Zašto Crna Gora treba da bude nezavisna?
Za 21. maj 2006. zakazan je referendum o nezavisnosti Crne Gore. Veliki deo pažnje javnosti u Crnoj Gori, a često i u Srbiji, apsorbovan je prethodnih nedelja i meseci tehničkim pitanjima održavanja referenduma, oblikom većine kojom će se o nezavisnosti odlučivati, uslovima za kampanju, kao i ulogom posrednika iz Evrope. Razlozi za i protiv kojih se drže proponenti i protivnici nezavisnosti smatraju se dobro poznatim i ušančenim. Čini se da se tu malo toga novog može reći.
Ipak, ima jedna okolnost koja retko da je zapažena, najmanje u Srbiji. To je iracionalnost zalaganja za tzv. zajedničku državu među srpskim političarima. Da nešto nije u redu sa pozicijom srpske politike prema Crnoj Gori svedoči protivrečnost u koju većina srpskih političara stalno zapada: oni navodno gaje bratski i miroljubiv stav prema Crnoj Gori i ne žele da se mešaju u njihova pitanja. Ipak, sve vreme aktivno podržavaju pro-beogradsku opoziciju, bivše Miloševićeve perjanice, huškaju ih najbesmislenijim pričama od većine 51% upisanih, preko glasanja crnogorskih državljana u Srbiji, do otvorenog i neuspešnog potkazivanja crnogorskih vlasti briselskim birokratima (legendarno Koštuničino "državničko" nošenje u Brisel spiskova Crnogoraca u Srbiji koji bi navodno trebalo da glasaju na referendumu). I sve to traje već godinama. Kada ih neko pita zašto podržavaju pro-Miloševićevske snage u Crnoj Gori, oni kažu da je problem u samoj Crnoj Gori koja je "beznadežno podeljena", a ne u njihovom mišljenju ili njihovoj podršci. Ali, ne kažu da su je podelili upravo oni svojom podrškom i ulivanjem lažnih nada ostacima miloševićevske svesti i politike u Crnoj Gori. Zamislimo za trenutak da su iz Beograda rekli još 2001: "Ok, hoćete nezavisnost, organizujte referendum odmah, mi vas podržavamo u tome i tražićemo od sveta da vas ne pritiska da ga odlažete. Nemamo nikakav stav o tome, odluka je na vama, mi se ne mešamo. Javite nam samo telefonom kakva je vaša odluka!" I da se posvete samoj Srbiji, i da nijedan političar iz Srbije više ne da ni jednu izjavu niti komentar o pitanju nezavisnosti Crne Gore. Da li bi u tom slučaju Crna Gora bila "podeljena" i da li bi sticanje nezavisnosti bilo odloženo tri godine?
Ne, srpski političari su se trudili zubima i noktima, da potkazivanjem i ucenjivanjem u Briselu iskoriste svoj popravljeni imidž posle rušenja Miloševića da im se izađe u susret i onemogući Đukanović u njegovim planovima za sticanje nezavisnosti. Hteli su da iskoriste svoj "demokratski kredibilitet" da zadrže Crnu Goru kao srpsku guberniju, odnosno kao poligon za naplaćivanje svojih nacionalističkih frustracija zbog "gubitka teritorija" u ratovima koje je Milošević "loše i bez saveznika vodio" tokom devedesetih godina. U tome je naravno prednjačio Vojislav Koštunica sa svojom idejno-nacionalnom logistikom guslarske Crne Gore i Crnogoraca iz Beograda, ali je neslavnu ulogu odigrao i pokojni Zoran Đinđić koji se držao pasivno i kalkulantski, ne protiveći se Koštunici u tom domenu, valjda računajući da će popraviti time odnose sa njim.
Koji interes Srbija može imati za očuvanje zajedničke države? Ima najmanje četiri ili pet argumenata koji se za to navode i nijedan nema nikakavu verodostojnost.
