Demokratija: božanstvo koje je izneverilo

Hans-Herman HoppeTeorija i istorija

Na najapstraktnijem nivou, želeo bih da pokažem kako je teorija nezaobilazna u pravilnoj interpretaciji istorije. Istorija – sekvenca događaja koji se odvijaju u vremenu – jeste „slepa“. Ona ne otkriva ništa o uzrocima i posledicama. Možemo se složiti, na primer, da je feudalna Evropa bila siromašna, da je monarhistička Evropa bila bogatija, a da je demokratska Evropa još bogatija, ili da je Amerika XIX-tog veka sa niskim porezima i malim brojem zakona bila siromašna, dok je savremena Amerika sa visokim porezima i brojnim zakonima bogata. Ipak, da li je Evropa bila siromašna zbog feudalizma, i da li je postala bogatija zbog monarhije i demokratije? Ili je Evropa postajala bogatija uprkos monarhiji i demokratiji? Odnosno da li su možda ovi fenomeni nepovezani?

Takođe, da li je savremena Amerika bogatija zbog visokih poreza i većeg broja zakona ili uprkos njima? To jest, da li bi Amerika bila još prosperitetnija da su porezi i propisi ostali na nivou XIX-tog veka? Istoričari qua istoričari ne mogu odgovoriti na ova pitanja, i bilo kakvim statističkim manipulacijama podataka ne može se promeniti ta činjenica. Svaki niz empirijskih događaja je kompatibilan sa bilo kojim od niza suprotnih, međusobno nekompatibilnih događaja.

Da bi doneli odluku u pogledu takvih suprotstavljenih interpretacija, potrebna nam je teorija. Pod teorijom mislim na predlog čija verodostojnost ne zavisi od budućih iskustava već može biti uspostavljena a priori. To ne znači da je moguće postaviti teorijski predlog bez iskustva. Ipak, treba reći da čak iako je iskustvo neophodno, teorijski uvid logički proširuje i produbljuje granice određenog istorijskog iskustva. Teorijski predlog se bavi neophodnim činjenicama i odnosima i, samim tim, nemogućnostima. Tako iskustvo može ilustrovati teoriju. Ali, istorijsko iskustvo ne može ni uspostaviti niti opovrgnuti teoriju.

Austrijska škola

Ekonomska i politička teorija, posebno austrijskog tipa, dragocen je dokaz takvih predloga. Na primer, veća količina nečega je poželjnija od manje količine tog istog; proizvodnja mora prevazići potrošnju; ono što se sada potroši ne može se ponovo trošiti i u budućnosti; cena proizvoda koja je određena na nivou ispod tržišnog će dovesti do dugotrajnijih nestašica; bez privatnog vlasništva u proizvodnji ne mogu se formirati cene, a bez faktora cene računanje troškova je nemoguće; povećanje količine novca ne može dovesti do porasta standarda građana već će samo preraspodeliti postojeće bogatstvo; monopol (nedostatak slobodnog tržišta) vodi do većih cena i nižeg kvaliteta nego u slučaju postojanja konkurencije; ni jednu stvar ili deo stvari ne može isključivo posedovati više od jedne osobe u istom trenutku; demokratija (vladavina većine) i privatno vlasništvo su nespojivi.

Teorija nije zamena za istoriju, naravno, pa ipak, bez „čvrstog stiska“ teorije ozbiljne greške u interpretaciji istorijskih činjenica su neizbežne. Na primer, izvanredni istoričar Kerol Kvigli (Carroll Quigley) tvrdi da je izum stvaranja delimičnih zaliha u bankarstvu bio glavni uzrok ekspanzije bogatstva bez presedana, tokom industrijske revolucije, a i brojni istoričari su doveli u vezu ekonomske neprilike u socijalizmu sovjetskog tipa sa nedostatkom demokratije.

