Anatomija države (III)
Kako se država širi preko svojih granica
Kao što je to primetio Bertran de Žuvenel, ljudi su kroz vekove razvili načine koji treba da ograniče državnu vladavinu. A država je uz pomoć svojih intelektualnih saveznika uspela da ove načine, jedan po jedan, pretvori u lažne simbole legitimnosti i vrline koji krase sve državne objave i dela. Koncept božanskog suvereniteta, nastao u Zapadnoj Evropi, izvorno je značio da kraljevi mogu vladati samo u skladu sa božanskim zakonom. A monarsi su ovaj koncept krivotvorili u automatski božanski blagoslov za sve što kralj radi. Koncept parlamentarne demokratije nastao je kao javna kontrola apsolutne vlasti monarha. Sada je parlament najvažniji deo države i suverenitetu njegove vladavine nema granica. De Žuvenel zaključuje:
Tvorci teorija suvereniteta razvili su … ove kontrolne mehanizme. Ali pre ili kasnije su svi mehanizmi do jednog izgubili svoju prvobitnu namenu i pretvorili se u put do moći. Svaki mehanizam je na početku obezbedio snažnu podršku nevidljivog vladaoca, a posle izvesnog vremena doveo do toga da se vlast uspešno poistoveti sa njim. ((De Žuvenel, O moći (De Jouvenel, On Power) str. 27ff. ))
Slično se dogodilo i sa konkretnijim doktrinama. “Prirodna prava” pojedinca, slavljena u Povelji o pravima (Bill of Rights) i tekstovima Džona Loka, svela su se na (na primer) etatističko “pravo na zaposlenje”. Utilitarizam je zahteve za slobodu pretvorio u zahteve da se državi dozvoli da ograniči slobodu.
Svakako najambiciozniji pokušaj da se država ograniči bila je Povelja o pravima i druga ograničenja u američkom ustavu, čija su pisana ograničenja vlasti postala temeljni zakon koji treba da tumači sudska vlast nezavisna od ostalih institucija vlasti. Svima nam je poznat proces kojim su ustavna ograničenja neprestano uklanjana tokom prethodnog stoleća. Ipak, mali broj ljudi je proces sagledao tako jasno kao profesor Čarls Blek, koji pokazuje kako da se rasprava ustavnog suda o predlogu nekog zakona od mehanizma za ograničenje pretvori u još jedan način za obezbeđenje ideološkog legitimiteta za postupke državne vlasti. Kao što je sudska presuda o “neustavnosti” moćno ograničenje vlasti, tako implicitna ili eksplicitna presuda o “ustavnosti” predstavlja moćno oružje za obezbeđenje javne podrške uvećanju moći državne vlasti.
Profesor Blek započinje svoju analizu naglašavanjem neophodnosti da svaka vlast bude “legitimna” da bi opstala, što znači da vlast i njene postupke mora da odobrava većina. ((Čarls Blek mlađi, Narod i dvor (Charles L. Black. Jr., The People and the Court, New York: Macmillan, 1960) str. 35ff. )) Prihvatanje vlasti kao legitimne poseban je problem u zemlji u kojoj “postoje značajna ograničenja ugrađena u teorijske osnove vlasti”, kao što je to slučaj u SAD. Postoji potreba, dodaje profesor, za načinom da državna vlast uveri javnost da su njena rastuća ovlašćenja “u skladu sa ustavom”. Ovo je, po njemu, najvažnija svrha rasprave (ustavnog suda) o ustavnosti.
Blek ilustruje problem na sledeći način:
Najveći rizik [za državnu vlast] jeste gubitak podrške, otpor u širokim slojevima stanovništva i gubitak moralnog autoriteta vlasti, koliko god da sile inercije ili nedostatak privlačne i raspoložive zamene mogu da odlože njen pad. Skoro svaki podanik ograničene vlasti mora pre ili kasnije biti podvrgnut nekom postupku vlasti koji smatra zloupotrebom moći ili činom koji je nedopustiv za državnu vlast. Čoveka mobilišu iako u ustavu ništa ne piše o mobilizaciji. … Zemljoradniku naređuju koliko žita sme da proizvede. On smatra, a otkriva da i neki poznati pravnici takođe smatraju da vlada nema prava da mu govori koliko žita može da proizvede, kao što nema prava da njegovoj kćeri kaže za koga da se uda. Ili čoveka zatvore zbog nečega što je rekao a onda, dok šeta po zatvorskoj ćeliji on ponavlja: … “Kongres ne sme doneti zakone koji ograničavaju slobodu govora”. … Ili poslovnom čoveku naređuju koja je najniža i najviša cena po kojoj može da prodaje svoj proizvod.
