Ludvig fon Mizes: branilac kapitalizma

George ReismanEkonomista i filozof društva, Ludvig fon Mizes, rođen je 29. septembra 1881, a upokojio se u Gospodu 1973. Fon Mizes je bio moj učitelj i mentor, i izvor inspiracije za većinu onoga što sam u ovim oblastima smatrao značajnim i važnim – onoga što mi je omogućilo da shvatim šta se događa u svetu u kome živimo. Ovom prilikom želim da mu odam počast, zbog toga što verujem da zaslužuje da zauzme glavno mesto u intelektualnoj istoriji dvadesetog veka.

Fon Mizes je značajan zbog toga što je njegovo učenje neophodno za očuvanje materijalne civilizacije. Kao što je on pokazao, osnovu materijalne civilizacije čini podela rada. Bez više produktivnosti, omogućene podelom rada, ogromna većina čovečanstva bi naprosto bila osuđena na umiranje od gladi. Opstanak uspešnog funkcionisanja podele rada, međutim, vitalno zavisi o institucijama kapitalističkog društva – što znači o ograničenoj vladi, ekonomskom takmičenju i motivima profita – institucijama koje su tokom nekoliko generacija bile napadane.

Kada se fon Mizes pojavio na sceni, marksizam i ostale socijalističke sekte praktično su posedovale intelektualni monopol. Glavni nedostaci i nedoslednosti u spisima Smita i Rikarda i njihovih sledbenika dali su povoda socijalistima da tvrde da su klasični ekonomisti njihovi stvarni saveznici. Spisi Dževonsa i ranih „austrijskih“ ekonomista – Mengera i Bem-Baverka – bili su nedovoljno razumljivi da bi garantovali delotvoran protivudarac socijalistima. Bastija je pokušao da zada jedan takav protivudar, ali je prerano umro, a u svakom slučaju verovatno mu je nedostajala i potrebna teorijska dubina.

Na taj način, kada se pojavio Mizes, praktično nije bilo sistematski razvijene opozicije socijalizmu ili odbrane kapitalizma. Intelektualni bedemi civilizacije, u bukvalnom smislu, bili su nebranjeni. Ono čega se Mizes poduhvatio da uradi, i što sažima suštinu njegove veličine, bilo je izgradnja intelektualne odbrane kapitalizma i, samim tim, civilizacije.

Vodeći argument socijalista bio je da kapitalističke institucije služe interesima šačice moćnih „eksploatatora“ i „monopolista“, usmerenim protiv interesa ogromne većine čovečanstva, koje zastupa socijalizam. Dok je jedini odgovor koji su na ovo mogli ponuditi drugi bio da smisle plan kako da kapitalistima oduzmu nešto manje bogatstva nego što su to zahtevali socijalisti ili da se zauzmu za to da svojinska prava budu poštovana uprkos njihovoj inkompatibilnosti sa blagostanjem većine ljudi, fon Mizes je uputio izazov osnovnoj pretpostavci svih njih. Pokazao je da kapitalizam deluje u skladu sa materijalnim sebičnim interesima svih, uključujući i ne-kapitaliste – takozvane proletere. Fon Mizes je pokazao da privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju stoji u službi tržišta. Stvarni korisnici fabrika i kombinata su svi oni koji kupuju njihove proizvode. A, zajedno sa podsticanjem mogućnosti dobitka i gubitka i slobodom takmičenja koju ono podrazumeva, opstanak privatnog vlasništva osigurava svima stalno rastuću ponudu proizvoda.

Na taj način je fon Mizes pokazao da su klišeji poput „siromaštvo vodi u komunizam“, apsolutne besmislice. Ne siromaštvo, već siromaštvo plus pogrešno verovanje da je komunizam lek za siromaštvo, vodi u komunizam. Kada bi se zavedeni revolucionari iz zaostalih zemalja i sirotinjskih predgrađa razumeli u ekonomiju, njihova iskrena želja da se bore protiv bede, učinila bi ih zagovornicima kapitalizma.

Socijalizam, kako je fon Mizes pokazao u svom najvećem originalnom doprinosu ekonomskoj misli, ne samo da ukida podsticaj mogućnosti dobitka i gubitka i slobodu takmičenja, zajedno sa privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju, već ekonomsku računicu, ekonomsku koordinaciju i ekonomsko planiranje čini nemogućim, i stoga završava u haosu. Zato što socijalizam znači ukidanje sistema cena i intelektualne podele rada, on podrazumeva koncentraciju i centralizaciju donošenja svih odluka u rukama jedne agencije: Centralnog odbora za planiranje ili Vrhovnog Diktatora.

