Glas javnosti umesto glasa savesti
U jeku reafirmacije lika i dela pokojnog srpskog premijera koja se ogleda u velikom broju novinskih članaka, publikacija i raznih izjava i komentara na medijima posebno se ističe jedna izjava ugledne novinarke Bojane Lekić koja svedoči o specifičnom fenomenu ovdašnje političke scene. Naime na promociji knjige “Metafore dr Zorana Đinđića” poznata novinarka je u svojstvu recenzenta ove knjige i “prijatelja” pokojnog premijera izjavila “Zoran mi je bio prijatelj, i stoga mi je žao što sam, u želji da me javnost doživi kao nezavisnog intelektualca i novinara često isticala njegove propuste više nego zasluge…”(Kurir 18–19/7).
Ova izjava ne bi bila toliko važna da ona na najpregnantniji način ne opisuje fenomen toliko karakterističan za period Đinđićeve Vlade u kome se njeni veliki uspesi i potezi nisu mogli valjano percipirati koliko od konstantne halabuke političkih protivnika toliko i od “objektivnog” i “nezavisnog” tumačenja srpskog političkog dešavanja od strane slobodnih medija i većinskog dela tzv. civilnog društva. I dok je podizanje političke prašine u to vreme bilo sasvim očekivano od strane političkih protivnika reformi srpskog društva i države nikako nije lako – bar ne na prvi pogled – objasniti čemu jedan ovakav stav od strane Đinđićevih “prijatelja”.
Pomenuta novinarka i “intelektualac” a bogami i prijatelj premijera za rad nečega što se zove “javnost” upućuje kritike na njegov i rad njegove Vlade. Odmah otpada pomisao da je to zbog onog razmišljanja po kome je najbolji prijatelj onaj ko najiskrenije kaže šta misli svom prijatelju bez obzira da li se to njemu sviđalo ili ne. Jer iz ove izjave saznajemo da je najboji prijatelj “nezavisnom intelektualcu” ono što se zove “javnost” a ne živa ličnost. Da je u stvari poziv “nezavisnog intelektualca” ispred bilo kakvih ličnih odnosa između ljudi, da je to nešto što je važnije od svega i zbog čega treba rizikovati i najdublja prijateljstva ukoliko je to potrebno jer je “istina važnija od svega”.
Na ovom mestu treba izaći iz okvira analize jedne izjave s obzirom na to da je sada već reč o ključnim pojmovima koji definišu jedan poseban fenomen otpora spram reformskog duha koji je oličavala Đinđićeva Vlada. Opora koji je dolazio od “najreformskijih i najmodernizacijski raspoloženih” duša srpskog društva. tj. najvećem delu novinarskog sveta “nezavisnih” medija ali i državnih (kakav paradoks!) i “nezavisnih intelektualaca i mudraca ovdašnje javne scene. One sfere jednog društva koja predstavlja najistaknutijeg reprezenta i tumača duha “demokratske javnosti” (iste one koja se u najskorije vreme pozivala na bojkot retrogradnog predsedničkog kandidata). A taj duh njegovim vernim tumačima tačno govori šta treba misliti i šta treba raditi. On je onaj vodič za pravilno rasuđivanje u ovim mutnim i teškim vremenima koji im omogućava da postave stvari na pravo mesto. Da nije njega ne bi bilo ni mogućnosti napretka uopšte. U njemu obituje istina i samo se treba na njega pozvati ne bili se sve rešilo što je potrebno da se reši a da se moralno ostane čistim, jer da ne zaboravimo on je iznad svakodnevnog morala! To zbog toga što ovog i nema tamo gde se postavlja moralni sudija kome se neko prosto povinuje kao što se velika skupina “nezavisnih” novinara i intelektualaca povinuje onome što “misli demokratksa javnost”. Pri tom ne uviđajući da upravo ona sama i biva velikim delom formirana od strane pojedinačnih mišljenja (“tripova”) ovih ljudi.
Demokratska javnost i njen stav nije nikakav metafizički entitet, ili duh koji bi tumačio stvari, ona je sama najvećim delom proizvod pojedinačnih mišljenje, izjava, članaka, govora itd njenih istaknuti članova. Na ovom mestu nije samo reč o jednom a priori negativnom stavu spram onoga što predstavlja i što bi trebalo da predstavlja demokratsku javnost uopšte autora ovih redova. Ovde se pre svega upućuje kritika na ono što se u Srbiji pomišlja kada se kaže “demokratska javnost”, ili “demokratkso javno mnenje” . Na prvom mestu treba reći da “demokratske javnosti” u pravom i razvijenom vidu i Srbiji i nema, da je i ona sama predmet stvaranja u procesu jednog sveukupnog reformisanja društva a ne nešto što kao takvo njemu prethodi. Jer ne zavaravajmo se, i ovaj segment društva deli sudbinu njegove ekonomije, kulture, optšeg stanja društva u celini. Dakle, nešto što je na niskim granam takođe. Tako paradoksalno imamo pozivanja na nešto što ni samo ne oličava potrebe vremena i potreba onoga što se zove tranzicija. Pozivanje na nekakvo zamišljeno nešto, na nekakve ideale “demokratije”, “poštenja”, “objektivnosti”, dakle svega onoga što oličava “duh demokratske javnosti”. Ali ko predstavlja tu javnost? Skupina nadobudnih intelektualaca nespremnih da vide stvarnost u kojoj žive, koji nisu voljni da se okrenu oko sebe i usmere na komparativno posmatraje stvari koje podrazumeva poređenje u odnosu na zemlje u tranziciji koje su prošle kroz slične periode.
