Kome treba monetarna politika?

Prve cen­tral­ne ban­ke osno­va­ne su kra­jem sedam­na­e­stog veka u Šved­skoj (Swe­dish Riks­bank) i Engle­skoj (Bank of England). Upli­ta­nje drža­ve u pita­nja nov­ca ima još dužu isto­ri­ju. Osnov­ni razlog nastan­ka cen­tral­nih bana­ka bio je obez­be­đi­va­nje pri­ho­da za drža­vu, pošto je pri­ku­plja­nje pore­za bilo nee­fi­ka­sno i nepo­pu­lar­no. Obič­no bi zako­nom bio dat mono­pol na kova­nje nov­ca nekoj pri­vat­noj ban­ci, a drža­va je pri­sva­ja­la naj­ve­ći deo dobi­ti. Vre­me­nom se ulo­ga cen­tral­ne ban­ke izme­ni­la i polje delo­va­nja je znat­no pro­ši­re­no. Naj­pre je napu­šte­no zlat­no pokri­će od 100%, koje nije u u pot­pu­no­sti posto­ja­lo ni u slo­bod­nom ban­kar­skom siste­mu, ali su u tom siste­mu ban­ke bile ogra­ni­če­ne u ovom pre­va­rant­skom pro­ce­su, budu­ći da je izda­va­nje suvi­še papi­ra bez pokri­ća moglo dove­sti bilo koju ban­ku do ban­krot­stva. Cen­tral­na ban­ka je lako izla­zi­la na kraj sa ovim pro­ble­mom, iza nje je sta­ja­la drža­va. Zatim poči­nje da se uvo­di funk­ci­ja "kra­njeg kre­di­to­ra" (len­der of last resort), što je dodat­no pod­sta­klo ban­ke da vrše kre­dit­nu ekspan­zi­ju, pozaj­mlju­ju­ći novac koji nije vla­sni­štvo ban­ke. Meša­nje drža­ve u mone­tar­nu oblast dosti­že vrhu­nac u dva­de­se­tom veku uda­lja­va­njem od kla­sič­nog zlat­nog stan­dar­da i nje­go­vim napu­šta­njem, uvo­đe­njem oba­ve­znih rezer­vi i dru­gih "mone­tar­nih instru­me­na­ta". Kao posle­di­ca držav­nog pla­ni­ra­nja usle­di­li su stra­šni lomo­vi. Veli­ka eko­nom­ska kri­za, hipe­rin­fla­ci­ja u Nemač­koj ili Srbi­ji samo su naj­o­či­gled­ni­ji pri­me­ri, česte kri­ze i pore­me­ća­ji su posta­li uobi­ča­je­ni, kao i stal­na infla­ci­ja od šezde­se­tih godi­na pro­šlog veka.

Danas je držav­no pla­ni­ra­nje u sfe­ri nov­ca dog­ma, čak i eko­no­mi­sti koji zago­va­ra­ju slo­bod­no trži­šte u svim dru­gim obla­sti­ma u mone­tar­nim pita­nji­ma posta­ju pri­sta­li­ce eta­ti­zma. Zago­vor­ni­ci slo­bo­de poput Mil­to­na Fri­ed­ma­na i dru­gih mone­ta­ri­sta u pot­pu­no­sti odba­cu­ju slo­bod­no trži­šte nov­ca i zlat­ni stan­dard i save­tu­ju mono­pol drža­ve i infla­ci­o­nu politiku.

