Da li je libertarijanizam utopijski?

Kao što je poznato, nije tajna iz kog tabora dolazim. Ja sam libertarijanac. To znači da ja smatram da je primarno javno dobro, koje po značaju prevazilazi svaku drugu javnu akciju i legitimizuje onih nekoliko postojećih, jeste zaštita individualnih prava, poglavito onih na život, slobodu i traganje za srećom. Kao što kaže američka Deklaracija, države su stvorene jedino i isključivo zato da bi štitila ta prava.

Libertarijanizam predstavlja konzistentno, beskompromisno razvijanje ovih ideja. Kao takva, ova pozicija je uistinu zahtevna, zato što ne toleriše nasilno uplitanje države u ova prava (ili uplitanje od strane bilo kog drugog čoveka), ma iz kog razloga to bilo. Država nije stvorena da bi zamenila našeg tatu, baku ili možda ujku, već da bi, ukoliko išta, bila naša telesna zaštita.

Rezonovanje koje stoji iza ovih ideja nije jednostavno, ali ono sadrži jednu krucijalnu činjenicu, koja istovremeno predstavlja pobijanje tvrdnje da je libertarijanizam utopijska doktrina. To je činjenica da ljudi, u stvari, ne mogu da uz pomoć sile postanu moralno dobri. Na njima je da odluče da li je to ono što oni hoće da budu ili će da omanu na tom najvažnijem zadatku u njihovom životu. Mi posedujemo slobodnu volju i moramo nastojati da postanemo individue, ali ne postoji formula koja bi garantovala ostvarenje tog cilja. Da jedna razumna država mora biti ograničena, ustvari znači da ona poseduje veoma opasno oružje, naime, fizičku silu, i da to oružje mogu koristiti jedino ljudi koji jasno i dobro poznaju svoja ograničenja, inače će oni na vlasti, koji su ljudi poput nas, postati despoti i tirani.

Utopija je, nasuprot tome, oblik društvenog uređenja u kojem je moralnost garantovana, u kojem svi postaju srećni i zadovoljni. Šangri La je dobar primer za to, kao što su to bili i Utopija ser Tomasa Mora i komunizam Karla Marksa. U tim društvenim sistemima cilj je da se, pomoću političke organizacije i delovanja, obezbedi njihovo potpuno zadovoljenje i ispunjenje. (To je razlog zbog kojeg je Marks mogao da predvidi samoukidanje države, budući da, kad jednom utopija bude ostvarena, više neće postojati potreba za zakonskom prinudom, jer ćemo se svi mi automatski povinovati zakonu.)

Već je iz ovog kratkog kontrastiranja libertarijanizma i utopizma jasno da su oni suprotstavljeni. Ne, libertarijanizam nije distopijski, što će reći, zasnovan na gledištu da društveni život mora da se izopači u užas. On je potpuno otvoren za ono što će slobodni ljudi od njega napraviti, uz jedan uslov: kada su slobodni i kada su njihova prava zaštićena, šanse da postanu dobri i pristojni su veće nego ako imaju imunitet da svoje greške mogu da svale na svoje bližnje (kao što to, na primer, mogu u državi blagostanja, u kojoj trenutno živimo).

Naravno, nema sumnje da je libertarijanizam zahtevan. Ali, svi standardi su zahtevni; oni od nas traže da, u skladu sa nekim uzusima, damo sve od sebe. Međutim, libertarijanizam shvata da je sloboda uslov da od sebe izvučemo ono realno najbolje i da to sa sobom, takođe, nosi rizik da ne uspemo. Dakle, za libertarijanca ne može biti garancija za to koliko će ljudi biti dobri kada jednom budu slobodni. Oni, u svakom slučaju, imaju više izgleda da budu bolji nego u sistemu represije, komandovanja i upravljanja u njihovom svakodnevnom životu.

Neki, nažalost, misle da su svi standardi utopijski, ali to naprosto nije tako. Libertarijanizam je očigledno moguć, dok komunizam nije. To je ono što ovaj drugi čini utopijskim, a prvi potpuno realnim.

Prevod: Borislav Ristić

You may also like...