Levičarske zablude o SAD

U tekstu gospodina Milutina Mitrovića “Armiju siromašnih stvorila politika” izneseno je nekoliko karakterističnih i vrlo odomaćenih, a pogrešnih tvrđenja o američkoj ekonomiji i društvu.

Najpre, g. Mitrović tvrdi da se u Americi, posebno za republikanskih predsednika Regana i Buša, znatno povećalo siromaštvo. Međutim, po podacima američkog Popisnog zavoda, broj siromašnih u Americi je opao sa 40 miliona 1960. na 34 miliona 1990, i 31 milion 2000, što daje duplo smanjenje stope siromaštva kad uzmemo u obzir činjenicu da je stanovništvo Amerike u međuvremenu znatno poraslo. S druge strane je činjenica da državne statistike ne treba baš ozbiljno uzimati u svakom kontekstu, posebno kad postoji “konflikt interesa”. Ekonomisti Di Lorenzo i Benet su u jednom svom radu, recimo, pokazali da je američka statistika godinama sistematski i direktno lagala o stopi siromaštva, odbijajući iz dohotka “siromašnih” keš subvencije i druga davanja, a dodajući “bogatima” u dohodak plaćene poreze, da bi povećala socijalne razlike i siromaštvo, te time opravdala potrebu daljih socijalnih programa i intervencija. Takođe, treba imati u vidu da je prag siromaštva u Americi na tački koju bi srednje klase većine drugih društava samo poželele, kao i da se taj prag siromaštva stalno povećava, tako da je “biti siromašan” po američkim standardima nešto drastično različito od “biti siromašan” negde drugde. Sve ovo g. Mitrović prenebregava, nudeći na taj način čitaocima Danasa staru, jednostranu i marksističku sliku Amerike kao društva gde beli kolonijalisti “eksploatišu” jadne crnce, pošto su prethodno pobili Indijance, odnosno sakriva istinu da je reč o jednoj od najbogatijih zemalja na svetu sa najmanjim brojem siromašnih.

Navod gospodina Mitrovića da je smanjenjem marginalnih poreskih stopa u Reganovo vreme i promenom strukture raspodele u korist “bogatih” došlo do toga da su bogati u 1996. godini “dobili 195 milijardi dolara više, a siromašni 163 milijarde manje”, predstavlja već svojevrsnu ideološku manipulaciju. Niko nije “dobio” (valjda zaradio!?) manje, već je smanjenjem marginalnih stopa viša dohodovna klasa procentualno najviše podigla dohodak, ali je to sasvim logično i očekivano, jer je prethodnim visoko progresivnim stopama njen dohodak bio najviše i smanjen. I svi drugi su skočili na istoj lestvici, samo su oni koji su ranije najviše globljeni sada procentualno porasli najviše.

Mimo ovoga, postoji još važniji problem. Ja sam dosad termine “bogati” i “siromašni” pisao pod znacima navoda. To je barem u američkom slučaju sasvim opravdano. Najpre, pojmovi i standardi su, kao što smo videli, relativni. A osim toga, reč je o jednom od najdinamičnijih i vertikalno najpokretljivijih društava u ljudskoj istoriji, gde se bogatstvo stiče ali i gubi. Jedna od najbesmislenijih stvari koje levičari pokušavaju da primene na Ameriku jeste da je podele na klase, staleže, “povlašćene” i “potlačene”, odnosno primene ideološku aparaturu evropske levice da bi američko društvo prikazali kao “klasno” i “socijalno nepravedno”. Zašto ovo ne radi? Pa, recimo zato što su 95 odsto američkih milionera milioneri prve generacije, dakle, ljudi koji su startovali od nule i zaradili svoj prvi milion. Biti bogat ili siromašan nije nikakav usud, već trenutno stanje koje se može izbeći prevashodno oslanjanjem na sebe, a ne na državu. Tako to i većina Amerikanaca shvata.

G. Mitrović navodi primere Nju Orleansa, Njujorka, Čikaga i drugih gradova kao mesta gde je siromaštvo u Americi najveće. Tačno! Samo, on propušta da objasni zašto je tako. E, pa pomenuti gradovi su poligon velikog eksperimenta države blagostanja, darežljivih socijalnih programa za siromašne, socijalne izgradnje stanova koji se najčešće pretvaraju u ruine i geta, javnih škola koje su rasadnici kriminala i droge, velike birokratije, kontrole raznih vidova ljudskog života. Reč je, kako to Milton Fridman slikovito kaže, o ostrvima socijalizma u kapitalističkom moru Amerike. Ima li ikakvog čuda što je tamo najviše siromašnih? Dakle, podatak o siromaštvu u Big Easy, i drugde, tačan je, samo ga treba preadresirati, sa tržišta na državu, odnosno sa neokonzervativaca koji vode libertarijanske ekonomske politike na republikansko-demokratski establišment države blagostanja čiji je interes socijalizam i kontrolisano društvo, ostvareno kroz dalje podizanje svih vrsta poreza, državne potrošnje, pljačke poreskih obveznika i stvaranje zavisne glasačke klijentele abonenata socijalne pomoći.

U tom smislu je teza g. Mitrovića o državi kao kreatoru siromaštva u Americi (i drugde) donekle ispravna, ali u smislu tačno suprotnom od onog koji on tvrdi: država ne podiže siromaštvo kad smanjuje poreze, regulaciju i druge namete i omogućava ljudima da lakše akumuliraju i investiraju kapital i zarađuju više, već upravo kad ih nametima i regulacijama drži u stisci i zapravo ovekovečuje njihovu bedu.

