Liberalizam je princip, a ne moda

Vreme čitanja: 15 minuta

Ko su danas liberali? Čak i socijal demokrate su zainteresovane da prisvoje tu kvalifikaciju, žigošući “neoliberalizam”. Postoji naravno mnogo neodređenosti kada je u pitanju reč liberal. Isuviše smo želeli da je zaboravimo, iako je ta reč lepa i odgovara reči Liberte, i prosto je tužno što toliki broj ljudi ima strah da je izgovori. Ali, s obzirom da postoji veliki broj koncepcija slobode (zar i marksisti nisu želeli da “oslobode” ljude), nije čudno da na pojam liberal mogu polagati pravo različite osobe. Tako u SAD biti liberal znači biti levičar. Liberali brane najširu slobodu ponašanja i tako se suprotstavljaju konzervativcima. Ali takođe, treba reći da najveća terminološka konfuzija vlada u svetu politike. Ako se pozovemo na klasičnu distinkciju između levice i desnice, moramo da priznamo da, u većini zemalja, a posebno u zemlji kao sto je Francuska, desnica okuplja liberale, intervencioniste, konzervativce, nacionaliste, koji su u suštini protivnici liberalizma. I zato je Fridrih Hajek bio u pravu kada je naglasio u svom tekstu (zašto nisam konzervativac “Why I am not a Conservative”) da ne treba suprotstavljati desnicu levici, već konstruktiviste liberalima. Prvi žele da sagrade društvo u skladu sa svojim predrasudama, a ima konstruktivista desničara kao i levičara. Drugi, jednostavno žele da odbrane individualnu slobodu i individualna prava a da ne pretenduju da sami definišu kakvo će društvo rezultirati iz delovanja slobode.

Ali, treba takođe sprečiti preteranu politizaciju našeg doba. Ona uzima za kriterijum distinkcije koje važe u političkom životu. Daću jedan primer, često me pitaju da li sam bliži nekom političaru koji ima reputaciju liberala, a ja odgovaram nepromenjivo: “Bolje pitajte njega da li je on meni blizak.” Nema nikakve pretenzije u tom odgovoru, samo jedna opomena da referenca mora biti intelektualna a ne politička, da političari moraju da se odrede u odnosu na tokove mišljenja, a ne obrnuto. Jer, razlike su mnogo jasnije u intelektualnom svetu, čak iako postoji npr. veliki broj struja među liberalima. Svet se može shvatiti samo kroz analizu individualnog ponašanja. Najvažnija razlika je metodološke vrste. Ona osporava gledišta po kojima je liberalizam pojam etičkog reda, kao i ona po kojima je on utilitaristički.

2. Jesu li liberali dogmatičari zaokupljeni samo profitom, kako ih pojedini opisuju?

Dogmatizam ignoriše princip realnosti, dogmatični liberal bi bio pseudo liberal, jer je liberalizam teorija o stvarnom čoveku (suprotno marksističkoj fiktivnoj viziji o čoveku i društvu koja vodi ka dogmatičnom biću). Ne treba mešati dogmatizam i ubeđenje. Kao što je rekao jedan francuski politikolog, treba biti tolerantan prema ljudima, ali netolerantan prema idejama (u smislu da ako verujemo u jednu ideju ne možemo istovremeno da verujemo i u njenu suprotnost). Uostalom, potpuno je pogrešno verovati da su liberali zaokupljeni samo profitom (preciznije, materijalnim profitom). Zvuči kao šala da neko svojim liberalnim opredeljenjem želi da ostvari nekakav profit, ako se zna koliko je pravi liberal marginalizovan u našem društvu. Ozbiljno govoreći, treba podsetiti da je taj čin karakterizacije liberala kao branioca materijalne dobiti lažan. Suprotno tome, liberali su jedini koji uviđaju da su subjektivni ciljevi pojedinaca (njihove želje, njihov duhovni poredak, afektivni, estetički ili materijalni) jedina realnost. Ono što se zove ekonomskim životom je samo možda najvidljivije, ali ne i najvažnije u ljudskom životu. Kao što nam je lepo pokazao veliki liberalni ekonomista Ludwig von Mises, ekonomske mehanizme (ono što zovemo katalaksijom) možemo shvatiti samo ako iz njih restituišemo u zajednicu najširu ljudsku aktivnost (ono što se zove prakseologija, ili nauka o delovanju). Ne treba dakle “kobasičiti” individuu na sitne komade, od kojih će jedan biti ekonomski i zasluživaće svu našu pažnju, a drugi ne. Za liberale individua koja misli i deluje je jedina realnost, dakle duboko je anti-liberalno svrstavati pojedince u različite kategorije, eventualno suprotstavljene (gazde protiv zaposlenih, proizvođače protiv potrošača, bogate protiv siromašnih, starosedeoce protiv doseljenika itd…). Ali naši savremenici su toliko utopljeni u marksističku doktrinu da oni ne shvataju da se može razmišljati u drugačijim terminima, osim u kolektivističkim i kategoričkim. Dakle potrebno je smestiti liberale negde na kolektivističkoj lestvici: rešenje je da se oni predstave kao branioci gazda, bogatih, špekulanata itd…

