Baj baj Bizmark

Implementacija sistema socijalnog osiguranja i stvaranje tzv. blagostanja i socijalne pravde su kao vladini ciljevi postali jasna obeležja države još s kraja XIX veka.

Slučaj Nemačke je naročito koristan za proučavanje. Ova zemlja je bila pionir u stvaranju obuhvatnog sistema socijalne politike i danas je glavni primer toga kako lavirint regulativa i fiskalno opterećenje koje je ova politika donela parališu ekonomiju. Jedna istorijska analiza nemačke države blagostanja takođe otkriva vezu između države blagostanja i ratničke države.

Kada je krajem XIX veka nemački kancelar Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck) stvorio sistem socijalne politike za industrijske radnike, imao je veoma jasan cilj na umu. Uporedo sa konsolidacijom geostrateške pozicije Rajha, želeo je da industrijske radnike podvede pod kontrolu države. Integrisanje masa u telo novoformirane ujedinjene nemačke države je bio cilj a obuhvatan sistem socijalne zaštite je obezbedio sredstva za postizanje ovog cilja.

Socijalna politika je najvećim delom bila nacionalna politika1 i sistem socijalnog osiguranja je prvenstveno bio instrument za izmamljivanje radnika iz privatnih i komunitarističkih sistema u ruke države. U Bizmarkovim očima je upravo država bila ta koja je stvorila nacionalno jedinstvo, i taj faktor je takođe bio potreban za održanje socijalnog jedinstva putem uzajamnog obavezivanja između države i njenih građana.

Izvorno je socijalna politika bila prilagođena svom specifičnom cilju, nije išla duboko i nije predstavljala veliko finansijsko opterećenje za proizvodni ekonomski sektor. Kada su 1883. napravljeni prvi koraci u stvaranju sistema socijalnog osiguranja uspostavljanjem sistema zdravstvena zaštite i njegovim proširenjem na stariju populaciju, povrede na radu i nezaposlenost, maksimalni udeo u socijalnom osiguranju je zadržan na nivou od ukupno 6% bruto zarade.

Socijalno osiguranje je trebalo da bude ograničeno na novu klasu industrijskih radnika. Obične starosne penzije su bile isplaćivane samo licima starijim od 70 godina, a iznos bi retko prelazio nivo dovoljan za preživljavanje. Ali kao što je predvideo Adolf Vagner (Adolph Wagner) – jedan od intelektualnih očeva socijalne politike i autor ‘zakona o pojačanoj aktivnosti države’ – širenje funkcija države na ‘socijalnu sferu’ će promeniti karakter države i voditi obimnijoj finansijskoj aktivnosti vlade.2 On je takođe jasno predvideo da će nova ‘socijalna epoha’ biti doba intervencionizma, sa vladama koje aktivno ‘koriguju’ proces kapitalističke proizvodnje i distribucije.

Iako praksa i institucionalni oblici variraju od zemlje do zemlje, sama ideja da država mora da zaštiti i promoviše socijalnu pravdu i progres je postala vodeća moderna ideologija širom planete. Na Bizmarkovom tragu, konstrukcija sistema socijalne politike se pojavljuje kao jasno obeležje moderne države.

Periodi rata, depresije i prosperiteta su podjednako bili pokretači širenja sistema u kome je socijalna politika postala omiljeno sredstvo nuđenja šargarepe zajedno sa štapom pojačane vladine kontrole. Socijalna politika je utrla put ka nesputanom rastu oporezivanja, potrošnje i birokratije, čineći modernu državu blagostanja inherentno totalitarnom.

U skladu sa svojim istorijskim poreklom, socijalna politika je do danas zadržala svoje nacionalističke ciljeve, paternalističke obrasce i autoritarne prakse. Kao takva, socijalna politika predstavlja moderni komplement tradicionalne uloge države kao ratne agencije. Socijalna zaštita je u rukama raznih vlada služila kao moćno oruđe za zadobijanje široke podrške i saradnje izvesnih društvenih grupacija. I u demokratski izabranim vladama i u diktaturama je postojalo isto iskušenje: proširene sheme socijalne zaštite su bile efektan instrument za zadobijanje političke moći i pretpostavljene legitimnosti.

U Nemačkoj je tokom Prvog svetskog rata i zbog njegovih posledica, i kasnije u vreme Trećeg Rajha 1930-ih, država blagostanja doživela svoja najveća proširenja. Naročito je u nacionalsocijalističkom režimu bilo pozivanje na socijalnu pravdu i širenje sistema socijalne zaštite i sigurnosti, koje je išlo uporedo sa izradnjom ratničke države. U prvih nekoliko godina diktature, socijalna politika je bila jedan od glavnih zakonskih projekata kodifikacije.3

Sistematizacija socijalne politike je bila toliko temeljna da se izvorne formulacije skoro svih glavnih zakonskih odredbi koje postoje u današnjem nemačkom sistemu socijalnog osiguranja mogu pronaći u nacionalsocijalističkoj eri. Iako su napravljene manje izmene radi prilagođenja današnjim potrebama, izvorni duh zakona socijalne politike nastavlja da živi ukorenjen u klasnim podelama i paternalističko-autoritarnim obrascima prošlosti.