Na kraju, optužba “neoliberalizmu” da je kriv za podrivanje vladavine prava u Americi uopšte ne stoji jer su glavni izazov vladavini zakona kroz XX vek upravo bili “liberali”, odnosno levičari koji su težili da suzbiju konstitucionalizam i individualna prava da bi napravili prostora za svoje socijalne eksperimente (regulacija svega i svačega, afirmativna akcija, državni penzioni sistem – sve direktno protivustavne stvari). Američki levičari imaju shvatanje ljudskih prava i granica vlasti koje se sa stanovišta ortodoksnog tumačenja Ustava smatra potpuno revolucionarnim i prevratničkim. Nepoštovanje konstituicionalnosti je stoga odlika pre demokratskih nego republikanskih predsednika u XX veku. Nije Regan (ni mlađi Buš) ugrozio vladavinu prava u Americi, već su to učinili Ruzvelt i njegovi savremeni sledbenici.

Ivan Janković – Autor je jedan od osnivača Hajek instituta (sada: Liberalni centar Katalaksija, op. ur.) u Beogradu i urednik u časopisu Katalaksija

Odbrana sistema na umoru

Vladimir Vuletić

Svako ko drži do razuma i razboritosti, a pri tom ima mrvu intelektualnog poštenja i elementarno znanje iz bilo koje oblasti društvenih nauka morao je doživeti strahovit duševni bol čitajući tekst pod naslovom “Levičarske zablude o SAD” objavljen u listu Danas 27. septembra. (Tek da se ne shvati pogrešno, pominjanje duševnog bola ne znači da bi trebalo tužiti autora i redakciju koja objavljuje ničim potkrepljene tvrdnje. U krajnjoj liniji i u većini slučajeva pisci pamfleta globu ne mogu platiti, jer su goli ko crkveni miševi čerez čega pamflete mahom i pišu, potajno se nadajući kakvom grantu.)

No, vratimo se našem tekstu, po prilici, greškom objavljenom u rubrici Dijalog mada mu je, s obzirom na kriminalan stil i sadržaj, više priličila Dežurna strana. Da ne bismo poput autora inkriminisanog teksta iznosili paušalne ocene, rečeno treba dokazati.

Pre svega, autor sistematski ne navodi izvore podataka koje koristi. Kada bi to činio onda bi svako mogao da vidi da je stopa siromaštva 2004. u SAD iznosila 12.7 odsto, što je nesumnjivo više od 12.5 odsto koliko je iznosila godinu dana ranije, ili realnim brojevima izraženo, broj siromašnih se sa 37 miliona, koliko ih je bilo 2003. uvećao za još milion i sto hiljada u toku 2004. Pored toga, od 2000. ukupan broj i stopa siromaštva u SAD su tendencijski rasli, pa je u eri Džordža Viljema Buša broj siromašnih porastao sa 31.6 miliona 2000. na 37.0 miliona 2004, ili sa 11.3 odsto na 12.7 odsto populacije1

Umesto toga, pozivajući se na, teško je reći zašto, period od 1960. do 2000, u tekstu se zaključuje: “…što daje duplo smanjenje stope siromaštva kad uzmemo u obzir činjenicu da je stanovništvo Amerike u međuvremenu znatno poraslo”. Već i ova nesuvisla rečenica pokazuje elementarno nepoznavanje termina koji se koriste, jer udeo siromašnih u ukupnoj populaciji nema ama baš nikakve veze sa, makar i neprecizno izraženim porastom broja stanovnika. No, nažalost, tome nije kraj. Osim neznanja eksplicirana je i tendencioznost u korišćenju pojmova, odnosno njihovo falsifikovanje. Tako se pojam relativno siromaštvo koristi kako bi se dokazalo da siromašni Amerikanci žive bolje od srednjestojećih prekomoraca. Pojam relativno siromaštvo je, međutim, uveden da bi se pokazalo kako je osećaj siromaštva prisutan čak i kod onih ljudi koji imaju više od nužnih sredstava za život ukoliko žive u bogatom okruženju. Dakle, ako bi se primenio taj kriterijum onda bi, suprotno onome što je poruka teksta, siromaštvo u SAD bilo još veće s obzirom na postojeće socijalne razlike. Ali, šta reći. U tekstu se poriče postojanje socijalnih razlika, pa čak i klasa u Americi. Ti pojmovi su, tvrdi veseli autor, produkt “ideološke aparature evropske levice”. Pretpostavljamo da je učeni osnivač Instituta (koji, uzgred rečeno uz najnaprednije guglovanje nismo uspeli da nađemo na Internetu) ovde mislio i na Maksa Vebera.

I tako redom, od rečenice do rečenice, od reči do reči, nižu se neobične izjave i gluposti: tvrdi se kako su u Americi bogati bili “najviše globljeni”; kako su javne škole rasadnici narkomanije i kriminala; kako je izgradnja socijalnih stanova uzrok pojave geta i kontrole raznih vidova ljudskog života itd. Poslednji put sam tako nešto čitao u scenama iz “Alana Forda” u kojima se pojavljivala ona odvratna, a ipak tužna njuška – Superhik. U srećnim danima mog detinjstva mislio sam da takvi likovi postoje samo u stripovima.

Dnevni listovi, posebno ako drže do dostojanstva i čitalaca ipak nisu stripovi. Stvar je elementarne civilizacijske odgovornosti da se o ozbiljnim temama ne objavljuju hohštaplerski napisi. Zar bi lekari dozvolili da o bolestima pišu nadrilekari i tome slično. Uostalom, zainteresovani za paranormalne nazore imaju na raspolaganju širok spektar listova, koji je izgleda obogaćen još jednim – Katalaksija ili Katalepsija (koji, takođe, uz napredno guglovanje nisam uspeo da nađem na Internetu).

I da zaključim, falsifikovanje činjenica, nekonzistentno korišćenje pojmova, bezočno izvrtanje suštine problema, oslanjanje na intelektualni lumpenproletarijat oduvek su predstavljali poslednja sredstva odbrane ideoloških sistema na umoru.