Nekoliko reči o profitu. U izvesnom smislu može se reći da svako teži da ostvari profit, pošto svako delovanje ima za cilj poboljšanje situacije (ali ne neophodno na materijalnom planu). Profitu se može dati jedno preciznije određenje, naime šta ostaje od proizvedene vrednosti u jednom preduzeću nakon isplate svih ugovora (ugovor o plati, kamate, isporuke proizvoda i usluga). Drugačije rečeno, profit je reziduelna zarada, dakle rizik. S obzirom da nesigurnost uvek postoji u ljudskom društvu, uvek postoji i profit, odnosno reziduelna zarada. Osnovni problem se sastoji u tome kome je namenjen. Legitimno je da profit bude podeljen u kapitalističkoj firmi – i samo tu – jer profit, rizična zarada vraća se onome koji je preuzeo rizik. I svi profitiraju iz toga što vlasnici preduzeća prihvataju tu ulogu.

3. Sloboda se često brani utilitarističkim argumentima, ako snizimo poreze npr. rast pada. Da li je to dovoljno?

Naravno da ne. Prvo, utilitaristički argumenti brzo pokazuju svoju ograničenost. Utilitarizam se zasniva na procenjivanju jedne situacije počev od njenih rezultata. Ali koji ćemo to kriterijum koristiti za vrednovanje rezultata kada se oni ne odnose samo na pojedinca, već na skup pojedinaca? Svi članovi jednog društva morali bi nužno da imaju različita i inkopatibilna mišljenja, što bi značilo da je nemoguće definisati socijalni optimum. Jedini univerzalni princip koji nam omogučava da procenimo situaciju na neprotivurečan način je da se zapitamo da li su ljudi radili dobrovoljno ili pod prisilom (ma kakav bio dobijeni rezultat njihovog rada). Nesumljivo, taj princip odgovara etičkim zahtevima.Tako se, u pogledu bilo kog socijalnog problema, nikada nećemo pitati da li nam se rezultat čini dobrim ili lošim, samo ako je dobijen delovanjem slobode (na bazi prava legitimnog vlasništva i ugovorom utvrđene slobode) ili ako je dobijen ugovorom (koji je bio legalan ili ne).

4. Koji su osnovni principi liberalnog društva?

Kao prvo, to je individualna sloboda. Ali u čemu se ona sastoji? Iz vlasništva i odgovornosti. Biti slobodan znači biti vlasnik samoga sebe (u protivnom vi ste rob). Ali ne može se biti potpuno vlasnik samoga sebe ako ne posedujete u potpunosti proizvode svog delovanja: ono što čini legitimni temelj vlasništva su prvobitni akti stvaranja. Paradoksalno je da najčešće oni koji osuđuju s pravom ropstvo, prihvataju, pa čak i preporučuju, čin pljačke vlasništva kroz poreze. Isto vam je da budete rob dužan da radi za svog gospodara ili da budete smatrani slobodnim radnikom, ali da ste u obavezi da date svom gazdi veliki deo svog radnog prihoda.