Kulturne i nacionalne veze. Ovaj argument kaže da su Srbi i Crnogorci jedan narod, ili barem dva vrlo bliska naroda istog korena, jezika i porekla, i da nema ništa prirodnije od toga da žive u jednoj zajedničkoj državi.
Ipak, nije jasna kauzalna veza između ove dve tvrdnje. Austrijanci, Nemci i Švajcarci nemačkog porekla govore isti jezik, koji čak zovu istim imenom, i svakako potiču iz istog genetskog korena, ali nikom normalnom među njima (čast ređim izuzecima poput bečlije Adolfa Hitlera) ne pada na pamet da ovu okolnost iskoristi kao argument za državno ujedinjenje Nemačke, Austrije i Švajcarske! Dakle, kulturne i nacionalne veze uopšte ne moraju biti ugrožene stvaranjem dve nezavisne države. Putovanje bez viza i pasoša, garantovanje svih stečenih prava i na jednoj i na drugoj strani i druge pogodnosti u sve ujedinjenijoj Evropi, učiniće da državna nezavisnost ne povuče negativne posledice u domenu kulturnih i nacionalnih odnosa dveju budućih država. Štaviše, u atmosferi zatrovanosti odnosa kakva vlada danas, atomsferi stalnog i obostranog sumnjičenja, s jedne strane za zamajavanje i parazitizam a sa druge za ugrožavanje i velikodržavne pretenzije, stvari mnogo gore izgledaju nego što bi izgledale kada bi državni odnosi bili relaksirani a računi u svakom pogledu čisti. Odnosi između Srbije i Crne Gore su bili odlični dok su one živele kao dve nacionalne države, a počeli su se kvariti sa ujedinjenjem 1918. I srpski element tradicionalne kulture u Crnoj Gori, kao i osećanje zajedništva sa Srbijom nisu bili slabiji tada zato što nije postojala zajednička država. Baš naprotiv, zajedništvo je bilo mnogo veće i jače nego što je danas.
Da dovedem ovaj argument do njegovih krajnjih logičkih konsekvenci: nije nužno zastupati "dukljanske" kulturološke teorije o posebnostima crnogorske nacije i njene istorijsko-civilizacijske divergencije u odnosu na srpsku, da bi se zastupala "dukljanska" politička agenda, tj ideja nezavisne države Crne Gore. Nužnost veze između te dve stvari vide samo srpski etnonacionalisti "krvi i tla", koji su svojevremeno guslali o svim Srbima u jednoj državi, a koji ni danas ne shvataju naciju u liberalnom ključu, kao političku kategoriju, već prevashodno i jedino kao zajednicu krvi, tla i istorije. Crnogorski independista može mirne duše priznati da su Srbi i Crnogorci dva vrlo bliska naroda, čak i da imaju isti etnički koren i blisku kulturu i istoriju, a da istovremeno odbaci ideju o Crnoj Gori kao beogradskoj guberniji. Isto kao što i austrijski patriota može istim argumentom odbaciti ideju prisajedinjenja Austrije Nemačkoj. Što se ovo u sadašnjoj Crnoj Gori ne radi, ili ne radi dovoljno često, jasno i konzistentno, svakako je stvar za žaljenje i može se objasniti mnogim faktorima, od komunističkog višedecenijskog zatiranja i minimiziranja srpskog identiteta u Crnoj Gori, do preterane reakcije na velikodržavne, unitarističke pretenzije beogradskih političara i njihovih dvorskih Crnogoraca. Ali, nema nikakve načelne neusklađenosti između srpskih kulturnih i istorijskih korena Crnogoraca (pa čak i priznanja da se i danas u Crnoj Gori govori čist srpski jezik) i ideje obnove nezavisne crnogorske države.
Ekonomski razlozi. Ovaj argument kaže da je bolje imati veće nego manje tržište, da je Crna Gora mala i nerazvijena, zavisna od uvoza hrane i energije, i da će joj ekonomski svakako biti bolje sa Srbijom.
