Kome treba monetarna politika?

Prve centralne banke osnovane su krajem sedamnaestog veka u Švedskoj (Swedish Riksbank) i Engleskoj (Bank of England). Uplitanje države u pitanja novca ima još dužu istoriju. Osnovni razlog nastanka centralnih banaka bio je obezbeđivanje prihoda za državu, pošto je prikupljanje poreza bilo neefikasno i nepopularno. Obično bi zakonom bio dat monopol na kovanje novca nekoj privatnoj banci, a država je prisvajala najveći deo dobiti. Vremenom se uloga centralne banke izmenila i polje delovanja je znatno prošireno. Najpre je napušteno zlatno pokriće od 100%, koje nije u u potpunosti postojalo ni u slobodnom bankarskom sistemu, ali su u tom sistemu banke bile ograničene u ovom prevarantskom procesu, budući da je izdavanje suviše papira bez pokrića moglo dovesti bilo koju banku do bankrotstva. Centralna banka je lako izlazila na kraj sa ovim problemom, iza nje je stajala država. Zatim počinje da se uvodi funkcija “kranjeg kreditora” (lender of last resort), što je dodatno podstaklo banke da vrše kreditnu ekspanziju, pozajmljujući novac koji nije vlasništvo banke. Mešanje države u monetarnu oblast dostiže vrhunac u dvadesetom veku udaljavanjem od klasičnog zlatnog standarda i njegovim napuštanjem, uvođenjem obaveznih rezervi i drugih “monetarnih instrumenata”. Kao posledica državnog planiranja usledili su strašni lomovi. Velika ekonomska kriza, hiperinflacija u Nemačkoj ili Srbiji samo su najočigledniji primeri, česte krize i poremećaji su postali uobičajeni, kao i stalna inflacija od šezdesetih godina prošlog veka.

Danas je državno planiranje u sferi novca dogma, čak i ekonomisti koji zagovaraju slobodno tržište u svim drugim oblastima u monetarnim pitanjima postaju pristalice etatizma. Zagovornici slobode poput Miltona Friedmana i drugih monetarista u potpunosti odbacuju slobodno tržište novca i zlatni standard i savetuju monopol države i inflacionu politiku.

Na primedbe o poslovnim ciklusima koji su izazvani državnom intervencijom, kejnzijanci i socijalisti svih vrsta odgovaraju da krize nastaju kao posledica nesavršenosti tržišta, a da je država ta koja garantuje stabilnost i napredak. Sa prezirom i podsmehom će odbaciti ideju o slobodi izbora kada je novac u pitanju. Povratak na zlatni standard je staromodna i smešna ideja, zlatni standard je nemoguć u uslovima “savremene tržišne privrede”. Po njima država (centralna banka) treba da snabdeva privredu “potrebnom količinom novca”, mora da održava “stabilne cene” , niske kamatne stope ili koristi domaće kredite (što je eufemizam za štampanje novca) kao “polugu razvoja” i za povećanje agregatne tražnje. Da li je zlatni standard zaista nemoguć ili su advokati državnog planiranja i monopola samo obični sofisti ? Da li je slobodnim ljudima zaista potrebna “monetarna politika” i da li privreda može da funkcionoše bez “dovoljne količine novca u opticaju” koju određuje birokrata koji sebe naziva bankarem svih bankara ?

Odgovor je očigledan, tržišna privreda može da funkcioniše i bez “kreativne monetarne politike” i to veoma dobro. Ako nije tako, kako onda objasniti rezultate koje su postigle Estonija, Litvanija ili Bugarska, države koje su se odrekle vođenja “monetarne politike” i centralnog bankarstva i prihvatile valutni odbor, ili primer zemalja u kojima je dopuštena valutna konkurencija ili se koristi samo jedna strana valuta. Zagovornici etatizma se ne trude da objasne navedene primere i uporno pokušavaju da izbegnu ozbiljnu raspravu. Valutni odbor nazivaju “košulja bez rukava” i plasiraju priču o ostajanju bez nacionalnog suvereniteta, istog onog nacionalnog suvereniteta koji je doveo do najvećih ratova u ljudskoj istoriji, ratova koji su delom izazvani preprekama u slobodnom kretanju robe i kapitala, za šta se odgovornost može tražiti i u državnom monopolu na kovanje novca i etatizmu.