Ako pođemo od definisanih prava vlasništva, možemo da definišemo odgovornost, odnosno činjenicu da sami snosimo posledice svog dobrog ili lošeg delovanja. Tako imamo odgovornog za neku štetu i taj mora da je ispravi u meri u kojoj ona ugrožavaprethodno definisana prava drugog.

5. Postoji li neko treće rešenje? Zašto da ne?

Teorijski ne postoji treće rešenje, jer se ne može biti “malo slobodan”: ili ste slobodni ili ste rob. Ali kao što znamo u svim društvima postoje “oni” koji istražuju taj mitski treći put. Da bi to uradili oživljavaju sve vrste takozvanih principa, zasnovanih na socijalnim tabuima, kao što su neophodnost nacionalne kohezije; državne funkcije, neophodnost solidarnosti ili – koristeći se jednom teorijom sa naučnim akcentom – “javna dobra”. Mogli bismo o ovome još dugo da diskutujemo, ali svako treba da bude hrabar da misli drugačije i da se upita o stvarnom smislu tabua naše epohe.

6. Finansijski skandali daju opravdanje ponovnom osnaživanju kompetencija Države, koje izgledaju sasvim izvesno. Kako vidite taj problem? Koji je adekvatan odgovor na tu vrstu problema?

Ono što je zapanjujuće u aferi Enron (ili nekoj drugoj), jeste da su poslovi te vrste zaista retki. Njihova retkost je dokaz da kapitalistički sistem nije savršen – jer savršenost ne postoji – ali je najbolji sistem. On počiva na jednostavnim principima i etičkim temeljima: poštovanje legitimnih prava, dužnost poštovanja njegovih ugovora. Vlasnici svog preduzeća nemaju za cilj da ga dovedu do bankrotstva i zato su oni podstaknuti da poštuju ugovore, da ne varaju zaposlene, klijente ili zajmodavce. Nasuprot njima, politicari su neodgovorni jer ne snose posledice za svoje postupke. A mi bismo hteli da neodgovorni kontrolišu odgovorne! Vratimo se ponovo na aferu Enron, začuđujuće je da je tržište sankcionisalo smanjenjem vrednosti akcija loše poslovanje upravljača Enrona, iako zvanične organizacije (npr. Securities and Exchange Commission) to nisu učinile.

U jednom društveno slobodnom sistemu, ljudi interaguju i kontinuirano se prilagođavaju drugima zahvaljujući sistemu cena, procesima proizvodnje, razmeni informacija, ali takođe i zahvaljujući zajedničkim pravilima ponašanja.

Pogledajmo problem informacija. Ako država reguliše nivo informacija koje će firme izneti na tržište reskira da traži previše informacija – što je rasipanje resursa – ili nedostatak – koji daje tržištu lažnu sigurnost. Suprotno tome ako posredstvom kontinuiranih procesa pokušaja i pogreški koje tržište, odnosno ljudi, prilagođavaju načinu ostvarenja visine kvaliteta informacija koje bolje odgovaraju potrebama jednih i drugih. Afera Enron je korisna jer ukazuje na moguća poboljšanja na tu temu. Tržištu koriste te lekcije i posebno treba izbegavati nove zakonske regulative.

7. Mnogi zahtevaju ponovno oživljavanje Kejnzove metode kao reženje za izlazak iz krize. Koje su posledice prakticiranja Kejnzovih ideja?

Kejnzijanska teorija predstavlja jednu aberaciju u istoriji ekonomskih ideja. Ona počiva na direktnom približavanju kolektivističkim terminima (definicija makroekonomske variable) i ignorisanju racionalnog i dobrovoljnog karaktera ljudskog delovanja. Ona je lažna kako na planu teorije, tako i u praksi. Njen uspeh je u nejasnom karakteru Kejnzove misli, što omogućava svakome da o njoj kaže šta hoće, kao i iz činjenice da je ona pretendovala da opravda ekonomsku politiku i da podari upravljačima neophodne instrumente koji ih transformišu u socijalne inženjere sposobne da upravljaju ljudskom mašinom.

