Sveet 2036.
Božić je 2036. godine. Ruske trupe ulaze u Varšavu uz muziku i bacanje cveća. Kinom vlada Partija za Društvenu Pravdu, a konferencijom Latinoameričkih država presedava Čile. Na ulicama Detroita se vozi sve više i više novih modela hidrogenskih kola, a prva privatna svemirska agencija vodi putnike u razgledanje Meseca. Neredi zbog hrane su izbili u Johanesburgu (staro ime za Mandelavil). A bahreinske snage bezbednosti su bile primorane da upotrebe silu da odvrate izbeglice iz Saudijske Arabije…
Šta se to dogodilo?
Priča počinje krajem 2004. Na izborima u SAD je pobedio Džon Keri, Demokrata. Teroristički incidenti su učestali i SAD su se polako počele povlačiti iz Iraka. Povlačenje je dovršeno do kraja prvog Kerijevog mandata, 2008. On je izabran i drugi put. Administracija pradsednika Kerija je sprovela mnoge reforme u oblasti socijalnog, penzionog i poreskog sistema, koje su približile SAD Evropskoj Uniji. Zajedno sa Evropskom komisijom dogovorio je formiranje zajednjicke evro-americke Centralne banke sa ciljem koordinacije i harmonizacije monetarne politike, potpuno nacionalizovao zdravstveno osiguranje i povecao za trecinu poreze da bi servisirao drzavni penzioni sistem i programe pomoci siromasnima i izvozno orijentisanom biznisu. EU i SAD su zajednički uložile milijarde dolara u program »pomoć za mir« u zemlje Bliskog Istoka i Afrike, potvrdile protokol iz Kjota, i zajednički osudile “Cara Vladimira” koji je dobio pravo da se kandiduje po četvrti put i koji je sprovodio bezdušne tržišne reforme, koje su udaljavale Rusiju od standarda EU, i surovu okupaciju Čečenije. Ruska ekonomija je počela strelovito rasti, ali je to pripisano rastu cena nafte. U jednom od svojih poslednjih poteza, predsednik Putin je privatizovao trans-sibirsku železničku prugu.
I tada je pala bomba… na septembar 2011.
Nuklearna…
Nije pala bukvalno, podmetnuta je od terorista iz Al-Kaide. Kada su godinama posle otvoreni arhivi Islamske Republike Iran, potvrđene su optužbe o kolaboraciji Irana sa teroristima. U svakom slučaju, Njujork je nestao. Centar grada je spaljen u nuklearnoj eksploziji, a periferija je napuštena. Broj mrtvih je procenjen na 6 miliona. Finansijski centar sveta je nestao. Američka ekonomija, koja je i inače imala problema, je utonula u depresiju. Arapski svet je likovao. Predsednik Keri je pominjao potpuno povlačenje sa Bliskog Istoka.
Ali, američki narod nije potpuno izgubio hrabrost. Na izborima 2012 je pobedila predsednica Kondoliza Rajs, koja je predvodila “Terminator” administraciju. Njen prvi saradnik je bio državni sekretar Arnold Švarceneger. “Crna Sonja” i “Konan” su poveli Ameriku u beskompromisni rat protiv terorizma, dok su istovremeno na domaćem frontu sproveli žustre tržišne reforme, ukidajući programe obaveznog osiguranja, socijalne i zdravstvene pomoći i obrazovanja, po uzoru na Vladimira Putina, autora »Ruskog Čuda.« Glavni ekonomski savetnici su im bili Hoze Pinjera, čileanski Ministar rada za vreme generala Pinočea i Putinov savetnik za reformu penzionog i socijalnog sektora, zatim glavni ekonomski strateg Putinove vlade Andrej Ilarionov i američki ekonomisti iz Instituta Ludwig von Mises iz Alabame i Cato instituta u Vašingtonu. Osim reformi obrazovanja i ukidanja državnog penzionog sistema, te njegove privatizacije po čileansko-ruskom modelu, američka vlada je ukinula sve carine i vancarinske barijere, ukinula Federalne rezerve i vratila zlato kao zakonito sredstvo placanja i privatizovala autoputeve, reke i plovne kanale. Veliki plus za ekonomiju je bio početak eksploatisanja naftnih rezervi na Aljasci, koje je omogućeno ukidanjem zabrane uvedene na pritisak Grinpisa. Analitičari se slažu da to ne bi bilo moguće da nije otkrivena veza Grinpisa sa saudijskim naftnim kompanijama, preko povezanih lica. Nakon 7 meseci, SAD su izašle iz depresije. Od tada se nisu okretale.