Sa teorijske tačke gledišta, takve interpretacije moraju se kategorički odbaciti. Povećanje količine novca u opticaju ne može voditi ka većem prosperitetu već samo ka redistribuciji bogatstva. Eksplozija bogatstva tokom industrijske revolucije desila se uprkos stvaranju delimičnih zaliha u bankarstvu. Slično, ekonomske neprilike socijalizma ne mogu biti posledica nedostatka demokratije. Umesto toga, to je posledica nepostojanja privatnog vlasništva u faktorima proizvodnje. „Zvanična istorija“ je puna takvih pogrešnih interpretacija. Teorija nam omogućava da isključimo određene istorijske pretpostavke kao nemoguće i nekompatibilne sa suštinom događaja. Po istom principu, omogućava nam da podržimo određene druge pretpostavke kao istorijski moguće, iako se do sada nisu ni desile.

Revidirana istorija

Interesantnije, naoružan osnovama ekonomske i političke teorije, predstavljam vam u mojoj knjizi rekonstukciju revidirane moderne zapadnjačke istorije: od uzdizanja apsolutističkih monarhija iz feudalnih država, i transformacije, počevši od Francuske revolucije do suštinskog kraja s Prvim svetskim ratom, zapadnjačkih država od monarhističkih do demokratskih, i jačanje SAD-a do nivoa svetske sile. Neokonzervativni autori poput Fransisa Fukujame (Francisa Fukuyame) tumače ovaj razvoj kao civilizacijski progres, i proklamuju da je došao „kraj istorije“ sa trijumfom Zapadne – SAD – demokratije i njene globalizacije (čineći svet sigurnijim za demokratiju).

Prvi mit

Moja teorijska interpretacija je potpuno drugačija. Ona uključuje raskrinkavanje tri istorijska mita. Prvi i najfundamentalniji jeste da je nastanak države iz prvobitnog, bezdržavnog poretka, doveo do posledičnog ekonomskog i civilizacijskog razvoja. Zapravo, teorija diktira da se svaki progres dešava uprkos – a ne zbog – institucija države.

Država se konvencionalno definiše kao činilac koji praktikuje obavezni teritorijalni monopol na donošenje konačnih odluka (jurisdikcija) i oporezivanje. Po definiciji, svaka država, bez obzira na svoje specifično uređenje, ekonomski i etički se razlikuje. Svaki „monopolista“ je loš sa tačke gledišta potrošača. Monopol se stoga razume kao nepostojanje slobodnog tržišta za određeni proizvod: samo jedan proizvođač, A, može da proizvede X.

Svaki monopol je „loš“ za potrošače jer, štiteći se od potencijalnih konkurenata, cena proizvoda će biti veća a kvalitet lošiji nego u slučaju postojanja slobodnog tržišta. A monopolist sa mogućnošću donošenja konačnih odluka je posebno loš. Dok ostali monopolisti proizvode lošije proizvode, monopolist koji ima i mogućnost odlučivanja, pored toga što proizvodi lošiji proizvod, proizvodi i gubitke, jer on koji je neprikosnoveni sudija u slučaju svakog konflikta takođe ima i poslednju reč u svakom konfliktu u kome je i sam učesnik. Samim tim, umesto da preventivno deluje i rešava konflikte, monopolist sa neprikosnovenom mogućnošću odlučivanja će uzrokovati i provocirati konflikt da bi ga iskoristio u sopstvenu korist.

Ne samo da niko ne bi prihvatio odluku takvog monopoliste, već niko nikada ne bi pristao na odluku koja omogućava takvom sudiji da jednostrano odredi cenu koja bi se platila za njegovu „uslugu“. Samim tim, takav monopolista bi trošio sve više i više resursa (prihod iz poreza) da bi proizvodio sve manje proizvoda i pokrivao sve veće gubitke. To nije recept za zaštitu, već za represiju i eksploataciju. Rezultat postojanja države, znači, nije mirna kooperacija i socijalni red, već konflikt, provokacija, agresija, represija, i osiromašenje, to jest, decivilizacija. To, iznad svega, jeste ono što istorija postojanja država ilustruje. Kao prvo i osnovno, to je istorija bezbrojnih miliona nevinih žrtava države.