Trebalo bi mi dosta vremena da koncizno demontiram greške i zablude kenzijanske misli. Uzmimo jedan primer. Savremeni mozgovi su prožeti kejnzijanskom inspiracijom prema kojoj je potrošnja motor rasta (i ta ideja npr. inspiriše sve konstruktore modela makroekonomskih očekivanja i svih tumača konjunktura). Nasuprot tome, pravi motor rasta je štednja: da bi se ostvario rast treba se odreći date potrošnje da bi se oslobodili resursi, potom investiralo, akumulirao kapital i tako se omogučila ta inovacija. Jedina moguća obnova je obnova putem štednje. Zato treba ne “ohrabriti” štednju, već eliminisati sve fiskalne prepreke i regulative koje koče njeno stvaranje.

8. Kako se nedostatak ekonomske stručnosti u politici odnosi na aktuelnu situaciju u Francuskoj i u Evropi?

Svako od nas lako može da razlikuje u svakodnevnom životu slobodni akt od prisile. Ali, često je teško shvatiti kako funkcioniše jedno društvo u kojem su ljudi zaista slobodni. Odatle potiče predrasuda prema kojoj treba propisati centralizovanu upravu i praktikovati političku ekonomiju bez koje bi po njima vladala anarhija. Počev od trenutka u kojem je moguće dobiti nešto ne na osnovu svog produktivnog truda, već pribegavajući državnoj prinudi, dolazi se do jedne situacije koju je tako sjajno opisao Frederik Bastija, definišući državu kao “jednu veliku fikciju zbog koje se svako trudi da živi na račun drugih”. Takva je upravo situacija u Francuskoj i u drugim evropskim zemljama.

Ali, sve etatističke intervencije u individualne interakcije dešavaju se kroz ono što se ponekad zove “eksterni efekti”, koji su zapravo logična posledica lošeg poznavanja funkcionisanja društva. Pokušaćemo da ispravimo te eksterne efekte drugim intervencijama koje stvaraju druge eksterne efekte. I sve tako, dok malo pomalo ne uništimo kreativnost ljudi i njihovu slobodu.

Kao objašnjenje, evo primera – podižu poreze da bi praktikovali politiku zapošljavanja (distribucija subvencija, razvoj prava na rad, angažuju inspektore rada, itd..), ali tako uništavaju podsticaj zaposlenima da rade i podsticaj preduzetnicima da proizvode (pošto su njihove aktivnosti opterećene manje rentabilnim porezima). Nezaposlenost se tako povećava, a država reaguje izmišljajući nove politike zapošljavanja u jednom začaranom i beskonačnom krugu. Ali, kao što je to dobro rekla Lady Thatcher, najbolja politika zapošljavanja jeste da je nemate uopšte.

9. Koja je uloga medija, onih koje finansira država, i da li oni učestvuju u propagiranju pogrešnih ideja?

Ako posmatram primer Francuske, vidim tu jedno rigidno jedinstvo medija, škole, univerziteta, političke moći, isprepletanih na način koji podseća neodoljivo na nekadašnji Sovjetski Savez. Dominantna misao – intervencionistička, bukvalno razliva cement po svim segmentima društva. Pod lažnim izgovorom jednakosti, država nameće svoj monopol u obrazovanju (Francuska je jedna od retkih zemalja u kojoj ne postoji konkurencija u domenu Univerziteta, zato što je zabranjena). Potom, niko nema intelektualne hrabrosti da slomi konsenzus, uostalom niko ni nema interes da to uradi, jer je država sveprisutna. Istraživači stvaraju lažna istraživanja koja opravdavaju nove intervencije, kojima mediji stvaraju publicitet, a političari ih primenjuju.

Sećam se mračnih godina miteranovske levičarske ere kada su me (greškom) pozvali u jednu televizijsku emisiju, gde me je glavni urednik poslao kući iz straha da sutra ne primi telefonski poziv iz Jelisejske palate. Stvari trenutno nisu takve, ali žestoka kritika medija uperena protiv liberalne misli se proširuje.

