Majkl Mur: prava “bela gluperda”
Majk Mur nije običan milioner. Njegova aljkava, neuredna spoljašnjost je i fizički i intelektualno odbojna, toliko da ga ne shvatite za ozbiljno. A trebali biste! Na prvi pogled, Mur u svojim filmovima, TV emisijama i knjigama otkriva hipokriziju i rđave postupke pripadnika establišmenta. Uistinu, Mur, čija je politička pozicija potpuno poremećena, suluda i neozbiljna, koristi kamikaza-novinarstvo radi guranja jasne i opasne ideje.
Da bi se izdvojio iz jata privilegovanih levičarskih obada koji obleću progresivne ciljeve, Mur voli da ističe svoje poreklo iz Mičigenske radničke klase. (Iako nema nikakve indikacije da je ikada sam nešto radio, sem jednog dana na Bjuikovoj fabričkoj traci.) Uprkos svojoj otvorenoj mržnji prema bogatima, Mur se ne uzrujava zato što kopira autentičnog kapitalistu, trubeći o svojoj knjizi, Bele Gluperde…i ostali bedni izgovori za Stanje Nacije, na skoro svakim postojećim vestima, zabavnim i radio emisijama koje postoje. Njegov trud se i te kako isplatio, jer su Bele Gluperde do pre nekog vremena bile knjiga broj 1 na Amazon.com-u.
Mur je postao zvezda kao režiser filma Rodžer i ja, napornog dokumentarca, kojeg kritičari neprestano glorifikuju zbog njegovog populističkog etosa i britke iskrenosti. U njemu Majl Mur proganja bivšeg CEO General Motors-a, Rodžera Smita, nakon što je on zatvorio GM-ovu fabriku u Flintu, Murovom rodnom gradu. Film, koji se završava eksploatacijom patnje radničkog stanovništva Flinta, učinio je Mura bogatim i u trenutku od njega napravio zvezdu nakon godina političkog aktivizma. Potom je Mur režirao film, producirao dve TV serije promašenog istraživačkog novinarstva i napisao nekoliko bestselera.
Ono što je najzanimljivije povodom Murove skorašnje popularnosti je nedostatak pitanja od strane medija o njegovom radikalnom političkom stavu. Uz njegove bizarne teorije zavere, Mur slobodno napada vrednosti slobodnog tržišta i druge kapitalističke institucije, uz ekstremnu političku poziciju koja eksploatiše rasne tenzije, klasnu zavist i istkrivljeno tumačenje istorije. Svaki sposobni novinar bi prema Muru postupao kao prema političkom komandosu, a ne kao prema zabavljaču koji prodaje svoju knjigu. To, međutim, nije bio slučaj. Mur je sa simpatijama primljen od novinara; njegovo predavanje retko biva ometeno pravim pitanjima.
Naročito odvratno je Murovo blaćenje predsednika Buša. Na primer, dan posle 11. septembra, on piše: “Mnoge porodice su večeras bile razorene. Ovo naprosto nije u redu. Oni nisu zaslužili smrt. Ako je neko ovo uradio da se osveti Bušu, učinili su to ubistvom hiljada ljudi koji NISU GLASALI za njega! Boston, Njujork, DC (Vašington), i Kalifornija, destinacija aviona – ovo su mesta koja su glasala PROTIV Buša!” Kriviti predsednika, koji je na vlasti manje od godinu dana, za čin kojem je bilo potrebno puno vremena za planiranje, zahteva puno spretnosti. Navodno, po Muru, da su teroristi napali Amerikance u bilo kojoj od “crvenih” država (crveno je boja Republikanske stranke), to bi bilo opravdano. Može se samo pretpostaviti zgražavanje koje bi bilo izraženo da je ovaj komentar bio obratan. Pretpostavljam da bi bes bio zaglušujuć da je neko napisao knjigu “Crne gluperde.”
“Za samo osam meseci,” piše Mur, “Buš je naterao ceo svet da nas ponovo zamrzi. On povlači podršku za Kjoto i odlazi sa konferencije o rasizmu u Durbanu, insistira na nastavljanju trke u naoružanju – šta god vam padne na pamet, Bejbi Buš će i to uništiti.” Teško je poverovati da ona kelnerica u Londonu mrzi Amerikance zato što nismo potpisali samoubilački Protokol iz Kjota. Ili da je španski tekstilac besan zato što SAD nisu prisustvovale konferenciji o rasizmu u Durbanu, koja je bila mesto otrovnog antisemitizma i anti-amerikanizma.
G. Mur, toliko zaluđen da poveruje da su njegova baza “radnički teškaši,” zastupa poresku stopu od 70 posto, bergranično jačenje vlasti i regulacije, čak više i od Ralfa Nejdera – za koga je vredno radio kampanju 2000. Iz privilegovanog utočišta u Upper West Side-u na Menhetnu, ovaj progresivac, koga progoni osećanje krivice, bez i trunke sarkazma predlaže da se američkoj radničkoj klasi udvostruči poreski teret.
U svom pismu Elijanu Gonzalesu, Mur dalje odslikava svoju vernost “radničkoj klasi,” ovaj put kubanskim Amerikancima iz Majamija, braneći Kastrov komunistički režim. Kuba je, piše Mur, raj gde su deca samo u opasnosti od “primanja besplatnog zdravstvenog osiguranja… izvrsnog obrazovanja u jednoj od retkih zemalja koja ima stopu pismenosti od 100%, i bolju šansu da se njegova sestra rodi i doživi svoj prvi rođendan nego da je rođena u Vašingtonu DC.” (Pa zašto se onda on ne preseli tamo? – Čak ćemo mu dati besplatnu kartu u jednom pravcu, ako obeća da se neće vraćati! – Urednik)
Murov entuzijazam za komunizam ide i do poluparne kulture. Režirao je video-spot za više nepostojeći komunistički bend, “Rage Against the Machine”. Rejdž – koji su morali da pritome svoje levičarske vrednosti dovoljno dugo da bi potpisali multi-milionski ugovor sa Sonijem – na svom sajtu imaju listu za čitanje, na kojoj se nalaze neki od novijih šampiona kontrakulture: Noam Čomski, Hauard Zin i Suzan Faludi. Sajt sadrži još neka poznata “štiva” poput Lenjiinove Države i revolucije, Če Gevarinog Gerilskog ratovanja, i prvog toma Kapitala Karla Marksa.
No, pet strana Marksovog Kapitala mogu biti dovoljne da bilo koga odvrate od komunizma, a pogotovo “radničke teškaše” za koje Majkl Mur misli da su njegovi glavni fanovi. Međutim, većina medija nije uspela da tačno definiše prirodu Murove namere. Blistave kritike udvoričkih novinara moraju biti promenjene u ozbiljno preispitivanje ličnosti koja bi pre trebala biti stavljena među čudake na šou Džerija Springera nego u ozbiljne medije.
Dejvid Haršanji (David Harsanyi) piše o kulturi, politici i sportu za Capitalism Magazine, National Review, Weekly Standard, New York Press, Associated Press, CNN-Sports Illustrated, FrontPage Magazine, Tech Central Station, Israel National News i brojne druge publikacije. Posetite njegov website (http://dharsanyi.blogspot.com/).Tekst je preuzet sa sajta www.capmag.com. Prevod: Andreja Vražalić
