Anarhija, država i utopija

Indi­vi­due ima­ju pra­va i posto­je stva­ri koje im nijed­na oso­ba ili gru­pa ne sme uči­ni­ti (a da ne povre­di nji­ho­vih pra­va). Ta su pra­va toli­ko čvr­sta i dale­ko­se­žna da se posta­vlja pita­nje šta drža­va i nje­ni slu­žbe­ni­ci uop­šte mogu ili sme­ju da ura­de. Koli­ko pro­sto­ra indi­vi­du­al­na pra­va osta­vlja­ju za drža­vu?…  Naši glav­ni zaključ­ci u vezi drža­ve jesu da je mini­mal­na drža­va, ogra­ni­če­na na svo­je osnov­ne funk­ci­je zašti­te od nasi­lja, kra­đe, pre­va­re, nepo­što­va­nja ugo­vo­ra i tako dalje, legi­tim­na; da će sva­ka drža­va sa širim ovla­šće­nji­ma povre­đi­va­ti pra­va oso­ba da ih se ne pri­si­lja­va da čine neke stva­ri, te će sto­ga biti nele­gi­tim­na; kao i da je mini­mal­na drža­va poželj­na i isprav­na. ¹

Da li je zai­sta pro­šlo pet­na­est godi­na od kada su se te reči poja­vi­le na počet­nim stra­ni­ca­ma jed­nog od naj­va­žni­jih dela iz poli­tič­ke filo­zo­fi­je? ²

Zai­sta, jeste! Bila je to godi­na 1974. kada je mla­di, tri­de­set­pe­to­go­di­šnji pro­fe­sor filo­zo­fi­je sa har­vard­skog uni­ver­zi­te­ta – koji nije bio nepo­znat široj čita­lač­koj publi­ci – obja­vio knji­gu koja je ubr­zo posta­la legen­dar­na. Za stan­dar­de filo­zof­ske lite­ra­tu­re, knji­ga je ubr­zo posta­la best­se­ler a njen autor je vrlo brzo postao inter­na­ci­o­nal­na zvezda.Knjiga o kojoj je reč je, narav­no, Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja – a njen autor je Robert Nozik.  Otkud toli­ki uti­caj?  Šta je to bilo – i još uvek jeste – toli­ko poseb­no u vezi te knji­ge i nje­nog auto­ra, i zbog čega su ima­li toli­ki uticaj?

Da kre­ne­mo od toga da je Robert Nozik već bio poznat u filo­zof­skom sve­tu kao jedan od naj­bli­sta­vi­jih ame­rič­kih filo­zo­fa; ponaj­vi­še zahva­lju­ju­ći broj­nim ogle­di­ma teh­nič­ke pri­ro­de postao je (sa tri­dest godi­na) naj­mla­đi redov­ni pro­fe­sor u isto­ri­ji Odse­ka za filo­zo­fi­ju na Har­var­du. Pose­do­vao je izu­zet­no bri­tak um, bio je ambi­ci­o­zan, rečit i pot­pu­no je vla­dao mate­ri­jom u obla­sti kojom se bavio, kao i u dru­gim obla­sti­ma, kao što je eko­no­mi­ja. Bio je čovek koji ne beži od rizi­ka, nešto poput filo­zof­skog avan­tu­ri­ste, a imao je i repu­ta­ci­ju čove­ka koji od pro­tiv­nič­kih argu­me­na­ta pra­vi pih­ti­je. Nije zgo­re­ga doda­ti i to da je bio neve­ro­vat­no hari­zma­ti­čan i da je bio veo­ma zgo­dan i kraj­nje šar­man­tan.  Što se tiče same Anar­hi­je, dža­ve i uto­pi­je bilo to je izu­zet­no delo. Neko­li­ko godi­na pre nje­nog obja­vlji­va­nja, poli­tič­ka filo­zo­fi­ja je pro­gla­še­na mrtvom. Onda je Nozi­kov kole­ga sa Har­var­da, Džon Rols, obja­vio svoj mag­num opus Teo­ri­ja prav­de. Viđe­na kao moder­na raspra­va koja se nasta­vlja na veli­ku tra­di­ci­ju, na nju se gle­da­lo kao na teo­rij­sko oprav­da­nje moder­nog libe­ra­li­zma i drža­ve bla­go­sta­nja. Pa ipak, ono što je bilo važno u vezi tog dela, jeste to da je ono pono­vo otvo­ri­lo vra­ta za nor­ma­tiv­nu aka­dem­sku poli­tič­ku teo­ri­ju. A kada je samo par godi­na potom obja­vlje­na Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja ono sto je bilo tek poto­čić pre­tvo­ri­lo se u bujicu.