Prvo, tačno je da veće tržište pruža prednosti ekonomije obema, i da onaj kome je uskraćena prednost pristupa širim tržištima može dugoročno trpeti značajnu štetu. Ipak, valja zapaziti da je ovo rezonovanje u slučaju argumentacije protiv crnogorske nezavisnosti neraskidivo vezano sa protekcionizmom kao ekonomskom filozofijom: pretpostavka da bi integrisano i slobodno tržište na jednom prostoru postojalo jeste da se taj prostor nalazi u državnom jedinstvu. Čim ima više država, to znači da postoje značajne trgovinske i druge poslovne barijere među njima. Kad ovo neko iz Srbije potegne kao argument onda to znači direktno priznanje, odnosno pretnju, da bi Srbija trgovinski blokirala Crnu Goru ili joj uvela visoke carine i vancarinsku zaštitu, u slučaju da se ova izdvoji iz zajednice. Zašto bi to bila prirodna pretpostavka? Zašto ne bi bilo prirodno pretpostaviti da će na prostoru Balkana biti vođena liberalna trgovinska politika, da će sve carine i vancarinske barijere biti ukinute između svih, postojećih i budućih zemalja (kako je već potpisanim, pa često izigravanim, sporazumima o zoni slobodne trgovine dobrim delom učinjeno)? Ako nikako drugačije, ulazak u EU će sigurno značiti drastično smanjenje trgovinskih barijera, a cilj svih na Balkanu je da uđu u EU. Kakvog onda spoljnotrgovinskog značaja, i na kratak i na dugi rok, ima da li će Srbija i Crna Gora biti jedna ili dve države?
Dalje, argumenti o ekonomskoj nesamodovoljnosti Crne Gore već neodoljivo podsećaju na pomalo zaboravljene priče s kraja 80-ih da će Slovenci pocrkati od gladi kad više ne budu mogli da jeftino nabavljaju sirovine iz Srbije. I opet, suočeni smo sa istom ekonomskom filozofijom koja je tada inspirisala srpski, ali svojevremeno i nemački nacionalizam, da jedna država mora da ima dovoljno "životnog prostora" da bi mogla da se prehrani i preživi. A opet, teorijska potka cele stvari je protekcionističko nerazumevanje tržišne privrede, odnosno činjenice da jedna država, da bi bila ekonomski samoodrživa, ne mora da proizvodi direktno sve što joj treba, od žita do aluminijuma (to mora samo Fihteova i Hitlerova "zatvorena trgovačka država"). Ljudi su izumeli kroz istoriju i nešto što se zove trgovina. Pa onaj ko ima višak žita može da ga razmeni za nečiji drugi višak aluminijuma. A ako još zakomplikujemo stvar izumom novca i plaćanjem putem istog ne samo za dobra nego i usluge, onda vidimo da bi Crnogorci hipotetički mogli da prežive kao samostalna država a da ne proizvode ništa, već samo da kvalitetno pružaju usluge turizma. Naravno, to danas izgleda nerealno, kao što možda izgleda nerealno da bi Crna Gora (kao i Srbija) u bliskoj budućnosti uopšte mogla da opstaje bez strane ekonomske pomoći u ovom ili onom vidu. Ali, to nema nikakve veze sa veličinom zemlje ili širinom i razuđenošću njenih privrednih grana, već isključivo sa stabilnošću ustanova, vladavinom prava, nivoom ekonomskih sloboda i odsustvom korupcije. Po tim kriterijumima Crna Gora (kao ni Srbija) ne stoji baš sjajno, ali veličina zemlje ne igra nikakvu ulogu u tome — ona sama po sebi nije nikakav protivargument za mogućnost izgradnje prosperitetne ekonomije. Baš naprotiv, mnoge od najbogatijih zemalja u svetu, sa najvišim nivoom privrednih sloboda, vrlo su male teritorijom i brojem stanovnika: Luksemburg, Hong Kong, Singapur i mnoge druge zemlje teritorijalno su još manje od Crne Gore, ali izvanredno ekonomski napreduju i spadaju u sam svetski vrh. I to sa dobrim razlozima. Mnoge destruktivne politike