Sloboda starih naroda upoređena sa slobodom savremenih
Moja je namera da vam izložim neke razlike, još uvek prilično nepoznate, između dve vrste slobode, čije su osobenosti do današnjeg dana ostale nezapažene, ili bar suviše malo uočene. Jedna od njih je sloboda koja je toliko ležala na srcu starim narodima; druga je sloboda do čijeg je uživanja posebno stalo savremenim narodima.
Da li se pre svega pitate šta u naše doba jedan Englez, jedan Francuz, jedan stanovnik Sjedinjenih Država Amerike podrazumeva pod rečju sloboda?
To je pravo svakog da bude potčinjen isključivo zakonima, da ne može biti ni uhapšen, ni držan u zatvoru, ni osuđen na smrt, ni zlostavljan na bilo koji način usled samovolje jednog ili više lica. To je za svakog pravo da kaže svoje mišljenje, da izabere sebi posao i da se njime bavi; da raspolaže onim što poseduje, pa čak i da rđavo raspolaže; da odlazi, dolazi a da za to ne traži dozvolu i da ne polaže računa o svojim pobudama ili svojim koracima. To je za svakog pravo da se udružuje s drugim licima, bilo da bi ispovedao veru koju su on i njegovi istomišljenici izabrali, bilo prosto-naprosto da bi ispunjavao svoje dane i časove na način koji najviše odgovara njegovim sklonostima i njegovim zamislima. Na kraju, to je pravo za svakog da utiče na rad državne uprave, bilo naimenovanjem svih ili izvesnih upravnih organa, bilo putem izaslanstava, žalbi ili zahteva, koje je vlast više ili manje dužna da uzme u razmatranje. Uporedite sad ovakvu slobodu sa slobodom starih naroda.
Ona se ogleda u zajedničkom ali neposrednom vršenju raznih vidova sveukupne kontrole vlasti, u većanju na trgu o ratu i miru, u zaključivanju ugovora o savezu sa drugim državama, u glasanju o zakonima, u izricanju presuda, u ispitivanju računa, odluka, postupaka činovnika, u mogućnosti da oni budu izvedeni pred ceo narod, da budu optuženi, osuđeni ili oslobođeni; ali, u isti mah, dok su pod ovim podrazumevali slobodu stari narodi su dozvoljavali potpuno potčinjavanje pojedinca vlasti celine, smatrajući da je to u skladu sa zajedničkom slobodom. Kod njih nećete naći gotovu nijednu od blagodeti koje, kako smo videli, čine deo slobode savremenih naroda. Svi lični postupci podvrgnuti su strogom nadzoru. Ništa nije dopušteno nezavisnosti pojedinca, ni u pogledu mišljenja ni u pogledu zanimanja, a naročito ne u pogledu religije. Sloboda da se izabere veroispovest, slobodu koju mi smatramo za jedno od svojih najdragocenijih prava, bila bi u očima starih naroda zločin i skrnavljenje. U stvarima koje nama izgledaju najbeznačajnije društveni uticaj društvenog tela se isprečava i koči volju pojedinaca. Terpandar, kod Spartanaca, ne može da doda žicu na svoju liru a da se efori ((najviša vlast u Sparti)) ne nađu pogođeni. I u najprisnije odnose vlast se isto tako meša. Mladi Lakedemonjanin ne može da slobodno posećuje svoju mladu suprugu. U Rimu cenzori bacaju ispitivačke poglede na život porodice. Zakoni upravljaju običajima, a kako običaji vladaju u svemu, nema ničeg što zakoni ne bi propisivali.
Tako je kod starih naroda pojedinac, gotovo uvek svemoćan u javnim poslovima, rob u svojim ličnim odnosima. Kao građanin on odlučuje o miru i o ratu; kao pojedinac, on je ograničen, nadgledan, sputavan u svim svojim pokretima; on je kao deo zajedničkog tela, on ispituje, razrešava, osuđuje, šalje u progonstvo, kažnjava smrću svoje činovnike ili svoje upravljače; potčinjen zajedničkom telu, on može i sam da bude smenjen sa dužnosti, lišen svojih prava, proteran, pogubljen slobodnom voljom celine, čiji je on deo. Kod savremenih naroda, obrnuto, pojedinac, nezavisan u ličnom životu, deli vrhovnu vlast, čak i u najslobodnijim državama, samo prividno. Njegova uloga u tom pogledu je ograničena, gotovo uvek nepostojeća; a kad i uzme učešća u vršenju najviše vlasti, što se događa u mirnim, ali retkim razdobljima, za koje je vreme on opet okružen merama opreznosti i sponama, to je uvek samo zato da bi se te vlasti odrekao.
Mi više ne možemo da uživamo slobodu starih naroda, koja se sastojala od aktivnog i neprekidnog učestvovanja u zajedničkoj vlasti. Naša sloboda treba da se sastoji od spokojnog uživanja lične nezavisnosti. Udeo koji je u antičko doba svako imao u vrhovnoj vlasti nije bio, kao u naše vreme, samo jedna zamišljena mogućnost. Volja svakog vršila je stvaran uticaj; primenjivanje te volje je bio izvor jakog i stalno ponavljanog zadovoljstva. Sledstveno tome, ljudi su bili spremni da podnesu mnoge žrtve radi očuvanja svojih političkih prava i svog udela u upravljanju državom. Osećajući s ponosom koliko vredi njegov glas, svaki građanin je u toj svesti o svojoj ličnoj važnosti nalazio jedno široko obeštećenje.
Danas ovog obeštećenja više nema. Izgubljen u mnoštvu, pojedinac gotovo da nikad ne opaža uticaj koji vrši. Njegova volja nikad se ne odražava na celinu; ništa mu ne potvrđuje pred očima njihovu saradnju. Ostvarivanje političkih prava pruža nam, dakle, samo jedan deo od mogućnosti koje su stari narodi u tom pogledu imali, ali u isto vreme napredak civilizacije, poslovni duh naše epohe i međusobno opštenje naroda umnožili su i razgranali u beskraj mogućnosti za ličnu sreću pojednica.
Iz ovog izlazi da mi treba da budemo privrženi ličnoj nezavisnosti mnogo više nego stari narodi. Jer, žrtvujući ovu nezavisnost političkim pravima, oni su žrtvovali manje da bi dobili više, dok bismo mi, ako učinimo istu žrtvu, dali više da bi dobili manje.
Cilj starih naroda bio je deoba društvene moći između svih građana jedne iste otadžbine. To su oni zvali slobodom. Cilj savremenih naroda jeste obezbeđenje ličnih povlastica; oni slobodom zovu jemstva koja su političke ustanove dale ovim povlasticama.
U ličnoj slobodi, ponavljam, leži prava savremena sloboda. Politička sloboda jemči za nju; političa sloboda je prema tome, neophodna. Ali, tražiti od naroda našeg doba da žrtvuju sveukupnost lične slobode političkoj slobodi, kao što je to nekad bilo, predstavlja najsigurniji način da se oni odvoje od jedne od njih; a kada bi do tog došlo, ubrzo potom bila bi im oduzeta i ona druga…
Benžamen Konstan – Iz knjige: Besede – izbor iz svetskog besedništva