Planiranje ekonomskog sistema je, ipak, izvan moći bilo kog svesnog bića: broj, raznovrsnost i mesta različitih faktora proizvodnje, različite tehnološke mogućnosti koje se otvaraju i razne moguće permutacije i kombinacije koje mogu biti napravljene, daleko premašuju moć shvatanja čak i najvećeg genija. Fon Mizes je pokazao da ekonomsko planiranje zahteva saradnju svih koji učestvuju u ekonomskom sistemu. Ono može da postoji samo u kapitalizmu, gde biznismeni svakodnevno planiraju na osnovu kalkulacije dobitka i gubitka; radnici na osnovu plata; a potrošači na osnovu cena potrošnih dobara.

Fon Mizesovi doprinosi debati između kapitalizma i socijalizma – vodećoj temi modernog doba – su razarajući. Dok on nije napisao, ljudi nisu shvatali da u kapitalizmu postoji ekonomsko planiranje. Oni su nekritički prihvatali marksističku dogmu da kapitalizam znači anarhiju u proizvodnji, a da socijalizam predstavlja racionalno ekonomsko planiranje. Ljudi su bili (i još uvek su) u poziciji Molijerovog M. Žordena, koji nikad nije shvatio da je čitavog života pričao u prozi. Živeći u kapitalističkom društvu, ljudi su bukvalnoi okruženi ekonomskim planiranjem, a ipak ne shvataju da ono postoji. Svakog dana bezbroj biznismena planira da proširi ili smanji svoje firme, planira da izbaci nove proizvode ili povuče stare, planira da otvori nova predstavništva ili da zatvori stara, planira da promeni metode proizvodnje ili da nastavi sa dosadašnjim metodama, planira da zaposli nove radnike ili da otpusti neke sadašnje. I svakog dana bezbroj radnika planira da unapredi svoje veštine, promene svoja interesovanja ili radna mesta, ili da nastavi sa trenutnim stanjem; a potrošači planiraju da kupe kuće, kola, stereo uređaje, odrezak ili hamburger, i kako da iskoriste dobra koja već poseduju – na primer, da se odvezu do posla ili da umesto toga idu vozom.

Ljudi ipak odbijaju da sve ove aktivnosti nazovu planiranjem i to ime rezervišu za slabašne napore šačice vladinih birokrata koji, zabranivši planiranje svima drugima, oholo pretenduju da svojim znanjem i inteligencijom zamene znanje i inteligenciju desetina miliona ljudi. Fon Mizes je identifikovao postojanje planiranja u kapitalizmu, činjenicu da je ono zasnovano na cenama („ekonomske računice“) i činjenicu da cene služe da koordinišu i harmonizuju aktivnosti miliona zasebnih, nezavisnih planera.

On je pokazao da je svaki pojedinac koji brine da zaradi primanja ili dohodak, a čije su mogućnosti trošenja ograničene, prinuđen da svoje posebne planove prilagodi planovima svih drugih. Na primer, radnik koji odluči da postane računovođa a ne umetnik zato što više vrednuje prihode koje će ostvariti kao računovođa, menja svoj profesionalni plan u skladu sa planovima drugih da bi stekao zvanje računovođe a ne slikara. Pojedinac koji odluči da je kuća u nekom posebnom kraju preskupa i ko stoga odbaci svoj plan da živi u tom kraju, na sličan način je uključen u proces prilagođavanja svojih planova planovima drugih; jer ono što kuću čini preskupom jesu planovi drugih, koji su sposobni i voljni da plate više, da je kupe. I iznad svega, fon Mizes je pokazao da svaki posao, težeći da stvori profit i izbegne gubitak, prinuđen je da planira svoje aktivnosti na način koji ne služi isključivo planovima njegovih mušterija, već uzima u obzir planove svih drugih korisnika istih faktora proizvodnje u čitavom ekonomskom sistemu.

Tako je fon Mizes pokazao da je kapitalizam ekonomski sistem koji je racionalno planiran kombinacijom sebičnih nastojanja svih koji učestvujuh u njemu. Greška socijalizma, kako je pokazao, proizlazi iz činjenice da on ne predstavlja ekonomsko planiranje, već destrukciju ekonomskog planiranja, koje postoji samo unutar kapitalizma i sistema cena.