poput spoljnotrgovinskog protekcionizma zapravo se lakše sprovode u velikim nego malim zemljama — takve loše politike mogu "proći" u velikim zemljama upravo zbog njihove veličine i njihove prirodne, geografske i privredne raznolikosti. Amerikanci i Rusi mogu da povećaju carine na čelik ili naftu ili žito, zato što imaju snažne industrije i veliko unutrašnje tržište, pa šteta od protekcionističkih politika ne mora biti enormna ili ne mora biti vidljiva na kratak rok. Ali, Luksmburg bi skapao od gladi kad bi sprečio ili bitnije ograničio uvoz hrane ili nafte. Zato je prinuđen na tržišni pristup, zdrave ekonomske politike i otvaranje prema svetu. Ne kažem da će Crna Gora ići putem Luksemburga, ali je još manje verovatno da će Srbija i Crna Gora zajedno ići tim putem. Crnogorska politička elita je mnogo realističnija i mnogo manje zadojena nacionalističkim i velikodržavnim glupostima od srpske, a crnogorska intelektualna elita je na višem nivou od srpske, posebno kad se radi o liberalno mislećim ekonomistima i politikolozima, koji u Crnoj Gori već predstavljaju snažnu školu a u Srbiji praktično ne postoje.
Ali, ne samo da tradicionalno etatističko verovanje u jaku i veliku državu koje dominira u Beogradu nema nikakve argumente protiv crnogorske državnosti, već postoje i potpuno nezavisni argumenti za tu nezavisnost. Srbija ima nestabilni, inflatorni dinar, Crna Gora ima stabilni evro. Srbija ima visoke carine i vancarinske barijere, Crna Gora znatno niže. Srbija ima više poreze, Crna Gora niže. U ovom trenutku, to su dva potpuno odvojena i nezavisna ekonomska sistema, što je priznato i "dvostrukim kolosekom" za priključenje EU. Pitanje — da li je za Crnu Goru ekonomski racionalno da zarad "očuvanja" (zapravo uspostave, jer ona u ekonomskom smislu sada ne postoji) državne zajednice sa Srbijom podigne svoje poreze, poveća carine i kvote i umesto evra uvede srpski dinar?
Nezavisnost Crne Gore onemogućiće očuvanje Kosova u Srbiji. Ako se Crna Gora osamostali nestaće mogućnost Srbije da se poziva na Rezluciju 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje ostanak Kosova unutar Jugoslavije.
Ovo je vrlo slab argument. U slučaju da se Crna Gora osamostali postaviće se pitanje pravnog kontiniteta sa SRJ, tj SCG. Pomenuti problem sa pozivanjem na dotičnu rezoluciju nastao bi samo u slučaju da bi Crnogorci hteli da njima pripadne kontinuitet sa SRJ. Koliko je do sada o tome poznato, oni ne samo da ne žele taj kontinuitet, već su u više navrata jasno stavili do znanja da će ga prepustiti Srbiji. Dakle, po svemu što do sada znamo Srbija će sigurno biti sukcesor međunarodno pravnog subjektiviteta SRJ alias SCG, pa time i sukcesor subjektiviteta u slučaju Rezolucije 1244.
Dalje od ovoga, pitanja Kosova i Crne Gore nisu ni na koji način povezana. Crnogorska vlast nije uticala na stvaranje kosovskog problema, niti ikako može uticati na njegovo rešavanje. I sa kakvim moralnim pravom iko iz Srbije može očekivati od Crne Gore, čak i da je tačno da će njena nezavisnost otežati stvari Srbiji oko Kosova, da plaća račune politike koju je vodio Milošević bez konsultovanja ikog u samoj Crnoj Gori?
Evropa se ujedinjuje a mi se cepamo i razjedinjujemo. Ovaj argument kaže da je opšti trend u današnjoj Evropi ujedinjenje čitavog kontinenta, i da bi sticanje nezavisnosti Crne Gore predstavljalo retrogradnu pojavu, nastavak balkanskih raskola i sukoba koje treba prevazići i okrenuti se evropskoj budućnosti koja je u integracijama a ne dezintegracijama.