Postoji stvarna opasnost da će svaki od gore pomenutih ljudi (a ima li neko ko se nije među njima prepoznao?) da uporedi koncept ograničene vlasti sa realnošću (kako je on vidi) flagrantnog kršenja ograničenja i da izvuče očigledan zaključak u vezi legitimnosti. ((Isto, str. 42-43. ))
Ova opasnost otklanja se tako što država propagira doktrinu da jedan određeni organ mora imati moć da donese konačnu odluku o ustavnosti i da ovaj organ mora biti deodržavne vlasti. ((
Isto, str. 52:
Glavna i najbitnija funkcija [ustavnog] suda bila je da proglasi ustavnim a ne neustavnim. Ono što je ograničenoj vlasti potrebno, od početka pa zauvek, je neki način da ubedi ljude da je pokušala sve što je u ljudskoj moći da ostane u okviru ograničenja. Ovo je uslov njene legitimnosti, a njena legitimnost je, dugoročno, neophodan uslov za njen opstanak. I tako je sud, tokom istorije, činio vlast legitimnom.
)) Jer dok je prividna nezavisnost sudstva izuzetno važna da bi presude za većinu ljudi bile dostojne poštovanja skoro kao Sveto pismo, ipak je neoboriva činjenica da je sudstvo integralni deo državnog aparata i da su sudije postavljene od strane izvršne i zakonodavne vlasti. Blek priznaje da ovo praktično znači da je država sama sebi sudija, čime se narušava osnovni pravni princip da se teži pravičnoj presudi. On odmah oštro odriče mogućnost bilo kakvog drugačijeg aranžmana. ((
Za Bleka je ovo “rešenje”, iako paradoksalno, sasvim očigledno:
moć države … zaustavlja se tamo gde je zakon zaustavi. A ko će postaviti granicu, ko će zaustaviti najmoćniju silu? Pa ko drugi nego sama država, preko svojih sudija i svojih zakona. Ko da ograničava suzdržane? Ko da podučava mudre? (Isto, str. 32-33)
i:
Kad god je u pitanju moć vlasti suverene države, nije moguće izabrati sudiju izvan te vlasti. Svaka državna vlast, dokle god je vlast, mora doneti konačnu odluku o svojoj sopstvenoj moći. (Isto, str. 48-49)
))
I dodaje:
Zadatak je, prema tome, da se razviju državni mehanizmi odlučivanja koji bi mogli da na prihvatljiv minimum svedu primedbu da je vlast sama sebi sudija. Ako se ovo postigne, može se očekivati da ova primedba, iako je teorija još uvek podržava [kurziv Rotbardov], praktično dovoljno oslabi da rad ustavnog suda kao ustanove koja državnoj vlasti obezbeđuje legitimitet ipak zadobije podršku javnosti. ((Isto, str. 49. ))
U konačnoj analizi, profesor Blek nalazi da je postizanje pravde i legitimiteta u situaciji kada država uvek sudi samoj sebi “na neki način čudesno”. ((
Pripisivanje čudesnih moći državnoj vlasti podseća na Džejmsa Barnama i njegovo mistično i iracionalno opravdanje vlasti:
U davna vremena, pre no što su naučne iluzije okaljale mudrost tradicije, znalo se da su osnivači gradova bogovi ili polubogovi. … Ni ishodište, ni opravdanje vlasti ne mogu se naći u racionalnom … zašto bih prihvatio bilo nasledni, bilo demokratski ili bilo koji drugi princip legitimnosti? Zašto bi neki princip opravdao vladavinu tog čoveka nadamnom? … Ja prihvatam princip zato što … pa, zato što ga prihvatam, jer je tako uvek bilo i biće.