Na pri­med­be o poslov­nim ciklu­si­ma koji su iza­zva­ni držav­nom inter­ven­ci­jom, kejn­zi­jan­ci i soci­ja­li­sti svih vrsta odgo­va­ra­ju da kri­ze nasta­ju kao posle­di­ca nesa­vr­še­no­sti trži­šta, a da je drža­va ta koja garan­tu­je sta­bil­nost i napre­dak. Sa pre­zi­rom i pod­sme­hom će odba­ci­ti ide­ju o slo­bo­di izbo­ra kada je novac u pita­nju. Povra­tak na zlat­ni stan­dard je sta­ro­mod­na i sme­šna ide­ja, zlat­ni stan­dard je nemo­guć u uslo­vi­ma "savre­me­ne trži­šne pri­vre­de". Po nji­ma drža­va (cen­tral­na ban­ka) tre­ba da snab­de­va pri­vre­du "potreb­nom koli­či­nom nov­ca", mora da odr­ža­va "sta­bil­ne cene" , niske kamat­ne sto­pe ili kori­sti doma­će kre­di­te (što je eufe­mi­zam za štam­pa­nje nov­ca) kao "polu­gu razvo­ja" i za pove­ća­nje agre­gat­ne tra­žnje. Da li je zlat­ni stan­dard zai­sta nemo­guć ili su advo­ka­ti držav­nog pla­ni­ra­nja i mono­po­la samo obič­ni sofi­sti ? Da li je slo­bod­nim lju­di­ma zai­sta potreb­na "mone­tar­na poli­ti­ka" i da li pri­vre­da može da funk­ci­o­no­še bez "dovolj­ne koli­či­ne nov­ca u opti­ca­ju" koju odre­đu­je biro­kra­ta koji sebe nazi­va ban­ka­rem svih bankara ?

Odgo­vor je oči­gle­dan, trži­šna pri­vre­da može da funk­ci­o­ni­še i bez "kre­a­tiv­ne mone­tar­ne poli­ti­ke" i to veo­ma dobro. Ako nije tako, kako onda obja­sni­ti rezul­ta­te koje su posti­gle Esto­ni­ja, Litva­ni­ja ili Bugar­ska, drža­ve koje su se odre­kle vođe­nja "mone­tar­ne poli­ti­ke" i cen­tral­nog ban­kar­stva i pri­hva­ti­le valut­ni odbor, ili pri­mer zema­lja u koji­ma je dopu­šte­na valut­na kon­ku­ren­ci­ja ili se kori­sti samo jed­na stra­na valu­ta. Zago­vor­ni­ci eta­ti­zma se ne tru­de da obja­sne nave­de­ne pri­me­re i upor­no poku­ša­va­ju da izbeg­nu ozbilj­nu raspra­vu. Valut­ni odbor nazi­va­ju "košu­lja bez ruka­va" i pla­si­ra­ju pri­ču o osta­ja­nju bez naci­o­nal­nog suve­re­ni­te­ta, istog onog naci­o­nal­nog suve­re­ni­te­ta koji je doveo do naj­ve­ćih rato­va u ljud­skoj isto­ri­ji, rato­va koji su delom iza­zva­ni pre­pre­ka­ma u slo­bod­nom kre­ta­nju robe i kapi­ta­la, za šta se odgo­vor­nost može tra­ži­ti i u držav­nom mono­po­lu na kova­nje nov­ca i etatizmu.

Držav­ni pla­ne­ri su pro­tiv valut­nog odbo­ra iz jed­no­stav­nog razlo­ga, zbog slič­no­sti koja posto­ji izme­đu jed­ne vari­jan­te zlat­nog stan­dar­da i valut­nog odbo­ra. Ako se poka­že da valut­ni odbor dobro funk­ci­o­ni­še to zna­či i da je zlat­ni stan­dard moguć, i ne samo da je moguć, već da je dale­ko supe­ri­or­ni­ji od papir­nog nov­ca bez zlat­ne podlo­ge, čiju vred­nost ''čuva'' i garan­tu­je drža­va. Valut­ni odbor ima dugu isto­ri­ju, prvi ova­kvi siste­mi su nasta­li u engle­skim kolo­ni­ja­ma u devet­na­e­stom veku. Valu­ta kolo­ni­je je bila veza­na za fun­tu u fik­snom odno­su i rezer­ve su bile u fun­ta­ma, zla­tu ili sre­bru. Sve pro­me­ne nov­ča­ne mase su zavi­si­le od trgo­vi­ne i pri­li­va kapi­ta­la. S obzi­rom da su kolo­ni­je naj­ve­ći obim trgo­vi­ne ostva­ri­va­le sa matič­nom zemljom (Engle­ska), sva­ki defi­cit u raz­me­ni robe je pokri­van pri­li­vom kapi­ta­la, pa je ret­ko dola­zi­lo do zna­čaj­nog pome­ra­nja cena usled sma­nje­nja ili pove­ća­nja nov­ča­ne mase. Valut­ni odbor svo­ju rene­san­su doži­vlja­va kra­jem dva­de­se­tog veka, kada ga pored nekih zema­lja Južne Ame­ri­ke pri­hva­ta­ju i Esto­ni­ja, Litva­ni­ja, Bugar­ska i Bosna i Hercegovina.