Pakao u Skandinaviji

Milutin Mitrović

U ponedeljak 27. septembra Danas je objavio “Levičarske zablude”, osvrt gospodina Ivana Jankovića na moj ranije objavljeni tekst čiji je originalni naslov bio “Samozavaravanje”. Autor mi stavlja do znanja da sam u zabludi, mada ni posle više uzastopnih čitanja nisam razaznao šta je ključno u tome, sumnja u argumente koje sam naveo ili u pravo na drugačije mišljenje. Slutim da je glavna primedba to što sam se usudio da tvrdim kako pod predsednikom Bušem i “neokon” ideologijom Amerika vodi politiku koja ima loših strana. Ako je trebalo odmah da se deklarišem, kao pred partijskim sekretarom, jesam li za levicu ili desnicu, pokušaću da se ispravim priznavši pokorno da najviše simpatija imam prema ekonomiji blagostanja, definisanoj onako kako je Vilfredo Pareto definisao: “U stvaranju i raspodeli bogatstva može se smatrati napretkom ukoliko jedni stiču sve više, a da pri tom druge ne stavljaju u lošiji položaj.”

Prva izražena sumnja se odnosi na stepen siromaštva, naveden u mom tekstu, u “jednoj od najbogatijih zemalja u svetu sa najmanjim brojem siromašnih”. Na stranu tvrdnja o najmanjem broju siromašnih, što pobijaju sve skandinavske, a delom i ostale razvijene zemlje. Međutim, dokaz da “državne statistike ne treba ozbiljno uzimati u svakom kontekstu… jer je američka statistika godinama sistematski lagala o stopi siromaštva…” apsolutno bi me dezorijentisala da na tu tehniku nisam naviknut. Uzgred, ne shvatam zašto bi posle toga trebalo verovati statistici, kad govori o smanjenju siromaštva, ako već apriori znamo da laže. Naveden je podatak o smajenju broja siromašnih od 1960. do 2000. i to za devet miliona. Ključno je da gospodin Janković u tom kontekstu ipak priznaje da je na kraju bilo 31 milion siromašnih, što je u procentima blisko iznosu koji sam ja naveo. Za naknadni porast sirotinje od 16 odsto, jasno sam stavio do znanja da ga je izrekao britanski istoričar Timoti Garton Eš, koji reputaciju nije stekao na lažima. Dodao bih samo da je Washington Post, od 5. oktobra 1993, za zlatno doba po gospodinu Jankoviću, objavio članak pod naslovom “Broj siromašnih Amerikanaca raste već tri godine”, u kojem dokazuje da je broj siromašnih samo 1992. porastao za dva miliona. Kome verovati?

Onome koga interesuje više problem siromašenja u razvijenom svetu preporučio bih knjigu “Od komunističkog pakla do divljeg kapitalizma” Josipa Županova, u kojoj se dokumentuje teza da Valerštajnova teorija “jezgra” i “periferije” važi i dalje, ali u izmenjenom obliku. “Ta dihotomija postaje sve više društvena, a ne samo geografska podjela, to jest ‘periferija’ (Treći, čak i Četvrti svijet) sve se više pojavljuje u zemljama Prvog svijeta, uključiv i SAD. Tu se vidi ona crta globalnog kapitalizma današnjice: prijelaz velikog dijela stanovništva iz ‘strukturalne eksploatacije u strukturalnu irelevantnost”. I još nešto: američka sirotinja je američka, kao što je srpska – srpska, a zemlje same određuju prag siromaštva.

Moja tvrdnja o preraspodeli bogatstva u Americi u korist najbogatijih, efikasno je bačena u zasenak tačnom konstatacijom da sam naveo kako su Reganovom poreskom reformom jedni “dobili” a drugi “izgubili” milijarde dolara. Dakako, pare su porezima prethodno uzete svima, pa je jednima vraćeno više a drugima ništa. No, bar mene, ta greška neće blokirati da postavim pitanje zašto nije pobijena tvrdnja o preraspodeli bogatstva koja je učinjena. Liberalističku tezu o smanjivanju uloge države, neoliberali su pretvorili gotovo u karikaturu tvrdnjom da se kresanjem poreza razvlašćuje država i ostvaruju predispozicije za opšti prosperitet. Podaci Eurostata (lažu li i oni?) pokazuju da je najveće poresko opterećenje 2003. bilo u Švedskoj (59,3 odsto), Norveškoj (58,2) i Danskoj (57,4) a najmanje u SAD (32,1) i Japanu (30,9 odsto). Po neoliberalima trebalo bi da je u Japanu i SAD raj, a u Skandinaviji pakao? Ja lično, a verujem i mnogi drugi, radije bi živeli u skandinavskom paklu.

Niko razuman ne pobija da je Amerika bogata i uspešna zemlja, da ima najveći broj milionera na svetu, međutim, ja sam bar alergičan na tvrdnje da je američki sistem najbolji na svetu i da zato i mi treba da idemo tim putem. Živeo sam u jednom totalitarizmu, kritikovao ga u meri koja je bila moguća (postoje moji članci iz tih vremena kojih se ne stidim), veselio se njegovom raspadu, ali ni u snu mi ne pada na pamet da jedan totalitarizam zamenim drugim. U svetu ima dovoljno primera uspeha, koje vredi uzeti za uzor i nije istina da posle pada komunizma ostaje svet bez alternative neoliberalizmu. To je tipična agitpropovsaka smicalica. Možda bi gospodin Janković bio zadovoljan da sam napisao: “Amerika je velika i blagosovena zemlja, čiji su očevi, vođeni Božijom rukom, stvorili novi početak za čovečanstvo.” Međutim ta je rečenica već napisana kao primer za “Bullshit” u istoimenom filozofskom traktatu Harija G. Frankfurta, profesora Prinston univerziteta, koja danas predstavlja bestseler među bestselerima u Americi i svetu. Amerika je ogromna zemlja i po tome što u njoj ne vlada filistarsko jednoumlje.

Prirodne pojave

Zagorka Golubović

Pogledajmo ko je ovde u zabludi. I kako se Ivan Janković bori protiv “levičarske zablude”, odnosno, tvrdnje da se politikom države povećava siromaštvo u SAD?