Džejms Barnam, Kongres i američka tradicija (James Burnham, Congress and the American Tradition, Chicago: Regnery, 1959) str. 3-8. Ali šta ako neko ne prihvata princip? Kako će onda biti?
))
Primenjujući svoju tezu na poznati sukob Vrhovnog suda (ustavni sud SAD) i Nju dila, profesor Blek strogo grdi svoje kolege i zagovornike Nju dila zbog kratkovidosti kada optužuju Vrhovni sud za opstrukciju:
uobičajena verzija priče o Nju dilu i Vrhovnom sudu, iako na svoj način tačna, ipak naglasak stavlja na pogrešno mesto. … Koncentriše se na teškoće. I skoro u potpunosti izostavlja ishod cele stvari. Posledica svega je [i to je ono što ja želim da naglasim] da je posle otprilike dve godine odupiranja … Vrhovni sud bez ijedne promene zakona o njegovom konstituisanju, pa čak i bez ijedne personalne promene, proglasio Nju dil legitimnim a sa njim i potpuno novu koncepciju vlasti u Americi. ((Blek, Narod i sud (Black, The People and the Court) str. 64.))
Na taj način, Vrhovni sud ućutkao je veliku grupu Amerikanaca koji su Nju dil smatrali neustavnim. Blek kaže:
Naravno, nisu svi bili zadovoljni. Poneki vatreni zagovornik ustavom zaštićenog laissez-faire još uspeva da ugreje srca nerealnih zelota. Ali u javnosti više ne postoji ni značajna ni opasna sumnja u opravdanost ustavnog ovlašćenja kongresa da radi ono što hoće sa nacionalnom ekonomijom. …
Nismo imali nijedno drugo sredstvo do samog Vrhovnog suda da obezbedimo legitimitet Nju dilu. ((Isto, str. 65.))
Kako i Blek priznaje, Džon Kalhun je politički teoretičar koji je još mnogo ranije prepoznao ogroman nedostatak ustavnog ograničenja državne vlasti napravljen kada je Vrhovnom sudu dato ovlašćenje da tumači ustav. Kalhun nije bio zadovoljan “čudesnim”, već je obavio opsežnu analizu ustavnog problema. U svom delu Studija (Disquisition), Kalhun je ukazao na nastojanje države (svojstveno njenoj prirodi) da prekorači ustavna ograničenja:
Pisani ustav ima brojne i značajne prednosti, ali je velika greška očekivati da će odredbe koje ograničavaju moć državne vlasti, ako se onima za čiju zaštitu se odredbe unose ne daju i sredstva da spreče zloupotrebu [kurziv Rotbardov] biti dovoljne da spreče jaku i uticajnu stranu da zloupotrebi svoju moć. Strana koja je na vlasti, pošto se sastoji od ljudi čija je priroda takva da zahteva ustavnu zaštitu društva, biće saglasna sa pravima koje joj ustav daje a protiviće se ograničenjima koje joj ustav nameće. … Manjina ili slabija strana ponašaće se suprotno i smatraće ograničenja neophodnim za sopstvenu zaštitu od dominantne strane. Ako ne postoje sredstva kojima bi mogli da primoraju većinu da poštuje ograničenja, jedino što im je preostalo je da zahtevaju strogo tumačenje ustava. … Ovome bi većinska strana suprotstavila slobodnije tumačenje. … Tako bi došlo do sukoba dva tumačenja – jednog koji bi ograničavao i drugog koji bi povećavao ovlašćenja državne vlasti. Ali šta manjinskoj strani vredi stroga interpretacija ustava kad većinska ima svu moć državne vlasti da sprovede u delo ono što želi i što je prema slobodnijem shvatanju ustava dozvoljeno, kada je manjinska strana lišena svih mogućnosti da u delo sprovede ustav onako kako ga oni shvataju? U tako neravnopravnoj borbi ne može biti sumnje kakav će ishod biti. Strana koja je za ustavna ograničenja biće nadjačana. … Na kraju će ustav biti izigran … ograničenja će biti uklonjena i država će imati neograničenu moć. ((Džon Kalhun, Studija o državnoj vlasti, (John C. Calhoun, A Disquisition on Government, New York: Liberal Arts Press, 1953) str. 25-27. Videti i Marej Rotbard, “Konzervativizam i sloboda: libertarijanski komentar” (Murray N. Rothbard, “Conservatism and Freedom: A Libertarian Comment,” Modern Age, Spring, 1961) str. 219.))