U siste­mu valut­nog odbo­ra, doma­ći novac ima pokri­će od 100–120% u stra­noj valu­ti koja uži­va pove­re­nje. Rezer­ve stra­ne valu­te su obič­no pode­lje­ne na tri dela. Prvi deo je u goto­vi­ni, koja slu­ži da odgo­vo­ri na pro­seč­nu tra­žnju koja se javlja, dru­gi deo rezer­vi se nala­zi u obli­ku viso­ko likvid­nih sred­sta­va, obič­no har­ti­ja od vred­no­sti koje se po potre­bi mogu veo­ma brzo zame­ni­ti za goto­vi­nu kako bi se iza­šlo u susret pove­ća­noj tra­žnji za devi­za­ma. Tre­ći deo se pla­si­ra u sred­stva koja ne mora­ju biti izu­zet­no likvid­na, ali se i ovaj deo rezer­vi može po potre­bi kon­ver­to­va­ti u gotov novac, mada prak­sa poka­zu­je da to nije bilo nužno. Sto­pro­cent­no pokri­će obez­be­đu­je pove­re­nje lju­di u valu­tu i čini špe­ku­la­tiv­ne uda­re besmi­sle­nim, što su nedo­sta­ci koje poka­zu­je sistem fik­snog kur­sa sa cen­tral­nom ban­kom. Nov­ča­na masa u reži­mu valut­nog odbo­ra se kre­i­ra auto­nom­no, u zavi­sno­sti od kre­ta­nja u teku­ćem i kapi­tal­nom delu plat­nog bilan­sa. Na koli­či­nu nov­ča­ne mase uti­ču pre sve­ga izvoz i uvoz robe, stra­na ula­ga­nja kao i trans­ak­ci­je sta­nov­ni­štva. Valut­ni odbor nema funk­ci­ju "kraj­njeg kre­di­to­ra", a poslov­ne ban­ke ne izdva­ja­ju oba­ve­zne rezer­ve i rezer­ve likvid­no­sti što uti­če na pove­ća­nu disci­pli­nu ban­kar­skog sek­to­ra. Ban­ke ne mogu pla­si­ra­ti depo­zi­te po viđe­nju, već mora­ju zna­ča­jan deo drža­ti u rezer­va­ma kako bi oču­va­le likvid­nost. Ako je razvi­je­no finan­sij­sko trži­šte, ban­ke mogu rizi­ko­va­ti i u slu­ča­ju ugro­že­ne likvid­no­sti kori­sti­ti među­ban­kar­sko trži­šte nov­ca, ali na ova­ko pozaj­mlje­na sred­stva se pla­ća kama­ta, pa su ban­ke pri­nu­đe­ne da drže znat­ne rezer­ve što sma­nju­je moguć­nost infla­ci­je. Izbor rezerv­ne valu­te uti­če na pre­o­rjen­ta­ci­ju izvo­za ka zemlji čiji novac slu­ži kao podlo­ga, i to je pro­prat­na posle­di­ca valut­nog odbo­ra. Slič­nost izme­đu valut­nog odbo­ra i zlat­nog stan­dar­da je u rezer­vi od 100%, kao i u odsu­stvu "kre­a­tiv­ne mone­tar­ne poli­ti­ke", sva pove­ća­nja i sma­nje­nja nov­ča­ne mase se odvi­ja­ju auto­nom­no i neza­vi­sno od volje bilo čijeg pla­na. Pri­la­go­đa­va­nje je auto­mat­sko, mada je isku­stvo poka­za­lo da veli­kih kole­ba­nja i pro­me­na nov­ča­ne mase nije bilo, even­tu­al­ni defi­cit teku­ćeg raču­na je pokri­van sufi­ci­tom kapi­tal­nog bilan­sa. Razli­ka koja se javlja u odno­su na zlat­ni stan­dard je u tome što se kori­šće­njem stra­ne valu­te kao rezer­ve pre­u­zi­ma i infla­ci­ja koja posto­ji u zemlji rezerv­ne valu­te, kao i kamat­ne sto­pe i to jeste nedo­sta­tak u odno­su na zlat­ni stan­dard, ali za drža­ve sa jakim infla­tor­nim oče­ki­va­nji­ma i dugom isto­ri­jom vođe­nja infla­tor­ne poli­ti­ke pre­u­zi­ma­nje infla­ci­je i kamat­nih sto­pa od drža­ve sa sta­bil­nom valu­tom (u slu­ča­ju 4 evrop­ske zemlje to je bila Nemač­ka) nije veli­ki pro­blem. Razli­ka je i u tome što u valut­nom odbo­ru posto­ji rezer­va od 100% za novac emi­to­van od odbo­ra, ali novac koji emi­tu­ju ban­ke, odno­sno kre­di­ti bana­ka neban­kar­skom sek­to­ru nema­ju takvo pokri­će, nai­me ban­ke kori­ste deo depo­zi­ta po viđe­nju za kre­di­ti­ra­nje. Među­tim, naj­zna­čaj­ni­ji pri­go­vor koji se može upu­ti­ti je u posto­ja­nju mono­po­la na emi­to­va­nje nov­ca, iako je znat­no sma­nje­no držav­no pla­ni­ra­nje i uki­nu­ta dis­kre­ci­o­na poli­ti­ka, osta­je pro­blem mono­po­la koji valut­ni odbor ima.