Državni planeri su protiv valutnog odbora iz jednostavnog razloga, zbog sličnosti koja postoji između jedne varijante zlatnog standarda i valutnog odbora. Ako se pokaže da valutni odbor dobro funkcioniše to znači i da je zlatni standard moguć, i ne samo da je moguć, već da je daleko superiorniji od papirnog novca bez zlatne podloge, čiju vrednost ”čuva” i garantuje država. Valutni odbor ima dugu istoriju, prvi ovakvi sistemi su nastali u engleskim kolonijama u devetnaestom veku. Valuta kolonije je bila vezana za funtu u fiksnom odnosu i rezerve su bile u funtama, zlatu ili srebru. Sve promene novčane mase su zavisile od trgovine i priliva kapitala. S obzirom da su kolonije najveći obim trgovine ostvarivale sa matičnom zemljom (Engleska), svaki deficit u razmeni robe je pokrivan prilivom kapitala, pa je retko dolazilo do značajnog pomeranja cena usled smanjenja ili povećanja novčane mase. Valutni odbor svoju renesansu doživljava krajem dvadesetog veka, kada ga pored nekih zemalja Južne Amerike prihvataju i Estonija, Litvanija, Bugarska i Bosna i Hercegovina.

U sistemu valutnog odbora, domaći novac ima pokriće od 100-120% u stranoj valuti koja uživa poverenje. Rezerve strane valute su obično podeljene na tri dela. Prvi deo je u gotovini, koja služi da odgovori na prosečnu tražnju koja se javlja, drugi deo rezervi se nalazi u obliku visoko likvidnih sredstava, obično hartija od vrednosti koje se po potrebi mogu veoma brzo zameniti za gotovinu kako bi se izašlo u susret povećanoj tražnji za devizama. Treći deo se plasira u sredstva koja ne moraju biti izuzetno likvidna, ali se i ovaj deo rezervi može po potrebi konvertovati u gotov novac, mada praksa pokazuje da to nije bilo nužno. Stoprocentno pokriće obezbeđuje poverenje ljudi u valutu i čini špekulativne udare besmislenim, što su nedostaci koje pokazuje sistem fiksnog kursa sa centralnom bankom. Novčana masa u režimu valutnog odbora se kreira autonomno, u zavisnosti od kretanja u tekućem i kapitalnom delu platnog bilansa. Na količinu novčane mase utiču pre svega izvoz i uvoz robe, strana ulaganja kao i transakcije stanovništva. Valutni odbor nema funkciju “krajnjeg kreditora”, a poslovne banke ne izdvajaju obavezne rezerve i rezerve likvidnosti što utiče na povećanu disciplinu bankarskog sektora. Banke ne mogu plasirati depozite po viđenju, već moraju značajan deo držati u rezervama kako bi očuvale likvidnost. Ako je razvijeno finansijsko tržište, banke mogu rizikovati i u slučaju ugrožene likvidnosti koristiti međubankarsko tržište novca, ali na ovako pozajmljena sredstva se plaća kamata, pa su banke prinuđene da drže znatne rezerve što smanjuje mogućnost inflacije. Izbor rezervne valute utiče na preorjentaciju izvoza ka zemlji čiji novac služi kao podloga, i to je propratna posledica valutnog odbora. Sličnost između valutnog odbora i zlatnog standarda je u rezervi od 100%, kao i u odsustvu “kreativne monetarne politike”, sva povećanja i smanjenja novčane mase se odvijaju autonomno i nezavisno od volje bilo čijeg plana. Prilagođavanje je automatsko, mada je iskustvo pokazalo da velikih kolebanja i promena novčane mase nije bilo, eventualni deficit tekućeg računa je pokrivan suficitom kapitalnog bilansa. Razlika koja se javlja u odnosu na zlatni standard je u tome što se korišćenjem strane valute kao rezerve preuzima i inflacija koja postoji u zemlji rezervne valute, kao i kamatne stope i to jeste nedostatak u odnosu na zlatni standard, ali za države sa jakim inflatornim očekivanjima i dugom istorijom vođenja inflatorne politike preuzimanje inflacije i kamatnih stopa od države sa stabilnom valutom (u slučaju 4 evropske zemlje to je bila Nemačka) nije veliki problem. Razlika je i u tome što u valutnom odboru postoji rezerva od 100% za novac emitovan od odbora, ali novac koji emituju banke, odnosno krediti banaka nebankarskom sektoru nemaju takvo pokriće, naime banke koriste deo depozita po viđenju za kreditiranje. Međutim, najznačajniji prigovor koji se može uputiti je u postojanju monopola na emitovanje novca, iako je znatno smanjeno državno planiranje i ukinuta diskreciona politika, ostaje problem monopola koji valutni odbor ima.