10. Ideje liberalnih mislilaca su ponekad smatrane kao inkorporirane u aktuelne probleme. Koje je vaše mišljenje o tome?

Kada su problemi kompleksni treba potražiti sredstva za rešenje u liberalnoj misli. Liberalni mislioci su oduvek bili, a to i danas jesu, mislioci kompleksnosti. Tako je Fridrih Hajek bio teoretičar spontanog poretka tj. načina na koji koherentnost može da smesti u sisteme koji ne zavise od nekog centralnog uma, već od demultiplikovane proizvodnje znanja. Kada procenjujemo mrežnu ekonomiju, liberalna misao, ili bolje rečeno austrijska škola, odmah privlače pažnju. Ubeđen sam da dobro poznavanje velikih autora austrijske škole pomaže shvatanju sveta, ali takođe i pomaže u pronalaženju efikasnih rešenja u životu bilo kog vremena na bilo kom nivou (država, preduzeće, porodica).

11. Koncept solidarnosti se dosta koristi u opravdavanju etatističke redistribucije velikih bogatstava. Koji je stav liberala u tom socijalnom domenu?

Solidarnost, još jedan nejasan koncept kog se treba čuvati! Uopšteno, može se reći da su svi ljudi solidarni u smislu da su društvena bića, odnosno da zavise jedni od drugih. Iz toga proističe da svaka radnja izvršena od strane jednog pojedinca – bila ona dobra ili loša – ostavlja posledice na druge. Svaka razmena čini partnere solidarnim kao i njihovu kooperaciju profitabilnom. Tako, u jednom preduzeću – koje se definiše kao zajednica ugovora – svi partneri su solidarni, npr. vlasnici i zaposleni.

Istina je da se pojam solidarnosti više koristi da bi oslikao jedno unilateralno delovanje, preciznije rečeno neki poklon: solidarnost sa drugim se manifestuje kroz prosleđivanje resursa za koje se proceni da ovome trebaju. S obzirom da su svačiji resursi ograničeni, nemoguće je, sa te tačke gledišta, biti solidaran sa svim stanovnicima sveta, pa treba izabrati akte solidarnosti koji se smatraju prioritetnim. Većina ljudi oseća i ispoljava solidarnost u odnosu na druge ljude, a istorija nam sa te tačke gledišta pruža jedan širok niz sredstava za upražnjavanje te solidarnosti na individualni ili kolektivni način. Tako, milosrdna dela i druge dobrotvorne asocijacije su posledica dobrovoljnih inicijativa koje su pojedince navele da pomisle da je bolje organizovati kolektivne dobrovoljne organizacije, nego raditi samostalno. Suštinska razlika je očigledno ona koja postoji između dobrovoljnih i prisilnih transfera. Ono što država zove solidarnošću odnosi se očigledno na ovu drugu kategoriju, i u tom slučaju prevara je pričati o solidarnosti. Ignoriše se činjenica u kojoj meri oni koji podnose troškove transfera to ustvari rade dobrovoljno. Ma kakve bile zasluge korisnika redistribucije, ostaje im samo da se bave pljačkom. A pljačka je uvek pljačka. “Cilj ne opravadava sredstvo”. A u ime tog principa treba osuditi lopova, čak iako svoj plen nameni za siromašne. Zašto ne osuditi one koji to isto pokušavaju da urade samo na legalan način? Oni su još više za osudu , jer oni sami profitiraju iz tih transfera: to su oni koji na izborima privlače veliki broj glasača i koji dele bogatstva stvorena tuđim radom. Očigledno da se to ne može vrednovati kao moralan, već akt tobožnjeg milosrđa koji je rezultat tuđeg novca uzetog na silu.

Evo još jednog jezičkog paradoksa u francuskom jeziku. Francuzi zovu “porez solidarnosti na veliko bogatstvo” jedan diskriminatorni porez; govori se o solidarnosti među generacijama, da bi se opravdao jedan pljačkaški penzioni sistem, odnosno činjenica da se danas penzije isplaćuju novcem aktivnih uz obećanje da će tako biti i sa budućim generacijama (tj. da će na njega pristati ljudi i žene koji možda još nisu ni rođeni i koji nisu u stanju da se izjasne, i koji se možda ne slažu sa tom lažnom solidarnošću).