Budući da predlog rezolucije, koja bi davala pravo SAD da uništi sve režime koji podržavaju terorizam, nije prošao u UN, administracija predsednice Rajs je napustila Ujednjene Nacije. Državni sekretar je to kratko prokomentarisao: “I won’t be back.”
Taj potez je dočekan s šokom i nevericom. Kina je pokušala da iskoristi situaciju i vojno zauzme Tajvan. Američka administracija je odmah odgovorila upotrebom Pacifičke flote, koja je, uz gubitke, zaustavila kineski napad, uz invaziju na Severnu Koreju, za koju se sumnjalo da proizvodi nuklearno oružje. Nastala je pretnja nuklearnim ratom, ali se administracija nije povukla. Kina je optužila “banditske elemente” unutar vlasti za izazivanje incidenta sa SAD, i negirala bilo kakvu nameru da okupira Tajvan. Kraj incidenta je obeležila čistka unutar komunističke partije i porast nepopularnosti režima, koji je bio prinuđen da započne demokratske reforme.
SAD su tada imale malo saveznika, ali je predsednica Rajs, koja je tri godine zaredom bivala proglašena za najseksipilniju ženu sveta, nastavila sa svojim programom uništenja terorističih režima. Posle okupacije Sudana i hapšenja njegove vlade 2113, SAD su se usmerile na Iran i Siriju. Predsednik Bašar El Asad je odmah kapitulirao, suočen s pretnjom iz Izraela i Turske, čija je vojska pohapsila i streljala sve islamističke vođe. Iran je zapretio upotrebom nuklearne bombe, ali to je bila prazna pretnja, jer je IAF (Izraeli Air Force) 2009. uništio sva nuklearna postrojenja u Iranu. Bomba koju su dobili teroristi je, u stvari, bila proizvedena u Severnoj Koreji, a Iran je bio samo posrednik. Iako su UN i EU (iz koje su 2113 istupile Irska, Britanija i Estonija) najoštrije osudile američku pretnju suverenom Iranu, to nije odvratilo predsednicu Rajs. O njenom karakteru najbolje svedoči sledeća priča: kada ju je novinar Le Monda pitao kako se oseća kao prva žena i crnkinja kao predsednica SAD, ona je uzvratila: “Oh, you must be another dumbass commie!”
Iran je okupiran 2114, uz krvavo osvajanje Teherana tokom jeseni. Vođi teokratije su uhapšeni i, po kratkom postupku, streljani, a američke trupe su predale zemlju šahu Rezi Pahlaviju II, koji je uspostavio čvrstorukašku vlast, po ugledu na Irak i Tursku. Tako je samo preostala Saudijska Arabija, koju su još od 2112 sve američke naftne kompanije samoinicijativno bojkotovale. Drastičan pad cene nafte, usled eksploatisanja nalazišta na Aljasci i sve većeg korišćenja nuklearne energije, doveo je do pada prihoda i moći kraljevske kuće. Naftni kartel OPEC se raspao. Svi osim venecuelanskog predsednika Čaveza su se slozili da u novonastalim okolnostima nema nikakvog smisla dalje odrzavati tu organizaciju. U samoj Arabiji došlo je do sve većih protesta populacije koji su, na kraju, doveli do otvorenog građanskog rata. Izrael je, uprkos protestima, 2006. dovršio ogradu prema Palestincima, koji sada stoje u redovima moleći da budu primljeni nazad. Od tada bi bilo sporadičnih napada na građane ili vojsku SAD, ali je Amerika surovo odgovarala na sve provokacije. Danas, 2036. Bliski Istok je mozaik diktatura i bede, sa povremenim svetlim tačkama između; Kuvajt, Bahrein, Katar, i naravno Izrael. Oni su saveznici i uživaju zaštitu SAD.
Latinska Amerika je ušla u period umerenog rasta, sa Čileom i Kubom kao predvodnicima. Kastro je umro 2012, a masa je rastrgla njegovog naslednika kada je obećao nastavak po starom. Sprovedene su tržišne i političke reforme, tako da je Kuba danas svetla tačka regiona. Nažalost, socijalna demagogija i politike po uzoru na evropske preovlađuju u Brazilu i Argentini, koji se stalno žale na eksploataciju koju sprovode Čile i SAD. Brazil je pokušao da nacionalizuje američku imovinu, ali pretnja vojnom intervencijom ga je sprečila u tome…
Mračni kontinent je u haosu, stagnaciji i bedi. Jedina svetla tačka je Egipat, kojim i dalje vlada vojska, koju naoruzavaju Rusi i Amerikanci, a ekonomsku politiku vodi civilno odeljenje Generalstaba uz tehnicku asistenciju eksperata sa univerziteta George Mason i Lenjingradskog Gosudarstvenog univerziteta… Horde izbeglica hrle ka njegovim granicama i “obećanoj zemlji.” Južna Afrika, za koju se nekada verovalo da će postati takmac Kanadi ili Australiji, je sada “a black, black hole” po rečima državnog sekretara A. Švarcenegera.