Može li se okarakterisati drukčije nego kao fehementna ideologija (za koju su Milton Friedman i Hayek jedini pažnje dostojni autori) takva apologija jednog sistema (ovde je u pitanju SAD i to ne iz perioda Džefersona ili Ruzvelta, već Regana i Buša) koja u potpunosti ignoriše mnogobrojne kritičke analize koje dokazuju da se siromaštvo povećava i u najrazvijenijim zemljama sveta, uključujući i Ameriku; i kada se u tekstu autor tobož buni protiv “ideoloških zabluda” (levice) služeći se desdničarskom ideologijom, koja takođe nudi zablude, promovišući i dalje uverenje o propagiranom “američkom snu” kao jedinom uzoru koji valja slediti, uprkos sve argumentovanijim dokazima o karakteru američkog “grubog kapitalizma”, ili ekstremnog ekonomizma koji se, naročito pod Bušovom palicom, oglušuje o “socijalnu logiku” demokratskog sistema i sve više približava autoritarnim metodama vladanja, u koja spada i politika opravdavanja siromaštva (u smislu svaki pojedinac je odgovoran/kriv za svoju nesreću).

Pri tom autor teksta navodi kao primer gradove u kojima je povećanje siromaštva “rezultat delovanja države blagostanja”, a ne aktualne neoliberalne države, koja rigorozno ukida sve mere socijalne zaštite, i između ostalih i Nju Orleans, čija je tragedija u nedavnom naletu tajfuna “Katrina” otkrila kako se ta država brinula o natprosečno siromašnom većinskom crnačkom stanovništvu, budući da su zbog nedostatka dovoljne zaštite prouzrokovane mnogo veće žrtve; a to govori o besmislenosti tvrdnje da su navedene države kao “poligon velikog eksperimenta države blagostanja” i kao “ostrva socijalizma” krive za njihovo siromaštvo, što bi se teško moglo reći i za Čikago, kao kolevku najkonzervativnije ekonomske škole.

Gospodin Janković može da bude obožavalac desničarske konzervativne neoliberalne američke politike ali to je njegova privatna stvar. Ali ako hoće da polemiše sa stručnim, a možda i naučnim, pretenzijama o liberalizmu (koji poistovećuje sa socijalizmom, najverovatnije onim totalitarne provinijencije) i neoliberalizmu, on mora da poznaje analize mnoštva drugih autora i da bar ima u vidu njihove argumente, da im ne bi pripisivao neznanje šta je siromaštvo, jer mnogi zastupaju slično mišljenje kao i Milutin Mitrović, koga napada (kažem “napada” jer tekst I.Jankovića teško da bi se mogao tretirati kao ozbiljna i argumentovana polemika). Zar njegovu pažnju nije privukao nijedan nobelovac, J. Stiglitz, da bi ga motivisao da proveri svoje stavove? A njemu se mogu pridružiti više desetina autora koji se samo ideološki mogu odbaciti kao propagatori “levičarskih zabluda”. (Navedimo samo najpoznatije kao: P. Bourdier, M. Waltzer, Z. Bauman, U. Beck, N. Chomsky, J. Habermas, Ch. Taylor, R. Dahrendorf i mnogi drugi, koji dokumentovano kritički analiziraju američki sistem.) O potrebi ili ukidanju državne regulacije napisani su brojni tekstovi u kojima se argumentovano potvrđuje da bez neophodne mere državne intervencije u nesavršene mehanizme samoregulišućeg tržišta, dolazi do takve socijalne diferencijacije koja stvara zabrinjavajuću disproporciju između malog broja posednika najvećeg dela društvenog bogatstva i sve većeg udela sirotinje u podeli nacionalnog proizvoda (što na primer, u SAD pokazuju podaci da je u 1994. kod najbogatijeg stanovništva došlo do porasta u raspodeli GDP na 21 odsto, dok je kod najsiromašnijih on opao na 3,6 odsto) – a to je rezultat državne intervencije u korist dobrostojećih pojedinaca, što bi J. Rawls nazvao “neopravdanom nejednakošću”, za razliku od neoliberala koji opravdavaju nejednakost kao “prirodnu pojavu” (namerno mešajući “prirodnu nejednakost” među individuama i “socijalnu nejednakost” kao posledicu nepravedne distribucije društvenih dobara i na toj osnovi odbijaju svaku mogućnost “distributivne pravde”).

Tvrditi da republikanci u SAD (dakako i Buš) vode “liberterijansku ekonomsku politiku”, dok “socijalna država” promoviše “pljačku državnih obaveznika”, pokazuje ne samo nepoznavanje moderne literature iz oblasti društvenih nauka, već razotkriva i upotrebu propagandnog govora, koji ne mari za činjenice i ideološki instrumentalizuje jedan model društva, tj. desničarsku konzervativnu politiku. Jer autor implicira dobro poznatu tezu ove provinijencije, da je princip progresivnog oporezivanja “pljačka” onih pojedinaca koji su preduzetničkim sposobnostima i radom akumulirali bogatstvo, koje im pripada po “prirodnom pravu” zaštite privatne svojine, te da je, stoga, svaka redistribucija bogatstva nelegitimna.

Pri tom, za njega ne znači ništa činjenica da Amerika ima 50 miliona sirotinje, što čini porast od 13 odsto i mnogobrojne beskućnike koje može videti svaki turist kako spavaju po trotoarima Njuroka, San Franciska, Los Anđelesa i drugih “bleštećih u sjaju” gradova Amerike. I to je stvarnost koja se mora uzeti u obzir, nasuprot neupitnoj apologiji sistema sa ideološkog stanovišta.

Lako do Katalaksije

Slobodan Žunić

Poštovani,

Gospodin Vladimir Vuletić u tekstu “Odbrana sistema na umoru” u Danasu od 5. oktobra pominje: “Uostalom, zainteresovani za paranormalne nazore imaju na raspolaganju širok spektar listova, koji je izgleda obogaćen još jednim – Katalaksija ili Katalepsija (koji, takođe, uz napredno guglovanje nisam uspeo da nađem na internetu).