12. Šta mislite o državnom finansiranju kulture?

Kada je o tom fenomenu reč voleo bih da citiram Frederika Bastiju :”Priznajem, ja sam od onih koji misle da podsticaj mora doći odozdole a ne odozgore, od građana , a ne od zakonodavaca, a da doktrina prisile vodi do rušenja slobode i ljudskog dostojanstva” (pamflet, Theatres, Beaux-Arts). Dodao bih jednu primedbu: čista fikcija je misliti da država finansira kulturu, jer država nije nekakvo biće obdareno razumom i maštom, već se iza te jezičke fikcije države kriju vrlo konkretne osobe, i zato se ja lično uvek trudim da ne govorim o državi, već o ljudima koji vode državu. A ti ljudi imaju vlastiti ukus i predrasude koje mogu zadovoljiti sa tuđim novcem u ime “kulture”. Ovaj poslednji pojam je takođe jedna jezička fikcija: kultura ne postoji; ono što postoji to je mnoštvo ukusa, umetničkih dela, susreta umetnika, pisaca i onih koji vole njihova dela.

13. Francuska je dala veliki broj liberalnih ekonomista. Kako tumačite činjenicu da se liberalizam često sagledava kao anglosaksonski fenomen inkompatibilan sa kontinentalnim evropskim duhom?

To je vrlo čudan i važan fenomen. Nesumnjivo su Tirgo, Frederik Bastija, Žan Batist Sej (i mnogi drugi) bili sjajni prethodnici liberalne ekonomske misli, posebno “austrijske” škole. Njihova subjektivistička tradicija je starija od anglosaksonske, ali se vrlo često smatra da je liberalna misao anglosaksonskog porekla. Treba zaista puno vremena da se shvate uzroci te situacije. Ali, najbolje objašnjenje za to je dao Fridrih Hajek. On objašnjava da su na prelasku iz XVIII u XIX vek francuski naučni rezultati doveli do stava da ih je moguće imitirati i u domenu društvenih nauka, kroz nastanak “društvenih inženjera”. Odatle je došao pozitivizam koji je postao dominantan, posebno u Francuskoj, centralizovanoj i etatističkoj zemlji. Trebalo bi hitno pronaći tu francusku superiornu intelektualnu tradiciju.

14. Koji su za vas najveći liberalni ekonomisti u Francuskoj, Evropi, i šire, kako stari tako i savremeni?

Na osnovu onoga što sam već rekao, za mene su najveći ekonomisti “austrijske” škole, pomenuo sam već francuske preteče kao i Ludviga Von Mizesa i Fridriha Hajeka. Trebalo bi toj kratkoj listi dodati i Mareja Rodbarda, vrlo zapostavljenog u Francuskoj (pa čak i u SAD), a čiji je rad originalan i izvanredan. Ali, van te skupine trebalo bi dodati i sve one koji su prihvatili jedan drugačiji metodološki pristup i koji nose najveće zasluge za liberalnu misao (kao npr. Milton Fridman, Geri Beker, Džejms Bjukenen). Stvarno mi je teško ovo pitanje, jer ću biti krajnje nepravedan što sam se ograničio samo na nekoliko imena, sada kada sam suočen sa pravom eksplozijom liberalne misli našeg vremena, posebno u SAD. Ali, pošto sam se ograničio na austrijsku školu pomenuću Mizes Institut u Auburnu (SAD) koji svake godine organizuje internacionalnu konferenciju austrijskih intelektualaca, gde se predstavljaju desetine i desetine vrlo interesantnih radova.

15. Koja je danas uloga Društva Mon Pelerin, i koja je vaša uloga u njemu?

Društvo Mon-Pelerin je osnovao 1947 Fridrih Hajek da bi obrazovao neku vrstu internacionalne Akademije liberalnih intelektualaca. Ono sada broji oko 500 članova iz četrdesetak zemalja. Njegove aktivnosti su ograničene (jedan ili dva kongresa godišnje), ali njegov uticaj je značajan. Ono pretstavlja centar izuzetne mreže liberalnih intelektualaca iz celog sveta. Takođe, trenutno postoji stotinak liberalnih instituta koje su osnovali članovi ili simpatizeri Društva Mon-Pelerin. Najveće dostignuće društva je što je verno svojim principima uspelo da se sačuva od pokušaja politizacije, birokratizacije i medijatizacije. Na neki način ono predstavlja jednu vrstu velike porodice intelektualaca.