Danas se obe­ma knji­ga­ma pod­jed­na­ko pri­pi­su­je zaslu­ga da su oži­ve­le poli­tič­ku filo­zo­fi­ju. To nije malo pri­zna­nje za mla­dog čove­ka u tri­de­se­tim godi­na­ma.  Teh­nič­ko šti­vo lako za čita­nje  Zatim je tu način na koji je knji­ga napi­sa­na. Čak i danas ne posto­ji ništa slič­no što biste pro­či­ta­li a što bi liči­lo na tu knji­gu. Dovolj­no je da pogle­da­te u sadr­žaj pa da shva­ti­te: teh­nič­ko šti­vo lako za čita­nje, odbra­na indi­vi­du­a­li­zma, vla­snič­kih pra­va, kapi­ta­li­stič­ke prav­de i oprav­da­nje mini­mal­ne drža­ve – i sve to dola­zi pra­vo sa Har­var­da! A tek stil! Ume­sto da vam sam obja­šnja­vam, dozvo­li­te mi da citi­ram deo iz podu­žeg por­tre­ta Nozi­ka koji se poja­vio u The New York Times Maga­zi­ne:  U jed­noj stva­ri, nje­gov raspon je neo­bi­čan: pored osnov­nih ide­ja, ima tu pamet­nih ume­ta­ka o slo­že­nim pita­nji­ma eko­no­mi­je, pro­du­blje­nih zapa­ža­nja o isto­rij­skom karak­te­ru lju­ba­vi, finih tka­nja o psi­ho­lo­gi­ji želje, več­nih mak­si­ma o dro­ga­ma i sek­su. A tu je i pose­ban stil u kom je pisa­no: prvo lice, veseo ton, pažlji­vo cik-cak kre­te­nje, ide­nje u susret sva­koj pri­li­ci da se pot­pa­li vatra, što je pot­pu­no razli­či­to od ane­mič­nih raspra­va mrtvih filo­zof­skih giga­na­ta. A ako mu nedo­sta­je bli­sta­va pro­za Ber­tran­da Rasla (Ber­trand Rus­sel) ili sjaj­na logič­ka kon­ci­znost Vilar­da Kvaj­na (W.V.O. Qui­ne), on ipak pri­ra­sta za čove­ka, što kod Rol­sa, na pri­mer, nije slu­čaj. Kada Nozik pra­vi pau­ko­vu mre­žu od pita­nja, šala i naga­đa­nja o raz­go­vo­ri­ma šeta­ča, suge­ri­šu­ći bes­kraj­ne pote­ško­će ispod povr­ši­ne, čove­ku se pone­kad uči­ni da nepo­sred­no pro­ži­vlja­va pro­du­blji­va­nje filo­zof­skih vidi­ka. Filo­zof­sko pisa­nje često izgle­da poput nespret­no sin­hro­ni­zo­va­nih fil­mo­va: neja­sne misli sabi­je­ne u jedan ton ono­ga što je Ludvig Vit­gen­štajn (Ludwig Witt­gen­ste­in) jed­nom nazvao „mudru­šću iz hladnjaka“.