Jedan od malobrojnih politikologa koji su bili svesni vrednosti Kalhunove analize ustava bio je profesor Alen Smit. Smit primećuje da su u ustav ugrađeni mehanizmi zaštite i kontrole da ograniče moć vlasti a onda je ipak Vrhovnom sudu dat monopol na tumačenje ustava. Ako je uloga federalne vlasti (SAD) da spreči narušavanje slobode pojedinca od strane pojedinih saveznih država, ko onda kontroliše federalnu vlast? Smit smatra da se u ideji mehanizama zaštite i kontrole implicitno sadrži i stav da nijedan deo aparata državne vlasti ne sme dobiti potpunu i konačnu moć tumačenja ustava: “Stav je da državnom aparatu ne sme biti dozvoljeno da određuje granice svojih ovlašćenja, jer bi to značilo da je državna vlast najviši autoritet a ne ustav”. ((
J. Alen Smit, Rast i dekadencija ustavne vlasti (J. Allen Smith, The Growth and Decadence of Constitutional Government, New York: Henry Holt, 1930) str. 88. Smit dodaje:
očigledno je da tamo gde je odredba Ustava smišljena da ograniči moć organa vlasti, ona može biti praktično anulirana ukoliko je njeno tumačenje i sprovođenje u nadležnosti upravo onoga koga je trebalo da ograniči. Jasno je da zdrav razum zahteva da nijedan organ vlasti ne može da određuje kolike su njegove moći.
Jasno je da zdrav razum i “čudesa” predstavljaju vrlo različita viđenja vlasti. (str. 87).
))
Rešenje koje je ponudio Kalhun (a u ovom veku podržalo više autora, na primer Smit) bila je, naravno, poznata doktrina “istovremene većine”. Ukoliko bi se pojavila relativno brojna manjina, na primer stanovnici jedne savezne države, koja veruje da federalna vlast prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja i ugrožava je, manjina ima pravo veta na ovo korišćenje moći kao protivustavno. Primenjeno na vlasti saveznih država, teorija daje pravo “anuliranja” federalnog zakona ili propisa unutar jurisdikcije savezne države.
U teoriji, ustavni sistem nastao na taj način osigurao bi da federalna vlast kontroliše eventualna ugrožavanja prava pojedinca od strane saveznih država, dok bi savezne države kontrolisale preteranu moć federalne vlasti nad pojedincem. Pa ipak, dok bi ograničenja nesumnjivo bila efektivnija nego što su sada, ima i dosta teškoća i problema u Kalhunovom rešenju. Ako bi, zaista, manjine imale pravo da vetom brane svoje interese, zašto stati na nivou savezne države? Zašto ne dati pravo veta okruzima, gradovima, kvartovima? Dalje, interesi se ne moraju posmatrati samo teritorijalno, oni su takođe strukovni, društveni, itd. Šta je sa pekarima, taksistima ili sa bilo kojim drugim zanimanjem? Zar i oni ne bi trebalo da imaju pravo veta u stvarima koje se tiču njihovih života? Ovo nas dovodi do važnog shvatanja da teorija anuliranja ograničava svoje mehanizme kontrole samo na organe vlasti. Ne smemo da gubimo iz vida da su i federalna vlast i vlasti saveznih država kao i njihovi ogranci, još uvek države koje vodi njihov sopstveni, državni interes, a ne interesi građana. Šta bi sprečilo da Kalhunov sistem radi naopako, da savezne države tiranišu svoje građane a koriste veto samo da spreče federalnu vlast u pokušaju da zaustavi njihovu tiraniju? Ili da savezne države podrže tiraniju federalne vlasti? Šta bi sprečilo da federalna vlast i vlasti saveznih država formiraju profitabilno savezništvo za zajedničku eksploataciju građanstva? Čak i u slučaju kada bi privatna strukovna udruženja na neki “funkcionalan” način bila predstavljena u vlasti, šta bi ih sprečilo da to iskoriste da obezbede subvencije ili druge posebne privilegije za sebe ili da nametnu obaveznu kartelizaciju svojim članovima?