Fon Mizes nije bio primarno anti-socijalista. On je bio pro-kapitalista. Njegovo suprotstavljanje socijalizmu i svim oblicima državne intervencije proisticalo je iz njegove podrške kapitalizmu i iz njegove naglašene ljubavi prema slobodi i ubeđenja da je sebičnost slobodnih ljudi istinski harmonična – da u kapitalizmu nečiji dobitak uopšte ne znači gubitak za drugoga, već istinski njegov dobitak. Fon Mizes je bio istinski šampion originalnosti, intelektualni i poslovni pionir, čije delatnosti predstavljaju izvorište napretka za čitavo čovečanstvo, a koje, kako je pokazao, može da napreduje samo pod kapitalizmom.

Fon Mizes je pokazo da je takmičenje u kapitalističkom sistemu sasvim druge prirode nego ono u životinjskom carstvu. To nije takmičenje za oskudna, prirodno data sredstva opstanka, već takmičenje u pozitivnom stvaranju novih dodatnih dobara, od kojih svi imaju koristi. Na primer, rezultat takmičenja između farmera koji koriste konje i onih koji koriste traktore nije bio da su prvi presvisli od gladi, već taj da su svi imali više hrane i prinose dovoljne za nabavku dodatne količine i drugih dobara. Ovo je važilo i za farmere koji su „izgubili“ utakmicu, u slučaju da su se premestili u druge oblasti ekonomskog sistema, koje su bile pogodne za proširenje usled samog napretka u poljoprivredi. Na sličan način je zamena konja i kočija automobilima bila korisna čak i za bivše odgajivače konja i potkivače, kada su izvršili neophodna premeštanja.

U glavnoj razradi Rikardovog zakona komparativne prednosti, fon Mizes je pokazao da u kapitalističkom sistemu ima mesta za sve učesnike u utakmici, čak i za one sa skromnim sposobnostima. Ti ljudi treba samo da se grupišu u onim oblastima gde njihova relativna proizvodna inferiornost najmanje dolazi do izražaja. Na primer, osoba koja nije sposobna za više od domara ne treba da se boji konkurencije ostatka društva, čiji bi gotovo svi članovi bili bolji domari od njega, samo kada bi to želeli. Ma koliko drugi ljudi mogli biti bolji domari, njihov doprinos na drugim poslovima je još veći. I toliko dugo koliko je osoba ograničenih sposobnosti voljna da kao domar radi za manje pare nego što drugi ljudi mogu da zarade na drugim poslovima, ona nema razloga za brigu zbog konkurencije. On ih, u stvari, samim tim što je spreman da prihvati manje prihode nego oni, odstranjuje kao konkurenciju. Fon Mizes je pokazao da i u ovom slučaju prevagu odnosi harmonija interesa. Naime, postojanje domara omogućava talentovanijim ljudima da svoje vreme posvete zahtevnijim zadacima, dok njihovo postojanje njemu omogućava da dobije dobra i usluge koja bi mu u drugom slučaju bila nedostupna.

Na osnovu takvih činjenica, fon Mizes je opovrgavao mogućnost konflikta interesa između rasa i nacija, jednako kao i između pojedinaca. Jer, čak iako bi neke rase ili nacije bile superiornije (ili inferiornije) u odnosu na druge u pogledu svih aspekata proizvodne sposobnosti, međusobna saradnja u podeli rada bi i dalje bila svima od koristi. Time je pokazao da sve doktrine koje zastupaju stanovište o inherentnim konfliktima, počivaju na nepoznavanju ekonomije.

On je sa neopovrgljivom logikom dokazao da su ekonomski uzroci rata rezultat vladinog mešanja u vidu barijera slobodnom protoku roba i ljudi, i da takvo ograničavanje spoljno-trgovinskih odnosa predstavlja rezultat drugih vladinih mešanja, usmerenih na domaću ekonomsku aktivnost. Na primer, carine postaju nužne kao sredstvo zaštite nezaposlenih samo zbog postojanja zakona o minimalnim nadnicama i pro-sindikalnom zakonodavstvu, koje štiti domaću radnu snagu od suočavanja sa spoljašnjom konkurencijom u vidu prihvatanja nižih nadnica kada je to neophodno. On je pokazao da je temelj svetskog mira prihvatanje kako nacionalne tako i internacionalne laissez-faire politike.