Ali sa Nozi­kom, filo­zof­ska aktiv­nost, sa svim svojm tur­bu­lent­nim kre­ta­nji­ma i zau­sta­vlja­nji­ma, biva pri­ka­za­na a ne samo ispri­ča­na. Što se samog sti­la tiče, poli­tič­ka filo­zo­fi­ja ne bi tako dugo pred­sta­vlja­la mala­rič­nu oblast, da se Nozik poja­vio rani­je.  Ajku­le i spa­si­o­ci  Knji­ga i njen autor su bili pred­sta­vlje­ni u svim ame­rič­kim medi­ji­ma, počev od ovog por­tre­ta u NYT Maga­zi­ne, čita­ve stra­ni­ce u Newsweek‑u, do celo­vi­tih, često nose­ćih, pri­ka­za u svim glav­nim glav­nim teo­rij­skim i struč­nim časo­pi­si­ma – i to ne samo u SAD. Levi­ca se uzne­mi­ri­la kao kad ajku­le ose­te krv; desni­ca se, često bez razu­me­va­nja knji­ge, oti­ma­la za nju kao za teo­rij­ski spas. Knji­ga je posta­la best­se­ler kako zva­nič­no, tako i na crnom trži­štu – na crnom trži­štu u Polj­skoj, Istoč­noj Nemač­koj ii dru­gim delo­vi­ma Istoč­ne Evro­pe, Kine i samog SSSR‑a. Dnev­no izda­nje Times‑a odlu­či­lo se na neu­o­bi­ča­jen korak, obja­vlju­ju­ći pri­kaz knji­ge goto­vo godi­nu dana nakon nje­nog poja­vlji­va­nja. Nje­gov glav­ni pri­ka­zi­vač, Kri­sto­fer Leman-Haupt (Chri­stop­her Leh­mann-Haupt), napi­sao je ove zapa­nju­ju­će reči: "Ovo je knji­ga koja se napro­sto mora pro­či­ta­ti. Možda pre nego bilo koje dru­go pro­zno delo koje je obja­vlje­no u posled­njih neko­li­ko godi­na. Ovaj pri­kaz nije ništa dru­go nego mol­ba da svi to ura­de". A to nisu bile usa­mlje­ne sna­žne reči iz suprot­nog tabo­ra.  Legi­ti­mi­sa­nje liber­ta­ri­ja­ni­zma  Pored toga, kao da sve dosad reče­no nije dovolj­no, Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja je jed­nim pote­zom liber­ta­ri­ja­ni­zmu kao poli­tič­koj teo­ri­ji dala legi­ti­mi­tet u aka­dem­skom sve­tu. Zai­sta nije pre­te­ri­va­nje kada se kaže da bez Nozi­ko­ve knji­ge danas ne bismo ima­li vita­lan i nara­sta­ju­ći aka­dem­ski liber­ta­ri­jan­ski pokret, koji se širi od uni­ver­zi­te­ta do uni­ver­zi­te­ta, od bran­še do bran­še, od jed­ne drža­ve do druge.