Ukoliko na www.google.com otkucate katalaksija prvi rezultat je: Katalaksija – Internet magazin za liberalnu Srbiju. To dovoljno govori o pomenutom gospodinu i njegovom celokupnom tekstu.

Kad kolač padne s kruške

Ivan Janković

Gospodin Milutin Mitrović je izrazio dilemu u pogledu moje osnovne teze, naime šta su to zablude o Americi koje mu pripisujem. Evo odmah odgovora, koji je verujem očigledan i iz čitanja mog prvog komentara: reč nije o ideološkom svrstavanju već o preuzimanju stereotipnih i pogrešnih ideoloških predstava o Americi, gde je na prvom mestu njegova teza da smanjenje poreza vodi rastu siromaštva. Činjenica je recimo da je u periodu Reganove vladavine opšta stopa siromaštva padala, iako je pomenuti predsednik značajno snizio marginalne stope poreza. Kako se ovo uklapa u “liberalnu” teoriju?

Statistike kretanja stope siromaštva u Americi pokazuju takođe da je ono blago poraslo u godinama vladavine “liberala” Džimija Kartera, iako tad nije bilo smanjenja poreza, tako da nije jasno na osnovu čega g. Mitrović izvodi zaključak o krivici poreske politike Buša Mlađeg za analogan manji rast siromaštva poslednjih godina.

Što se teze o prevarama američkih državnih statistika tiče, nju nisam izmislio ja nego su je ekonomsiti Di Lorenzo i Bennet dokumentovanu i argumentovanu objavili u knjizi “Zvanične laži; kako nas Vašington vara “, tako da su oni partneri za polemiku o ovoj stvari. Ponavljam samo da ja teško mogu smisliti bolju reč od “prevara” kad iz dohotka siromašnih koji se “meri” izbacite bonove za hranu, zdravstvenu zaštitu ili subvencije za stanovanje, a iz dohotka bogatih ne izuzmete porez na dohodak!

Kakvi su dakle ti siromašni u Americi? Linija siromaštva (bez non-cash benefits) je u Americi 19 000 dolara za porodice i 9 500 dolara za pojedince. Još 1999. po nalazima Cox-a i Alm-a 72 odsto “siromašnih” u Americi je imalo jedan ili više automobila (!), 50 odsto klima uređaje, 72 odsto mašinu za veš, a čak 41 odsto kuću u privatnom vlasništvu! Šta bi srpski siromašni dali za delić toga!

Vertikalna pokretljivost, odnosno koliko su siromašni osuđeni na siromaštvo a bogati “drže” bogatstvo? Po podacima Banke federalnih rezervi iz Dalasa samo 5,1 odsto onih koji su bili među 20 odsto najsiromašnijih 1975. ostalo je tamo 1991. dok je samo 63 odsto od 20 odsto najbogatijih ostalo tu 1991. Dakle, 95 odsto bivših siromašnih izašli su odatle za 15 godina, a više od trećine najbogatijih to više nisu. Da je tržište manje slobodno mnogi od prvih bi ostali iza linije siromaštva, a mnogi od drugih među najbogatijima!

Po mom sudu najvažnija razlika između mene i g. Mitrovića koja generiše i sve druge, sekundarne komplikacije i neslaganja nije ideološke, već teorijske prirode – ona je u samom shvatanju ekonomije. Ja verujem da je bogatstvo nešto što se stvara radom i preduzetništvom a što drugi pojedinci valorizuju na tržištu. I što je viša vrednost nečijeg rada za druge ljude, on će više monetarno “težiti”. Bogatstvo je na taj način promenljiva i rastuća veličina, i besmisleno je žaliti se na to da neki prolaze lošije, jer prolaze lošije zato što drugi niže vrednuju njihov rad i zasluge. Porezi i preraspodele samo smanjuju ukupni kolač, a ne pomažu nikome. G. Mitrović je nasuprot tome okrenut distributivnom shvatanju ekonomije: bogatstvo je za njega poput nekog nepromenljivog kolača koji se samo ovako ili onako može podeliti, a nastaje tako što pada s kruške; tržište nije kreativni proces već surova igra sa “nultom sumom” u kojoj da bi neko dobio, neko mora da izgubi. Zato on izvor prosperiteta i vidi u državnoj intervenciji, a prevazilaženje siromaštva u prisilnoj redistribuciji dohotka, dok ja prosperitet vidim u oslobađanju tržišnih sila, a kraj siromaštvu u prestanku brige birokrata o njemu. Trade not aid, deviza bivšeg estonskog premijera Marta Lara, pokazala se po mom sudu kao jedini lek za siromaštvo svuda u svetu. Da je drukčije socijalizam bi uspeo.

Gospođa Zagorka Golubović je moj tekst nazvala primerom “fehementne ideologije” čiji su “jedini dostojni predstavnici Fridman i Hajek”. Već ova rečenica pokazuje njeno nepoznavanje liberalne filozofske i ekonomske misli XX veka. Osim dvojice pomenutih bardova, postoji mnoštvo drugih ne manje značajnih autora, poput nobelovaca Bjukenena, Bekera, Štiglera, Kouza, zatim Ludviga fon Mizesa koji je Hajekov učitelj i glavni uticaj, do filozofa Roberta Nozika koji je ponudio najingeniozniju filozofsku odbranu principa minimalne države u XX veku, ili ekonomiste Mareja Rotbarda koji je glavni autor modernog i sve uticajnijeg libertarijanskog anarhizma.

Njena tvrdnja da ja podržavam koncept države Regana i Buša, a ne Džefersona i Ruzvelta je besmislica, budući da je Džeferson zastupnik tzv. konstituicionalne republike Otaca utemeljivača iz XVII i prve polovine XIX veka, koja je podrazumevala laissez-faire ekonomiju, relativno blisku Reganu i Bušu (Džeferson je smatrao protivustavnim čak i poveravanje federalnoj vladi brige o nasipima i kanalima, o čemu bi trebalo da razmisli gospođa Golubović kad kritikuje malu “brigu” vlade za Nju Orleans, a poziva se na Džefersona), dok je Ruzvelt bio šampion ekonomskog intervencionizma i podrivanja vladavine prava, u stalnom sukobu sa Vrhovnim sudom koji nije poštovao, a koji je poništio na desetine njegovih “socijalnih” zakonskih projekata. Kakve veze imaju njih dvojica?