Drugi mit

Drugi mit se bavi istorijskom tranzicijom od apsolutnih monarhija do demokratskih država. Ne samo da neokonzervativci tumače ovaj razvoj kao progres, već postoji skoro univerzalno shvatanje da demokratija predstavlja napredak u odnosu na monarhiju i da je uzrok ekonomskog i moralnog progresa. Ova interpretacija je čudna s obzirom na činjenicu da je demokratija bila izvorište svakog oblika socijalizma: od (evropskog) demokratskog socijalizma i (američkog) liberalizma i neokonzervatizma kao i internacionalnog (sovjetskog) socijalizma, (italijanskog) fašizma, i nacional (naci) socijalizma. Još važnije je, ipak, da se teorija suprostavlja ovoj interpretaciji; iako su i monarhija i demokratija manjkave kao uređenja, demokratija je gora od monarhije.

Teorijski govoreći, prelaz iz monarhije u demokratiju uključuje ni manje ni više od zamene naslednog monopolističkog „vlasnika“ – kralja ili princa – sa privremenim i zamenjljivim – monopolskim „čuvarima“ – predsednicima, premijerima, i članovima parlamenata. I kraljevi i predsednici će proizvoditi gubitke, ipak će kralj, s obzirom da je on „vlasnik“ monopola i da ga može prodati ili ostaviti u nasledstvo, voditi računa o posledicama svojih postupaka na vrednost kapitala. Kao vlasnik glavnog dela kapitala na „svojoj“ teritoriji, kralj je relativno orijentisan ka budućnosti. Da bi sačuvao ili uvećao vrednost svoje svojine, on će je umereno i proračunato eksploatisati. U suprotnosti sa tim, privremeni i zamenljivi demokratski čuvar ne poseduje državu, ali dok god je u kabinetu on je u mogućnosti da je koristi u sopstvenu korist. On ima dozvolu za trenutno korišćenje ali nije vlasnik njene kapitalne vrednosti. To ne eliminiše eksploataciju. Umesto toga, čini eksploataciju kratkoročnom (orijentisanom ka sadašnjosti) i neproračunatom, to jest, bez obzira na njenu kapitalnu vrednost.

Prednost demokratije nije ni mogućnost slobodnog zauzimanja svake državničke pozicije (dok je u monarhiji to ograničeno kraljevim diskrecionim pravom). U suprotnosti sa tim, samo konkurencija u proizvodnji je dobra stvar. Takmičenje u proizvodnji gubitaka nije dobro; zapravo, to je čisto zlo. Kralj, koji zauzima svoju poziciju prema pravu rođenja, može biti bezazleni diletant ili pristojan čovek (a ako je „ludak“, biće brzo odstranjen ili ako ima potrebe za tim, ubijen, od strane bliskih srodnika zabrinutih za imovinu dinastije). Suprotno tome, selekcija članova vlade uz pomoć izbora čini apsolutno nemogućim za bezazlenog ili pristojnog čoveka da ikada izbije na vrh. Predsednici i premijeri dolaze na svoje pozicije zahvaljujući svojoj efikasnosti moralno neinhibiranih demagoga. Iz tog razloga, demokratija bukvalno osigurava da se samo opasni ljudi popnu na državni vrh.

Posebno, demokratija se shvata kao nešto što na nivou društva povećava očekivanja (sadašnjeg trenda) ili „infantilizaciju“ društva. To rezultira u kontinuiranom povećanju poreza, količine novca u opticaju i inflacije, beskrajne poplave legislacije, i stabilnom rastu „javnog“ duga. Po istom principu, demokratija vodi ka manjoj štednji, povećanoj pravnoj nesigurnosti, moralnom relativizmu, nepravdi, i kriminalu. Ne samo to, već je demokratija oruđe za konfiskaciju i redistribuciju bogatstva i prihoda. To uključuje zakonsko „uzimanje“ imovine nekima – onima-koji-imaju-nešto – i „davanje“ toga drugima – onima-koji-nemaju to nešto. A s obzirom da je to što se redistribuira obično nešto vredno – i čega oni-koji-maju imaju previše a oni-koji-nemaju imaju premalo – svaka takva redistribucija podrazumeva da se na taj način sistematski umanjuje podsticaj da se bude vredan ili da se proizvodi nešto vredno. Drugim rečima, proporcija ne-tako-dobrih ljudi i ne-tako-dobrih ličnih osobina, navika, i oblika ponašanja i fenomena će porasti, i život u društvu će postati sve više i više neugodan.

