Koliko košta besplatno obrazovanje?

Jedna od svetih krava modernog intervencionizma je „pravo na besplatno obrazovanje.“ Uzima se za dato da je pravednije i efikasnije da država uzme obrazovanje pod svoje, uz ili bez privatne konkurencije. Obrazovanje je veoma bitno, pa stoga mora biti beplatno i dostupno svima. Koristi od „besplatnog obrazovanja“ ne treba dokazivati, one su očigledne…

Ili nisu?

Ekonomija u jednoj lekciji, genijalna knjiga Henrija Hejzlita, počinje sa jednom dilemom: dilemom slomljenog prozora. Ta dilema rečito odslikava razliku između ekonomiste i dobrog ekonomiste. Dakle, jedan huligan je slomio prozor bakalnice i zbrisao. Prolaznici se sada počinju pitati kakav će to efekat imati na opšte bogatstvo. Bakalin će morati da potroši novac koji će dati staklorescu za novi prozor. Dakle, slomljeni prozor je stvorio potrebu za poslom. To je pozitivno. Ili to tako vidi većina.

Stvarnost je malo drugačija. Time što bakalin mora da potroši novac na prozor, on neće moći da kupi haljinu za svoju kćer. U prvom slučaju, bogatsvo ostaje isto, pare su potrošene na zamenu, a ne na stvaranje nove vrednosti. U drugom slučaju, društvo je bogatije za jednu haljinu. Uviđanje ove razlike čini dobrog ekonomistu. Hajde da primenimo ovakav princip na „besplatno obrazovanje.“

Prvo, ništa nije besplatno, sve košta. To obrazovanje neko mora da plati. Cena nečega u stvari predstavlja alternative koje su mogle biti dobijene da nije kupljena neka stvar. Da nismo kupili sok, mogli bi kupiti dva mleka, da nismo otišli u bioskop, mogli bi otići u pozorište, itd. Novac je samo medijum koji olakšava razmenu.

Obrazovanje se plaća novcem i utrošenim vremenom. Novac, preko poreskog sistema, daju obveznici, dok sama deca plaćaju svojim vremenom. Da li se to zbilja njima isplati?

Poreski obveznici se dele na dve „kategorije.“ Oni koji navodno mogu da priušte obrazovanje i oni koji to navodno nisu u stanju. Zašto navodno? Zato što mi ne znamo cenu tog obrazovanja. Činjenica da država karteliše usluge obrazovanja svojim standardima, propisima i državnim ispitima, nam govori da cena obrazovanja nije realna. Kada postoji državni monopol postaje nemoguće utvrditi pravu cenu bilo čega, jer konkurencija ne postoji. Argument da, naprimer u SAD, postoje i privatne škole, ne stoji. Država i onda stavlja određene barijere ulasku, kao da morate imati fakultetsko obrazovanje da bi predavali, ili polaganje državnih prijemnih ispita.

Čemu služe državni standardi? Oni navodno treba da garantuju kvalitet obrazovanja. Međutim, šta „kvalitet obrazovanja“ podrazumeva? Ljudi, i poslovi koji se mogu obavljati nisu isti. Ljudi su prirodno različiti i svaki pojedinac je jedinstven. Državni standardi predstvljaju nasilno ukalupljivanje. Kakve to posledice ostavlja na psihu mališana se može samo pretpostaviti. Svi moraju da zadovolje određene standarde, a nemaju svi iste komparativne prednosti i talente. Sami standardi su potpuno smešni. Neki političari i birokrate su seli i zaključili da deca trebaju znato to, to, i to. Šta bi sa ovim i onim? Javno obrazovanje tipično forsira verbalno i apstraktno znanje. Praktično znanje se potpuno zapostavlja. Postoji neko fizičko obrazovanje, ali ocena koja se za njega dobija je najčistiji oblik arbitrarnosti. Ona se poklanja ako je đaku potrebna radi proseka. Tu se vidi svo nepoštenje sistema. Da je ta ocena stvarno bitna, ne bi bila poklanjana.