Kada je o meni reč, bio sam predsednik društva Mon-Pelerin u periodu 1994/1996. Sad sam ponovo običan član.

16.Šta mislite o Evropskoj Uniji, i da li je to pitanje koje će podeliti liberale?

U Evropi postoje dve divergentne tendencije, jedna koja je bliža konkurenciji (kroz deregulaciju, i kroz ukidanje prepreka slobodnoj razmeni), i druga koja je bliža centralizaciji ( kroz zajedničku politiku, euro, saradnju ekonomskih politika, fiskalnu ili regulativnu harmonizaciju itd). Bojim se da tendencija centralističke prirode dominira i da je stvaranje eura očigledan dokaz. Ono što je neophodno da bi se integrisale sve evropske ekonomije je prestanak sprečavanja konkurencije u svim domenima (trgovinska razmena, kretanje radne snage, ali takođe i fiskalna konkurencija, regulativna konkurencija, pravosudna konkurencija, monetarna konkurencija). Svakako nam nisu potrebni Evropska komisija i nekakav parlament, koji će da donose zakone i upravljaju čitavom Evropom. Progres je upravo suprotno, npr. dati lokalnim zajednicama slobodu da odlučuju o svom fiskalnom sistemu i preneti jedan deo njihovih resursa na viši nivo (fiskalni federalizam). Srećom, Velika Britanija, čak sa laburističkom vladom, vrsi dodatni uticaj na usporavanje centralističkog skretanja. A ja bih voleo da Švajcarska nikada ni ne pokuša da se pripoji Evropskoj Uniji, i da pokaže kako je individualna sloboda uvek bolje sredstvo za rešavanje ekonomskih i socijalnih problema.

17. Da li liberalizam napreduje naspram etatizma i u debati ideja u Evropi? Da li će Valeri Žiskar D Esten podstaći liberalizam u Evropi? Koje su perspektive za budućnost?

Na žalost, ja nemam utisak da liberalizam uzima maha u debati ideja. Za mene je to jedna vrsta razočarenja, jer mislim da je istina tako očigledna, još od pada Berlinskog zida. Ja sam to brže shvatio od protivnika liberalizma, onih koji su se tako teško i tako tragično varali decenijama, ne mogavši da sakriju svoje greške i koji su umesto da slave pad Berlinskog zida kao simbol povratka individualnoj slobodi, proklamovali pobedu demokratije (odnosno jednog načina organizacije političkog društva) i krenuli su u rat protiv fikcija ultraliberalizma i neoliberalizma, dva koncepta, dve potpuno kolektivističke konstrukcije, u kojima se liberali apsolutno ne prepoznaju.

Ne očekujem ništa od Valeri Žiskar Destena. Da je on zaista liberal primetili bismo to dok je bio predsednik Francuske. Ali vreme njegovog predsednikovanja bilo je vreme rastućeg etatističkog intervencionizma (izuzev vraćanja slobodi cena).

U svakom slučaju, ako liberalizam dobije bitku na polju ideja, to će biti odozdole. S te tačke gledišta moja jedina nada je otvaranje duha novih generacija. Ova borba je intelektualna, a ne politička. Politika će uslediti nakon što se duhovi budu promenili.

18. Da li rastuća homogenost regulacije, zakonodavstva i fiskalizacije pomažu u razvoju preduzeća?

Ono što bi pomoglo razvoju preduzeća bilo bi smanjenje fiskalizacije i zakonske regulative. Uredbe i porezi nisu manje tiranski i pljačkaški time što su harmonizovani. Ako ostavimo tržište, odnosno ljude da odlučiju, oni sami će za sebe pronaći optimalni stepen homogenizacije .

19. Kako objašnjavate trenutnu konfuziju koja vlada u aktuelnoj debati između političke i ekonomske integracije, odnosno slobodne razmene?