Teo­rij­ski zna­čaj valut­nog odbo­ra upra­vo pro­i­zi­la­zi iz slič­no­sti sa zlat­nim stan­dar­dom. Uko­li­ko jed­na pri­vre­da može sasvim lepo da funk­ci­o­ni­še u valut­nom odbo­ru, onda pada­ju u vodu sve tvrd­nje da je zlat­ni stan­dard nemo­guć i poka­zu­je se ne samo da je moguć, već i da je jedi­ni sistem moguć u slo­bo­di i jedi­ni sistem koji odgo­va­ra slo­bod­nim lju­di­ma. Ako drža­va uki­ne mono­pol na emi­si­ju nov­ca i dopu­sti slo­bo­du, šta bi se desi­lo? Prvo bi poče­la nekon­tro­li­sa­na emi­si­ja papir­nog nov­ca od stra­ne svih bana­ka i infla­ci­ja bi oti­šla do neba, ali bi lju­di veo­ma brzo našli odgo­vor. Ume­sto bez­vred­nih papi­ra poče­li bi da kori­ste sred­stvo raz­me­ne koje ima odre­đe­nu vred­nost. Naj­ve­ći zago­vor­nik zlat­nog stan­dar­da u dva­de­se­tom veku Mur­ray N. Roth­bard je napi­sao: "Rezul­tat slo­bo­de u mone­tar­noj obla­sti je bio i opet bi bio isti, a to je zlat­ni stan­dard". U zlat­nom stan­dar­du jedi­na dužnost drža­ve bila bi da kažnja­va pre­va­ru gde spa­da­ju fal­si­fi­ko­va­nje nov­ca i kori­šće­nje tuđeg nov­ca bez ovla­šće­nja (kre­di­ti koje ban­ka emi­tu­je na osno­vu depo­zi­ta po viđe­nju). Sve osta­lo je stvar trži­šta i poslov­ne ban­ke bi emi­to­va­le novac na osno­vu polo­že­nog zla­ta, a odo­bra­va­le kre­di­te na osno­vu šted­nje. Ulo­gu kre­di­to­ra bi u većoj meri pre­u­ze­le kom­pa­ni­je za osi­gu­ra­nje, pri­vat­ni pen­zi­o­ni fon­do­vi, inve­sti­ci­o­ne ban­ke i fon­do­vi i dru­ge finan­sij­ske organizacije.

