se okoristili od drugačije ideje (po kojoj su za upravljanje životima ljudi potrebni vladari) želeli su da nastave s takvom praksom.

Moderni liberal je ustvari reakcionar, neko ko će još uvek naginjati staroj ideji da su ljudi uglavnom nesposobni, te da im je potreban neki vrhovni vladar za upravljanje njihovim životima, neko ko bi brinuo o njima. To je temeljna ideja koju nalazimo u feudalizmu i monarhizmu, s carevima, cezarima, kraljevima, kraljicama, faraonima i drugim šefovima koji vladaju kraljevstvom, dok smo mi uniženi na nivo podanika koji treba da slede volju vladara.

Razumno je očekivati da će vremenom klasično-liberalni radikalni ali veoma suptilan uvid u suštinu ljudske prirode – koja je u osnovi kreativna, produktivna i kojoj je potrebna sloboda za procvat – ponovo pojaviti, prevazilazeći lošu naviku zavisnosti od vlade. Ali se ovo ipak ne može desiti automatski. A cena za to je, naravno, večni oprez.