U odbranu Ronalda Coase-a

U tekstu “The Chicago School Concept of Property Rights: Coase Theorem and Antitrust Revisionism” Ivan Janković kritikuje Coasea i njegovu teoriju eksternalija sa dva stanovišta. Prvo, zbog toga što Coase daje prednost maksimizaciji ukupne društvene koristi nasuprot striktnom poštovanju vlasničkih prava, a drugo što troškove i koristi tretira kao objektivne, a ne subjektivne veličine. Hteo bih da kažem nešto u Coasovu odbranu po oba osnova.

1.
U svom ekonomskom radu Coase uopšte ne raspravlja o tome kome bi trebalo da pripadnu prava u pravnom smislu. Njegova rasprava je striktno ekonomska, što u njegovom (i uopšte dominantnom, uključujući i Austrijance) shvatanju znači pozitivna. Takav pristup mu daje za pravo da problem eksternalija postavi kao recipročan. O vlasničkim pravima kao i o zagaðenju okoline Coase privatno može misliti šta god hoće – ali u ekonomskom članku skoncentrisanom na samo jednu temu to nije relevantno. Kao što se ekonomija bavi samo efikasnočću, a ne pravom i moralom, tako i Coase u svom članku nije teoretičar prava ili politički filozof – on samo govori šta je u ekonomskom smislu najbolje. I to je po mom mišljenju ispravno. Ako je gulag najbolji način za organizovanje proizvodnje, ekonomist to mora da kaže. A onda neka političari, filozofi, glasači itd. rasprave hoće li to ili neće.

Možda je Coaseova greška što nije i eksplicitno rekao da se ograničava na ekonomski deo problema, ali mislim da se njemu onda to podrazumevalo. Sporni članak (“The Problem of Social Cost”) je pisan 1960. godine, kada se ekonomija shvata striktno pozitivno, a vlasnička prava uopšte nisu tema za ekonomiste. Ne treba zaboraviti ni da je Coase učenik Lionela Robbinsa, a upravo je Robbins definisao ekonomiju kao pozitivnu nauku koja se bavi nalaženjem najboljih sredstava za ostvarenje datih ciljeva.

Možda se iz ovih isečaka iz navedenog članka može videti da Coase zaista tako posmatra stvari:

Judges should decide on legal liability, but this should not confuse economists about the nature of the economic preblem involved.

The reasoning employed by the courts in determining legal rights will often seem strange to an economist, because many of the factors on which decision turns are, to an economist, irrelevant.

Dakle, Coase ne negira pravo sudova da imaju i druge kriterijume. Ali kada takvih kriterijuma nema, odnosno ako obe suprostavljene strane imaju jednaka vlasnička prava i nije jasno ko je oštećeni a ko vrši štetu, onda se može uzeti u obzir Coasov ekonomski kriterijum. Zbog ovog ograničenja reductio ad absurdum koji Ivan u tekstu navodi nije primenjiv. Jer, kod ubistva ili pljačke postoje jasni, vanekonomski kriterijumi prava. Ali kada, kao kod nekih slučajeva eksternalija, tih kriterijuma nema, onda je i ekonomski kriterijum moguć. Još važnije, da je on moguć nije izmislio Coase – on u samom članku navodi niz slučajeva iz britanskog i američkog običajnog prava, gde se vidi da sudovi takav kriterijum zaista u praksi upotrebljavaju.

2.
Druga optužba glasi da Coase pretpostavlja da sudije znaju objektivne troškove i koristi, što ih čini sveznajućim alokatorima resursa. Ona je ispravna ako se Coaseova propozicija da sudovi mogu da odluče ko je efikasniji dovede do krajnjih konsekvenci. Ali optužba ne stoji ako se pogledaju uslovi pod kojima Coase to predlaže. Jer uslovi pod kojima on to predlaže čine sudsku alokaciju jedinim preostalim rešenjem.

Dakle, sudovi odlučuju kome ide pravo na eksternalije ili nadoknadu, rukovodeći se efikasnošću (ako, kao što je rečeno, to nije nedvosmisleno utvrðeno drugim, neekonomskim kriterijumima). Ako su transakcioni troškovi (TT) niski, onda će prema Coaseu pravo svejedno završiti u rukama onoga ko ga vrednuje najviše. Ako su pak prohibitivno visoki, onda će ostati tamo gde ga je sud alocirao. Prohibitivno visoki TT ovde ne znači da su oni veoma visoki u apsolutnom ili objektivnom smislu, nego da su veći od razlike izmeðu subjektivnih vrednovanja korisnosti spornog prava kod surpostavljenih strana. Drugim rečima, kod visokih TT razmene nema, ma kome da je pripalo pravo. A kad nema razmene, onda nema načina da se odredi šta je efikasnije, pa se mora izvršiti direktna alokacija.

Dakle, Coase se oslanja na direktnu, sudsku alokaciju onda kada nema razmene koja bi pokazala šta je najbolje rešenje. Ne mora sudija zbog toga da bude sveznajući mag koji poznaje tuðe subjektivne troškove i koristi. Ne mora uopšte ništa da zna, a odluku doneti i bacanjem novčića. Ali ako se veruje da je sud makar minimalno racionalan, onda će verovatnoća da on donosi pravu odluku biti bar malo veća od 50%, koliko iznosi ako se odluka donosi slučajno, tj. bacanjem novčića.

***

Jedina dilema koja preostaje je kako je onda došlo do procesa u razvoju prava koji Ivan opisuje. Ne poznajem dovoljno sudsku praksu da bih mogao išta reći o tome. Ali čak i ako su Coasovi radovi bili opravdanje za suski konstruktivizam po cenu kršenja izvornih vlasničkih prava, to ne bi bila Coasova krivica. Ako je po vladavini prava, mišljenja ekonomista nisu dokaz na sudu. Coase je samo želeo da opovrgne Pigoua i u tome je itekako uspeo, a usput zakačio i dobar deo konvencionalne neoklasične ekonomije. Šta su ostali teoretičari (Posner), a onda i sudovi posle radili sa tim nije problem njegove ekonomske analize.

Slaviša Tasić