Ukratko, Kalhun ne ide dovoljno daleko u svom pionirskom radu na razvijanju teorije istovremenosti: ne spušta ga do nivoa samog pojedinca. Ako je naposletku pojedinac taj čija prava treba štititi, onda bi konzistentna teorija „istovremenosti“ trebalo da daje pravo veta svakom pojedincu. To je neka vrsta “principa jednoglasnosti.” Kada je pisao da bi trebalo da bude “nemoguće da vlast započne ili nastavi neku aktivnost bez istovremenog pristanka svih”, Kalhun je, možda i nesvesno nagovestio upravo taj zaključak. ((Kalhun, Studija o državnoj vlasti, str. 20-21.)) Ipak, ovakvo razmišljanje udaljava nas od naše teme jer dolazimo do političkih sistema koje bi teško uopšte mogli nazvati “države”. ((U bliskoj prošlosti, princip jednoglasnosti oživljen je u prilično razvodnjenom obliku, naročito u tekstovima profesora Džejmsa Bjukenena. Uvođenje jednoglasnosti u sadašnju situaciju i primenjujući je samo na promene, ali ne i na postojeće zakone, može da dovede samo do još jedne transformacije ograničenja države u njena ovlašćenja. Ako će princip jednoglasnosti biti primenjen samo na promene zakona i ukaza, jedino je važna priroda početnog “nultog stanja”. Videti Džejms Bjukenen i Gordon Talok, Račun saglasnosti (James Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent, Ann Arbor: University of Michigan Press, 1962). )) Recimo još samo da, baš kao što pravo anuliranja za državu logički znači pravo na secesiju, tako pravo pojedinca na anuliranje znači pravo na “secesiju” bilo kog pojedinca od države pod čijom vlašću živi. ((Videti Herbert Spenser, “Pravo na ignorisanje države”, u: Društvena statika (Herbert Spencer, “The Right to Ignore the State,” Social Statics, New York: D. Appleton, 1890) str. 229–39.))
Ovim je pokazano da je država izuzetno nadarena sposobnošću da svoju moć povećava preko svih granica koje su joj nametnute. Pošto svaka država opstaje isključivo nasilnim prisvajanjem privatnog kapitala i pošto njeno širenje obavezno uključuje sve veće ugrožavanje pojedinaca i privatnih preduzeća, moramo da tvrdimo da je država inherentno i duboko antikapitalistička. U određenom smislu naš je pogled suprotan od marksističkog tvrđenja – osude po kojoj je država “upravni odbor” današnje vladajuće klase, znači kapitalista. U stvari, država – organizacija političkih sredstava – jeste “vladajuća klasa” (vladajuća kasta, pre nego klasa) i uvek je suprotstavljena istinski privatnom kapitalu. Možemo se stoga složiti sa de Žuvenelom:
Samo oni koji ne poznaju ni jedno drugo vreme izuzev svog sopstvenog, koji ne znaju ništa o tome kako sila funkcioniše milenijumima, mogu da pomisle da su nacionalizacija, porezi i slični metodi rezultat određenog skupa načela. U suštini oni se ne razlikuju od uobičajenih manifestacija sile i ni u čemu se njihova priroda ne razlikuje od konfiskacije manastira od strane Henrija VIII. Na delu je isti princip – želja za moć, žeđ za resursima. U svakoj prilici ponavljaju se iste karakteristike, uključujući i brzi uspon onih koji prigrabe plen. Bila socijalistička ili ne, sila uvek ratuje sa kapitalistima i otima im akumulirano bogatstvo. To je u skladu sa njenom prirodom. ((De Žuvenel, O vlasti (De Jouvenel, On Power) str. 171 ))
Marej Rotbard
Prevod: Andrej Stanimirović