Ako je sve tako jed­no­stav­no i ako je zlat­ni stan­dard moguć i pože­ljan, zašto onda ima­mo mono­po­le u vidu cen­tral­nih bana­ka (ina­če drža­va se pred­sta­vlja kao borac pro­tiv "trži­šnih mono­po­la", a sve u inte­re­su potro­ša­ča, među­tim i ovde se poka­zu­je ko je jedi­ni i pra­vi tvo­rac mono­po­la) i držav­no pla­ni­ra­nje za koje se kori­sti eufe­mi­zam "mone­tar­na poli­ti­ka". Kome tre­ba "mone­tar­na poli­ti­ka" ? I ovde je odgo­vor jed­no­sta­van. Mone­tar­na poli­ti­ka pre sve­ga slu­ži kao instru­ment pomo­ću koga drža­va uve­ća­va svo­ju moć. Drža­va finan­si­ra defi­ci­te i štam­pa novac kada god joj to zatre­ba. Pre­ko mono­pol­ske orga­ni­za­ci­je koja se nazi­va cen­tral­na ban­ka drža­va vrši kon­tro­lu pri­vat­nih bana­ka, zabra­nju­je im ili odo­bra­va pri­pa­ja­nja ili šire­nje poslov­nih aktiv­no­sti. Kao prvi kori­snik emi­si­je nov­ca, drža­va pljač­ka svo­je gra­đa­ne i to je porez koji pro­la­zi neo­pa­že­no. Ali nije drža­va jedi­na kojoj tre­ba mone­tar­na poli­ti­ka, iza ova­kvog siste­ma koji danas posto­ji sto­je odre­đe­ne ide­je koje su dove­le do držav­nog mono­po­la i eta­ti­zma. Te ide­je su došle i dola­ze od "struč­nja­ka" za mone­tar­nu eko­no­mi­ju, od lju­di koji se pozi­va­ju na "opšte inte­re­se" i potre­bu za vođe­njem "efi­ka­sne mone­tar­ne poli­ti­ke", koja se po nji­ma naj­bo­lje vodi sa jed­nog mesta i iz gla­ve jed­nog čove­ka ili male gru­pe lju­di. To je ono što "struč­nja­ci" pri­ča­ju, iza tih reči sto­ji nepri­ja­telj­stvo pre­ma kapi­ta­li­zmu i slo­bod­nom trži­štu kao i pot­pu­no oma­lo­va­ža­va­nje slo­bod­nih lju­di. Oni su obič­ni rent-see­ke­ri, njih ne bri­ne "opšti inte­res" već ih bri­ne sle­de­će: šta bi oni radi­li u siste­mu u kome nisu potreb­ni nji­ho­vi save­ti ? U takvom siste­mu oni bi osta­li bez svo­jih pri­vi­le­gi­ja. Ko bi odre­đi­vao kamat­nu sto­pu, oba­ve­zne rezer­ve ili rast nov­ča­ne mase i vodio efi­ka­snu mone­tar­nu poli­ti­ku? Odgo­vor je jasan — slo­bod­no tržište.

Milan Petro­vić

Lite­ra­tu­ra:

• Mur­ray N. Roth­bard, Šta je drža­va ura­di­la našem nov­cu?, Novi Sad, 1998.
• Mur­ray N. Roth­bard, Man, Eco­no­my, and Sta­te, Ludwig von Mises Institute
• Kurt A. Schu­ler, Cur­ren­cy Boards, Dis­ser­ta­ti­on, Geor­ge Mason Uni­ver­si­ty, Fair­fax, Vir­gi­nia, 1992.