Na svoj način je ironično što ovu argumentaciju najčešće danas potežu bivši veliki srpski nacionalisti opsednuti XIX vekovnim snovima o Velikoj Srbiji, nacionalisti kojima eto, u borbi za istu nije preostalo ništa drugo nego da se pozivaju na Evropu i Zapad, koje su ranijih godina smatrali najvećim neprijateljima. Takođe je simptomatično političko savezništvo Koštunice i njegovih satelita u Crnoj Gori sa briselskim birokratama; dojučerašnji arhineprijatelj Havijer Solana koji je naredio zlikovačku "natovsku agresiju" (Koštuničin omiljeni termin za bombardovanje 1999) postao je odjednom brat rođeni i najveći adut u disciplinovanju Đukanovića. Sa njim se dogovara o strategiji opstruiranja crnogorske nezavisnosti, njemu se nose spiskovi, njime se preti crnogorskim independistima ("Gospodo, Evropa je rekla, gospodin Solana je rekao…"). Izgleda da srpski nacionalisti uopšte nisu tako gadljivi ni izbirljivi kad je reč o saveznicima, niti mnogo ozbiljno shvataju sopstvene "rezerve" prema Zapadu. One služe samo kao retorička dosetka za narod u borbi protiv unutrašnjepolitičkih konkurenata.
To na stranu, šta znači da se Evropa ujedinjuje? Ujedinjuju se nacionalne države Evrope na osnovu dobrovoljno sklopljenih ugovora i sporazuma, prenoseći deo svog suvereniteta u ekonomskim i političkim stvarima na neka centralna tela. Radikalniji zagovornici evropskog ujedinjenja veruju čak da treba formirati jedinstvenu nad-nacionalnu evropsku državu, ali to u ovom trenutku nije realno (niti bi bilo poželjno, čak i da je realno). Ali, taj trend nema nikakve veze sa dinamikom odnosa Srbije i Crne Gore. Zašto bi nastup ove dve države kao nezavisne i stabilne bio protivan tendenciji evropskog ujedinjavanja? Da li je nestabilna, nefunkcionalna konfederacija u fazi raspada, bez skoro ikakvih zajedničkih funkcija i sa većinom građana u jednoj (a verovatno i drugoj) članici koji su za nezavisnost, bila više u skladu sa evropskom perspektivom nego dve demokratske, nezavisne države u prijateljskim i normalnim odnosima, i bez ikakvih spornih pitanja? Ne, ne bi, osim ako nam srpski političari to ne poručuju da će u slučaju crnogorskog osamostaljenja obnoviti sedme bataljone i ekonomsku blokadu Crne Gore, kao u vreme Miloševića, te stvoriti opet ovde "krizno žarište".
Osim toga, postoje još dva otvorena problema sa argumentom o evropskim trendovima. Zemlje EU su ujedinjenije danas ekonomski i politički nego što su Srbija i Crna Gora. Ako je tako, koji je dalji smisao istrajavanja na formalno-pravnom održanju jedinstvenog međunarodnog subjektiviteta? Kao dve nezavisne države u EU biće integrisanije nego što su danas u "zajedničkoj" državi.
Drugo, nejasno je koliko "ujedinjavanje" predstavlja nekakav univerzalni i ireverzibilni evropski trend. To uverenje uglavnom zastupaju levičarski globalisti, ljudi koji naivno veruju u jednosmeran istorijski progres, primat nadnacionalnih u odnosu na nacionalne vrednosti, koji nepodeljeno veruju da je nacija istorijski prevaziđena kategorija itd. Čudno je da se Koštunica i njemu sličnomisleći nacionalno-svesni intelektualci u svojoj kritici crnogorske nezavisnosti pozivaju upravo na ovu površnu "globalističku" viziju sveta.