Sistem javnih standarda u obrazovanju stvara teške poremećaje. Prvo, sva deca se teraju da uče nešto gde su neka deca dobra. To neminovno ostavlja posledice na svu decu. Ona koja su slabija u akademskim zadacima dobijaju udar na svoje samopouzdanje i smatraju se manje vrednim, što je idiotizam. „Vrednost“ svake osobe je relativna. Niko nije bez talenata i sposobnosti. Ako iskoristi svoje prednosti, svako može da prosperira, jer je bio od koristi svojim sugrađanima. Akademski uspešna deca, naprotiv, doživljavaju šok po izlasku iz škole na tržište koji ih drugačije vrednuje od njihovih profesora. Profesor Ludvig fon Mizes opisuje taj proces u svojoj knjizi Human Action. Ti ljudi razvijaju mržnju prema tržištu koje nije u stanju da „shvati“ njihovu vrednost. Nikako im ne ulazi u glave da je njihova „vrednost“ možda bila precenjena. Intelektualci tako tvore grupu koja je nesrazmerno neprijateljski nastrojena prema tržištu i slobodi. Drugo, deca moraju da uče stvari koje im najverovatnije nikada neće biti potrebne. Lepo je reći da svi treba da znaju osnove biologije. Ali taj nauk ima cenu. Umesto da se neko muči da shvati biologiju za koju nema talenta, mogao je to vreme utrošiti na matematiku, za koju je mag, ili na nemačku književnost, koju voli. Postavlja se pitanje: ko određuje prioritete? Da li to treba da čini dete i njegovi roditelji, ili država? Ko je pozvaniji da oceni sposobnosti i želje neke osobe?

Pitanje je: čemu obrazovanje služi? Ovo je jako bitno pitanje, na koje nemamo odgovor od zastupnika etatizma. Javno obrazovanje ne služi izjednačavanju šansi, kako glasi njihova mantra. To je potpuno nerealan cilj, a da ne govorimo o tome što ovakvo javno obrazovanje u stvari uništava šanse u životu, putem prisilnog ukalupljivanja, koje šteti svima. Baš svima.

Obrazovanje ima dva cilja: spremanje za posao i saznanje iz zadovoljstva. Javno obrazovanje je sušta suprotnost oba cilja. Za kakav ono poziv priprema? Verovatno naučnički. Ali potreba za tim pozivom je relativno mala. Šta je sa ostalim zanimanjima? Drugo, učenje većine predmeta je sve sem zadovoljstva. Istraživači su šokirani kada američki đaci nisu u stanju da nađu Poljsku na mapi, a poljski Džibuti, pritom potpuno prenebregavajući činjenicu da to te đake neinteresuje. Ne tiče ih se gde su te zemlje, ionako tamo nikada neće ići. Kakva je korist od učenja fotosinteze, ako se ne bavimo biologijom, nego programiranjem?

Potom se, za takvu neadekvatnu uslugu, plaća porez. Taj porez plaćaju svi. bez obzira da li su koristili, koriste ili će koristiti taj obrazovni sistem, i u kojoj meri. To je samo po sebi nepravedno. Drugo, ako i postoje privatne škole, one su relativno skuplje, pa su njihovi polaznici svedeni na onu decu čiji roditelji imaju visok prihod. Dakle, pristup kvalitetnom obrazovanju je ograničen. Treće, čak i oni koji su siromašni i te kako imaju troškove obrazovanja. Šta da se radi za knjige, sveske, pribor? To ne raste na drveću. Svako mora da ima ove artikle. Potom, stoji činjenica da su neki predmeti teški za neku decu. Deci siromašnih roditelja će biti najteže jer nemaju pomoć od svoje porodice, koja je verovatno siromašna zato što njeni članovi nemaju visoko obrazovanje koje je neophodno za stručnije poslove, ili su manje nadareni od drugih. Da ta siromašna deca uče samo predmete za koje imaju talenta, mogli bi da sami prevaziđu svoju lošu početnu poziciju, jer se usredsređuju u posao gde su najproduktivniji, i gde mogu najlakše da poprave svoju materijalnu situaciju. Ali, ona bivaju naterivana da uče stvari koje im ne idu. A, ako ne polože, moraju da ponavljaju razred. Otkud toliko privatnih učitelja matematike? Zato što postoji veštačko povećanje tražnje za matematikom, koje sprovodi država. Ogromnoj većini ljudi nikad neće nikad biti potrebno da zna ništa više od računa i tablice množenja.

Dakle, to obavezno „besplatno“ obrazovanje i te kako košta. Ono je daleko skuplje od slobodnog. Javno obrazovanje stvara generacije i generacije izmučenih đaka, koji nemaju nikakvih praktičnih znanja. Umesto da razvija sposobnosti svih, ono favorizuje neke, a potom ih kažnjava kada uđu u stvarni svet. Troškovi „besplatnog“ obrazovanja su prikriveni i maligni, i njih snosi celo društvo, a pogotovu siromašni, kojima ono PREPREČAVA put ka uspehu.

Ako nam je stalo do budućnosti mladih generacija, moramo hitno ukloniti ovaj proizvod lažne filantropije.

Andreja Vražalić