Ne objašnjavam je nikako, konfuzija se može samo konstatovati. Međutim, da li je ozbiljna ta konfuzija: sad kad politička integracija napreduje, ekonomska i ljudska integracija opadaju. Političari samo distribuiraju privilegije uzimajući resurse proizvedene od strane jednih građana, da bi ih dali drugima. Oni stvaraju antagonističke interese, odnosno “dezintegrišu” sopstveno društvo. Nasuprot tome, trgovačko društvo je pacifikovano i divergentni interesi se usaglašavaju jedni sa drugima.

20. Da li je za Vas stvaranje eura napredak?

Ne, jer se ne zna da li je Evropljanima zaista potrebna zajednička valuta. Očekivalo se da će se na taj način lakše porediti cene u Evropi, što bi trebalo da stimuliše konkurenciju (pošto nije bilo neophodno pretvarati cene jedne nacionalne valute u drugu). Ali treba konstatovati, kao što sam i sam predvideo, da građani u velikom broju nisu sposobni da razmišljaju u eurima, pa su u svojim svakodnevnim transakcijama prinuđeni da cene izražene u eurima pretvaraju u svoje stare nacionalne valute. Može li se to nazvati progresom? Predvideli su, naravno bez dokaza, da će euro stimulisati evropski rast i pretvoriti Evropu u “zonu stabilnosti”. To je očigledno bilo lažno predviđanje. Da budem jasan: ja apsolutno ne branim “suvereniste” koji bi da sačuvaju nacionalne valute kao instrument etatističke suverenosti. Ali mislim da se ne mogu predvideti potrebe pojedinaca. Evropska monetarna integracija morala bi se graditi decenijama ako se jednostavno dozvoli konkurencija, odnosno ukloni monetarna zabrana, ukloni kontrola razmene i omogući da građani plaćaju porez u bilo kojoj evropskoj valuti. Moglo bi se otići i dalje, dozvoljavajući konkurenciju između privatnih moneta što internet već realizuje. Možda bi euro kroz nekolko decenija bio zamenjen nekom privatnom efikasnijom monetom.

21. Šta mislite o paktu stabilnosti Evroske Unije?

Ne shvatam razlog njegovog postojanja, jer ne vidim niti ijedan teorijski razlog za koordiniranje ekonomskih politika. Tako, ako je javni deficit bitan u jednoj zemlji, finansiranje se uzdiže na međunarodnom finansijskom tršištu i to nije destabilizujuće za druge evropske zemlje.

22. Kako procenjujete politiku konkurencije Evropske Unije, često podržavane od strane liberala?

Istina je da oni koji sebe smatraju liberalima brane politiku konkurencije. Ali oni su se formiralii (odnosno deformisali) u okviru jedne lažne teorije konkurencije, one koju znamo pod imenom čiste ili savršene konkurencije. Tu se pretpostavlja da postoji konkurencija, samo ukoliko postoji veliki broj proizvođača nekog proizvoda sa istom tehnikom proizvodnje. Ali to nije konkurencija. Kada se sportisti i preduzetnici takmiče oni to ne rade da bi bili jednaki, već da bi bili bolji! Zato se konkurencija mora jednostavno definisati kao situacija u kojoj postoji sloboda ulaska na tržište. S te tačke gledišta, malo je važno da li postoji samo jedan proizvođač na tržištu, ako njegova pozicija rezultira njegovim inovatorskim karakterom. Jedna od velikih zasluga konkurencije je što ona primorava proizvođače da zadobiju “monopolsku poziciju”. Sami monopoli su napravljeni odobrenim privilegijama ljudi koji vode državu u preduzećima bilo privatnim ili javnim (odnosno zabranom da se proizvodi za druge). Ako i postoji zakonska regulativa konkurencije trebalo bi da se odnosi samo na monopole javnog sektora.

_______________________________________________________________________________________________________

Tekst je preveden sa dozvolom autora i može se naći u švajcarskom časopisu L’AGEFI. Intervju sa Paskal Salinom vodio je Pierre Bessard, 3,4 i 5 februara 2003. u Lozani.

_______________________________________________________________________________________________________