Mil­ton Frid­men (Mil­ton Fri­ed­man) i nje­gov krug sa Čika­ške ško­le (Chi­ca­go Scho­ol) su napra­vi­li pro­boj u polju eko­no­mi­je pre obja­vlji­va­nja AD&U. Da li je, među­tim, posto­ja­lo išta sem toga? Ajn Rend (Ayn Rand) ³) je ima­la izu­ze­tan uti­caj – ali izvan aka­dem­skog sve­ta. Mizes (Mises) je imao aka­dem­ski uti­caj u Evro­pi izme­đu dva rata, ali u SAD je uti­caj austrij­ske ško­le bio zane­mar­ljiv. Sko­ro svi sled­be­ni­ci Mare­ja Rot­bar­da bili su iz vana­ka­dem­skih kru­go­va.  I dok je tek neko­li­ko nauč­ni­ka uzi­ma­lo za ozbilj­no F. A. Haje­ka (F.A. Hayek), nje­go­va glav­na raspra­va Pore­dak slo­bo­de (The Con­sti­tu­ti­on of Liberty,1960) uve­li­ko je igno­ri­sa­na, a “Haje­kov povra­tak” je tek uzi­mao maha. Džon Hospers (John Hospers) je imao pri­znat aka­dem­ski sta­tus, ali ne u poli­tič­koj filo­zo­fi­ji, a nje­go­va knji­ga Liber­ta­ri­ja­ni­zam (Liber­ta­ri­a­nism, 1971) done­la je nje­mu samom više šte­te nego kori­sti. Što se tiče mla­đih filo­zo­fa – Mac­han, Mack, the Pauls, Rasmus­sen, Den Uyl, Mil­ler, itd. – bio im je potre­ban Nozi­kov uspeh da bi došli do izra­ža­ja. Ne, Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja je oba­vi­la taj posao.  Neop­hod­no je reći da se svi uslo­vi za tako feno­me­na­lan uspeh ne sti­ču baš često – možda par puta u toku sto­le­ća. Ali, to ipak nije bilo slu­čaj­no. Nozik je dugo i pre­da­no radio da bi uspeo, a kada je uspeo on je taj uspeh i zaslu­žio.  Nasle­đe veli­kog dela  Deo nasle­đa sva­kog istin­ski veli­kog dela je da ono u svo­joj obla­sti zau­vek menja dis­kurs, da vrši uti­caj na hilja­de razli­či­tih pro­ble­ma, kako direk­tan, tako i na sup­til­ne nači­ne koje niko ne može pred­vi­de­ti. Takva je pri­ro­da Anar­hi­je, drža­ve i uto­pi­je. Poli­tič­ka teo­ri­ja posle nje više nika­da neće biti ista. Hege­mo­ni­ja prin­ci­pa jed­na­ko­sti je neo­po­zi­vo svrg­nu­ta, a indi­vi­du­al­noj slo­bo­di je vra­ćen sta­tus prvog prin­ci­pa koji zaslu­žu­je naj­vi­še pažnje. Posta­vlja­ju­ći svo­ju “teo­ri­ju prav­de kao ovla­šće­no­sti” Nozik je kodi­fi­ko­vao skup zabo­ra­vlje­nih sta­vo­va u moć­nu i delo­tvor­nu teo­ri­ju koja će vre­me­nom posta­ti sre­di­štem inte­re­so­va­nja čita­ve jed­ne ško­le mišlje­nja o teo­ri­ji prav­de. I ko ika­da može da zabo­ra­vi pro­nic­lji­vu odbra­nu “dobro­volj­nih kapi­ta­li­stič­kih aktiv­no­sti izme­đu odra­slih oso­ba”? Jed­nim jed­no­stav­nim obr­ta­njem izra­za Nozik je dopri­neo da se kapi­ta­li­zam vra­ti u isto­rij­sku ofan­zi­vu, gde mu je i mesto ako želi­mo istin­ski napre­dak.  Za mene će Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja uvek biti jed­na od onih knji­ga za "usa­mlje­no ostr­vo", na onom tan­kom spi­sku knji­ga koje biste pone­li sa sobom uko­li­ko biste bili odse­če­ni od ostat­ka sve­ta. Poneo bih tako­đe knji­gu Ajn Rend Atlas je sleg­nuo rame­ni­ma (Atlas Shrug­ged), Mize­so­vo Ljud­sko delo­va­nje (Human Acti­on), a vero­vat­no i Pore­dak slo­bo­de (The Con­sti­tu­ti­on of Liber­ty) i Pra­vo, zako­no­dav­stvo i slo­bo­da (Law, Legi­sla­ti­on and Liber­ty) Fri­dri­ha A. Haje­ka. Bilo bi još nekih. Ali, Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja bi bila pri samom vrhu. To je knji­ga koja je od svog poja­vlji­va­nja pro­me­ni­la svet na bolje, a sta­ra je samo pet­na­est godina.