Sledeća tačka: siromaštvo. Ja ne znam na koji se podatak ili izvor gđa Golubović poziva kad tvrdi da je poslednjih decenija siromaštvo u Americi poraslo i da je sad 50 miliona! Po zvaničnim podacima koje sam ja naveo ono je opalo i to skoro duplo, čak i po onako rastegljivim i sve “liberalnijim” kriterijima, a sad je oko 37 miliona.

Gospođa Golubović uporno koristi floskulu “društvena ili socijalna pravda” kao nekakav po sebi jasan pojam, iako ga nigde ne definiše. Ja molim, pre nego što se složim ili ne složim sa njenom ocenom da smanjenje državnih intervenicija vodi “društvenoj nepravdi” da mi ona definiše ovaj pojam. Da li je to kad postoji nekakva ekonomska nejednakost među ljudima? Ili kad je ista suviše velika? Ako ovo drugo, koliko treba da je velika da bi postala “nepravedna”? Da li je “društveno nepravedno” kad najbogatiji napreduju procentualno više od najsiromašnijih?

U celu ovu raspravu se “ničim izazvano” uključio i Vladimir Vuletić. Kako sam zaključio iz njegovog dopisa, ovaj gospodin ima izvesni psihosomatski problem, jer je, po sopstvenom priznanju, pretrpeo “snažne duševne bolove” čitajući moj tekst. Pa je onda, valjda, u tom stanju psihičke istraumatizovanosti, takoreći u mentalnoj vrućici, uzeo da leči taj svoj problem pisanjem paškvile u Danasu. I nije nikakvo čudo što smo onda dobili “proizvod” koji manje liči na neku javnu polemiku koju bih mogao komentarisati, a više na tužno svedočanstvo problema za koji ja, u stručnom smislu, nisam nadležan. Tu sam u jednom histeričnom i isfrustriranom tonu okvalifikovan kao “pamfletista”, “lumpen-intelektualac”, “hohštapler”, “go kao crkveni miš”, pisac “kriminalnih sadržaja” i sličnim biserima akademske sofisticiranosti.

Pošto bilo kakvo javno polemisanje sa ovakvim osobama smatram lošim ukusom i odsustvom samopoštovanja, mogu radi čitalaca Danasa samo da potvrdim da je Hajek institut u formiranju i da će u dogledno vreme imati i internet prezentaciju, a da časopis Katalaksija postoji i da se vrlo lako, čak i ne-naprednim guglovanjem, može naći, što pomenuti verovatno usled visoke temperature nije uspeo. Direktna adresa sajta je www.katalaksija.com

Klatno na desnici2

Zoran M. Cvijić

Slažući se sa odgovorima Milutina Mitrovića, Zagorke Golubović i Vladimira Vuletića, neću ponavljati njihove argumente u polemici sa Ivanom Jankovićem povodom njegovog teksta “Levičarske zablude o SAD”. Međutim, moram da primetim da Vladimir Vuletić, sociolog iz Pančeva, nažalost nije u pravu tvrdeći da je neoliberalizam “na umoru”.

Posle pada Berlinskog zida nestao je strah od Sovjetskog Saveza, od izvoza komunizma, nema više telefonske veze kojom se iz Moskve mogao naručiti sindikatima generalni štrajk u Zapadnoj Evropi. Političko klatno je sa levice preletelo na desnicu koja je dobila krila, naročito u nekadašnjim državama Istočne Evrope, u kojima je decenijama carevao totalitarizam a ne levica. Naša zemlja pri tome nije nikakav izuzetak, pogotovu ne jer su u njoj od 1990. pod imenom levice vladali kriminal i surova pravila prvobitne akumulacije kapitala. Levica je generalno proglašena za izvor svih zala! Zaboravljeno je preko noći da su progresivni porez i taksa pri nasleđivanju, obavezno zdravstveno i penziono osiguranje, besplatno obrazovanje,… osnovne demokratske tekovine. U nekadašnjoj Istočnoj Evropi se zaboravlja iskustvo i praksa u susedstvu, u Zapadnoj Evropi, pre svega u skandinavskim državama, u Francuskoj, Austriji, već se pogled upire preko okeana na daleke SAD. Kao da mi težimo da postanemo neka nova država SAD, a ne članica EU. Ljudsko društvo je od pamtiveka razapeto između životinjske prirode čoveka – predatorstva i sa druge strane razuma i života u zajednici – te stoga želje za humanim postupanjem. Emanuel Tod (Emmanuel Todd), istoričar, istraživač u Francuskom nacionalnom institutu za demografske studije i pisac pre dve godine objavljene knjige “Posle carstva” o američkom društvenom sistemu, povodom katastrofe u Nju Orleansu objavio je članak u kome za američko društvo piše: “…traženje najveće dobiti za najmanje uloženi napor. Novac brzo zarađen zahvaljujući špekulacijama i zašto ne i krađom. Horde nezaposlenih crnaca koje pljačkaju samoposluge i grupa oligarha koja organizuje pljačku veka, otimačinu rezervi nafte u Iraku, imaju za zajednički princip delovanja: predatorstvo.”

Dok pesak propada u more3

Miodrag Krstić, Niš

Decenijama unazad, pripadnici srpske levičarske elite – uživaoci Fulbrajtovih stipendija i ostalih šargare pa za pripitomljavanje komunista – svoja gostovanja po SAD okončavali su referišući kako tamo sve propada (a najviše – pesak u more), valjda zato da bi otklonili sumnju da ih je poseta Americi dovela pameti. Zeleni od ljubomore na njihove devizne dnevnice, društveno-politički radnici nižeg ranga, oni čiji politički značaj trenutno nije bio vredan dolarskog odobrovoljavanja, ove teze su širili za dinarske honorare, zaluđujući svoj nepismeni narod i stičući na tome poene koji će im doneti viši kvazinaučni rang, što opet može na njih skrenuti pažnju Fulbrajtovog ili nekog sličnog činovništva, te obezbediti i njima priliku da “i oni vide tu Ameriku”. Kako bi se posle još obilnije pokakili po njoj.