U Trećem Rajhu su mere socijalne politike bile proširene tako da zaštite i ideološki definišu standarde reprodukcije, zdravlja i okoline. Šargarepa socijalne politike je služila kao glavno sredstvo primene štapa represije. U ovom periodu je takođe tržište rada došlo pod skoro potpunu kontrolu totalitarne države, čineći otpuštanje i zapošljavanje radnika zavisnim od vladine dozvole (koju je izdavalo Ministarstvo za rad, ili Arbeitsamt).

Ubrzo po okončanju pune zaposlenosti koja je postojala u periodu izgradnje do 1970-ih, privilegije državnih službenika su zajedno sa ograničavanjem slobode na tržišta rada nastavile da oslabljuju posleratnu Nemačku. U modernoj demokratskoj Nemačkoj, socijalna problematika je u svoj svojoj razgranatosti dominirala političkim životom, dovodeći relevantne partije i interesne grupe do ideološkog konsenzusa u naporima ka ostvarenju fiktivne tzv. socijalne ravnoteže.

Posle sprovođenja politike slobodnog tržišta tokom prvih godina posleratne izgradnje, već je krajem 1950-ih počeo da se širi talas socijalne politike, ovoga puta kao rezultat nemačkog razvoja i kao sredstvo takmičenja sa socijalističkim režimima tokom Hladnog rata. Socijalna politika je od tada postepeno prerasla u pravu bujicu, naročito tokom 1970-ih. Eksplicitnim usvajanjem ‘socijalnog progresa’ kao kriterijuma za funkcionisanje države, skoro svi vidovi ljudske egzistencije su postali socijalni problem i legitimna oblast delovanja države u cilju stvaranja boljitka.

Razvijane tokom perioda od više od sto godina, različite grane sistema obaveznog socijalnog osiguranja su celokupnu populaciju stavile pod intenzivnu birokratsku negu. Socijalna politika je postala lavirint zakona i regulativa, pojedinačnih pravnih odluka i specijalnih slučajeva, u kome više ni grubo nije moglo da se utvrdi ko je ko je obveznik, a ko korisnik usluge.4

Penziono osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje nezaposlenih, socijalna pomoć, invalidnine i brojne druge grane socijalne politike pretvorile su Nemačku u Eldorado za one koji traže “leba bez motike” (free ride). Često opisivan kao ‘velikodušan’, nemački sistem socijalnog blagostanja, ljudima zapravo pruža brojne podsticaje da namerno postanu nezaposleni, da traže prevremenu penziju i da se kvalifikuju za dobijanje socijalne pomoći i invalidnina.

Trenutno stanje nemačke ekonomije, sa stalno visokom nezaposlenošću, previsokim cenama, nadnicama i smanjenim brojem radno sposobnog stanovništva, zahteva brze promene, ali to iziskuje gargantuanski napor reformisanja sistema socijalnog blagostanja koji je izrastao u pravo čudovište, jer su ga hranile i zbrinjavale sve političke grupacije koje su u ovoj zemlji bile na vlasti od kraja XIX veka.

Moderna država blagostanja je promocijom ‘socijalnog progresa’ skinula sva ograničenja vladi. Zajedno sa tradicionalnim ciljevima socijalne pravde i sigurnosti, proširenje na socijalni progres je otvorilo put mnogim nelogičnostima, zloupotrebama i intervencijama.

Obuhvatnija nego ikad ranije, socijalna politika je postala težak teret koji guši ekonomiju. Dobrobit jedne društvene grupacije, ma koliko mala ili velika da je bila u početku, pretvorila se u masovnu zarazu. Danas se demontaža države blagostanja pojavljuje kao glavni politički izazov XXI veka.
_______________________________________________________________________________________________________
Entoni Piter Miler je nedavno preuzeo mesto profesora ekonomije na Caxias do Sul univerzitetu na jugu Brazila. Takođe je honorarni predavač na Ludwig von Mises institutu i član je Institut fur Wirtschaftswissenschaft na Erlangen-Nuremberg univerzitetu u Nemačkoj. Prevod: Bojana Kovačević
_______________________________________________________________________________________________________


  1. Heimann, E.: “Soziale Theorie des Kapitalismus”. Theorie der Sozialpolitik, Tübingen 1929. []
  2. Wagner, A.: Über sociale Finanz- und Steuerpolitik, in: Archiv für Soziale Gesetzgebung und Statistik, Vol. 4, Berlin 1891, pp. 1-81. []
  3. Seidte, F. : Sozialpolitik im Dritten Reich 1933 bis 1938, München and Berlin 1938. []
  4. Mueller, A. P.: Sozialpolitik und Wirtschaftsordnung, Frankfurt 1983, p. 141. []