Kako čita­ti Anar­hi­ju, drža­vu i uto­pi­ju?  Ako još uvek niste čita­li Anar­hi­ju, drža­vu i uto­pi­ju, veli­ke su šan­se da je uzrok tome da ste negde čuli da se radi o teškoj knji­zi, što vas je bes­po­treb­no obes­hra­bri­lo.  Nema razlo­ga za strah! Evo vodi­ča koji će vam pomo­ći pri prvom čita­nju.  Prvi deo knji­ge pred­sta­vlja poku­šaj da se ponu­di oprav­da­nje drža­ve “nevi­dlji­vom rukom” i to je naj­te­ži deo knji­ge. Šta čini­ti? Jed­no­stav­no prvi put pre­le­te­ti pre­ko tog dela – može­te mu se vra­ti­ti kasni­je, kada se navik­ne­te na Nozi­ko­vo shva­ta­nje. Važna stvar je pri­me­ti­ti na kom sta­no­vi­stu Nozik ovde sto­ji: nje­go­va odbra­na ogra­ni­če­ne vla­de ili mini­mal­ne drža­ve ne razli­ku­je se mno­go od odbra­ne koju su ponu­di­li Ejn Rend ili Leo­nard Rid (Leo­nard Read). Tu posto­je neke nijan­se, ali to može da sače­ka.  Dru­gi deo je odgo­vor oni­ma koji žele glo­ma­zni­ju drža­vu, i tu stva­ri idu mno­go lak­še. Sed­mo pogla­vlje sadr­ži neko­li­ko stva­ri: ono dono­si nacrt teo­ri­je prav­de kao ovla­šće­no­sti (Enti­tle­ment The­o­ry of Justi­ce), opo­vr­ga­va pro­sti­je for­me ega­li­ta­ri­zma i odba­cu­je ključ­ne tač­ke Rol­so­ve Teo­ri­je prav­de. Jedi­no je raspra­va sa Rol­som nešto teža, ali neće­te izgu­bi­ti pre­vi­še ako prvi put pre­sko­či­te taj ode­ljak. Shva­ti­će­te glav­nu ide­ju. Potom nam Nozik nudi pra­vu posla­sti­cu: odgo­vor "mla­dom" Mark­su i dru­gim dija­lek­ti­ča­ri­ma na teme kao što su jed­na­kost šan­si, samo­po­što­va­nje i zavist, otu­đe­nje, "smi­sle­ni rad", rad­nič­ka kon­tro­la, eksplo­a­ta­ci­ja, itd. To su sve veli­ke teme.  Napo­kon, tre­ći deo se bavi raz­nim "uto­pij­skim" tema­ma i poka­zu­je da je slo­bod­no dru­štvo ono­li­ko uto­pij­sko koli­ko je to uop­šte mogu­će; ono, u stva­ri, pred­sta­vlja "okvir za uto­pi­ju". Ovde knji­ga pono­vo nije uop­šte teška.  Dve stva­ri koje na kra­ju tre­ba zapam­ti­ti: Knji­ga se sasto­ji iz više delo­va i bez pro­ble­ma može­te da pre­sko­či­te neki ode­ljak, na koji ćete se kasni­je vra­ti­ti. Napo­kon, Nozik pone­kad kori­sti mate­ma­ti­ku i dru­ge mode­le argu­men­ta­ci­je koji su mi stra­ni. Uvek sam pre­ska­kao ove stva­ri a da zbog toga nika­da nisam imao ni jed­nu besa­nu noć.

Roj Čajlds — Roy A Childs, “Anarc­hy, Sta­te, and Uto­pia” (1989).
Izvor­nik: www.igreens.org.uk. Pre­vod: Bori­slav Ristić

1. Upo­re­di: Robert Nozick (2003): Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja, Nakla­da Jesen­ski i Turk, Zagreb. (Prim. prev) [↩]
2. Pri­kaz je obja­vljen 1989. (Prim. prev.) [↩]
3. Uobi­ča­je­na trans­kran­skrip­ci­ja ime­na ove autor­ke na srp­ski jezik je Ejn Rend, iako se na zva­nič­nom saj­tu objek­ti­vi­sta (http://www.aynrand.org) nala­zi obja­šnje­nje same autor­ke koja kaže da je pra­vil­ni izgo­vor nje­nog ime­na Ajn Rend: How do you pro­no­un­ce "Ayn"? — "Ayn" rhymes with "mine." "Your let­ter inqu­i­ring abo­ut the ori­gin of my name has been forwar­ded to me. In answer to your que­sti­on, I must say that 'Ayn' is both a real name and an inven­ti­on. The ori­gi­nal of it is a Fin­nish femi­ni­ne name… Its pro­nun­ci­a­ti­on, spel­led pho­ne­ti­cal­ly, would be: 'I‑na.' I do not know what its cor­rect spel­ling sho­uld be in English, but I cho­se to make it 'Ayn,' eli­mi­na­ting the final 'a.' I pro­no­un­ce it as the let­ter 'I' with an 'n' added to it." (Excerp­ted from a let­ter to a fan, 1937) Let­ters of Ayn Rand, page 40. (Prim. prev.[↩]