Poslednje, ali ne i najmanje značajno, demokratija se opisuje kao rezultat radikalne promene u vođenju rata. Pošto mogu da prenesu cenu svoje sopstvene agresivnosti na druge (putem poreza), i kraljevi i predsednici biće više nego „normalno“ agresivni i ratoborni. Ipak, kraljev motiv za rat je tipično vlasničko–naslednički spor. Cilj njegovog rata je opipljiv i teritorijalan: da osvoji kontrolu nad nekim delom zemlje i njenim stanovnicima. A da bi postigao ovaj cilj u njegovom je interesu da pravi razliku između suparnika (neprijatelji i mete napada) i ne-suparnika i njihovog vlasništva (izostavljenih iz rata i razaranja). Demokratija je transformisala ograničene ratove kraljeva u globalne ratove. Motiv za rat je postao ideološki – demokratija, sloboda, civilizacija, humanizam. Ciljevi su neopipljivi i neuhvatljivi: ideološko „preobraćanje“ gubitnika putem njihove bezuslovne predaje (koja, pošto nikada nije moguće biti u potpunosti siguran oko iskrenosti preobraćenja, može zahtevati takva sredstva kao što su masovna ubistva civila). I razlikovanje između suparnika i nesuparnika postaje konfuzno i trajno nestaje u demokratiji, a masovni rat – planovi i popularni ratni skupovi – kao i „kolateralna šteta“ postaju deo ratne strategije.

Treći mit

Napokon, treći raskrinkani mit je uverenje da nema alternative zapadnjačkim demokratijama blagostanja a la SAD. Ponovo teorija uverava u suprotno. Prvo, ovo uverenje je netačno jer moderna država blagostanja nije „stabilan“ ekonomski sistem. Suđeno joj je da propadne pod svojom sopstvenom parazitskom težinom, slično kao što se ruski tip socijalizma urušio pre jedne decenije. Još važnije je, ipak, da ekonomski stabilna alternativa demokratiji postoji. Termin koji predlažem za ovu alternativu je „prirodni poredak“.

U prirodnom poretku svaki redak resurs, uključujući svu zemlju, jeste u privatnom vlasništvu, svako preduzeće se finansira od kupaca ili privatnih donatora, a bavljenje bilo kojim tipom posla, uključujući tu i zaštitu vlasništva, arbitražu sukoba, i mirotvorstvo, jeste slobodno. Veliki deo moje knjige se tiče razjašnjenja delovanja/logike prirodnog poretka i zahteva koji su potrebni za transformaciju demokratije u prirodan poredak.

Dok države razoružavaju svoje građane da bi mogle što efikasnije da ih pljačkaju (samim tim čineći ih ranjivijim za kriminal i terorističke napade), prirodni poredak se karakteriše naoružanim građanstvom. To se podstiče uz pomoć osiguravajućih kompanija, koje igraju značajnu ulogu u pružanju usluga osiguranja i zaštite u prirodnom poretku. Osiguravaoci će ohrabrivati posedovanje oružja tako što će nuditi niske premije naoružanim (i onima koji su obučeni za korišćenje oružja) klijentima. Po svojoj prirodi osiguravaoci su defanzivne agencije. Samo „slučajne“ – ne: samouzrokovane, uzrokovane ili provocirane – povrede su „osiguravajuće“. Agresorima i provokatorima će biti uskraćeno osiguranje i na taj način oni postaju slabi. I pošto osiguravaoci moraju nadoknaditi štetu svojim klijentima u slučaju povređivanja, moraju stalno da vode računa o prevenciji kriminala, obeštećenja proneverene imovine, i hvatanja odgovornih za učinjenu štetu.

Štaviše, odnos između onih koji pružaju zaštitu i onih koji je primaju je pod ugovorom. Pravila igre su obostrano određena i dogovorena. Osiguravalac ne može da „ustanovljava zakone“, ili jednostrano da promeni uslove ugovora. Posebno, ako osiguravalac želi da privuče klijentelu koja dobrovoljno plaća ove usluge, mora da se obezbedi u slučaju očekivanih eventualnih konflikata putem ugovora, ne samo između svojih sopstvenih klijenata već posebno sa klijentima drugih osiguravaoca. Jedini zadovoljavajući način koji pokriva kasnije nepredviđene situacije jeste za osiguravaoca da se poveže ugovorom sa nezavisnom trećom arbitrarnom stranom. Ipak, nije dovoljna bilo kakva arbitraža. Osiguravaoci koji su u konfliktu moraju da se slože oko arbitra ili arbitrarne agencije, i da bi bio prihvatljiv za osiguravaoce, arbitrar mora da ponudi proizvod (legalnu proceduru i nezavisne presude) koji otelotvoruje najširi mogući moralni konsenzus među osiguravaocima kao i klijentima. Tako, nasuprot državnim uslovima, prirodni poredak se karakteriše stabilnim i predvidljivim zakonima i rastućom pravnom harmonijom.

