Ah, ta korupcija!
Korupcija je pravo strašilo za politički vrh. Čim je neko pomene, svi brže-bolje beže da se skriju. To je najstrašnije društveno zlo, protiv koga se moramo boriti strogim zatvorskim kaznama, striktnim nadzorom, i povećanjem plata naših jadnih, potplaćenih državnih službenika, među koje se, dakako, računaju i narodni poslanici. Korupcija je neminovno zlo, koje muči sve nerazvijene zemlje, a koju razvijene i bogate jedva kontrolišu. Svaki političar se kune da će se obračunati sa korupcijom. Novine su pune korupcionaških afera. Onaj onome dao ono, da uradiš nešto treba ti onoliko…
Međutim, zelim izraziti bogohulni sentiment: ja nemam ništa protiv korupcije, štaviše, drago mi je da postoji. Da dobro ste pročitali: korupcija nije problem. Ona je manifestacija problema.
Šta je korupcija uopšte? Originalna engleska reč ima značenje kvarenja i raspadanja. U modernom rečniku ima značenje davanja privilegija radi protivusluga. Puštanje preko reda u državnoj bolnici, zažmurivanje na prekršaje u zamenu za novac, kupovina sudija, političara, itd… Sve su to primeri korupcije. Zajedničko među njima je da postoji neko javno dobro (zdravstvo, saobraćaj, pravda, opšti interes) koje biva narušeno u zamenu za novac, ili kakvu drugu korist lica kome uživanje tog dobra nije namenjeno (doktor prodaje medicinsku zaštitu koju bi i inače trebao pružati). Šta je ovde dobro? Takvo ponašanje je moralno neodbranjivo, sramno, itd… To treba suzbiti, ako ne i potpuno iskoreniti. No, i najostrašćeniji borci za pravdu priznaju da je korupciju nemoguće iskoreniti, nego samo suzbiti. To je tačno, jer se oni ne bore protiv uzroka problema, nego njegove manifestacije. Ta situacija nalikuje na pokušaje doktora da suzbije kašalj, umesto da leči zapaljenje pluća. Korupcija je, kao i kašalj, dobra stvar, jer je indikator da nešto nije u redu. Borci protiv korupcije nalikuju onom lekaru koji leči kašalj, pa se potom čudi što se zdravlje deteta nikako ne poboljšava.
Pogledajmo opis korupcije: raspolaganje javnim dobrom u privatne svrhe. Potpuno je prirodno očekivati da će neko lice drugačije tretirati tuđu (javnu) imovinu od svoje. Treba očekivati i to da će biti sklon da je zloupotrebi. Stoga mu se nameće kontrola. To košta poreske obveznike. Međutim, vremenom, i ta kontrola može utanačiti dogovor sa onim koje treba da kontroliše kako da zajednički zloupotrebljavaju javnu imovinu. Stoga treba nametnuti kontrolu kontrolorima. I tako dalje. Samo treba pogledati primere iz Brisela i Vašingtona. Postoji milijardu grupa koje dobijaju svoji deo kolača.
Dakle, treba uvideti gde je osnova korupcije, da bi se ona mogla suzbiti. Osnova je u raspolaganju javnim dobrima. Javna dobra su mamac za sve koji žele netržišnu korist, jer u stvarnosti nemaju vlasnika. Ukidanjem javnih dobara ukida se korupcija, jer sve postaje privatno.
Staviše, korupcija je prosto kapitalizam koji na mala vrata ponovo ulazi, nakon što su intervencionisti hteli da ga isteraju. Pogledajte besplatnu medicinsku zaštitu. Budući da je usluga besplatna, javlja se mnogo veća potražnja za njom nego da ima tržišnu cenu. Setite se redova, čekanja u bolnicama i premorene lekare. To znači da osoba kojoj je briga neophodna izjednačena sa osobom koja je hipohondar. Da vlada tržište, osoba kojoj je lečenje neophodno bi platila višu cenu za njega, i time se osigurala da će ga dobiti. Budući da ovde medicina besplatna, hipohondar može da okupira lekara i spreči bolesnika da dobije negu. Tu u igru ulazi korupcija. Bolesna osoba plaća uslugu lekara, kao što bi se desilo u tržišnim uslovima. Korupcija ispravlja sulud sistem. To političari ne uviđaju, nego prete kaznama za ljude koji je upražnjavaju. Ali, uprkos kažnjavanju, korupcija će se nastaviti, jer počiva na racionalnim osnovama: bolesnik želi negu po svaku cenu, a lekar želi da bude adekvatno nagrađen što je 7+ godina pekao zanat.
Davanje para “našim” ljudima je postojalo, postoji i postojaće kad god se država meša u privredu. Političarima nije jasno da su oni po definiciji odgovorni za korupciju ako postoji socijalistička privreda. Šta je državni monopol sem poklanjanja tuđeg novca? A mi monopole imamo na buljuke. Neke su uvele nove vlasti, kao na benzin i cigarete; neki su prastari kao npr. na električnu distribuciju. TV frekvencije se ne prodaju: one se daju na korišćenje. Ko treba da proceni kome ih treba dati: državna komisija. Ko bira komisiju? Političari. Kako bira komisija? Pa, postoje okvirna pravila… Koja se daju tumačiti…
U tržišnoj ekonomiji nema korupcije. Vlast ne učestvuje u utakmici, pa ne može da daje nikakve povlastice. Kakva je korist od potkupljivanja carinika kada je carina 0%? U intervencionističko-socijalističkoj ekonomiji, gde se vlast meša u utakmicu, korupcija cveta. Cveta, jer je to prirodan i racionalan odgovor građana na zabrane i ometanja od strane države. Građani imaju svoje ciljeve i želje, čije ostvarivanje ometaju političari. Zato se političari potkupe, da ne bi smetali, a potom, što da ne, da bi po mogućstvu ometali konkurenciju. To je poznata matrica, pogotovu na kraju 19. veka u SAD, gde su političari namerno pretili biznismenima nekim zakonom, a u potaji su tražili pare da od zakona odustanu. Prikupljanje glasova je očigledan primer funkcionisanja tržišne privrede među samim političarima. Političar da obećanje da će nešto učiniti da pomogne nekoj grupi. To obećanje mora neko da plati: ta, ta; ko drugi sem nas, građana. Dakle, političari našim novcem plaćaju dobijene glasove. Gde ćete veće korupcije. U poređenju sa tim, otvorena kupovina glasova je moralni napredak. Onda bi političari trošili svoj, umesto našeg novca.