Odgovarajući na zlobnu i široko rasprostranjenu marksističku optužbu da je nacizam bio izraz kapitalizma, on je, nadovezujući se na sve gore pomenuto, dokazao da je nacizam u stvari bio oblik socijalizma. Bilo koji sistem koji karakteriše kontrola cena i nadnica, a samim tim i nestašice i vladina kontrola nad proizvodnjom i distribucijom, kao što je bio slučaj sa nacizmom, jeste sistem u kojem je vlada de facto vlasnik nad sredstvima za proizvodnju. Ovo stoga što, u takvim okolnostima, vlada ne odlučuje samo o tome kolike će biti cene i nadnice, već i o tome šta će se proizvoditi, u kojoj količini, na koji način i gde će biti poslato. Sve ovo su osnovni prerogativi vlasništva. Ovakav opis „socijalizma na nemački način“, kako ga je on nazvao, od izuzetne je važnosti za razumevanje prirode današnjih zahteva za vladinom kontrolom cena.

Mizes je pokazao da su sve optužbe na račun kapitalizma bile ili u potpunosti nezasnovane ili bi trebalo da se upute na račun vladine intervencije, koja je razorna po delovanje kapitalizma. On je bio među prvima koji su pokazali da je beda prvih godina industrijske revolucije bila nasleđe čitave prethodne istorije – da je ona postojala zato što je produktivnost rada bila još uvek na žalosno niskom nivou; a bila je na niskom nivou zbog toga što su naučnici, pronalazači, preduzetnici, štediše i investitori mogli samo postepeno da ostvaruju napredak i akumuliraju kapital neophodan da bi on bio postignut. On je pokazao da su sve politike takozvanog radnog i socijalnog zakonodavstva bile u stvari u suprotnosti sa interesima radnika, zarad pomoći kojima su navodno stvorene – da su njihova posledica bile porast nezaposlenosti, smanjenje akumulacije kapitala, a time i smanjenje radne produktivnosti i životnog standarda sviju. U svom glavnom originalnom doprinosu ekonomskoj misli, dokazao je da je depresija bila rezultat politike kreditne ekspanzije koju je dotirala vlada da bi smanjila tržišnu kamatnu stopu. Takva politika je, kako je pokazao, stvorila široku skalu pogrešnih ulaganja, koja su ekonomski sistem lišila likvidnog kapitala i donela kreditnu kontrakciju, a time i depresiju. Fon Mizes je bio vodeći zagovornik zlatnog standarda i laissez-faire sistema u bankarstvu, koji bi, po njegovom mišljenju, praktički dostigao 100% zlatnih rezervi, i tako onemogućio kako inflaciju, tako i deflaciju.

Ovo što sam napisao o fon Mizesu pruža nam samo oskudni nagoveštaj o intelektualnom sadržaju koji je utemeljen u njegovim spisima. Napisao je preko tuce tomova knjiga. I usuđujem se da kažem da ne mogu da pročitam makar i jedan pasus u bilo kojem od njih a da u njima ne naiđem na jednu ili više izuzetnih misli ili opservacija. Čak i kad smatram neophodnim da se ne složim sa njim (na primer, sa njegovim gledištem da monopol može postojati u kapitalizmu, sa njegovom odbranom vojne obaveze i nekim aspektima njegovih gledišta u teoriji saznanja, prirodi vrednosnih sudova i ispravnom polazištu ekonomije), uvek znam šta je trebalo da kaže da bih dobio izuzetno značajan i snažan podsticaj za moje vlastito mišljenje. Ne verujem da iko ko nije usvojio dobar deo zadivljujuće mudrosti predstavljene u njegovim knjigama, može za sebe da kaže da je zaista obrazovan.

Dve najvažnije fon Mizesove knjige su Ljudsko delovanje (Human Action) i Socijalizam (Socialism), koje na najbolji način predstavljaju svu širinu i dubinu njkegove misli. One, ipak, nisu za početnike. Njihovom čitanju treba da prethodi čitanje nekih od fon Mizesovih popularnih spisa, kao što su Birokratija (Bureaucracy) i Planiranje za slobodu (Planning for Freedom).

Teorija novca i kredita (The Theory of Money and Credit), Teorija i istorija (Theory and History), Saznajnoteorijski problemi ekonomije (Epistemological Problems of Economics) i Pravi temelji ekonomske nauke (The Ultimate Foundations of Economic Science) su više specijalistički radovi koje verovatno trebalo čitati samo posle Ljudskog delovanja. Ostali fon Mizesovi popularni spisi na engleskom jeziku uključuju Omnipotent Government, The Anti-Capitalistic Mentality, Liberalism, Critique of Interventionism, Economic Policy i The Historical Setting of Austrian School of Economics. Bilo ko ko je ozbiljno zainteresovan za ekonomiju, filozofiju društva i modernu istoriju, morao bi da studiozno pročita knjige sa čitavog spiska.