Nisam očekivao da će tekst Ivana Jankovića “Levičarske zablude o SAD” izazvati toliku lavinu negodovanja. Ali, kada se to dogodilo, uopšte nisam iznenađen time što su napade na autora poveli – domaći sociolozi, kolege i učenici Mire i Dače. Ko bi drugi, nego ovi sveznajući baštinici sveznajućeg Marksa, onog koji bi, da je još malo poživeo, neminovno zaredao po selima da uči seljake kako se sadi kupus, toliko su renesansno sveobuhvatna bila njegova znanja.

Jedan od protestanata, autora je bezmalo “napušio”, k’o Šešelj haške sudije – “gluposti”, “likovi koji postoje samo u stripovima”, “hohštaplerski napisi”, “intelektualni lumpenproletarijat” – eto, ne može se bez Marksa, Engels ga odneo. A sve to pod naslovom “Odbrana sistema na umoru”, izvučenim iz zaključka ovog napisa. Evo jednog koji se i dalje nada crkavanju (komšijske) kapitalističke krave.

Ne sumnjajući u tačnost navoda o porastu siromaštva pod “desničarskom” vlašću (a – božem su demokrate: “levičari”), ukazao bih na bitno drugačije značenje pojma “siromaštva” u američkom shvatanju, a u odnosu na ono što pod tim podrazumeva ostatak sveta, na čelu sa Srbijom i njenim sociolozima.

Siromaštvo u uobičajenom značenju pojma, u SAD postoji samo ako brojke (12,7 odsto, porast od 1,4 odsto tumačite “hohštaplerski”, jer dok “biti siromašan” u SAD obično znači: nemati treći automobil, u najvećem delu sveta siromaštvo znači: nemati treći obrok. (Terminološka neusklađenost slična onoj kad “fudbalom” nazivaju igru u kojoj bi, po svetski poznatim fudbalskim pravilima, do isteka prve četvrtine, crvene kartone i doživotne suspenzije zaradile i sudije.)

Srbin bi da Ameriku premeri aršinom ne bi li ispala manja nego u jardima.

Najzad, zašto u ovim razmatranjima ići čak preko okeana – u nedalekoj Austriji siromašnim se proglašava onaj ko ima mesečni prihod manji od 1000 evra. Daj Bože i nama takvog siromaštva.

“Bili Amerikanac, Nemac i Srbin …i ja, deco, ne mogu da se setim kako ide dalje, ali znam da su na kraju ona dvojica ispali siromašni…”

Tako – g. Janković svojim navodima nije prevario nikog, pa ni one levičare čiji duševni bol izgleda nije baš od juče i nije samo od jednog novinskog teksta.

Put za Afriku4

Milan Petrović

Pažljivo sam čitao polemiku koja se razvila između Milutina Mitrovića i Ivana Jankovića, u koju su se kasnije uključili i Zagorka Golubović i Vladimir Vuletić. Iako je Ivan Janković opovrgao teze njegovih neistomišljenika, smatram da određene stvari koje je izneo Milutin Mitrović zaslužuju veću pažnju, te ću se njima bliže pozabaviti. Prva je upotreba različitih statističkih podataka kako bi se dokazalo postojanje ekstremne nejednakosti u Sjedinjenim Državama, bez ikakvog osvrta na uzroke nejednakosti. Druga tvrdnja gospodina Mitrovića, za koju smatram da je daleko opasnija ako se prihvati, jeste da visoko poresko opterećenje doprinosi prosperitetu, a u prilog ovoj tezi Mitrović navodi primer Norveške, Švedske i Danske, sugerišući da bi i za Srbiju bilo bolje ako krene ovim putem.

U svojim tekstovima Mitrović, želeći da nas ubedi u “nepravdu”, iznosi podatke o povećanju udela siromašnih u ukupnoj populaciji, kao i podatke o smanjenju učešća siromašne populacije u ukupnom dohotku. Ali kako čitaoci ne bi ostali zavedeni informacijama koje je gospodin Mitrović izneo, želeo bih da odem korak dalje iza simplifikovane slike o “bogatima” i “siromašnima” i iznesem nekoliko zapažanja o uzrocima nejednakosti u primanjima. Ovde ću navesti samo nekoliko podataka koje Alan Reynolds iznosi u Wall Street Journal od 18. maja 2005. godine.

Domaćinstva sa dvoje zaposlenih zarađuju, u proseku, pet puta više od domaćinstava u kojima niko ne radi. Prosečan prihod domaćinstva sa dvoje zaposlenih je 85 517 $ u odnosu na 15 661 $ koliko iznosi prosečan prihod domaćinstva u kome niko ne radi. Najbogatija petina Amerikanaca provodi na radnom mestu 4 puta više vremena u odnosu na 20% najsiromašnijih, a Reynolds dalje navodi kako je prosečan prihod onih koji imaju završen fakultet tri puta veći u odnosu na prosečan prihod pojedinaca bez završenog fakulteta, 68 728 $ u poređenju sa 22 718 $. Kada se imaju u vidu ove, i mnoge druge činjenice koje gospodin Mitrović zanemaruje, poput radnog iskustva, onda se ne može govoriti o velikom stepenu nejednakosti u Sjedinjenim Državama.