Tako smo imali situaciju da je jedan “duh iznad svog vremena i prostora” kako bi se mogao opisati “duh demokratske javnosti” i njegovi istaknuti protagonisti u nas udružio samo sa drugih pozicija u kritici istinske reforme sa retrogradnim snagama, gubitnicima petooktobarskih događanja. Iako ovo “slaganje u kritici” nije bilo dobrim delom namerno mišljeno i sprovedeno ono je imalo takve razorne efekte koji nikako ne bi mogli ispoljiti da su došli samo sa jedne strane. I sada, više od godina dana od tragičnog dvanaestomartovnog događaja i više od sto tragičnih dana nove srpske Vlade vrači i tumači duha srpske demokratske javnosti su ućutali. Nigde ih nema!!
Sve lošiju ekonomsku situaciju, rast inflacije, zaustavljanje najsvetlije tačke prve srpske reformske Vlade – privatizacije, ozbiljno poljuljan ugled zemlje u svetu itd. i itd, srpski nezavisni novinari i intelektualci ne kritikuju ni desetim delom one kritike kojom su nemilice i bespoštedno obasipali i najbezazleniju pogrešku ili gaf najuspešnije Vlade koja je Srbija u svojoj bliskoj prošlosti imala. Da li je u pitanju samo zamor i apatija naših vrednih i bespoštednih kritičara ili je posredi nešto drugo? Da li je “demokratska javnost” naprasno zaćutala pa je ni njeni tumači i nosioci ne mogu naterati da glasno progovori i kaže šta misli? Kakva javnost takvi i njeni istaknuti reprezenti. Upravo se na katastrofalno neuspešnoj politici sadašnje vlasti moglo očekivati da “objektivni i nezavisni kritičari” potegnu svoje najopasnije oružje ne bi li zaustavili sveopštu propast jednog već davno posrnulog društva. Ne to ipak nije bilo za očekivati, već upravo obratno. Srbija je najzad dobila političku scenu i raspored političkih snaga koji joj relano odgovara. Zbog toga ni kritika nije bila toliko jaka. Srbiji (“na zalost”)nisu potrebni toliko različiti ljudi (poput Zorana Dinđića i njegove ekipe “stranaca”) od onoga što oličava prosek njenog građanina.
Srbiji nije potrebna ni politika koja se radikalno obračunava sa ovdašnjim mentalitetom i lošim navikama. “Demokratkska javnost” i njeni tumači nemaju stoga razloga da kritikuju mnogo. Jer njima nije smetala navodna korumpiranost, umešanost u razne afere, malverzacije itd. Đinđića & Co, već upravo ono što oni u celoj stvari nisu mogi da razumeju, upravo ono što je njima bilo strano i što je kao takvo odudaralo i od njihovog blazirano demokratskog imidža i poziva. Zbog toga što nisu mogli da razumeju oni su mrzeli, napadali i svoje inače “hladnokrvne analize” protkivali osećajnim izlivaima cinizma i mržnje. A onda su to sve moralno pokrivali onim što im kaže njihova savest pozivajući se na ono što misli ili bi trebalo da misli “demokratska javnost”. I posle svega mnogi se izvinjavaju našem pokojnom premijeru a među njima i njegova ugledna „prijateljica“. Šta od svega toga ima Zoran Đinđić, njegova porodica i Srbija?
No ni tu nije kraj. Sa gotovo mantričnim činom izvinjavanja i priznavanja krivice i sa skorašnjom pobedom demokratskog kandidata Borisa Tadića na predsedničkim izborima čini se da se po našim zagovornicima „ispravnog tumačenja stvarnosti“ponovo otvara perspektiva svetlije budućnosti za Srbiju. Ponovo se budi zaspali duh „demokratske javnosti“i progovara i širi nova ideologija pomirenja, „kohabitacije“i realističnog pristupa našoj teškoj situaciji itd. Što je bilo bilo je, sada je važno biti realističan i zagovarati „stabilnost“kao magičnu reč koja će nas izvesti iz svih neprilika. Naši „uvaženi“ novinari i intelektualci ponovo progovaraju sa donedavno izgubljenom sigurnošću i samopouzadnjem. Čini se da opet imaju šta da kažu samo je pitanje da li su nešto naučili. Izgleda da ne.
Za Koštunicu i Đinđića naša novinarka kaže da su „obojica želeli spas, samo na različite načine. Posvađali su ih, nažalost, neki kabineti, čijim članovima niko neće upamtiti imena, i to je naš usud“ (Kurir 18–19/7). Da li je sada u pitanju pritupasti stav toliko odomaćen u domaćoj kvazi analitici (narodskoj) a izražen u rečenici „nije Sloba (Šešelj, itd) kriv već ljudi oko njega…“ ili je opet naša novinarka želela da je javnost doživi kao nezavisnog intelektualca i novinara procenite sami.
Aleksandar Novaković