Kina je imala svoje prve višestranačke izbore 2020. godine. Pobedu je odnela Demokratska Partija, ali od 2024, sve izbore je dobila Partija za Društvenu Pravdu, ili reformisani komunisti. 2034. je proslavljeno ujedinjenje sa Tajvanom, a 2035. je proizvod po glavi stanovnika dostigao Evropski. Dalekoistočna sfera prosperiteta (Kina, Japan, Koreja, Singapur, Malezija…) danas ima najbrži privredni rast kao region, posle Rusije, i naravno, SAD.
Evropska Unija je krenula putem federalizacije 1992, sa ugovorom u Mastrihtu. Međutim, uvođenje zajedničke valute je razotkrilo probleme unutar Unije. U godinama od 2002-2005 vlada Nemačke je pokušala da sprovede protržišne reforme. Taj pokušaj je sprečen od koalicije sindikata, zelenih i “Partije Pravih Socijalista.” Kancelar Šreder je oboren 2005, a na njegovo mesto je stupio kancelar Joška Fišer, vođa sve jače stranke zelenih, u koaliciji sa socijaldemokratskim disidentom Oskarom Lafontenom, koji je optuzio Šredera za izdaju “evropskog socijalnog modela”. Zajedno sa predsednikom Kerijem, vlasti Nemačke i Francuske su krenule u sprovođenje agende iz Kjota. Međutim, dogodili su se potresi unutar Unije. Irska, Britanija, Estonija i Litvanija su odbile da sprovode poresku harmonizaciju i kapital je počeo bežati u te zemlje. Praksa “socijalnog dampinga” je sve oštrije osuđivanana od njihovih partnera iz EU. Sukob je kulminirao 2113, povodom podrške SAD. Francuska, Nemačka i Italija su iskoristile povoljnu priliku i izbacile Irsku, Estoniju i Litvaniju iz EU, dok je Britanija sama istupila.
Uprkos izbacivanju, ekonomije ovih država su nastavile rasti, a Estonija je zaključila bezbednosni sporazum sa Rusijom, u zamenu za priznavanje punih prava ruskoj manjini.
Ozbiljni problemi su nastupili 2028, kada je dohodak po glavi Rusa pretekao dohodak Evropljana. Istočni blok (Poljska, Češka, Mađarska, Slovačka, Rumunija, Bugarska), je zahtevao veću slobodu unutrašnjeg tržišta rada i ukidanje poreske harmonizacije. Zapadni blok (Nemačka, Francuska, Italija, Španija) je to odbijao, iz straha od svog osiromašenja. Predsednik Unije Havijer Solana je zapretio neposlušnim članovima da će biti silom primorani da poštuju odluke Predsednika i vlade Unije. Članovi istočnog bloka su na to odgovorili proglašenjem secesije i stvaranjem Varšavske Konfederacije 2035. Vojska Unije je ušla na teritoriju konfederacije. SAD su protestovale, ali one još od 2013 (kada su proterane), nemaju bazu na evropskom tlu. Ruski predsednik je protestovao, ali je odbio da se umeša, poštujući »Putinovu Doktrinu« o nemešanju u evropske unutrašnje poslove.
Trupe Unije su porazile Poljake i okupirale Varšavu. Poljaci su uzvratili gerilskim napadima, i diplomatskom akcijom izbegličke Vlade iz Moskve koja je uporno trazila rusku pomoć. U maju pada Prag, ali u septembru vojska Unije biva zaustavljena u krvavom sudaru kod Bratislave. Istočni Evropljani svojom hrabroscu zadobijaju simpatije sveta. Njihov herojski otpor i američko urgiranje su na kraju utodili plodom. Ruska vojska, reformisana 2010, je lako porazila snage Unije i oslobodila Varšavu. Unija je bila primorana da prizna nezavisnost Konfederacije, koja je počela da sprovodi reforme po uzoru na ruske…
Andreja Vražalić & Ivan Janković