Fon Mizes se mora ceniti ne samo kao vanserijski briljantan pisac, već i kao izuzetno hrabar čovek. Iznad svega se držao istine svojih ubeđenja i bio je spreman da sam stoji u njihovoj odbrani. Uopšte nije mario za ličnu slavu, poziciju ili finansijski dobitak, ukoliko je njihova cena bilo žrtvovanje principa. Za života je bio izbegavan i ignorisan od strane intelektualnog establišmenta, zato što su istinitost njegovih gledišta, kao i odlučnost i snaga sa kojim ih je branio, slamale klupko zabluda i laži na kojima je većina intelektualaca u ono vreme gradila, pa čak i danas nastavlja da gradi, svoje profesionalne karijere.

Imao sam veliku privilegiju da sam fon Mizesa poznavao lično tokom perioda od dvadeset godina. Prvi put sam ga sreo kada sam imao šesnaest godina. Videvši ozbiljnost mojih interesovanja za ekonomiju, pozvao me da posećujem njegov seminar za postdiplomce na Univerzitetu Njujork, što sam činio tokom narednih sedam godina, prestajući tek kad mi je početak moje karijere predavača onemogućio da nastavim sa redovnim pohađanjem nastave.

Njegov seminar, kao i njegove spise, odlikovao je najviši nivo učenosti i erudicije, kao i duboko poštovanjue za ideje. Fon Mizes nikada nije vodio računa o ličnoj motivaciji ili karakteru nekog autora, već samo o pitanju da li su njegove ideje istinite ili lažne. Na isti način je njegovo lično ophođenje sve vreme bilo puno uvažavanja, uzdržanosti i izvorište prijateljskog podstreka. Neprestano je nastojao da iz svojih studenata izvuče ono najbolje. Sve ovo, zajedno sa njegovim naglašavanjem značaja poznavanja stranih jezika, vodilo me je tome da nešto svog vremena na koledžu iskoristim da naučim nemački i da se potom poduhvatim prevođenja njegovih Saznajnoteorijskih problema ekonomije – poduhvata kojim sam se oduvek najviše ponosio.

Danas se čini da fon Mizesove ideje napokon počinju da ostvaruju uticaj. Njegova poučavanja o prirodi socijalizma potvrđena su posmatranjima iz prve ruke od strane časnih novinara, koji su imali dugotrajno iskustvo u sovjetskoj Rusiji, kao što su Robert Kajzer, Hedrik Smit, Džon Dornberg i Henri Kam. Oni se i ovog trenutka potvrđuju delovanjem miliona gnevnih radnika u Poljskoj.

Neke fon Mizesove ideje zastupali su dobitnici Nobelove nagrade F. A. Hajek (koji je i sam bivši fon Mizesov učenik) i Milton Fridman. One su izvršile odlučujući uticaj na Henrija Hazlita i članove Instituta za ekonomsko obrazovanje, kao i na čuvene bivše studente, poput Hansa Zenholca. Fon Mizesove monetarne teorije prožimaju stranice nedavno objavljenih bestselera iz oblasti ličnog investiranja, poput onih Herija Brauna i Džeroma Smita. I na kraju, ali zasiguirno ne i najmanje važno, čini se da su Mizesove ideje izvršile značajan uticaj na sadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država (Ronald Regan – prim. prev.), koji je priznao da je čitao Ljudsko delovanje i izrazio divljenje za nju.

Fon Mizesove knjige zaslužuju da budu obavezna literatura u programu svakog koledža i univerziteta – ne samo na odeljenjima za ekonomiju, već takođe i na odeljenjima za filozofiju, istoriju, politikologiju, sociologiju, pravo, biznis, novinarstvo, pedagogiju i ostalih humanističkih nauka. Njemu bi trebalo da pod hitno bude posthumno dodeljena Nobelova nagrada – i čak više od jedne. On zaslužuje nezaborav i sve počasti koje naše društvo može da pruži. Kao niko u istoriji, on je radio na tome da ga sačuva. Ukoliko bude bio dovoljno čitan, njegovi radovi mogu nam pomoći da ga spasimo.


Džordž Rajsman je profesor ekonomije na Gracijado školi za biznis i menadžment Univerziteta Paperdajm. Prevodilac je Mizesove knjige Epistemološki problemi ekonomije i autor je knjige Kapitalizam: rasprava o ekonomiji. Esej koji prenosimo prvobitno je objavljen 1981. Na našem jeziku dostupna je njegova knjiga Politika protiv privrede (Global book, Novi Sad, 1998). Tekst preveo Borislav Ristić.


You may also like...