Nasuprot mitologiji nužnog ujedinjenja, današnja evropska stvarnost pokazuje da je ono daleko od ireverzibilnosti: ne samo da su referendumi o Ustavu propali u Francuskoj i Holandiji, nego su i svi dalji planovi za priširenje do daljnjeg opozvani. Vode se oštre i neizvesne debate kako o tome da li uopšte treba dozvoliti dalje širenje EU, tako i da li sam projakat, kako je do sada vođen ima smisla. Sve više jačaju centrifugalne (evroskeptičke) sile, ne samo u Britaniji, već i na kontinentu, koje ukazuju na negativne posledice briselske centralizacije, poput rasta birokratije, slabljenja demokratske legitimacije političara, gušenja konkurencije u ekonomiji itd. Daleko od toga da je ujedinjenje nešto što se smatra bespogovornim i opšteprihvaćenim.
Zaključak
Nijedan od "argumenata" koje srpski nacionalisti i njihove marionete u Crnoj Gori navode za sprečavanje crnogorske nezavisnosti nema nikakvu vrednost. To ne znači da svi, ili većina argumenata koji se od strane crnogorskih independista potežu imaju neku ili istu vrednost. To samo znači da je zalaganje za "očuvanje zajednice" u Srbiji proizvod istorijske mitomanije iza koje se kriju ogoljeni interesi relativno uzane beogradske nacionalističke klike, i iste takve klike daljinski navođenih Crnogoraca. Nikome u Srbiji i Crnoj Gori, ko posluje ili studira ili bio šta treće radi, ne mora da bude lošije sa nezavisnošću. Biće lošije samo političarima koji bi da upravljaju većom državom. Kad Koštunica kaže da je bolje imati veću državu nego manju onda to znači: "bolje je da ja vladam većom državom nego manjom". Za obične ljude to nema nikakve veze, iako ima veze kako će se putovati u Crnu Goru ili u Srbiju, ali to, kako smo videli, ne mora da bude povezano sa pitanjem državnog statusa.
I, za kraj, natrag kući. Ima u toj otužnoj i defanzivnoj kombinaciji pretnje i moljakanja da se ne ide od strane srpskih elita nečeg nezrelog, neistorijskog, i ako hoćete ne-nacionalnog. Veliki srpski nacionalisti, koji se samo brinu da Karadžić, Mladić i Milošević ne budu prestrogo tretirani, a Srebrenica i Batajnica previše spominjani, nemaju ništa protiv “Hej Sloveni”, oni ne osećaju da su “Bože pravde”, monarhija, ravnogorski pokret ili Slobodan Jovanović njihovi (inače bi poništili presudu kojom je oglašen za ratnog zločinca). Oni ne samo da ponižavaju crnogorsku nacionalnu svest i identitet, već ništa manje ni srpski. To su nacionalisti proizašli iz nacional-boljševičkog šinjela Leke Rankovića i Dobrice Ćosića, kojima je Tito bio problem što je Hrvat a komunizam što je "rasparčao Srbiju". Sve za šta su oni bili i ostali sposobni da razumeju i prihvate od nacionalne tradicije jeste ideja velike nacionalne države stvorene ako treba i ratom. Milošević je bio njihov projekat, iako oni i njihova "vizija" nisu bili njegov projekat. Ovo poluuplašeno, cinično, potuljeno saplitanje i podmetanje Crnoj Gori je samo poslednja farsična etapa u urušavanju njihovog virtuelnog sveta. Oni više ne mogu da urade ništa osim da blokiraju i stopiraju neku konstrukciju novog na ruševinama njihove apokalipse, i time i rekonstrukciju nečeg valjanog iz nacionalne prošlosti koja, da se ne lažemo, njima nikad nije ništa ni značila. Ona je bila samo jeftino oruđe očuvanja mutiranog komunističkog sistema i mnogih privilegija i iluzija nasleđenih iz komunizma. Kako je Mihnjik rekao "nacionalizam je samo poslednji stadijum komunizma". Saga o očuvanju "zajedničke kuće" Srbije i Crne Gore je onda samo poslednji stadijum tog krvavog postkomunističkog nacionalizma.
Ivan Janković