Teorijski značaj valutnog odbora upravo proizilazi iz sličnosti sa zlatnim standardom. Ukoliko jedna privreda može sasvim lepo da funkcioniše u valutnom odboru, onda padaju u vodu sve tvrdnje da je zlatni standard nemoguć i pokazuje se ne samo da je moguć, već i da je jedini sistem moguć u slobodi i jedini sistem koji odgovara slobodnim ljudima. Ako država ukine monopol na emisiju novca i dopusti slobodu, šta bi se desilo? Prvo bi počela nekontrolisana emisija papirnog novca od strane svih banaka i inflacija bi otišla do neba, ali bi ljudi veoma brzo našli odgovor. Umesto bezvrednih papira počeli bi da koriste sredstvo razmene koje ima određenu vrednost. Najveći zagovornik zlatnog standarda u dvadesetom veku Murray N. Rothbard je napisao: “Rezultat slobode u monetarnoj oblasti je bio i opet bi bio isti, a to je zlatni standard”. U zlatnom standardu jedina dužnost države bila bi da kažnjava prevaru gde spadaju falsifikovanje novca i korišćenje tuđeg novca bez ovlašćenja (krediti koje banka emituje na osnovu depozita po viđenju). Sve ostalo je stvar tržišta i poslovne banke bi emitovale novac na osnovu položenog zlata, a odobravale kredite na osnovu štednje. Ulogu kreditora bi u većoj meri preuzele kompanije za osiguranje, privatni penzioni fondovi, investicione banke i fondovi i druge finansijske organizacije.

Ako je sve tako jednostavno i ako je zlatni standard moguć i poželjan, zašto onda imamo monopole u vidu centralnih banaka (inače država se predstavlja kao borac protiv “tržišnih monopola”, a sve u interesu potrošača, međutim i ovde se pokazuje ko je jedini i pravi tvorac monopola) i državno planiranje za koje se koristi eufemizam “monetarna politika”. Kome treba “monetarna politika” ? I ovde je odgovor jednostavan. Monetarna politika pre svega služi kao instrument pomoću koga država uvećava svoju moć. Država finansira deficite i štampa novac kada god joj to zatreba. Preko monopolske organizacije koja se naziva centralna banka država vrši kontrolu privatnih banaka, zabranjuje im ili odobrava pripajanja ili širenje poslovnih aktivnosti. Kao prvi korisnik emisije novca, država pljačka svoje građane i to je porez koji prolazi neopaženo. Ali nije država jedina kojoj treba monetarna politika, iza ovakvog sistema koji danas postoji stoje određene ideje koje su dovele do državnog monopola i etatizma. Te ideje su došle i dolaze od “stručnjaka” za monetarnu ekonomiju, od ljudi koji se pozivaju na “opšte interese” i potrebu za vođenjem “efikasne monetarne politike”, koja se po njima najbolje vodi sa jednog mesta i iz glave jednog čoveka ili male grupe ljudi. To je ono što “stručnjaci” pričaju, iza tih reči stoji neprijateljstvo prema kapitalizmu i slobodnom tržištu kao i potpuno omalovažavanje slobodnih ljudi. Oni su obični rent-seekeri, njih ne brine “opšti interes” već ih brine sledeće: šta bi oni radili u sistemu u kome nisu potrebni njihovi saveti ? U takvom sistemu oni bi ostali bez svojih privilegija. Ko bi određivao kamatnu stopu, obavezne rezerve ili rast novčane mase i vodio efikasnu monetarnu politiku? Odgovor je jasan – slobodno tržište.

Milan Petrović

Literatura:

• Murray N. Rothbard, Šta je država uradila našem novcu?, Novi Sad, 1998.
• Murray N. Rothbard, Man, Economy, and State, Ludwig von Mises Institute
• Kurt A. Schuler, Currency Boards, Dissertation, George Mason University, Fairfax, Virginia, 1992.