Kada se poredi stepen nejednakosti u SAD sa nejednakošću u Evropi, obično se po strani ostavlja veoma važna činjenica, što i Mitrović čini, a to je da Sjedinjene Države svake godine primaju ogroman broj siromašnih, nekvalifikovanih i neobrazovanih emigranata iz celog sveta, a posebno Latinske Amerike. Milioni ljudi su u proteklim godinama došli u SAD, od kojih 52% nije završilo ni srednju školu. Evropske zemlje su mnogo restriktivnije kada je u pitanju prijem neobrazovanih emigranata. Dakle, jedan od razloga zbog koga možda u SAD postoji veći stepen nejednakosti u odnosu na skandinavske i druge evropske zemlje je i humanost koju vlada Sjedinjenih Država pokazuje, dozvoljavajući siromašnima i nedovoljno obrazovanima iz celog sveta da slobodno potraže sreću u toj velikoj zemlji. Na drugoj strani stoje države Evropske Unije. Naime stare članice EU, ne samo da otežavaju i praktično ne dozvoljavaju dolazak neobrazovanim emigrantima iz drugih zemalja, već ne dozvoljavaju ni građanima novih 10 članica da slobodno traže posao na teritoriji starih članica. Ovo se ne odnosi jedino na Veliku Britaniju i Irsku čije privrede su mnogo bliže modelu liberalnog kapitalizma koji je toliko mrzak g. Mitroviću.

Iako eksplicitno to nigde ne kaže, gospodin Mitrović predlaže da se Srbija ugleda na zemlje sa visokom državnom potrošnjom i da na svaki mogući način izbegne liberalni model kapitalizma. Ovo je veoma opasna teza i zaslužuje da bude temeljno razmotrena, ali ovde želim da budem što jasniji, te ću navesti samo neke argumente koji pokazuju da ugledanje na Švedsku, Dansku, Francusku ili Nemačku ne samo da ne može pomoći Srbiji, već jedino može produžiti siromaštvo u kome se nalazimo i zadržati stanje političke radikalizacije unedogled.

Najpre želim da ukažem na to da sve zemlje koje g. Mitrović uzima za primer imaju stopu privrednog rasta koja se kreće od 0,4% (Norveška, Nemačka, Danska) do 1,6% (Švedska, Francuska) za 2003. godinu, prema podacima Heritage fondacije. Treba imati u vidu da ova privredna stagnacija traje nekoliko desetina godina, a scenario koji se dogodio je bio manje-više sličan u svim ovim državama. Visoki porezi, restriktivno radno zakonodavstvo i razni oblici regulacije su vodili ka usporavanju rasta BDP-a. Niske stope rasta su vodile ka visokoj nezaposlenosti, koja je uzrokovala političku nestabilnost i jačanje ekstremne desnice ili komunista, što je potpuno onemogućilo bilo kakve reforme. Švedska je odložila ovaj scenario sprovodeći obimnu deregulaciju i smanjenje javne potrošnje sredinom 90-ih, kada je vladala duboka recesija, a nezaposlenost dostigla 13 %. Samo od 1991. do 1993. godine švedski bruto domaći proizvod je opao za 6 % (Izvor: Statistics Sweden and National Labour Market Board).

Možda je za nas posebno interesantan slučaj saveznih pokrajina u istočnoj Nemačkoj. Nakon ujedinjenja, bivša Istočna Nemačka je u potpunosti prihvatila sistem kakav je decenijama unazad postojao u Zapadnoj Nemačkoj. Svi zakoni su prepisani, sva rešenja u ekonomiji su preslikana, i izvršen je transfer od 1000 milijardi evra od zapada prema istoku u periodu 1990-2000. Ali kakav je rezultat 15 godina kasnije? Nezaposlenost u istočnoj Nemačkoj je danas oko 20%, a u pokrajinskim parlamentima sede zajedno nacisti i komunisti. Čak su na poslednjim saveznim izborima komunisti ušli i u savezni perlament, što je za posledicu imalo nemogućnost formiranja stabilne vlade, te su dve najveće stranke u Nemačkoj morale da formiraju neprirodnu “veliku” koaliciju koja neće biti sposobna da izvede bilo kakve reforme u zemlji u kojoj je BDP prošle godine opao za 0,1%.

Šta nam, sa druge strane pokazuju iskustva zemalja koje su prihvatile “divlji kapitalizam”? Prema podacima Svetske Banke (World Bank, Country Statistics), koje iznosi Marian L. Tupy, Irska je u periodu od 1992-2001 imala prosečnu godišnju stopu rasta BDP-a od 7,65%, a Sjedinjene Države 3,46% u poređenju sa 1,45 % u Nemačkoj za isti period i 1,4 % u Švedskoj za period 1975-2000. Ako ostavimo po strani razvijene i pokušamo da utvrdimo kako su siromašne zemlje izašle iz siromaštva, videćemo da ne postoji država koja je uspešno primenila recept povećanja javne potrošnje radi podsticanja privrednog rasta i izlaska iz bede. Svaki takav pokušaj se završio uspešno samo u pogledu jednakosti, svi stanovnici su ostali jednaki u potpunoj nemaštini i siromaštvu. Nasuprot tome, pored već navedene Irske, koja ima najnižu javnu potrošnju u Evropi, postoje i mnogi drugi primeri širom sveta. Azijski tigrovi (Hong-Kong, Singapur, Tajvan i Južna Koreja) su imali i još uvek imaju izuzetno nisku javnu potrošnju, čak nižu u odnosu na SAD. Jedina stabilna i prosperitetna zemlja Latinske Amerike, Čile, takođe ima relativno nisku javnu potrošnju.

Pouka je da kopiranje i prihvatanje modela “socijalno-tržišne privrede” i države blagostanja vodi u stagnaciju, nezaposlenost i političku nestabilnost. Ali jedna stvar je stagnacija na nivou Nemačke ili Švedske iz 70-ih godina prošlog veka, a potpuno druga stvar je stagnacija na nivou Miloševićeve Srbije iz 2000. godine.

  1. http://www.census.gov/hhes/www/poverty/poverty04/pov04hi.html []
  2. Prvobitno objavljeno u dnevnom listu Danas, 26. oktobra 2005 []
  3. Prvobitno objavljeno u dnevnom listu Danas, 26. oktobra 2005 []
  4. Prvobitno objavljeno u dnevnom listu Danas, 26. oktobra 2005 []

You may also like...