Štaviše, osiguravajuća društva promovišu razvoj drugog “sigurnosnog elementa”. Države ne razoružavaju svoje građane samo putem oduzimanja oružja, a posebno demokratske države to čine lišavanjem svojih građana prava na isključivanje i umesto toga promovisanjem – putem raznih nediskriminatornih, afirmativnih akcija, i multikulturalne politike – nasilne integracije. U prirodnom poretku, pravo na isključivanje koje je svojstveno samoj ideji privatnog vlasništva se ponovo vraća privatnim vlasnicima.

Samim tim, da bi se smanjila cena osiguranja i poboljšao njen kvalitet, prirodni poredak se karakteriše povećanom diskriminacijom, segregacijom, prostornim razdvajanjem, unikulturalnošću (kulturnom homogenošću), izbirljivošću i isključivošću. Pored toga, dok države imaju oslabljene posredne društvene institucije (porodična domaćinstva, crkve, ugovore, zajednice, i klubove) i pridružene nivoe i slojeve autoriteta da bi povećale svoju sopstvenu moć vis–a–vis jednakih i izolovanih individua, prirodni poredak je jasno protiv jednakosti: “elitistički”, “hijerarhiski”, “vlasnički”, “patrijarhalan”, “autoritativan”, i njegova stabilnost zavisi isključivo na postojanju samosvesnih prirodnih – dobrovoljno priznatih – aristokrata.

Strategija

Na kraju, diskutujmo o strategiji i pitanjima. Kako prirodni poredak može nastati iz demokratije? Objasnio sam ulogu ideja, intelektualaca, elite, i javnog mišljenja u legitimnosti i nelegitimnosti moći države. Posebno razmatram ulogu odvajanja – i razdvajanja nezavisnih političkih entiteta – kao važan korak prema prirodnom poretku kao cilju, i objasnio sam kako da se pravilno privatizuje “društvena” i “javna” svojina.

Knjiga je nastala iz radova koje sam prezentovao na raznim Mizes institutima i CLS konferencijama tokom devedesetih. Te konferencije, organizovane od strane Lu Rokvela (Lew Rockwell), Bart Blumerta (Burt Blumert), i, sve do njegove smrti 1995, Marej Rotbarda (Murray Rothbard), imale su za cilj unapređivanje libertarijanizma lociranjem i učvršćivanjem apstraktne libertarijanske teorije istorijski, sociološki, i kulturološki i na taj način stvaranjem onoga što je u međuvremenu postalo poznato kao paleo–libertarijanizam (u suprotnosti sa levim – kontrakulturnim libertarijanizmom i hladnim–i–vrućim–ratom “novim” i “neo” konzervativizmom). Rothbard–Rockwell izveštaj, preteča LRC – a, jeste bio prvi i najneposredniji izraz i refleksija ovog intelektualnog pokreta. To su još Cena rata (The Cost of War), Ponovna procena predsedništva (Rassesing the Presidency), i Neobuzdani Rodbard (The Irrepressible Rothbard). Demokratija: božanstvo koje je izneverilo je moj pokušaj da definišem i dam viđenje paleo–libertarijanskog pokreta.
12. novembar 2001.


Hans–Hermann Hoppe, koga je Lew Rockwell nazvao “nacionalno blago”, stariji je član Ludwig von Mises Instituta, profesor ekonomije na Nevada Univerzitetu, Las Vegas, i urednik Žurnala liberalnih studija. Demokratija: božanstvo koje je izneverilo je njegova peta knjiga. Tekst u engleskoj verziji se nalazi na internet adresi: www.mises.org. Prevod: Andrea Osmokrović


You may also like...